ISTORIJA JUGOSLAVIJE

Valter

Bez volje svih,bez svesti i visokog nivoa odgovornosti se nemoze izboriti sloboda.


Samo zajednickim snagam svih subjekata,se moze stici do slobode.


Valter

Otuda je KGB imao zadatak da “radi” protiv Beograda, koristeci albanske nacionaliste kao svoje saradnike.

SSSR je prizeljkivao nerede u Srbiji i Jugoslaviji. Kako inicijator tih politickih tenzija trebalo je da budu korisceni albanski nacionalisti. Za tezu o rusilackoj ulozi KGB i GRU na Kosovu dokazi se tesko mogu izvesti, jer je drzava SFRJ zvanicno za to huskanje albanskih separatista okrivila Albaniju i njenu sluzbu Sigurimi, ali ne SSSR i KGB. Sigurno je, medjutim, da je moskovska spijunska aktivnost u Jugoslaviji bila obrnuto srazmerna nivo prijateljskih, politickih i diplomatskih odnosa izmedju Beograda i Moskve, odnosno imedju Tita i sovjetskih lidera. Onoga trenutka kada se Staljin naljutio na Josipa Broza i kada se pohvalio da je dovoljno da mrdne malim prstom pa da Tita ne bude vise, tada je KGB otvoreno krenuo protiv FNRJ i Udbe, koja je i nastala iz njenog sinjela.

U vreme kada su se Josip Broz Tito i Enver Hodza dogovarali oko stvaranja Balkanske federacije i ujedinjavanja naroda u komunistickim zemljama, u Albaniji i na Kosmetu, balisti, nacionalisti i agenti iz Tirane su nastavljali sa svojim etnickim obracunima. Dvanaestog marta 1945. godine Sigurimi je organizovala atentat na Miladina Popovica, tadasnjeg sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet. Njega je u pristinskoj kancelariji ubio Haki Taha, agent Sigurimija, kod koga je prilikom hapsenja nadjena albanska zastava na kojoj je pisalo: “Slobodno Kosovo u zajednici sa Albanijom!”

To je bio znak da siptarski nacionalisti u novoj Jugoslaviji nisu napustili svoju ideju o ujedinjenju svih Albanaca. Ali to je bio i znak da se Staljin predomislio i da mu vise nije stalo do Balkanske federacije, koja bi ojacala Tita.

Mir na Kosmetu vladao je jedva godinu dana. Izbijanjem Rezolucije Informbiroa u leto 1948. godine, te zvanicne politicke svadje izmedju Staljina i Tita, zbog koje se Enver Hodza priklonio Moskvi, a okrenuo ledja Beogradu, otpoceo je diverzantsko-spijunski rat Albanije prema Srbiji i Jugoslaviji. Kao vrli sledbenik Staljinovih metoda, posle izbijanja Rezolucije IB, albanski predsednik Enver Hodza se izvukao ispod “Titovog sinjela” i odlucio da sa SSSR-om i tajnom sluzbom KGB realizuje parolu: “Albanstvo je jedina religija Albanaca”.

Tada je “briga” za Siptare u Jugoslaviji postala osnovni spoljnopoliticki cilj zvanicne Tirane i put ka stvaranju uslova za redefinisanjem albanskih granica. I ovog puta nasiljem, koje je organizovala i sprovodila tajna sluzba Sigurimi. A kako je za to Albanija imala saglasnost SSSR, to znaci da je i KGB bio protiv FNRJ.

U doba IB albanski obavestajni centri i pri odeljenjima unutrasnjih poslova prigranicnih srezova prema Jugoslaviji kao sto su Skadar, Peskopeja i Podgrade, izvodili su manje akcije u dubini nase zemlje. Teziste im je bilo da odrzavaju vezu sa postojecom agenturom i da stvore novu, pretezno od svojih gradjana i emigranata, kako bi u slucaju potrebe bila spremna za ubacivanje na teritoriju SFRJ. Ta subverzivna aktivnost Albanije prema nasoj zemlji od 1948. godine i Rezolucije IB odvijala se neprekidno.

Albansko spijuniranje Jugoslavije moze da se podeli na cetiri perioda: od donosenja Rezolucije 1948. do juna 1954. godine, kada smo bili izlozeni najgrubljim napadima i najdrskijim metodama rada obavestajnih sluzbi; od juna 1954. do 1961. kada je Albanija prekinula odnose sa istocnoevropskim zemljama i prestala sa ubacivanjem teroristickih grupa ali i dalje intenzivno nastavila obavestajni rad; od 1961. do 1968. kada je Albanija izasla iz Varsavskog pakta i pojacala rad iz svojih diplomatsko-konzularnih predstavnistava u inostranstvu; i od 1968. do danas kada Sigurimi sve vise koristi legalne metode za prikupljanje podataka u SFRJ i SRJ, pojacava svoj rad prema nasim radnicima na privremenom radu u inostranstvu, izaziva pogranicne incidente i direktno ubacuje teroristicke grupe na Kosmet.

U tom prvom periodu Albanija i Sigurimi su intenzivno saradjivali sa KGB i sa svoje teritorije izvodili akcije protiv SFRJ uz pomoc Moskve.

Posle Rezolucije IB, dakle u drugoj polovini 1948. godine, albanska obavestajna sluzba pocela je da ubacuje naoruzane grupe i pojedince u nasu zemlju, sa zadatkom da vrbuju i uspostavljaju obavestajne kontakte sa gradjanima albanske narodnosti na Kosovu. Onima koji su prihvatili saradnju, obecan je visok drustveni polozaj u “novoj drzavi” ako budu pomogli da se srusi poredak u Jugoslaviji i da se njeni delovi pripoje “Velikoj Albaniji”. Medjutim, te grupe su u to vreme, akcijama nasih organa, uz pomoc postenih, cestitih i jugoslovenski opredeljenih Albanaca, pohvatane.

Te grupe su pripremane u posebnim obavestajnim centrima i posle toga su ubacivane preko granice, gde su se zadrzavale tri-cetiri dana. Bile su opremljene naoruzanjem i municijom, propagandnim i sanitetskim materijalom, hranom za nekoliko dana, novcem i nasom uniformom, koja ime je omogucila lakse prebacivanje i kretanje u nasoj zemlji. Mehmet Sehu, tvorac tajne sluzbe Sigurimi i saradnik KGB je licno ucestvovao u pripremi i ubacivanju agenture i grupa u nasu zemlju. Pored njega, angazovane su i druge vodece licnosti Albanije, medju kojima se istice potpredsednik vlade Tuk Jakova, zatim predsednik prezidijuma Narodne skupstine Albanije, kao i general-major Hadzi Lesi, koji je licno vodio mnoge obavestajne kombinacije i akcije.

Prva ilegalna grupa koju su Sigurimi i KGB instalirali na Kosmetu otkrivena je septembra 1949. godine u lipljanskom kraju. Agente je predvodio Skender Kosova, koji je licno zavrbovao dvadeset Siptara iz Lipljana. Njegova grupa je izrasla u organizaciju od 57 clanova. Kosova nije doziveo da se vrati u Albaniju, jer su ga njegovi dousnici Jasar Zecir i Osman Musli ubili i predali Udbi. Iste godine u leto otkrivena je i unistena i tajna grupa “Baskimi Siptare” u Peci i Djakovici, koju je formirao Kostadin Vasiljac, ibeovac i spijun Tirane zajedno sa agentom Dzevadom Morionom.

Objavljivanje Rezolucije Informaciongo biroa, juna 1948. i kasniji tok dogadjaja imali su nesumnjivo presudan uticaj na ozivljavanje i dalju eskalaciju albanskog nacionalizma i iredentizma. U jednoj analizi Sluzbe drzavne bezbednosti SFRJ je napisano: “Kontrarevolucionarni dogadjaji na Kosovu i aktivnost albanskih nacionalista i iredentista posledica su dugogodisnje kontinuirane neprijateljske delatnosti, priprema i akcione sprege iredentista iz zemlje i inostranstva, a osnovne pravce i ton, pocev od 1948. godine, davala je Enverova Albanija”.

Kako tvrdi Antun Miletic, od 1948. do 1956. Albanija je na Kosmet ubacila 650 spijuna tajne sluzbe Sigurimi. U isto vreme Udba i KOS su otkrili dvadeset ilegalnih siptarskih grupa sa hiljadu saradnika, koji su radili za Sigurimi, ali i za KGB, italijanski SIM, britanski MI6 i americku CIA.

У Народноослободилачкој војсци Југославије борило се преко сто хиљада жена, од којих је око 25.000 погинуло. Од око 40.000 жена, колико је рањено током НОБ-а, преко 3.000 су постали тешки инвалиди. За народне хероје проглашена је 91 жена, а њих 3.344 добило је Партизанску споменицу 1941. Више од 2.000 жена постале су официри Народноослободилачке војске Југославије. Жене-борци су биле: делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници Народноослободилачких одбора. Од око 1.700.000 Југословена, колико је страдало током Другог светског рата, око 620.000 су жене, а само у логорима их је убијено више од 282.000.

Dzon Perkins..."Uterivanje zemalja u duznicko ropstvo omogucavao jer sistem koji funkcionise po sledecoj semi: najpre nastupaju ekonomske placene ubice , ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo sefove vlada ili predsednike drzava za nase ciljeve, na scenu stupaju "sakali" ljudi zaduzeni za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje zelimo da prodremo. I, tek onda saljemo vojsku.Vojska je poslednje sredstvo.
...................................................................................................................................................................................................
Tito je uspio preživjeti 18 urota i 57 atentata – Nacional.hr

Predsednik Hrvatske akademije nauka i umetnosti u dijaspori Dragan Hazler, ponudio je svoje viđenje problema hrvatskog društva.
"Hrvati kroz svoju istoriju imaju uvek iste neprijatelje i to su Srbi i Italijani. Još iz doba Turaka, Mehmed Paša Sokolović kao srpska poturica, je do zadnjeg trena tajio smrt Sulejmana Veličanstvenog kako bi uništio Nikolu Šubića Zrinskoga. Od cara Dušana, preko Turaka pa do Prvog i Drugog svetskog rata, Srbi ratuju protiv nas uz ćirilicu i Pravoslavnu crkvu, a naša crkva im podilazi i na najkatoličkijem delu Zagreba, na Sv. Duhu im dozvoljavaju Pravoslavnu školu", kaže Hazler.

Prema njegovim rečima Srbi su trebalo da, posle rata u Hrvatskoj, budu tretirani kao Japanci u Americi, koji su još par godina bili izolovani u SAD nakon Drugog svetskog rata....       

Najveći problem većine izlagača,ma koju diplomu oni posedovali je nivo inteligencije.

Očito je da su takve izjave sipanje ulja na vatru.

Umesto da smiruju (kako bi to covek sa odredjenim nivoom inteligencije trebalo da cini) mase,oni jos podrzavaju takvo ponasanje.

Sa takvim "naucnicima" se nemora traziti neprijatelj.

Takvi ljudi samo koriste trenutak da bi sebe pozionirlali sto vise

Dali je to stvarno u interesu gradjana,njih nezanima.

A masa,kao "ovca" koja samo na "pasu" misli.

Zato i nije cudo sto stara poslovica kaze: "Svaki narod ima onakvu vladu,kakvu i zaslužuje."

Valter

 

Каква је веза светских ратова, Југославије и ЕУ?

Упркос напорима националистичких олигархија, што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени ће се све више сећати Југославије као битне државе

Светски ратови су Југославију изнедрили, без њих би стварање обеју Југославија било немогуће, упркос израженом југословенству међу интелигенцијом српском и хрватском. Битно је увидети да је након оба светска рата Немачка била поражена и понижена, а да је стварање Југославије било у интересу сила победница. Краљевина СХС настаје када оне одлучују да растуре Аустро-Угарску, у којој су Немци водили главну реч, а Немачкој натуре понижавајуће услове. Краљевину Југославију разара Трећи Рајх, најмоћнија држава у Европи. Социјалистичка Југославија настаје када је Немачка окупирана и подељена на два дела, док се СССР бори за превласт са САД. Југославија је почетком деведесетих растурена, пошто се коју годину раније Немачка ујединила и постала најјача сила у Европи, а СССР се 1991. и сам распао.

Разуме се, то не значи да настојања Јужних Словена нису била важна. У Србији су најумније главе – радикални демократи Јован Цвијић и Јован Скерлић, али и просвећени конзервативац Стојан Новаковић – пред Први светски рат заговарали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, јер је југословенска идеја била динамит испод темеља Аустро-Угарске, велике силе која је од смене Обреновића 1903. активно радила на поновном потчињавању њихове отаџбине и њеном свођењу на банана-државу, каква је уистину била и пре и после номиналног стицања независности 1878. Слично је било међу Хрватима, масовно незадовољнима државом Хабзбурга, па иако је Стјепан Радић, који ће тек у Краљевини СХС постати њихов национални вођ, писао ћесару Францу Јозефу химну, а своје сународнике бодрећи испраћао са загребачког колодвора у рат на Србију. Хрватска интелигенција била је незадовољна чињеницом да је Далмација била под управом Беча, а Хрватска и Славонија под Пештом. Отуда је Хрватско-српска коалиција, створена 1905, била најјача у предратним годинама међу Хрватима и Србима у Хабзбуршкој монархији, док су у Србији радови Скерлића, тог апостола југословенства, били најчитанији у београдској Народној библиотеци.

Наравно, хрватска и српска елита су имале веома различите концепције југословенства, а разлог томе налазио се у тежњи једних и других да остваре хегемонију у оквиру Југославије. Што су једни били ближи остварењу сопствене концепције, то су се више осећали Југословенима, док су ови други од југословенства све више одступали, и обрнуто.

Ова супротстављеност југословенских идеологија, српске и хрватске, водила је сталним тензијама, па и чињеници да су различите Југославије за 70 година трајања имале пет устава и један уставни закон. Односи снага између Срба и Хрвата утицали су на конкретно уобличавање устава и државно устројство. Каткад су били незадовољни једни, каткад други, а неретко и једни и други. У последња три рата међусобно су се немилосрдно клали. Па ипак, ако се осврну на прејугословенску и послејугословенску националну вазалну или бананодржавну историју, схватиће да су само у Југославији, здружени, имали шансу да буду релативно равноправни чинилац у европској, па и светској политици.

Није Југославија била антихрватска „тамница народа”, јер Хрватима је, који у Југославији први пут у историји остварише национално јединство, много лакше било да се такмиче и сарађују са Србима него с Немцима и Маџарима, пре Првог светског рата, и него што ће им бити с Немцима, Французима и другима, након уласка у ЕУ. Није држава, у којој је долепотписани рођен и у којој је угодно живео првих 20 година, а коју проучава у последњих двадесет година, била ни „највећа српска заблуда и грешка”, већ је она била држава у којој су Срби први пут остварили националистички сан да живе заједно у једној држави. Они никада у историји нису били моћнији политички чинилац. (За оне који живе у митовима треба рећи да се у време хрватског краља Томислава или српског цара Душана обичан народ није питао низашта, па ни сам појам нације није постојао).

Југославија је разорена по милости Немачке; олигархији Европске уније сећање на Први светски рат, дотад невиђену кланицу, изазива нелагоду, стид и кајање. Монументална национална памћења сила победница за ЕУ нису функционална. Инсистира се на општеевропском памћењу ратних страхота. У ЕУ нема места за сећање на Југославију, чедо Првог светског рата, па се отуда више ни не говори о државама наследницама Југославије, већ о „региону” или „западном Балкану”. Ипак, извесно је да ће се ускоро, упркос напорима националистичких олигархија, што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени све више сећати Југославије као битне државе у којој су и они за понешто били питани.

Доцент Филозофског факултета у Београду
Јово Бакић

Vreme je da se nasi gradjani pravilno informisu.





Valter

http://www.kurir-info.rs/ljubisa-ristic-trecerazredni-umetnici-su-stubovi-nase-kulture-clanak-1159757



Ljubisa Ristic: Trecerazredni umetnici su stubovi nase kulture Pop kultura 18:20, 02.01.2014. Autor: Ljubomir Radanov


A Znate koliko talenata propada jer nikad ne%C4%87e zaigrati u pozori%C5%A1tu i na filmu po%C5%A1to nisu dobili %C5%A1ansu zbog tih monstruma koji vladaju ve%C4%87 30 godina Ljubi%C5%A1a Risti%C4%87 Rade %C5%A0erbed%C5%BEija je jedan od retkih glumaca koji mi je ostao prijatelj %C4%8Ditavog %C5%BEivota Bez ustezanja! Iako ga nema na javnoj sceni, rediteljska zvezda jugoslovenske i srpske pozori%C5%A1ne scene Ljubi%C5%A1a Risti%C4%87 vredno radi u svom KPGT. Za 2014. godinu priprema pet premijera, a u ekskluzivnom intervjuu Kuriru biv%C5%A1i predsednik Jugoslovenske levice govori o pozori%C5%A1noj godini za nama, stanju u kulturi, kao i o tome da li je i dalje prijatelj s Radetom %C5%A0erbed%C5%BEijom. - Te%C5%A1ko da mogu kompetentno govoriti o srpskom teatru u celini. Nemam neki ose%C4%87aj da je bila bogata pozori%C5%A1na godina. Za mene je najupe%C4%8Datljiviji doga%C4%91aj, a mo%C5%BEda %C4%87e to nekom zvu%C4%8Dati %C4%8Dudno, diplomska predstava mog prvog studenta re%C5%BEije na Novoj akademiji. Ma%C5%A1a Radovi%C4%87 diplomirala je s tekstom %E2%80%9ELepotica Linejna%E2%80%9C. %E2%99%A6 Da li biste izdvojili neku drugu predstavu? - Ne zato %C5%A1to nameravam da po%C4%8Dnem da pi%C5%A1em pozori%C5%A1nu kritiku. Moje tekstove %C4%8Dita%C4%87ete u Kuriru. %E2%99%A6 Za%C5%A1to Srbija nije spremna za jedno mesto kao %C5%A1to je KPGT? - KPGT je posebna pri%C4%8Da jer smo mi ve%C4%87 35 godina posebna grupa, izdvojena od institucionalnih pozori%C5%A1ta. Tokom tih godina nikad nismo primali nikakve dotacije od dr%C5%BEave, a desetak godina smo radili u saradnji s pozori%C5%A1tem iz Subotice. Tih godina bilo smo ne samo jugoslovenski nego i evropski pozori%C5%A1ni centar. U me%C4%91uvremenu na%C5%A1a zemlja je nestala i na%C5%A1a borba za o%C4%8Duvanje jedinstvenog kulturnog prostora do%C5%BEivela je poraz. Ostali smo u Beogradu okru%C5%BEeni s mnogo neprijateljstva i odbacivanja zbog koncepta koji smo zastupali. Ratovi su pro%C5%A1li. Ljudi su videli da smo svi izgubili. Sad se ponovo obnavlja ideja zajedni%C5%A1tva. To se samo druga%C4%8Dije zove - saradnja u regionu. Neobi%C4%8Dno mi je da u celoj pri%C4%8Di nema mesta za nas koji smo osnivali KPGT, koji smo ih sve nau%C4%8Dili da rade zajedno. %E2%99%A6 Da li ste jugonostalgi%C4%8Dar? - Nisam. Ja sam Jugosloven. Dopalo se to nekom ili ne. %E2%99%A6 %C5%A0erbed%C5%BEija je i dalje va%C5%A1 omiljeni glumac? - Rade je jedan od retkih glumaca koji mi je ostao prijatelj %C4%8Ditavog %C5%BEivota. Nekad smo se slagali vi%C5%A1e nego danas, ali to nema nikakvog zna%C4%8Daja privatno. %E2%99%A6 U koje prijatelje ste se razo%C4%8Darali? - Nisam %C4%8Dovek koji se u nekog razo%C4%8Darao. Na sliku o meni uticala je politika, ali i mediji. Moja politi%C4%8Dka uverenja su razli%C4%8Dita od pozori%C5%A1nih. %E2%99%A6 Kakva je na%C5%A1a kulturna politika? - Mi smo dr%C5%BEava koja gura umetnike na tr%C5%BEi%C5%A1te, u estradu. Nemamo jasno razdvojene strate%C5%A1ke interese zemlje i zbog toga dolazi do nesporazuma. %E2%99%A6 Da li %C4%87e Ivan Tasovac ne%C5%A1to promeniti? - Ne poznajem novog ministra kulture i ne znam ho%C4%87e li on ne%C5%A1to promeniti i koje su njegove ta%C4%8Dne namere. Njegov prethodnik Petkovi%C4%87 potpisao je sebi presudu o smenjivanju kad je objavio da %C4%87e otvoriti Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Izgleda da se veoma sna%C5%BEno intervenisalo da se to ne dogodi. Vidim da se i Tasovac zala%C5%BEe za isto, tako da izgleda ne%C4%87e ni on dugo. %E2%99%A6 Kako komentari%C5%A1ete novi bud%C5%BEet za kulturu? - Mnogo vi%C5%A1e novca predvi%C4%91eno je za alimentiranje RTS, a sama kultura je ostala na skoro istim brojkama. To je dosta obeshrabruju%C4%87e. %E2%99%A6 Ko je krivac za propast srpske kulture? - Ljudi koji su na %C4%8Delu institucija kulture. Prakti%C4%8Dno ista garnitura ljudi upravlja kulturom od vremena Milo%C5%A1evi%C4%87a do danas. Oni kuknjavom i galamom ucenjuju vlast i dr%C5%BEavu kako bi za sebe prikupili privilegije. Dostupan im je novac od nema%C4%8Dkih, holandskih fondacija i na%C5%A1 novac za kulturu. Javna je tajna ko su ti ljudi. %E2%99%A6 Kakve su njihove namere? - Imaju ambiciju da privatizuju pozori%C5%A1ta. Prvi na udaru je Atelje 212, %C5%A1to ide zajedno s dovo%C4%91enjem kulture na tr%C5%BEi%C5%A1te. Na%C5%BEalost, glavne %C5%BErtve su umetnici. Oni nemaju nikakvu perspektivu. Tre%C4%87erazredni umetnici su stubovi na%C5%A1e kulture. Nije problem %C5%A1to Ljubi%C5%A1a Risti%C4%87 ne mo%C5%BEe da radi kao reditelj u pozori%C5%A1tu. Znate koliko talenata propada jer nikad ne%C4%87e zaigrati u pozori%C5%A1tu i na filmu. Deca koja nikad nisu dobila %C5%A1ansu zbog ovih monstruma koji upravljaju na%C5%A1om kulturom ve%C4%87 30 godina, ta deca %C4%87e nestati, a da se nisu nikad pojavila. %E2%80%9EBuba u uhu%E2%80%9C %C5%BDIVI ZBOG SJAJNIH GLUMACA %E2%99%A6 U %C4%8Demu je tajna dugove%C4%8Dnosti va%C5%A1e diplomske predstave %E2%80%9EBuba u uhu%E2%80%9C? - Pre neko ve%C4%8De sam posle 10 godina i%C5%A1ao da gledam predstavu i moram da vam ka%C5%BEem da sam u%C5%BEivao. Ima mnogo novih glumaca koji su prili%C4%8Dno dobri. Predstavu ipak dr%C5%BEe ve%C4%87 42 godine Nikola Simi%C4%87, Branka Petri%C4%87, Rada %C4%90uri%C4%8Din i Vlasta Velisavljevi%C4%87. Tajna je u njima koji igraju istim %C5%BEarom kao prvog dana i nemaju nameru da odustanu. Pet velikih premijera PRI%C4%8CE O OBI%C4%8CNIM LJUDIMA U RATU %E2%99%A6 Kakvu su va%C5%A1i planovi za 2014. godinu? - Ima%C4%87emo pet premijera povodom 100 godina od po%C4%8Detka Prvog svetskog rada. Radi%C4%87emo velike hagiografije (biografije svetaca, prim. aut.). Junaci su obi%C4%8Dni ljudi, o %C4%8Dijim se ulogama u ratu malo zna, a najzna%C4%8Dajniji su za srpsku istoriju.]Ljubiša Ristić: Trećerazredni umetnici su stubovi naše kulture  Pop kultura 18:20, 02.01.2014.  Autor: Ljubomir Radanov,Foto: Zorana Jevtić      10     Pošalji e-mail      Odštampaj tekst   A  Znate koliko talenata propada jer nikad neće zaigrati u pozorištu i na filmu pošto nisu dobili šansu zbog tih monstruma koji vladaju već 30 godina Ljubiša Ristić  Rade Šerbedžija je jedan od retkih glumaca koji mi je ostao prijatelj čitavog života  Bez ustezanja! Iako ga nema na javnoj sceni, rediteljska zvezda jugoslovenske i srpske pozorišne scene Ljubiša Ristić vredno radi u svom KPGT. Za 2014. godinu priprema pet premijera, a u ekskluzivnom intervjuu Kuriru bivši predsednik Jugoslovenske levice govori o pozorišnoj godini za nama, stanju u kulturi, kao i o tome da li je i dalje prijatelj s Radetom Šerbedžijom. - Teško da mogu kompetentno govoriti o srpskom teatru u celini. Nemam neki osećaj da je bila bogata pozorišna godina. Za mene je najupečatljiviji događaj, a možda će to nekom zvučati čudno, diplomska predstava mog prvog studenta režije na Novoj akademiji. Maša Radović diplomirala je s tekstom „Lepotica Linejna“.  ♦ Da li biste izdvojili neku drugu predstavu? - Ne zato što nameravam da počnem da pišem pozorišnu kritiku. Moje tekstove čitaćete u Kuriru.  ♦ Zašto Srbija nije spremna za jedno mesto kao što je KPGT? - KPGT je posebna priča jer smo mi već 35 godina posebna grupa, izdvojena od institucionalnih pozorišta. Tokom tih godina nikad nismo primali nikakve dotacije od države, a desetak godina smo radili u saradnji s pozorištem iz Subotice. Tih godina bilo smo ne samo jugoslovenski nego i evropski pozorišni centar. U međuvremenu naša zemlja je nestala i naša borba za očuvanje jedinstvenog kulturnog prostora doživela je poraz. Ostali smo u Beogradu okruženi s mnogo neprijateljstva i odbacivanja zbog koncepta koji smo zastupali. Ratovi su prošli. Ljudi su videli da smo svi izgubili. Sad se ponovo obnavlja ideja zajedništva. To se samo drugačije zove - saradnja u regionu. Neobično mi je da u celoj priči nema mesta za nas koji smo osnivali KPGT, koji smo ih sve naučili da rade zajedno.  ♦ Da li ste jugonostalgičar? - Nisam. Ja sam Jugosloven. Dopalo se to nekom ili ne.  ♦ Šerbedžija je i dalje vaš omiljeni glumac? - Rade je jedan od retkih glumaca koji mi je ostao prijatelj čitavog života. Nekad smo se slagali više nego danas, ali to nema nikakvog značaja privatno.  ♦ U koje prijatelje ste se razočarali? - Nisam čovek koji se u nekog razočarao. Na sliku o meni uticala je politika, ali i mediji. Moja politička uverenja su različita od pozorišnih.  ♦ Kakva je naša kulturna politika? - Mi smo država koja gura umetnike na tržište, u estradu. Nemamo jasno razdvojene strateške interese zemlje i zbog toga dolazi do nesporazuma.  ♦ Da li će Ivan Tasovac nešto promeniti? - Ne poznajem novog ministra kulture i ne znam hoće li on nešto promeniti i koje su njegove tačne namere. Njegov prethodnik Petković potpisao je sebi presudu o smenjivanju kad je objavio da će otvoriti Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Izgleda da se veoma snažno intervenisalo da se to ne dogodi. Vidim da se i Tasovac zalaže za isto, tako da izgleda neće ni on dugo.  ♦ Kako komentarišete novi budžet za kulturu? - Mnogo više novca predviđeno je za alimentiranje RTS, a sama kultura je ostala na skoro istim brojkama. To je dosta obeshrabrujuće.  ♦ Ko je krivac za propast srpske kulture? - Ljudi koji su na čelu institucija kulture. Praktično ista garnitura ljudi upravlja kulturom od vremena Miloševića do danas. Oni kuknjavom i galamom ucenjuju vlast i državu kako bi za sebe prikupili privilegije. Dostupan im je novac od nemačkih, holandskih fondacija i naš novac za kulturu. Javna je tajna ko su ti ljudi.  ♦ Kakve su njihove namere? - Imaju ambiciju da privatizuju pozorišta. Prvi na udaru je Atelje 212, što ide zajedno s dovođenjem kulture na tržište. Nažalost, glavne žrtve su umetnici. Oni nemaju nikakvu perspektivu. Trećerazredni umetnici su stubovi naše kulture. Nije problem što Ljubiša Ristić ne može da radi kao reditelj u pozorištu. Znate koliko talenata propada jer nikad neće zaigrati u pozorištu i na filmu. Deca koja nikad nisu dobila šansu zbog ovih monstruma koji upravljaju našom kulturom već 30 godina, ta deca će nestati, a da se nisu nikad pojavila.  „Buba u uhu“ ŽIVI ZBOG SJAJNIH GLUMACA  ♦ U čemu je tajna dugovečnosti vaše diplomske predstave „Buba u uhu“? - Pre neko veče sam posle 10 godina išao da gledam predstavu i moram da vam kažem da sam uživao. Ima mnogo novih glumaca koji su prilično dobri. Predstavu ipak drže već 42 godine Nikola Simić, Branka Petrić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević. Tajna je u njima koji igraju istim žarom kao prvog dana i nemaju nameru da odustanu.  Pet velikih premijera PRIČE O OBIČNIM LJUDIMA U RATU  ♦ Kakvu su vaši planovi za 2014. godinu? - Imaćemo pet premijera povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rada. Radićemo velike hagiografije (biografije svetaca, prim. aut.). Junaci su obični ljudi, o čijim se ulogama u ratu malo zna, a najznačajniji su za srpsku istoriju.

Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je danas da određene snage žele da rasparčaju Rusiju po uzoru na bivšu Jugoslaviju.

"Pokušavaju da nas rasparčaju. Pogledajte šta su sa Jugoslavijom uradili. Iscepkali na parčiće i sada manipulišu svim čime mogu manipulisati. Tamo se već može manipulisati praktično sa svim", rekao je Putin, odgovarajući tokom "Direktne linije" na pitanje jednog stanovnika Sankt-Peterburga.

"Načelno, eto to isto želi da uradi očigledno neko i sa nama", dodao je ruski predsednik.

Putin nije direktno rekao ko to konkretno želi da učini, preneo je Itar-Tas s.

"Ukoliko pogledate šta se događa, i sami ćete odgovoriti na svoje pitanje ko to radi", rekao je ruski predsednik.

"Stolećima je predmet međunarodne politike zavađanje Rusije i Ukrajine, podela, cepanje u suštini jednog naroda", rekao je Putin.

Podsćajući na pozicije lidera pokreta "belih" u Rusiji, bez obzira na razlike, nisu dozvoljavali ni pomisao na podelu Ukrajine i Rusije, Putin je rekao da su oni bili "apsolutno u pravu".

"Poliltika podele, cepanja i jednog i drugog naroda, na žalost se nastavlja", dodao je on, vraćajući se na aktuelnu situaciju.

Prema Putinovim rečima, to pogoduje onim snagama koje se "plaše naše moći, kako je jedan od naših vladara govorio, naše ogromnosti".
12:39 Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je danas u Moskvi da se nada da neće morati da iskoristi svoje pravo da pošalje rusku vojsku u Ukrajinu.

"Veoma se nadam da neću biti primoran da iskoristim ovo pravo", rekao je Putin, podsećajući da je 1. marta dobio dozvolu Gornjeg doma doma parlamenta da pošalje trupe na ukrajinsku teritoriju.

Nadam se i ja da gospodin Putin nece to svoje pravo iskoristiti.

Mislim i nadam se da su svi svesni posledica toga.

Treba nastojati da se pitanje Ukraine resi diplomatskim putem.

To je sasvim sigurno lako receno ali veoma tesko je u ovom momentu postici diplomatsko resenje.

Smatram da sada gospodin Putin ima mogucnost da dokaze svim ostalima "upletenima" u "Demokratiju" u Ukraini da ume da vlada sobom i regiom oko sebe i to na visokom diplomatskom nivou.

Treba pregovorima doci do smirenja i onog zakljucka koji je za gradjane cele Ukraine najbolje.

Gradjani su ti koji cine jednu zemlju,a ne neko ili nesto drugo.

Ako se zelja naroda ispuni,je sve ostao jednostavno.

Naravno ukoliko je taj narod sposoban da jasno vidi  situaciju u kojoj se nalazi.

Nisam siguran da su (na primer) nasi narodi ili bar neki od njih znali sta cine kada su glasali na referendumu.

Zato danas imamo:"Jer ste vi to trazili","Demokraciju".

Valter

  

БУKA ПРДЕЖ
И ПЕТАР ПРДОЊА

Извјесни колумнист портала Бука позвао је Бањалуку да прди до октобра.
То је поводом вијести о организовању роштиљијаде у Центру и пасуљијаде на Кастелу. Уз дан града који је везан за ослобађање на крају Другог Свјетског Рата.
Вјерујем да Портал Бука не подржава нужно и до краја ставове сваког свог аутора па да задржава право да слободно прди и даље. Пошто се у тексту колумничара исмијава, само што се не забрањује, Прдење и Вјетровање Бањалуком. Која је град Бечких Дјечака и свјетска пријестолница брекденса. Малоборојни знају да је и Петар Кочић био брекденсер. Па је у Црбној Кући, у Бањалуци, недалеко од скорашње роштиљијаде, организовао курсеве брекденса за затворенике и аустроугарске пандуре.
Дабоме. Текст Буке о Прдијади и Подригивању није културолошки интониран. Зато га је преузео и Петар е Прдоња, сабласник Преизренског Просрала који се интернетује из Београда.
Главна тема је окривљавање Црвеног Централног Комитета СНСД и Додика. За било шта. За све.
Ну. Јебеш Додика и Режим.
Зачуђујућа је та нова свијест која живи у врзматичном бескоординатном систему, одвојеном од реалности могућег и поправљивог.
Бањалука је магнет за становнике руралних подручја, као и сваки велики град. Свој први велики рурални вал доживјела је након земљотреса 69. Послије је једна деценија комунистичке стабилности и кредитирања такође поспјешила тај процес. Онда су ратови у Босни и Херцеговини, а и шире, такође довели до рурализације.
Можемо ми свако јутро устајати из свог културолошки елитистичког кревета, излазити на балкон у центру града, чешкати муданца и звиждати Девету Бетовенову. Али ту чињеницу не можемо промијенити.
Бити против Прдења и Подригивања, од граха и од роштиља, у Центру Бањалуке, значи бити против народа. Против људи. Против њиховог одсељаченог поријекла.
Не видим сврху.
Мислио сам да је најважније бити против Додика.
Видиш, како је Прдипетар схватио.
Бука фалсификује трендове. Прешућује напредак. Бањалука је прешла дуг и мукотрпан пут од Есдеесових печења волова до роштиља и пасуља. То треба поздравити.
Иначе, из извора блиских мени неблискима, добио сам поуздану информацију да ови елитисти из Буке, и други, свако јутро дупе чепе празним флашицама Коко Шанел Пет. Да, ако случајно прдуцну, или пуну, у Центру, људи кажу Ко Сред Париза Сам.

Miljenko Jergović opet nas vraća u 1941., ovaj put u razgovoru za “Slobodnu Dalmaciju” od 28. prosinca, gdje tvrdi kako je danas gore nego što je bilo 5. travnja 1941. godine! Ne ulazeći u analizu tadašnjeg i današnjeg stanja, Jergović ne može nigdje u javnim istupima bez Hitlera, Pavelića, fašista, nacista, ustaša… Svako malo negdje vidi njih i njihove sve brojnije idolopoklonike. A zapravo se na taj način obračunava s neistomišljenicima, pa je tako mene već davno svrstao u fašistoidne komentatore Večernjeg lista. U spomenutom razgovoru spominje i neke druge kolege novinare i povjesničare, između ostaloga i dr. sc. Ivu Lučića, pri čemu bi volio čuti mišljenje Ive Josipovića o nama i našemu pisanju. Odakle ta nasušna Jergovićeva potreba za stalnim obračunom s nacizmom, kukastim križevima i sličnome? Nije li možda korijen u njegovoj prošlosti, još u njegovoj mladosti, kad je volio tu ikonografiju, kad je bio i sudionik “fašističkog rođendana” u Sarajevu, a danas je postao dežurni društveni higijeničar? Nisu li sve te njegove javne predstave njegova stalna potreba da dokaže i pokaže kako današnji Jergović nema veze s davnim Jergovićem? Nije li to neprestano “pranje” samoga sebe?

Kako god, umjesto bilo kakvog odgovora Jergoviću, najbolje je citirati Ivu Lučića o spomenutom “fašističkom rođendanu” u Sarajevu!
___________________________________________

Beogradska Politika objavila je 7. siječnja 1987. članak „Maskenbal u crnim košuljama” iz kojega je tadašnja jugoslavenska javnost saznala za „neobičnu provokaciju u Sarajevu”, kako je pisalo u nadnaslovu. Radilo se o rođendanskoj proslavi u stanu „jedne poznate porodice” u Sarajevu, gdje su sudionici slavlja bili obučeni u neku vrstu nacističkih odora, odnosno crnih košulja s kukastim križevima. Navedeno je da su se na okupu našla djeca iz „boljih” i „viših” obitelji te da se o slučaju pričalo po gradu, ali je sve bilo obavijeno tajnovitošću. Šutnju i tajnovitost prekinulo je anonimno pismo koje je tobože nadležnim institucijama uputila „grupa studenata koja nije htela da dođe na taj rođendan”.

Zapravo se radilo o pismu koje je Služba državne sigurnosti (bezbjednosti – SDB) Republičkog Sekretarijata za unutrašnje poslove Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine (RSUP SR BiH) uputila sama sebi, odnosno društveno-političkim organizacijama kako bi „legitimirala” svoja saznanja. Naime, organizatori rođendana bile su Isidora Bjelica, kći tada poznatoga šahovskog majstora i novinara Dimitrija Bjelice, i Gordana Grozdanić, kći orijentalista prof. dr. Sulejmana Grozdanića. Nekoliko dana nakon rođendana Bjelica je nazvala telefonom svoju prijateljicu Tanju Sekulić koja nije bila na rođendanu i pričala joj o svemu što se tamo događalo. Otac te njezine prijateljice bio je Gajo Sekulić, profesor na Univerzitetu u Sarajevu kojem je SDB prisluškivao telefon unutar operativne obrade po liberalizmu. Tako je SDB saznao za čitav događaj i nakon kraće istrage uputio anonimno pismo institucijama kako bi legitimirala saznanja i započela obradu slučaja.

Dva dana kasnije, 9. siječnja 1987., u sarajevskom Oslobođenju objavljen je tekst o rođendanskom slavlju održanom „u stilu nekadašnjih fašističkih proslava” na kome je sudjelovalo 19 studenata Univerziteta u Sarajevu ili kako su u članku prikazani „obijesnih mladića i djevojaka”. Naglašeno je da se na „morbidnom slavlju” nalazilo i četvoro članova Saveza komunista. Prema informacijama koje su tih dana „kolale po Sarajevu” i konačno „dospjele do medija”, zidovi stana bili su okićeni nacističkim zastavama i parolama, prikazivani su filmovi o Hitleru i Trećem Reichu, a većina gostiju bila je obučena u neku vrstu nacističkih odora s trakama i kukastim križevima na rukavima. Razrađivana je i ideja o slanju pisane podrške skupini studenata Sveučilišta u Ljubljani koji su inicirali ukidanje „Titove Štafete” i tražili uvođenje civilnog služenja vojnog roka. Razgovaralo se i o javnoj manifestaciji podrške tim idejama u Sarajevu. Prošlo je mjesec dana od događaja do reakcije političke javnosti. Gradski komitet Saveza komunista (GKSK) oglasio se uobičajenim frazama te je upozorio na „prisustvo fašizoidnih ideja među nekim studentima i na realnu opasnost da nosioci takvih i sličnih ideja iniciraju ekscese”. Upadljiva je konstrukcija pojma „fašizoidnih” ideja – fašističkih pa još i šizoidnih. Na pitanje zašto nema adrese i imena organizatora i sudionika „pira”, predsjednik GKSK Nenad Guzina rekao je kako je ovaj slučaj „istinska provokacija da budemo vatreni ali i razboriti”. Napomenuo je da su „vidljiva dva pola gledanja na ovaj slučaj, od minimaliziranja ekscesa kojem se navlači odora ‘nevinosti’ do radikalnog pristupa u kojem se maltene zahtjeva linč”. Guzina je dodao „da se cijeli slučaj mora cjelovito rasvijetliti i da je najbitnije da se pronikne u uzroke ove pojave”. Prethodnog dana (8. siječnja) 60 partijskih organizacija na sarajevskom Univerzitetu raspravljalo je o tom događaju, a na dan izlaska članka još toliko omladinskih organizacija. Zaključeno je da je politička akcija u „punom jeku”. U Oslobođenju je 10. siječnja 1987. objavljeno da je sporna rođendanska proslava održana u stanu studentice druge godine Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu Isidore Bjelice (rođ. 1965.), kćeri Dimitrija Bjelice.

Objavljena su i imena ostalih sudionika proslave: Jasmina Alibegović, rođ. 1967., student Medicinskog fakulteta; Siniša Bibin, rođ. 1965., student Filozofskog fakulteta; Velibor Božović, rođ. 1965., student Elektrotehničkog fakulteta; Željko Cvijanović, rođ 1964., student Filozofskog fakulteta; Danijel Gradac, rođ. 1966., student pravnog fakulteta, Gordana Grozdanić, rođ 1966., student Filozofskog fakulteta; Nebojša Gušić, rođ. 1968., student Pravnog fakulteta; Aleksandar Hemon, rođ. 1964., student Filozofskog fakulteta; Miljenko Jergović, rođ. 1966., student Filozofskog fakulteta; Srđan Kisić, rođ. 1966., student Pravnog fakulteta; Darko Lukić, rođ. 1962., završio Filozofski fakultet; Boris Močinić, rođ. 1966., student Mašinskog fakulteta; Aleksandar Maksimović, rođ. 1964., student Filozofskog fakulteta; Zorica Pećanac, rođ. 1967., student Filozofskog fakulteta; Nedim Osmanagić, rođ. 1965., student Pravnog fakulteta; Melina Stajić, rođ. 1965., student Elektrotehničkog fakulteta; Nedim Tanović, student Pravnog fakulteta, i Selma Zečević, završila Filozofski fakultet. U članku je upozoreno kako objavljivanje imena u „stvorenoj atmosferi najoštrije osude ovog nedostojnog čina može imati i neke neželjene posljedice kao, na primjer, nekritičko izjednačavanje stepena odgovornosti svih prisutnih ovoj seansi”. Pozitivnim je ocjenjeno to što će objavljivanje imena zaustaviti glasine, a pojačana politička aktivnost dovest će do toga da se utvrdi pojedinačna odgovornost svakog od navedenih. Režimski mediji iskazivali su stalno čuđenje uz ponavljanje pitanja „kako je uopće moguće da se takvo nešto dogodilo”. Tim naglašenim čuđenjem vlast kao da je htjela skinuti svaku odgovornost sa sebe. Objavljeno je i da je među „slavljenicima” bilo i četvoro članova SKJ i to Kisić, Lukić, Stajić i Zečević.

Popis sudionika rođendanskog slavlja objavljen je istoga dan i u Politici, gdje je navedeno kako je složen po abecednom redu te da se udio svakog pojedinca ipak međusobno razlikuje, uz napomenu da se neki od popisanih profesionalno bave novinarstvom. U tom smislu zaključeno je i „da se razgovara” s urednikom u Domu mladih u Centru za društvene aktivnosti te s urednikom lista Naši dani gdje su „novinari” radili. Politika je opsežno i precizno informirala svoje čitatelje iznoseći i čitav niz „pikantnih” detalja. Preuzeti su opisi događaja iz informacija Gradskog komiteta Saveza socijalističke omladine (GKSSO) prema kojima je stvorena slika da je stan u kojem je rođendan slavljen izgledao kao „morbidna bahanalija iz vremena 1942. godine u vili nemačkog komandanta mesta, kojoj prisustvuju gestapovci, nacističke prostitutke, četnički predstavnici i drugi likovi iz te nacističke bulumente”. Istaknuto je kako su trojica uzvanika: Božović, Gušić i Hemon samoinicijativno došli u Gradski komitet SSO-a na razgovor, gdje su „samokritično” iznijeli da su svjesni težine svoje krivice i da su spremni snositi konzekvencije. Naglasili su da nisu fašisti i nemaju „fašizoidne ideje”. Predsjednica GK SSO-a Jagoda Lučić iznijela je „zamjerku ostalim organima” i iskazala nezadovoljstvo činjenicom da je „posljednja uključena u događanja povodom ovoga slučaja” te da se i u SSO-u mora vršiti diferencijacija kako se to čini u SK.

U međuvremenu je svih 136 partijskih organizacija (kao i sve omladinske organizacije) na Univerzitetu raspravljalo o „fašističkom rođendanu” te su došli do novih informacija i zaključaka. Mediji su pisali da se iza bezopasne „dječje igre”, kako se ponegdje pokušavalo kvalificirati rođendansko slavlje, zapravo krio pokušaj organiziranja demonstracija u Sarajevu na kojima bi bila dana podrška slovenskoj mladeži koja se zalagala za ukidanja „Štafete” i verbalnog delikta, odnosno članka 133. Krivičnog zakona SFRJ te za „više demokracije i države”. Kao „idejne vođe” cijele priredbe označene su Isidora (Dimitrija) Bjelica i Gordana (Sulejmana) Grozdanić, koje su i pripremile dekor, osmislile detalje proslave i planirale program prosvjeda. Neki od sudionika događaja tvrdili su kako su oni zapravo „ismijavali fašizam” te da se radi o „nepromišljenost”, a ne o „zadojenosti fašističkom ideologijom”. Sekretar OO SK na Elektrotehničkom fakultetu, prof. dr. Lamija Tanović nazvala je čitav događaj „jako problematičnim”, a Osnovna organizacija SK na čijem se čelu nalazila zaključila je da se zapravo radilo o „manifestaciji obijesnih i dokonih mladih ljudi sa solidnom ekonomskom osnovom i bez ikakvih egzistencijalnih problema” od kojih su neki „poznati po svojoj ekstaravaganciji i egzibicionizmu”.

U gotovo svim raspravama tražena je odgovornost svakog pojedinca u skladu s njegovom krivnjom. Od onih koji su bili organizatori pa do onih čija se krivnja sastoji od „nebudnosti, pasivnosti i nesnalaženja”. Zaključeno je i da među studentima „vlada slab interes za rad u omladinskoj organizaciji, te da partijske organizacije nisu aktivne u željenoj mjeri”. Važan naglasak u raspravama dat je preventivi i sprječavanju pojava kao što su „raslojavanje među omladinom na osnovu imovinskog statusa”, oportunizam, nebudnost i nepravodobno informiranje članova SK te propusti u obrazovnom i ideološko-političkom sustavu. Čuli su se različiti pristupi problemu, od zahtjeva za uhićenjem do opravdavanja u smislu kako se zapravo radilo o „parodiji fašizma”. A upravo to je ustvrdila Gordana Grozdanić u pismu upućenom Konferenciji omladinske organizacije Filozofskog fakulteta u Sarajevu 10. siječnja 1987. godine. Ovim povodom u Sarajevu je 15. siječnja 1987. održana 14. sjednica Predsjedništva Republičkog komiteta Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine (RK SSO BiH), gdje je u kontekstu „procjene političko bezbjednosne situacije” i rasprave o aktualnim idejnim kretanjima među mladima razmatran i „fašizoidni ispad grupe studenata sarajevskog Univerziteta”. Eksces je „najoštrije osuđen” i ocijenjen „krajnje drskim činom i nesvakidašnjom provokacijom”. Predsjedništvo je „dalo podršku Gradskoj konferenciji SSO Sarajevo, te osnovnim organizacijama SK i SSO na fakultetima u vođenju političke akcije na rasvjetljavanju i objašnjavanju ovog događaja te utvrđivanju pojedinačne idejno-političke odgovornosti svakog od učesnika fašizoidnog rođendanskog slavlja”. Darko Lukić isključen je iz SKJ, a dio „revolucionarne omladine” pobrinuo se i na drugi način „kazniti fašiste” tako što bi napuštali nastavu čim se na njoj pojavi netko od sudionika rođendanske proslave. Čija je to zapravo ideja pokazuje podatak da su se isti ti studenti koji su bojkotirali nastavu i svoje „grješne” kolege, „na izričit zahtjev” pojavili na sastanku SKJ gdje se donosila odluka o isključenju Lukića. Tražili su i da se sve sudionike rođendanske proslave isključi s nastave. Omladinskoj organizaciji Filozofskog fakulteta obratila se i Isidora Bjelica, s tvrdnjom da ona kao ni bilo tko od njezinih 18 kolegica i kolega nije fašist. Napisala je i da iza „rođendanske konceptualne predstave” ne stoji nikakva fašistička ideologija ni organizacija. Priznala je svoju „sklonost ka egzibicionizmu” i dodala da zbog života u „irealnom svijetu umjetnosti” nije bila svjesna kako bi se taj njezin „egzibicionizam” mogao shvatiti. U svoju obranu navela je podatak da na zidu njezine sobe „visi poster Marksa” te da se prva pjesma koju je objavila zove „Titovim putem”. Opisala je i druge svoje aktivnosti i zasluge. Pismo je završila tvrdnjom: „Nisam fašista ni neprijatelj svoje zemlje. Niti sam to bila, niti ću to biti. Smrt fašizmu – sloboda narodu”.

U interpretaciju sarajevskog skandala uključili su se i mediji iz drugih jugoslavenskih republika. Beogradski NIN objavio je 18. siječnja 1987. tekst „Čudo u Sarajevu” u kojem se autor prilično oštro i uspješno narugao bosansko-hercegovačkoj vlasti i čitav slučaj prikazao apsurdnim. Najprije im je zamjerio nepostojanje samokritike, jer nakon što su „četrdeset godina ideološki obrazovali i socijalistički odgajali” narod, događaju im se „fašistički rođendani” na kojima „deca prave kukaste krstove od majoneze”. Ironizirao je i svu „perfidnost nauma da se sa simbolima fašizma na ulice iziđe s parolama o demokraciji”. Autor teksta navodi da se radi o generaciji koja je smislila usporedbu „dosadan kao marksizam” te zaključuje kako je sve to, zapravo, bio „podsvjesni otpor dosadnom, ograničeno-dogmatskom i rutinskom ideološkom obrazovanju i pritisku”.

Sarajevski borci drukčije su sagledavali problem. Oni su na sjednici Gradskog odbora Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) održanoj 22. siječnja 1987. osudili „bal crnih košulja”, a usput i istupe „građanske desnice i drugih antisocijalističkih snaga” koje „u formi kvazinaučnih i literarnih istupa pokušavaju ugroziti tekovine socijalističke revolucije”. Rođendansko slavlje označili su kao „krajnje drski čin i nesvakidašnju provokaciju i uvredu svih rodoljubivih i poštenih građana, posebno boraca NOR-a”. Jedna od njih, Dara Ćetković „s gnušanjem” je govorila o tom slučaju, napominjući da je prije „tri-četiri godine” na Trebeviću održano „fašističko zavjetovanje” 17 srednjoškolaca te da je u nekim osnovnim i srednjim školama na Marindvoru kao i na Filozofskom fakultetu bilo crtanja kukastih križeva, preko čega se „olako prešlo”. Važno je napomenuti da ti događaji nisu poznati javnosti što očito znači da su zataškani. U daljnjoj raspravi rečeno je da je krivnja u slabom radu s omladinom, „stranim filmovima” koji se prikazuju na TV-u umjesto domaćih ratnih filmova te nedovoljnoj zatupljenosti revolucije i rata u školskim udžbenicima. Predsjednica Gradskog komiteta SSO-a Sarajevo Jagoda Lučić istakla je da „mlade ne treba dijeliti na one koji imaju i one koji nemaju zaleđinu” te da se moraju stvoriti jednaki uvjeti života i rada za sve, nakon čega neće biti „linije manjeg otpora” i ostalih negativnih pojava.

Kada se čitava priča oko rođendana već primirila, zagrebački tjednik Danas objavio je 27. siječnja 1987. tekst „Fašizam s majonezom” u kojem se ukazuje na svu nepreciznost i nedorečenost službenih informacija. Hrpa bizarnih detalja o „sendvičima s kukastim križevima od majoneze”, „kama” kao rođendanski poklon i torta s ukrasom u obliku „svastike” prikrivali su pravu prirodu skandala. A skandal je u tome što je „žalosni, groteskni bal s neosvještenim prežderavanjem, kukastim križevima od majoneze i čokolade” samo nespretan povod za razgovor o jednoj daleko ozbiljnijoj stvari. A najozbiljnije i najproblematičnije u čitavoj priči je to da je u službenim informacija nadležnih tijela izvedena „zanimljiva logička sprega između fašizma i prijedloga slovenske omladine” o ukidanju štafete i članka 133. KZ-a SFRJ, služenju civilnog vojnog roka, legalizaciji štrajkova, zabrani izgradnje nuklearnih elektrana i ekološke zaštite. Prema mišljenju autorice teksta radilo se zapravo „o providnom, nespretnom ali i svrsishodnom pokušaju sprege fašizma i grupe univerzitetske omladine Ljubljane” s namjerom diskreditiranja prijedloga SSO-a Slovenije.

Konačno političko stajalište o „fašističkom rođendanu” dalo je Predsjedništvo GKSK Sarajevo na sjednici održanoj 30. siječnja 1987., kada je usvojilo informaciju o aktivnostima u organizaciji SK na Sarajevskom univerzitetu i priopćenje za tisak. Rečeno je kako je politička aktivnost u ovom slučaju vrlo dobro vođena (od 20. 12. 1986. do polovine siječnja 1987.) te je osigurana puna javnost te demokratska i argumentirana rasprava u organizacijama SK. Nakon, u početku različitih, interpretacija navedenog događaja od strane političkih organizacija i medija te poslije aktivnosti i razgovora sa sudionicima, zaključeno je da se ne radi o „prihvatanju i ispoljavanju fašističke ideologije s dubljim korijenima i namjerama”. Sami događaj pokazuje „konfuziju i kontradiktornost ideja”, ali je odbačeno i opravdanje da je to zapravo bila „igra i parodija”. Riječ je o izoliranoj grupi „idejno dezorijentiranih studenata” koja je „podlegla desničarskoj indoktrinaciji”, a koja se i ranije izdvajala svojim postupcima. Četvoro od pet članova SKJ koji su bili na rođendanu jednoglasno su isključeni, dok je za jednog člana još raspravljalo „drugarsko vijeće”. Rad osnovnih organizacija SK ocijenjen je pozitivnim i konstatirano je da su one „pokazale sposobnost za pozitivnu aktivizaciju omladine”. Time je slučaj „fašističkog rođendana” u političkom smislu bio završen. Rad na tom slučaju nastavio je SDB koji je zaveo akciju „Emona” za što je angažirao sredstva i suradnike, ali ni to nije rezultiralo osudom bilo koga.

Predsjednik Predsjedništva CK SK Bosne i Hercegovine i predsjednik Komiteta za ONO i DSZ SR BiH Milan Uzelac i predsjednik Savjeta za zaštitu ustavnog poretka Predsjedništva SR BiH Gojko Ubiparip posjetili su 2. listopada 1987. Republički sekretarijat za unutrašnje poslove gdje su sudjelovali na „redovnom radnom dogovoru rukovodnih radnika službi bezbjednosti”. Na sastanku se razgovaralo o aktualnim sigurnosnim problemima u SR BiH, a bili su nazočni svi čelni ljudi SUP-a, odnosno SDB-a iz BiH, kako oni u središnjici tako i oni iz centara. Govorilo se o različitim problemima, o Sarajevskom univerzitetu i profesorima, studentima i intelektualcima, ali ni jednom riječju nije spomenut „fašistički rođendan” koji je po svemu sudeći smatran završenom pričom.

Očito je da „fašistički rođendan” i čitava predstava oko njega zapravo nisu imali veze s fašističkom ideologijom te da je rođendanska ikonografija, uz svu različitost i „idejnu dezorijentiranost” sudionika, zapravo predstavljala radikalni otklon od komunističke ideje i ikonografije kao i od komunističkog režima. Bio je to jasno izražen kontrast – crnim preko bijeloga, odnosno crvenoga. Bila je to provokacija kojom su „provokatori”, svejedno da li iz osobnog egzibicionizma za koji su optuživani ili iz društvene i političke potrebe, htjeli pokazati da su drukčiji. Oni su, htjeli to ili ne, zapravo negirali Savezu komunista daljnji legitimitet za predstavljanje i punomoć za zastupanje. Nekolicina studenata postala je sinonim za nešto drugo, za nekoga tko je tražio promjene, „više demokracije i više države”, a svakako i svoje mjesto u društvu i državi. Uzor su im bile slovenske kolege koji su i sami koketirali i provocirali s nacističkom ikonografijom. Podsjetimo se scenskih nastupa Laibacha ili plakata koji je Novi kolektivizem izradio za „Štafetu mladosti”, a zapravo se radilo o kopiji nacističkog plakata Richarda Kleina. Naravno da se ni tu nije radilo ni o kakvom fašizmu, nego o svojevrsnom prokazivanju totalitarne komunističke vlasti kroz usporedbu ili poistovjećivanje s nacističkom. Pokazano je da su nacizam i komunizam itekako slični. Ono što je u slučaju „fašističkog rođendana” bilo posebno problematično za komunističku vlast je to što se radilo o doista uspješnim studentima, osobama od kojih su mnogi ostavili duboke tragove u kulturi i društvenom životu uopće, i to na prostoru puno širem od Bosne i Hercegovine. To pokazuje snažnu povezanost, ali i „ugled” koji je ta skupina ljudi imala u Sarajevu, koje je inače vrlo zatvorena, a često i autistična sredina koja ni u kom smislu nije sličila niti sliči na Ljubljanu. Zato je i pokušaj političke provokacije u Sarajevu tretiran bitno drukčije nego u Ljubljani.

Sarajevski „fašistički rođendan” i njegovi sudionici ušli su i u književnost. O tom događaju pisao je Ivan Aralica u romanu s ključem Fukara koji je nastao u sklopu žestoke (književne) polemike s Miljenkom Jergovićem. Organizatorica rođendana Isidora Bjelica opisala ga je u autobiografskoj knjizi Moj život moj skandal. Muharem Bazdulj opisao je rođendan u romanu Sjetva soli koji je posvetio Miljenku Jergoviću. Uzvanici s tog rođendana postali su sveučilišni profesori, odvjetnici, novinari i uglavnom uspješni i utjecajni ljudi. Malo tko od njih još uvijek živi u Sarajevu, razišli su se diljem svijeta, od Zagreba i Beograda pa do Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Priča o kontroverznoj rođendanskoj proslavi još uvijek izaziva zanimanje javnosti i to će tako ostati sve dok Bjelica, Grozdanić, Jergović, Hemon i ostali budu važni društvima u kojima žive. Jedino što je ostalo nepoznato, imena su nekolicine sudionika rođendana koja nikada nisu objavljena u medijima i koja nitko od poznatih sudionika nije htio imenovati. Isidora Bjelica u svojoj je knjizi napisala: „Ipak, dva imena sa spiska slavljenika zauvek su sakrivena, umesto 21 pisalo je da je bilo prisutno 19”. Možda bi upravo ta dva imena, odnosno prezimena, mogla dati odgovor na razloge relativno blagog postupka komunističke vlasti prema sarajevskim studentima optuženima za „fašizam”.

Bez obzira na sve razloge zbog kojih su sudionici „fašističkog rođendana” pošteđeni kaznene ili barem prekršajne odgovornosti, ostaje činjenica da se čitav slučaj dogodio samo 15-ak mjeseci nakon suđenja duvanjskim mladićima za „terorizam” i dvije godine nakon uhićenja i suđenja „brišničkoj skupini”. Naravno da se u Sarajevu nije radilo ni o kakvoj „fašističkoj ideologiji” ni fašizmu, kao što to nije bio slučaj ni u Duvnu. Ono što je važno za ovaj slučaj jest to da odnos prema učenicima i studentima Hrvatima iz Duvna nije bio isti kao odnos prema studentima različitih nacionalnosti – što je posebno važno – iz Sarajeva. Dok su prvi osuđeni kao „okorjeli srednjoškolci”, fašisti i teroristi, drugi su ukoreni na „drugarskom vijeću” zbog „egzibicionizma”. Kukasti križ na bilježnici srednjoškolca iz Duvna (čiji je otac „radnik na privremenom radu u inozemstvu”, a djed nestao 1945. negdje na Križnom putu) smatran je mnogo opasnijim od istoga tog znaka na zidu stana studentice iz Sarajeva, čiji je otac šahovski majstor, a djed pukovnik KOS-a. Prvi su bili rezultat i uspjeh „djelovanja ekstremne emigracije, (klero)nacionalizma i slično”, dok su drugi bili slika propusta i neuspjeha same Partije i vlasti. Da bismo objasnili svu složenost odnosa između sela i grada, odnosno Sarajeva i rubnih dijelova BiH, trebalo bi nam mnogo više prostora nego što to dopušta ovo poglavlje u knjizi. Komunistička društvena elita (iako i sama najvećim dijelom sa sela) najčešće se prezrivo odnosila prema selu i seljacima kao nekoj vrsti nepopravljivih klasnih neprijatelja i protivnika socijalizma. Ta se netrpeljivost zadržala i do danas, a u mnogim (pro)komunističkim interpretacijama rata iz devedesetih govori se o sukobu „ruralnih” elemenata s „urbanim”, odnosno napadu na gradsku kulturu i civilizaciju. U svakom slučaju, duvanjski mladići završili su u zatvoru, a sarajevska je mladež završila fakultete, dijelom magistrirala i doktorirala te i danas, nakon što se komunistički sustav urušio zajedno s jugoslavenskom državom, zauzima vrlo važne pozicije u društvu.
___________________________________________

Iz knjige Ivice (Ive) Lučića, “Uzroci rata: Bosna i Hercegovina od 1980. do 1992. godine”, stranice 196.-205.

Иронично, најинтимнији однос у Аргентини, Павелић одржава са бившим премијером Краљевине Југославије Миланом Стојадиновићем. Бивши „неумољиви непријатељи“ не само да су се заједно састајали и коментарисали друштвене догађаје, него су чак постати и лични пријатељи. Постоји легенда у којој се каже да је, коментаришући ову парадоксалну алијансу, Еуген Кватерник „Дидо“ непосредно пред смрт, рекао: „Колико људи би преживелo да су овако почели да пију заједно, пре двадесет година“!
Међутим, нису сви српски националисти у Аргентини, делили Стојадиновићев став, нити били склони да опросте Павелићев масакр својих сународника у НДХ. С обзиром на чињеницу да је некадашњи „поглавник“, иако званично живео под лажним именом у бекству, посебно се не скривајући, слободно је хрватска дијаспора у Буенос Аиресу славила: 10 априла 1957. године, годишњицу проглашењa НДХ, двојица бивших четника – Благоје Јововић и Мило Кривокапић – сачекавши у заседи долазак омнибусa са којим је допутовао Анте Павелић и отворили на њега ватру из пиштоља. Не губећи самопоуздање, вођа „усташа“, почиње избегавати хице, изузетном брзином изненађујућом за његове године и за своју старост, скачучи са једне на другу страну, но упркос томе, ипак га погађају два метка у руку и раме. Побегавши са места атентата, oсветници, зачудно, проналазе и добијају подршку од Миланa Стојадиновићa, који им помаже да избегну хапшење „као Србин Србима“.    

Stara poslovica ipak vazi.:"Neprijatelji mojih neprijatelja su moji prijatelji".

Citam u novinama da je u Srbiji preko 80.000 Jugoslavena.

Koliko li u drugim Republikama ima?

Na zalost se uvek (bar do sada) sila "bolje" istakne neko miroljubiva koegzistencija.

Valter

  

Степа Степановић је рођен 28. фебруара/11. марта 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Степану, по коме је цела његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.
Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили из Босне и Лике, док по другој теорији његови преци су се доселили из околине Лесковца и Пирота за време Велике сеобе Срба.[1]
Његова мајка Радојка је, због кућних и пољских послова, имала врло мало времена за њега и често би га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о свом раном детињству ово рекао:
Викицитати „Када би ме мати упртила на леђа и носила на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи, да би ми ноге биле све крваве од трења док смо стигли на њиву. Мати није имала време да се бави око мене и мојих ногу, већ би ме тако оставила и ране би пролазиле саме од себе.“
Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив бик закачио рогом по трбуху и распорио га. Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се тако опоравио за десетак дана.   

Legendarni jugoslovenski košarkaš Ljubodrag Duci Simonović izjavio je da je raspad nekadašnje SFRJ predosetio još 1971. godine kada je na katolički Božić u Zadru sa Crvenom zvezdom doživeo da 8.000 ljudi skandira "Cigani" i "Srbe na vrbe".
Nakon utakmice jedva smo uspeli da pobegnemo u svlačionicu. Više od pet sati slušali smo kako ustaška rulja nastoji da nas se dočepa. Da nisu stigli policajci na konjima i vojna policija bili bismo poklani - kazao je Simonović u ispovesti za novi broj NIN-a.
On je, takođe, rekao da su sportisti doživeli raspad na svojoj koži daleko pre nego što je do njega zvanično došlo.
Sredinom sedamdesetih, kada je krenula parola "Evropa zdaj", doživeo sam u Ljubljani, u gradu u kojem smo postali prvaci sveta samo nekoliko godina ranije da, igrajući za Zvezdu, dobijem neviđene batine, da me navijači Olimpije šutiraju i udaraju pesnicama dok nisam izgubio svest. Tada Milošević nije postojao u političkom životu - rekao je Simonović.
Osvrnuo se Simonović i na Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine kada je zbog utakmice protiv reprezentacije Portorika, čiji su igrači bili dopingovani, napustio Igre.
Odmah po povratku KSJ me je suspendovao na šest meseci. Zapravo, zauvek su me izbacili iz reprezentacije. Nije istina da nisam želeo da se vratim. Želeo sam da igram za svoju zemlju, ali poziv više nikada nije stigao - kazao je on.
Govoreći o globalnoj krizi Simonović je naveo da Evropa ima šansu za potencijal koji može da iznedri ozbiljnu levu ideju.
Evropa će da stvori novi svet ili će propasti. Inače, da Evropa nije uspela da kolonizuje veći deo sveta, u njoj bi odavno nastao socijalizam - poručio je Simonović.

On je za reprezentaciju SFRJ odigrao 109 utakmica i osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970. godine, kao i srebrne medalje na šampionatima Evrope 1969. i 1971. godine.
U dresu Crvene zvezde osvojio je dve šampionske titule, tri nacionalna kupa i Kup pobednika kupova.

          

http://www.vreme.com/arhiva_html/454/5.html

O kojim teroristima je reč i zašto bi oni navodno trebali da izvrše te napade?

O srpskim, dati su nam fajlovi da grupa po imenu „Vrhovna Srbija“ planira izvesti bombaške napade na ključne zgrade u Sarajevu zbog želje da Bosna izađe iz tadašnje Jugoslavije.
Da li je takva grupa postojala i šta ste Vi tačno radili u Sarajevu po naradbi komande CIA?

Takva grupa nikad nije postojala! I nas je centrala prevarila. Imali smo zadatak da upozoravamo i da širimo paniku među političarima u Bosni, jednostavno punili smo im glavu da će Srbi da napadnu. U početku smo i mi prihvatili priču, ali posle smo se malo zapitali. Zašto dižemo paniku kad ta grupa oligledno ni ne postoji?
Kako i kada se završila da operacija i da li je imala neko ime?

Za mene se završila nakon 2 nedelje, dobio sam novi zadatak u Sloveniji. Inače operacija je trajala još mesec dana i imala je naziv „ISTINA“. Iako je to bilo sve samo ne to!
Kažete otišli ste u Sloveniju, kojim povodom?

Tamo sam dobio instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost, date su nam pare, nekoliko miliona dolara, uz taj novac mi smo financirali razne nevladine organizacije, opozicione stranke i razne političare koji su raspaljivali mržnju.
Kakvo ste Vi imali mišljenje zbog te propagande od strane CIA, i šta su o tome mislisle vaše kolege?

Svakako da se zadatak ne odbija od CIA, pogotovo ne tada jer su svi bili nervozni i skloni paranoji! Mnogi agenti i visoki činovnici CIA su nestajali samo zato što su odbili da rade propagandu protiv srba u Jugoslaviji. Ja lično sam bio šokiran dozom laži naše agencije i političara! Mnogi agenti CIA su radili propagandu a da nisu ni svesni šta rade. Jednostavno svako radi delić priče, i samo onaj ko je sklopio celu priču zna pozadinu a to su političari.
Znači postojala je propaganda isključivo prema Srbima?

Da i ne. Propaganda je imala za cilj da zavadi države i da se one odvoje od matične Jugoslavije. Morali smo izabrati žrtveno jagnje koje bi bilo krivo za sve. Neko ko bi bio odgovoran za rat i nasilje. Srbije je izabrana jer je na neki način bila naslednica Jugoslavije.
Možete li nabrojati političare koji su u bivšoj Jugoslaviji bili plaćeni od strane CIA?

Da, mada je to delikatno. Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izebegović, mnogi savetnici i članovi vlade Jugoslavije, plaćeni su i bili srpski generali, novinari pa čak i pojedine vojne formacije. Jedno vreme je plaćen bio i Radovan Karadžić ali je prestao da uzima pomoć kad je shvatio da će biti žrtvovan i optužen za zločine u Bosni. Bio je izrađen od Američke administracije.
Spomenuli ste kontrolu i financiranje medija, kako je to bilo tačno?

To se već zna, pojedini agenti CIA su bili zaduženi za pisanje zvaničnih izjava koje bi spikeri čitali na vestima. Naravno spikeri nisu ništa znali, oni su to dobili od svog šefa a on od svog koji je bio naš čovek. Postojao je jedan zadatak za sve, a to je da se kroz televiziju širi mržnja, nacionalizam i skroz su se isticale razlike među ljudima.
Srebrenica, svi znamo za nju. Možete li reći nešto o tome ukoliko znate?

Da! Od 1992 sam u Bosni bio ponovo, ali ovog puta smo trebali da obučavamo vojne formacije koje su predstavljale Bosnu, novu državu koja samo što je proglasila nezavisnost. Srebrenica je preuveličana priča i nažalost veliki broj ljudi su izmanipulisani. Broj žrtava je jedank ubijenim srbima i drugima ali Srebrenica je politički marketing. Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Kad sam pitao zašto, rekao je videćeš. Dobijena je naredba da sa novonastalom Bošnjačkom vojskom udarimo po kućama i civilima. Naravno to su bili građani Srebrenice. U tom trenutku sa druge strane udarili su i Srbi. Verovatno je i njih neko platio i nahuškao!
Ko bi onda mogao kriv biti za genocid u Srebrenici?

Jednostavno žrtve u Srebrenici su bile tu zbog Bosanaca, Srba i Amerikanaca tjst nas! Ali sve je prepisano Srbima. Nažalost mnoge žrtve su sahranjene kao muslimani a bili su Srbi ili druge nacionalnosti. Pre nekoliko godina je moj drug, bivši agent CIA i sadašnji čovek u MMF-u rekao da je Srebrenica proizvod dogovora između Američke vlade i političare u Bosni. Srebrenica kao grad je žrtvovana jer je nakon tog navodnog zločina srba, Amerika imala povoda za napad.
Šta mislite generalno zašto se Jugoslavija raspala, tjst zašto je Vaša vlada imala želju da to uradi?

Sve je jasno, ljudi koji su nekad huškali na rat a ujedno i pripovedali o miru sada su vlasnici kompanija koje eksploatišu razna rudna bogatstva i slično! Jednostavno, napravili su od Vas robove, vaši ljudi rade za džabe i taj proizvod ide u Nemačku i Ameriku, oni zarađuju! A Vi još na kraju morate da otkupite i uvezete ono što ste sami napravili, pošto nemate novca, morate se zadužiti, to je čitava priča sa celim Balkanom!
Niste bili na Kosovu aktivni kao agent CIA, ali da li je i tu bilo nekog pritiska od strane Amerike?

Kako ne! Kosovo je oduzeto iz dva razloga, prvo zbog rudnih i prirodnih resursa a drugo, Kosovo je vojna baza NATO-a! U srcu Evrope je njihova najveća vojna baza.
Imate li poruku za ljude iz bivše Jugoslavije?

Imam. Neka zaborave prošlost, ona je iscenirana i lažirana.Izmanipulisani ste, oni su dobili šta su hteli i glupo je da se Vi još mrzite, morate pokazati da ste jači i da ste shvatili ko je sve napravio! Ja se iskreno izvinjavam! Zato dugo vremena i otkrivam tajne CIA i Bele kuće!

Касније ће многи од злочинаца, уместо да буду стрељани, ући у власт (као људи угледни у свом крају, способни да обезбеде гласове на изборима) и у нову југословенску војску, и то са чином више у односу на претходни, а многи ће понети и највиша српска ратна одликовања – попут Славка Кватерника који је лично из руку краља Александра примио орден
Белог орла (видети Васа Казимеровић Србија и Југославија 1914–1945, прва
књига, стр. 203–204). “