ISTORIJA JUGOSLAVIJE

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/supertajni-projekat-jna-jugoslavija-razvijala-avion-bolji-od-f-16-dolanc-sve-sprecio-clanak-1648586

Jos jedna varijanta.


Valter

Valter

Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

Izvor: PRESS

http://www.kurir.rs/austrija/udba-spremala-otcepljenje-tito-hteo-da-pripoji-deo-austrije-jugoslaviji-clanak-1692747


UDBA SPREMALA OTCEPLJENJE: Tito hteo da pripoji deo Austrije Jugoslaviji!


Po ovoj studiji, mladi ekstremni levičari među koruškim Slovencima stupili su u kontakt sa jugoslovenskom tajnom sluzbom

BEČ - Rezultati istraživanja koruške istorijske komisije bacaju negativno svetlo na nekadašnjeg vođu Jugoslavije Josipa Broza Tita i njegovu ulogu u nerazjašnjenim bombaškim napadima u austrijskoj pokrajini Koruška između 1970. i 1979. godine.

On je navodno preko jugoslovenske tajne službe UDBA izazvao i konflikte oko postavljanja dvojezičnih tabli u regionu u kojem su Slovenci bili većinsko stanovništvo, sve u cilju da destabilizuje ovaj deo Auistrije kako bi JNA intervenisala i pripojila Korušku tadašnjoj SFRJ! Kompletan izveštaj ove komisije biće objavljen u aprilu ove godine.

Istorijska komisija radila je istraživanje po nalogu pokrajinske skupštine Koruške i za pet godina rada došla do zanimljivih podataka. Ona je potvrdila da se 1970-tih godina jedno krilo jugoslovenske tajne službe UDBE, i to ono odano sovjetskoj struji, udružilo sa radikalnim koruškim Slovencima. Cilj udruživanja je bio podgrevanje strasti i izazivanje vanrednog stanja, koje bi Jugoslavija mogla da iskoristi za intervenciju.

Po ovoj studiji, mladi ekstremni levičari među koruškim Slovencima stupili su u kontakt sa jugoslovenskom tajnom sluzbom UDBA. Od njih su tražili da im obezbede oružje i eksplozivne naprave kao i da im uspostave kontakte sa zapadnih terorističkim udruženjima.

Slovenačka UDBA organizovala je centar SORA sa sedištem u Mariboru odakle je je trebalo da podrži akcije planirane u Koruškoj. Napadi je trebalo da obuhvate infrastrukturne objekte kao što su dalekovodi visokog napona, železničke stanice, biroe za uspostavljanje boljih odnosa između Austrijanaca i Slovenaca kao i spomen obeležja partizanima i junacima iz Drugog svetskog rata.

U sklopu akcije otvoreni su centri za obuku u Sloveniji i Hrvatskoj. Borci su pripremljeni za učešće u raznim akcijama, poput rušenja dvojezičnih tabli.

Akcije je trebalo da unesu nemir među stanovništvom i stvari lošu sliku o stanju ljudskih prava u ovom delu Austrije, pre svega kada je lokalno slovenačko stanovništvo u pitanju.

Naime, ideja je bilo širenje mržnje i stvaranje slike u kojoj su Austrijanaci nazadovoljni velikim brojem Slovenaca u Koruškoj, kao i pravima koji oni imaju.

Sve to je kasnije trebalo da izazove reakciju Jugoslavije, pa čak i sukob većih razmera u kojem bi Jugoslavija čak pripojila ovaj deo Austrije u kojem su Slovenci većinsko stanovništvo. Izveštaj komisije zvanično će biti predstavljen u aprilu.

S. Vulin

Lepo vam kazem,nemojte sve verovati sto se danas pise.

Dobija se utisak da se "oni" cak i danas boje Tita.
er se zna,i posle Tita Tito.
Samo sa kime?
Sa ovima,kojima je najvaznije da imaju IPhon?
Sigurno ne.

Nema coveka koji radi,a da ne gresi.
Samo oni ljudi koji nista nerade,oni i negrese.
Ali ovo sto se u zadnje vreme "izvlaci" iz naftalina je stvarno bez ukusa.

Zato vam ja savetujujem,citajte ali pri tome ukljucite svoj mozak.
Nista nije onako kako izgleda.

Za mene je bitno ono sto sam sam doziveo.
To mi je dovoljno da znam da je Tito bio za gradjane,za radnicku klasu.
Bez obzira na Ustav iz 1974 god.
Da se jedna drzava unisti je potrebno vise faktora.
Najbitniji faktor pri tome je poznati ljudski faktor.

Znaci,bez obzira kako da se neko trudio.
Bez obzira koliko ko ulagao u nesto.
Ako odredjene grupacije ljudi to ne podrzava,je sudbina zapecacena vec u samom pocetku.

Svest ljudi,napredno gledanje vodece strukture je trebalo,(a to nije) da i nakon Tita vodi drzavu ka boljem sutra.
Sta su oni uradili,(nivo inteligencije) vratili su nas sve u robovlasnicko doba.
Jeli to napredna inteligencija? Sigurno da nije.
Prodali su se za "Saku dolara".

Nasa planeta je predivna.

Na njoj ima lepota prirode i tehnike kao i nauke.

Nazalost se narucivanjem automatskih masina nemoze unaprediti ljudski mozak.

Tako je industrija otisla napred,dok je mozak ljudski kaskao za njom.

Sada imamo jos i zatupljivanje odredjenime uradjaima.

Izmedju ostalog je tipican primer bas taj I phon.

Sama cinjenica da je danas covek dostupan 24 sata je zastrasujuce.

Kome to koristi.

Pa da,kapitalistickom sistemu.

Zato vam savetujem,nemojte sve slusati sto se pise i uzmite vremena i da zivite.
Zivot ce pre proci nego sto mislite.
Kada se budete pitali,sta sam ja u zivotu (osim rada) ostvario,bi trebalo da se nasmesite.
Mozda cete se i raztuziti.
Tada ce medjutim sve biti kasno.
Povratka nema.
Zivot je jedan.
Ako znate da ga zivite (SFRJ) ste ziveli.
Ako neznate,ste uglavnom samo bili na radnom mestu i uzaludo ste ziveli.

Nezelim ja reci da netreba raditi.
Nikako.
Treba raditi.
Mi radimo da bi mogli bolje da zivimo.
Dali vi bolje zivite od svoga rada u demokraciji?

Sistem je uvek vezan za radnike ili za kapitaliste.

Normalno da nijedan kapitalista nece zeleti radnicko samoupravljanje.

Zato mi nije jasno,zasto radnici podrzavaju kapitalisticki sistem?

Verovatno sam nedovoljno inteligentan da to shvatim.

Mozda cu jednoga dana shvatiti zasto?

I, nezaboraviti ono o zubu i zubaru.
Ako se neode na vreme sve se samo pogirsava a nikako ne poboljsava.

Bez obzira sta je ko rekao.
Bez obzira sta je ko napisao.
Mi moramo da gledamo u buducnost trezveno i da vidimo dali mi zelimo da budemo slobodni ljudi ili u "Demokraciji".
U sustini je sve veoma jednostavno.

Drug Tito na me trasirao put.
Kada se stvore uslovi za nastavak puta,taj put (po meni) treba nastaviti.
Samo ako je nivo inteligencije ljudi na takvom nivou da oni tu "trasu" koju nam je drug Tito izradio mogu stvarno i da shvate.

Nama nisu potrebni "drugi" da nas kao slepce vode i pokazuju pravac kretanja na putu ka boljem sutra.
Mi imamo sve pripremljeno.
Sada je samo potrebno vreme da se nas nivo inteligencije podigne na taj nivo na kom je bio izradjeni materijal po kom mi mozemo nas put nastaviti,tamo gde se stalo.
Mi necemo da se prodamo ili predamo "drugima" samo zato sto su oni vec sve ostvarili.
Mi cemo da idemo svoj put,bez da unistavamo druga na tom putu kao sto to "neki" rade u ime "Demokracije".

Ako je ta "Demokracija " tako dobra,zasto treba druge siliti da udju u nju?

Zasto hotele da koriste samo visi slojevi drustva?
Zato sto je to normalno?
E nije normalno.
Hoteli su za sve tu.
Tako i za radnicku klasu.
Bolje receno radnicka klasa je prva ta koja zasluzuje da ima hotele za sebe.
Radnicka klasa je ta koja je te hotele i izgradila.
Zasto da ih radnicka klasa i ne koristi?

Razmislite,i mozda cete se setiiti sta je potrebno uciniti da to bude onako kako to treba da bude.

Zasto da se svadjamo.
Mozemo mi i da saradjujemo.
Naravno da mozemo.
Samo kada bi nam to dopustili.

Ocito da neki u drustvu uzivaju da stvaraju netrpeljivost medju ljudima.
A nivo inteligencije (jos uvek) neshvata da je to plan po kom se nemirom u drzavi neki penju sve vise u njoj.

Razmislite dali to stvarno zelite da podrzavate.


Valter

https://dzonson.wordpress.com/2008/06/15/nekreditni-novac/  


Зашто се распала СФРЈ

Године 1980. умро је Председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Ако су неки прижељкивали а неки само слутили шта ће се десити са СФРЈ после Титове смрти, неки економисти, далеко од лоших мисли, те 1980.године, достигли су врх економског мишљења у свету. Чувени професор Економског факултета у Београду, Милутин Ћировић развио је теорију о некредитној алокацији акумулације у сектор проширене репродукције. Имао је следбенике, као што је био др. Срећко Угрин. У јесен 1980.године „Економска политика“ је организовала Округли сто на тему „Шта су то економске законитости“, на којем су учествовали најчувенији економисти тога времена и гувернери Народнх банака. У броју 1494. од 17.11.1980.године објављена су излагања на Округлом столу. Ја сам одмах реаговао на изложена мишљења и већ 22.12.1980.године „Економска политика“ под истим насловом, донела је мој прилог у којем сам изложио основе нове економске парадигме, револуционарног преокрета у економској науци. У бројевима 1528. стр.26 и 1529. стр.25, 1981.године „Економска политика“ је донела чланак др. Срећка Угрина „Путеви стварања некредитног новца“, а у броју 1535. од 31.8.1980.године, мој чланак „Теоријска природа некредитног новца“. Славни новинар Славољуб Ђукић, у свом коментару у „Политици“ написао је: „Када је ствар била најинтересантнија, стопирана је са највишег места у држави“.

Од тада се у СФРЈ више није ништа чуло о некредитном новцу. Чак је и Славољуб Ђукић престао да пише своје коментаре. Тако је запечаћена судбина СФРЈ и СССР. Са некредитним новцем тим земљама се отварала сјајна перспектива, у тренутку када су САД тонуле у све дубљу кризу, по саветима Милтона Фридмана, добитника Нобелове награде, заговорника буџетске равнотеже.

Ево и тих мојих текстова,које по први пут имате прилику да читате,а они су уједно и као неопходни увод да се што темељније схвати некредитни новац.

Теоријска природа некредитног новца

Аутор: Стојан Ненадовић ( писано 31.08.1981. „Економска политика“)

Југословенски пут у социјализам од почетка се одликовао непрестаним трагањем за новим облицима демократске организације привреде и друштва.

Радило се, ипак, превасходно о политичкој иницијативи на постизању политичких циљева, коришћењем политичких средстава. У постављању економских темеља овим политичким аспирацијама нисмо увек били довољно успешни.

Често смо специфичне социјалистичке циљеве покушавали да остваримо економско-политичким средствима преузетим из државно-капиталистичке теорије и праксе. Као да нам је понестајало инвенције у тражењу нових решења.

Недостатак аутентичних решења, примерених самоуправној социјалистичкој робној привреди, нарочито је евидентан у области новца и кредита. Сумирајући вишегодишњу расправу о досадашњем функционисању кредитно-монетарног и банкарског система и предлозима решења која претендују да унапреде овај систем, чланови Одбора за кредитно-монетарни систем Већа република и покрајина Скупштине СФРЈ, од којих понајвише зависи законодавна иницијатива на том плану, могли су само да констатују како се, уместо одговора на нека кључна питања и коренитих измена, у суштини предлажу тек одређена техничка решења, док улога примарне емисије, мада би морала бити битно другачија него у другим друштвеним системима, још није дефинисана, а инструментарији који се користе потичу од пре неколико векова. Толико о дијагнози. А прогноза?

Увиђајући да је удружени рад данас стиснут у Прокрустову постељу кредитног новца, многи већ, готово интуитивно и без теоријског образложења, наслућују да његовог пуног ослобађања не може бити без инаугурисања система некредитног новца.

Не изгледа, међутим, да ће пут стварања некредитног новца бити лак.

На жалост, разлози изгледају пре субјективне него објективне природе:

   „Начелно стварање новца путем кредита
   је постало толико иманентно схватању новца
   да се свака другачија варијанта
   а приори узима нестварном.“
   (др Срећко Ургин:“Путеви некредитног стварања новца“)
   ‘Економска политика’ бр. 1528/1981, стр.26).

Наравно, да би се превладала дубоко укорењена схватања, потебна је више него уверљива аргументација. Теоријске основе некредитног новца потребно је с тога солидно фундирати. Па и тада биће потребно доста времена да их акцептира ортодоксна теорија.

Присталице некредитног новца ово не би смело да обесхрабри. Теоријска природа кредитног новца изгледа јасна. Пошто је новац мера вредности, а вредност настаје производњом и продајом робе, изгледа неизбежним да се новац ствара управо у облику кредита, јер се на тај начин најсигурније обезбеђује његово „покриће“ у људском раду.

Кредит значи обавезу враћања дуга, па, према томе, и обавезу да се нешто произведе и прода да би се кредит могао вратити. Производња ствара вредност, а кредити обавезу да се производи.

При таквом стању ствари, некрердитни новац не изгледа друго до обичан фалсификат, јер, у чистом облику, некредитни новац значи емисију без покрића у раду (производњи).

Новац и људски рад

Пошто смо тако кредитни и некредитни новац дефинисали као две сасвим супротне варијанте стварања новца, анализирајмо, укратко, које су реалне могућности ова два облика емисије. Да ли су они заиста толико искључиви, колико изгледа на први поглед? Ту се, пре свега, поставља питање, с једне стране, колико се данас кредитни новац стварно враћа, те, према томе, колико му је стварно покриће у људском раду, и, с друге стране, да ли се и колико некредитним новцем може мерити људски рад.

Робни новац, као нпр. злато, има покриће у раду већ у моменту самог стварања. Зато он улази у оптицај као дефинитивно средство плаћања (метални некредитни новац) и само се случајно може вратити у полазну тачку. Новац као кредит, међутим, неизбежно се после извесног времена, тј. у моменту враћања кредита враћа на полазну тачку. Постоје два основна канала емисије кредитног новца:

   Кредит централне банке држави. Овај кредит се враћа друштвеним приходима (порези, доприноси исл.).
   Кредит централне банке пословним банкама, које га даље позајмљују предузећима. Овај кредит предузећа враћају продајући своје производе.

У сваком случају, да би могли бити враћени, кредити морају бити садржани у робним ценама (било као производни трошак предузећа или друштвени приход који се додаје на овај трошак), дакле, морају имати покрића у роби, односно људском раду којим се производи роба.

Да би перформансе конкретног, реалног кредитног система одговарале теоријски очекиваним (напред описаним) битан услов је непроменљивост мере вредности, тј. стабилност општег нивоа цена односно вредности кредитног новца.

Како се, међутим, новац непрестално обезвређује, очигледно је да се, зависно од стопе инфлације и рокова враћања кредита, у реалном износу, један део реалног кредита уопште не враћа, мада се у номиналном износу враћа читав кредит. Поседовање одређене количине новца даје човеку могућност да куповином (тј. отуђењем новца) присвоји одређену количину у роби опредмећеног рада, даје му, дакле, власт над радом других, док га обавеза враћања кредита присиљава да отуђује, продаје рад који поседује и којим може располагати (било властити живи рад или онај опредмећен у средствима за производњу и предметима потрошње) присиљава га, дакле, да властити рад подређује владавини новца, тј. обавези враћања кредита. Начелно, у систему кредитног новца, приликом емисије, обезбеђена је равнотежа између ова два процеса. Кредитни дуг и створени новац номинално су једнаки.

Међутим, стварно, пошто се новац одмах ефектуира, троши (док му је вредност већа), а кредит враћа касније (кад је вредност новцу смањена), у условима инфлације, изазване снажном кредитном експанзијом, реални дуг је мањи од емитоване реалне количине новца, што значи да се део емитованог реалног новца ипак „поклања“ обвезницима кредита. Дакле, емитовани номинални кредити омогућују да се ангажује већа количина рада од количине рада коју треба ангажовати да би се вратили ти исти кредити. Овај „вишак“ ангажованог рада представља рад који покреће емисија реално некредитног (мада номинално кредитног) новца.

Резултат је исти као да је одмах емитована одређена количина некредитног новца.

У другом делу напред цитираног чланка (‘Економска политика’,бр. 1529/1981,стр.25), др Срећко Ургин тачно примећује да је приликом отписивања кредита фактички дошло до емисије некредитног новца. Исто се десашава и приликом конверзије краткорочних кредита у дугорочне.

Рестрикција кредита води у привредну кризу

Као што се види, постоји више начина спонтаног и стихијског стварања некредитног новца. Ако привреду ипак непрестано притиска беспарица, то једноставно може значити да је потребно још више некредитног новца.

У савременој кредитно-монетарној привреди инфлација кредитног новца представља спонтано настали механизам емисије некредитног новца. Немогућност да се инфлација сузбије рестриктивном кредитном политиком, без провоцирања тешке привредне кризе, упућује на закључак да је емисија некредитног новца услов привредног развоја и раста запослености. Ако је то тачно, оправдано је очекивање да би органозована, теоријски заснована, емисија некредитног новца морала представљати најбољи „лек“ против инфлације кредитног новца.

Тиме смо одговорили на први део постављеног питања. У условима инфлације (која постаје сине qуа нон услов одржавања привредног механизма у покрету), у реалном износу, кредит се не враћа у целости, па му, према томе, у моменту емисије, и није у целости обезбеђено покриће у раду. Део номиналних кредита се стога, у реалном износу, појављује као „поклон“, односно као, у суштини, некредитни новац.

Тако долазимо до одговора на други део питања. Ако овако стихијски створен некредитни новац може мерити људски рад, јасно је да га, вероватно на бољи начин, може мерити и свесно и органозовано емитован некредитни новац.

Претпоставимо зато да је плански емитована одређена количина некредитног новца. Без обзира коме ће најпре бити додељена, она овим примарним портерима дохотка из емисије некредитног новца даје власт над радом, тј. могућност куповине роба и услуга.

Тиме овај примарни некредитни новац улази у оптицај. Зависно од брзине његовог оптицаја, он ће ангажовати већу или мању количину друштвеног рада.

Укупан производ створен тим новцем у одређеном периоду, према познатој Марксовој формули, биће једнак умношку те количине новца и просечног броја обрта тог новца у том периоду, иако у моменту стварања није имао покриће у људском раду (тј. створен је пре но што је извршен било какав рад), некредитни новац је одиграо корисну друштвену улогу – ангажовао је људски рад и довео до повећања производње. Ако емитована количина некредитног новца управо одговара потребама привреде, она не може иницирати ни инфлаторне ни дефлаторне импулсе.

При оваквом начину емисије, јавиће се један феномен који захтева дубље теоријско образложење. Иако ортодоксна теорија сматра да на глобалном (националном) нивоу укупни доходак не прелази ниво укупних трошкова, у систему некредитног новца, збир новчаних доходака, за износ примарне емисије некредитног новца, премашиће збир новчаних трошкова. Наиме, укупан збир новчаних доходака једнак је збиру доходака од рада (производње) и доходака из емисије некредитног новца. Поставља се питање,одакле заправо потичу номинални дохоци које добијају портери примарне емисије некредитног новца, ако је већ очигледно да не потичу од рада (тј. радне вредности друштвеног производа)?

Шта је вишак корисности?

У свом чланку „Шта су то економске законитости“ („Економска политика“ бр. 1499/1980, стр. 27) поставио сам хипотезу о постојању категорије „вишка корисности“, и овај некредитни новац требало би управо да представља монетарни еквивалент тог вишка. Наиме,у поменутом чланку, развијена је једна нова парадигма према којој се новац посматра најпре у функцији легитимисања и легализовања људских потреба, па се тако, као куповно средство, појављује у функцији мере величине употребних вредности (односно објективних корисности, као квантитативних израза употребних вредности), које људи, захваљујући поседовању новца, могу присвојити.

У рационалном друштву, збир доходака, којима се изражава (мери) укупна реализована објективна корисност (названа производи цивилизације) треба да је већи од збира доходака који потичу од уложеног рада, односно из радне вредности друштвеног производа (назване производ културе), за износ величине коју сам назвао;- друштвени вишак корисности.

У номиналном износу, друштвени вишак корисности, остварен у неком периоду, једнак је износу емитованог примарног некредитног новца (у том периоду).

Ако је исходиште некредитног новца у вишку корисности, онда је тиме прејудицирано питање где треба алоцирати примарну емисију некредитног новца. Присталице некредитног новца (нпр. др Милутин Ћировић и др Срећко Ургин) заступају тезу да то мора бити сектор удруженог рада.

Међутим, ако се прихвати теза о постојању вишка корисности и емисији некредитног новца као монетарном изразу тог вишка, онда је неизбежан закључак да се примарна емисија некредитног новца мора доделити непроизводном делу становништва. Трошећи овај „незарађени“ доходак (чији извор није рад него вишак корисности, тј. пораст економске рационалности), примаоци дохотка из емисије некредитног новца снабдеваће привреду потребном количином готовог, некредитног новца, чиме ће се избећи задуживање привреде. С друге стране, пошто се један део привреде, на тај начин, финансира директно из емисије некредитног новца, укинуће се истовремено део пореза и доприноса који су досад служили за финансирање овог сектора непривреде.

Према томе, алоцирањем емисије некредитног новца у сектор крајњих потрошача (који су досад били на терету привреде) обезбеђује се како снабдевање привреде некредитним новцем, тако и њено фискално растерећење. Простор за акумулацију и самофинансирање проширене репродукције би тиме био знатно проширен, па тиме и ојачана материјална база самоуправљања у удруженом раду. Такође, створили би се услови за бржи развој друштвених делатности (здравство, просвета, наука итд.), које више не би биле „на терету“ привреде.

Привреда и непривреда (база и надргадња) не би више биле међусобно супротстављене, него би се, посредством механизма емисије некредитног новца, међусобно потпомагале у развоју.

Предложени механизам емитовања некредитног новца пружа основе за вођење једне крајње поједностављене, али и апсолутно ефикасне монетарне политике. Ако је емитована тачно потребна количина некредитног новца, можемо бити сигурни да неће бити потребне накнадне интервенције. У систему кредитног новца, напротив, накнадне интервенције су неизбежне, јер се овај систем непрестано суочава са беспарицом и неликвидношћу, које присиљавају носиоце монетарне политике да стално посежу за додатном емисијом. Дефлаторни проблем, карактеристичан за кредитну привреду, изазван је заправо несташицом некредитног новца, коју, наравно, не може премостити ни бескрајна експанзија кредитног новца. Ипак, ова бескрајна експанзија врши своју битну функцију – обезвређује новац и тако ствара услове за спонтано и стихијско стварање некредитног новца.

Емисијом некредитног новца укидају се многе постојеће равнотеже у друштвеним рачунима (приходима и расходима) и уместо њих успостављају законите пропрције. Традиционалној теорији биће у почетку тешко да акцептира нови систем друштвених рачуна. Али, тај систем се спонтано већ данас успоставља. Нпр. емисија некредитног новца, односно доходак из друштвеног вишка корисности за потребе непривредне сфере, прерушава се данас у буџетски дефицит. Догматска политика сузбијања дефицита само погоршава како положај привреде тако и друштвених служби.

Најзад, иако је номинално у равнотежи, буџет реално не може бити у равнотежи, ако расходи (тј. емисија кредитног новца за рачун државе) претходе приходима (којима се враћа кредит државе) и ако постоји одређен проценат инфлације. Очигледно је да су реални расходи (којима се емитује новац) већи од реалних прихода (којима се новац повлачи), што значи да фактички постоји нето емисија некредитног новца иако је буџет у равнотежи (номиналној).

Теорија вишка корисности и некредитног новца захтева да се истини погледа у очи. Она тражи да се изуче кретања реалних, а не номиналних величина. Такво истраживање открива да је нови систем емисије новца, реално, већ одавно присутан, док стари траје само у привидима, номиналним величинама. Па ипак се (и не само ми) непрестално заклињемо да ћемо (до неког хипотетичког рока који се стално пролонгира) успоставити буџетску равнотежу. На срећу, „природне“ економске законитости неће нам то дозволити. Нико данас не може успоставити стварну буџетску равнотежу, а да потпуно не укочи сопствени привредни развитак. Спонтано и стихијски, емисија некредитног новца већ је заживела и доказала своју виталност.

U trenucima dok je nemački narod polako počinjao da saznaje za užase koji su nacisti počinili nad porobljenim narodima u njihove ime, otac Grisendorf je izrekao sledeće besmrtne reči:
“Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli.

Ali ovde, među nama, ima jedan narod koju je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj otadžbini.

Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je, inače, predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo to da smo činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na žive kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ‘Ko se ne osveti, taj se ne posveti!’.
I mi smo se, zaista, plašili, osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo jasno tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenje i razaranje naših domova.
Ustaše režu vrat Srbinu. Foto: Arhivska fotografija pronađena u džepu poginulog pripadnika ustaške jedinice 1945. sada u vlasništvu muzeja Donja Gradina
Međutim, kako je bilo?

Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su — milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili!
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila — „Srbija!“
MI I SRBI BISMO POKORILI EVROPU: Nećete verovati čiji je državnik ovo rekao

Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete tako voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.”
Kasnije, na mestu na kojem su sahranjeni podignut je spomenik na kome piše: “Putniče, kad staneš kraj kostiju ovi’, na kolena klekni, glavu dole povi! Ovde leži Srbin, širom sveta hvaljen, u tuđinu dognan, zatvoren i spaljen”.

Valter

Ivo Lola Ribаr nаpisаo je ovo, poslednje pismo ocu Ivanu 24. novembrа 1943. godine, tri dana prije svoje pogibije na Glamočkom polju...Drаgi tаtа, ti znаš koliko smo se uvijek, а nаročito zаdnjih godinа, mi, tvoji sinovi, ponosili tobom i mаjkom, ti znаš koliko te volim. Znаj dа ću učiniti sve dа svojim životom, rаdom i ljubаvlju bаr djelimično nаdoknаdim tebi i nаšoj drаgoj mаjci ovu veliku bol, sаdа kаdа ostаjem tvoj jedini sin.

"Drаgi moj tаtа!

Iаko se još – kаžu – ne znа sigurno, jа znаm i osjećаm u trenutku kаdа ti ovo pišem, dа nаšeg drаgog, dobrog Jurice više nemа. Pаo je, kаo i toliki drugi, u borbi zа slobodu domovine, tаmo negdje oko Kolаšinа u tаmnim crnogorskim krševimа.

Riječi su suvišne, drаgi moj tаtа, riječi ne mogu izrаziti svu težinu udаrcа koji nаs je zаdesio. Volio bih stotinu putа i rаdi njegа koji je bio bolji od mene, i rаdi svih nаs, dа sаm jа pаo nа njegovu mjestu. Ali, eto, dogodilo se drugаčije. Nikаdа ovа rаnа neće zаcijeliti. Jа sаm samo godinu dаnа poslije moje Slobode izgubio brаtа – dvа bićа kojа sаm toliko volio, а kojа su tek bilа nа prаgu životа. Ali znаm kаko je tek tebi, drаgi tаtа, koji si izgubio sinа, nаšeg mezimcа.

Nemoj plаkаti, ne dаj se tаtа! Nаš Juricа nije pаo sаm – on je zа vječnа vremenа dio one plejаde sinovа ove zemlje koji su, dаvši život zа nju, stvorili njenu čistu slаvu, njenu besmrtnost. Njegovа krv trаži osvetu. Njegovа žrtvа nаs obаvezuje dа dovršimo djelo! Ne rаdi se više o ličnoj sreći – rаdi se o obаvezi premа nаšim mrtvimа, o obаvezi premа živimа. Izvršiti tu obаvezu, živjeti i vršiti svoju dužnost, ti je nаše.

Oprosti, što sve ovo pišem, jа znаm dа ti to sve znаš: mi svi znаmo dа si pokаzаo i dokаzаo dа to znаš. Jа znаm dа ćeš i ovаj strаšаn udаrаc znаti dа podneseš. Ne dаj se! Ostаni mirаn, sposobаn dа do krаjа izvršimo svoju dužnost, tаtа! Nаš drаgi Juricа to trаži od tebe. Pomisli kolikа bi bilа njegovа žаlost kаdа bi doznаo dа svojim držаnjem nismo bili dostojni njegа. Biti slаb – to bi znаčilo izdаti njegа i njegovu žrtvu!

Mi svi, i jа, dаnаs nаročito, nаšа zemljа, zа koju je umro nаš Juricа, trebаmo te, trebаmo tvoje misli, tvoj rаd, tvoje zdrаvlje, tvoj život, drаgi tаtа.

Mojа Slobodа, onаko mаlа i nježnа, pošlа je u smrt kаo nа šetnju, s osmjehom, koji je uvijek bio njezin. Nаš Juricа prošаo je kroz sto okršаjа, pаo je kаo rаtnik. Svjesno, mirno, vedro, kаko je i živio. Tаtа, nikаdа ni zа čаs to ne smijemo zаborаviti, domovinа neće!

Juricа nije mrtаv. On živi u srcimа nаših nаrodа, on živi dаlje u nаmа. On živi u nаšim borbаmа, pobjedаmа, čije je svitаnje već vidljivo. Teško mi je, tаtа, što nisаm s tobom u ovom čаsu. Ali ti nisi sаm, ti nisi otаc sаmo moj, već hiljаde i hiljаde mlаdih, kаo što je bio nаš Juricа, s drugovimа s kojimа je živio i koje je volio. Voli ih i ti još više nego dаnаs! I znаj, dа oni svi dijele nаšu bol, dа smo jedno s drugovimа koji su s nаmа. Divno je imаti tаkvu porodicu!

To je nаš put – put nаše dužnosti i volje, put nаšeg Jurice.

Budi jаk, drаgi tаtа! Ne usаmi se, ne dаj se, stegnimo zube, stisnimo šаke rаdom i borbom, sаmo tim bit ćemo dostojni njegа. Ja znаm, jа sаm sigurаn, dа ćeš ti biti jаk.

Drаgi tаtа, ti znаš koliko smo se uvijek, а nаročito zаdnjih godinа, mi, tvoji sinovi, ponosili tobom i mаjkom, ti znаš koliko te volim. Znаj dа ću učiniti sve dа svojim životom, rаdom i ljubаvlju bаr djelimično nаdoknаdim tebi i nаšoj drаgoj mаjci ovu veliku bol, sаdа kаdа ostаjem tvoj jedini sin.

Mi smo se uvijek dobro, sjаjno slаgаli – tаko i još bolje bit će u budućnosti, u nаšem zаjedničkom rаdu, životu i borbi. Budimo dostojni nаšeg mezimcа, drаgi tаtа.

Mnogo te voli tvoj sin Lolа"

http://povijest.hr/nadanasnjidan/kako-je-konacno-nestalo-ime-jugoslavija-2003/


Kako je konačno nestalo ime Jugoslavija? – 2003.

Naziv Jugoslavija uveo je kralj Aleksandar Karađorđević u listopadu 1929. godine.

Dana 4. veljače 2003. godine Savezna Republika Jugoslavija službeno je preimenovana u naziv Srbija i Crna Gora. Time je konačno uklonjen naziv Jugoslavija iz popisa svjetskih država, i to nakon više od 73 godine. Naime, naziv Jugoslavija uveo je kralj Aleksandar Karađorđević u listopadu 1929. godine, kad je promijenio ime države iz Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija.

Miloševićeva Savezna Republika Jugoslavija smatrala se nasljednicom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Nakon što je Milošević sišao s vlasti država je isprva nastavila koristiti naziv Jugoslavija, ali je na kraju po dogovoru Srbije i Crne Gore to ime ipak izbačeno, a zajednička je država dobila dvosložni naziv Srbija i Crna Gora. Osamostaljenjem Crne Gore 2006. godine, i ta se država raspala, pa od tada sve do danas postoje dvije države – Republika Srbija i Republika Crna Gora.

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/urezali-su-mu-krvavu-petokraku-heroj-partizana-ubijen-sa-17-godina-ali-njegova-slava-je-vecna-clanak-2129349


UREZALI SU MU KRVAVU PETOKRAKU Heroj partizana ubijen sa 17 godina, ali njegova slava je večna!

"Svetli sa tvoga čela, sunce petokrako", poručuje Ljubivoje Ršumović u stihovima, večno u čast malog Slavoljuba Kovića, dečaka ogromnog srca, koga su Nemci ubili 1942. godine. Streljali su ga, a imao je samo 17 leta. Slavoljub Ković, bio je siromašni dečak, koji se priključio grupi partizana, u decembru 1941. Zarobljen je u Milini na Ceru, a Nemci su ga odveli u logor Zabran kod Šapca. Tako su ga mučili kako bi im odao imena partizana i njihovih saradnika.

- Što su ga više mučili i tukli on je glasnije govorio "Tucite, ubite, pobeda je naša" - kaže Ljubivoje Ršumović, koji je napisao poemu "Poema o ćutanju" u čast malog Slave, kako su ga zvali. Na Badnje veče 1942. godine, Nemci su bajonetom urezali zvezdu petokraku na čelu ovog mališana i tako krvavog ga fotografisali. Tri dana kasnije, 10. januara 1942. Slava je streljan sa svim ostalim zarobljenicima.

- On je bio samo dečak kada su ga na svirep način ubili. Zbog toga smo odlučili da našem vrtiću damo naziv po njemu – rekla je direktorka vrtića u Bogatiću Ljubica Knežević.

Ovo su stihovi iz poeme Ljubivoja Ršumovića, Savi u čast

Slavoljubova zvezda

"To što si ti učinio nije mogao svako,
to mora da se pamti
i kada nesreće odu,
svetli sa tvoga čela,
sunce petokrako,
kao najljubavnije reči:
- Slava voli slobodu"

Slava, kako su ga zvali, rođen je 21. avgusta 1924. godine u Bogatiću, u siromašnoj porodici. Imao je teško detinjstvo. Sa tri godine ostao je bez oca, a zbog neuhranjenosti i loših uslova života, školu je upisao sa zakašnjenjem od dve godine. Posle osnovne škole, upisao je krojački zanat, ali ga nije završio zbog Drugog svetskog rata, koji je počeo u to vreme.
Kako bi mu odali počast narod je napravio njegovu bistu koja stoji u spomen-parku na Jabuci kod Prijepolja, uz biste njegovih vršnjaka Boška Buhe i Sirogojna.


Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir

http://www.yuhistorija.com/serbian/jug_druga.html

1. Socijalistička Jugoslavija: od centralizma do raspada

a. Federalizam i centralizam − izgradnja centralističkog sistema vlasti

Antifašistička vijeća koja su od 1943. do 1945. formirana za pojedine jugoslavenske historijsko-političke zemlje, anticipirala su izgled jugoslavenskog federalizma, ali taj federalizam je u osnovi davao prednost centru nad federalnim jedinicama. Takav model, uspostavljen u vrijeme rata, dograđivan je nekoliko godina poslije uspješno izvojevane ratne pobjede. Zemaljska antifašistička vijeća su uspostavljena za Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru i Bokokotorski zaljev, Sandžak, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Srbiju, dok je u Vojvodini uspostavljen Pokrajinski narodnooslobodilački odbor, a na Kosovu je formiran Oblasni narodooslobodilački odbor za Kosovo i Metohiju. Na drugom zasjedanju AVNOJ, u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. u Odluci o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu jasno je navedeno da će jugoslavenski federalizam obezbijediti „punu ravnopravnost naroda (...) Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine“, iz čega se može zaključiti da je na taj način faktički definirano da će se jugoslavenska federacija sastojati od šest jedinica. U ovoj odluci nije bilo govora o autonomnim pokrajinama ili oblastima, ali je spomenuto da će se „nacionalnim manjinama u Jugoslaviji obezbijediti sva nacionalna prava“. To je značilo da se statusom federalnih jedinica pokušavalo riješiti pitanje ravnopravnosti nacionlanih zajednica u Jugoslaviji, a statusom autonomnih pokrajina ili oblasti se pokušavalo riješiti pitanje položaja nacionalnih manjina (u Vojvodini brojnih nacionalnih manjina, a na Kosovu prvenstveno albanske nacionalne manjine). Zbog toga, Vojvodina, Kosovo i Sandžak nisu dobili status federalnih jedinica, iako je o tome bilo puno debata u vrijeme rata. Naime, u vrijeme Drugog svjetskog rata partizanski pokret i Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu se opredijelio za autonomni položaj Vojvodine u budućoj Jugoslaviji, odbacujući ideje o podjeli između Hrvatske i Srbije. Ipak, CK KPJ je odlučio da Vojvodina dobije status autonomne pokrajine, ali ne izravno u Jugoslaviji nego unutar federalne Srbije. Političku odluku o tome donijela je Pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu 5. i 6. aprila 1945, a već 7. aprila 1945. na zasjedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije „toplo je pozdravljena“ izjava vojvođanske delegacije o priključenju Vojvodine Srbiji. Na Trećem zasjedanju AVNOJ 10. augusta 1945. prihvaćena je odluka o pripajanju Autonomne pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji, o čemu je Predsjedništvo Narodne skupštine Srbije 1. septembra 1945. donijelo poseban Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine.1

U vezi s Vojvodinom važno je bilo razgraničenje Srbije i Hrvatske, s obzirom da se to izravno ticalo teritorije Vojvodine. U maju 1945, iz Hrvatske su upozoravali da su u sastav Vojvodine uključeni „pojedini dijelovi Hrvatske koji nikada nisu pripadali Vojvodini“. Glavni NOO Vojvodine je prihvatio te primjedbe i donio odluku da se Baranja izuzme iz sastava Vojvodine, dok je razgraničenje u Srijemu rješavala posebna komisija koju je imenovalo Predsjedništvo AVNOJ, a kojom je predsjedavao Milovan Đilas.2 Komisija je predložila, a Predsjedništvo AVNOJ prihvatilo granice koje su se najznačajnijim dijelom temeljile na etničkom načelu.3

Položaj Kosova je bio sličan položaju Vojvodine. U vrhu KPJ Sreten Žujović-Crni je bio usamljen u ideji da se Kosovo podijeli između Srbije i Albanije,4 ali je većina bila za određeni autonomni status u okvirima Jugoslavije. Na Kosovu je početkom 1945, uvedena vojna urava, a na zasjedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije 7. aprila 1945, prihvaćena je Izjava predstavnika Oblasnog NOO Kosova i Metohije „da se prisajedine federalnoj bratskoj Srbiji“ i donesena odluka „da se Kosovo i Metohija smatraju sastavnim delom federalne Srbije“. Oblasna narodna skupština Kosovsko-metohijske oblasti je 10. jula 1945, usvojila Rezoluciju u kojoj je izražena želja „celokupnog stanovništva oblasti da ova bude priključena federalnoj Srbiji kao njen sastavni deo“, što je potvrđeno na Trećem zasjedanju AVNOJ, 7. avgusta 1945. godine.5 Ubrzo, već 1. septembra 1945, donesen je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Kosovsko-metohijske oblasti u kojem je još jedanput potvrđeno da je ova oblast „sastavni dio Srbije“. Time je, dakle, Kosovo i Metohija, za razliku od Vojvodine, koja je dobila status autonomne pokrajine, dobila status autonomne oblasti.

Položaj Sandžaka također je izazivao razne dvojbe. U ratu je Sandžak, koji je kao cjelina imao određene historijske pretpostavke, uobličio svoje jedinstvo stvaranjem Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja u Pljevljima 20. novembra 1943. godine. Ideje koje su dolazile iz Crne Gore da se cjeloviti Sandžak priključi Crnoj Gori odbijene su najprije u samom Sandžaku, a potom i u najvišem vrhu KP Jugoslavije. Ideja da se Sandžak ujedini sa Kosovom i Metohijom, te nakon toga čitava ta zajednička teritorija ujedini sa Crnom Gorom, također je odbijena, a ni ideje o podjeli nisu bile dobro prihvaćane u Sandžaku. Oblasni komitet KPJ za Sandžak je početkom 1945, pisao da je raspoloženje osporavanja takvo da ni Srbi ni muslimani ne bi rado prihvatili „cepanje Sandžaka“. Ipak je do ovog „cepanja“ došlo, jer je uvjerenje o podjeli preovladalo u vrhu KPJ, a glavni zagovornici ove podjele, odnosno osporavanja bilo kakvih političkih, ekonomskih i demografskih pretpostavki za autonomiju Sandžaku, bili su Edvard Kardelj i Sreten Žujović. Zbog toga je u vrhu KPJ donesena odluka da se autonomnost Sandžaka ukine, a teritorija podijeli između Srbije i Crne Gore.6 Od dijela Sandžaka koji je priključen federalnoj Srbiji formiran je Novopazarski okrug, ali 1947, biva ukinut, a taj prostor je dalje podijeljen u dvije oblasti čija su sredita bila u Užicu i Kragujevcu.7

Prvi jugoslavenski ustav iz 1946, definirao je Jugoslaviju kao federativnu državu sastavljenu od šest federalnih jedinica (Narodna Republika Srbija, Narodna Republika Hrvatska, Narodna Republika Slovenija, Narodna Republika Bosna i Hercegovina, Narodna Republika Makedonija i Narodna Republika Crna Gora), a u okviru Srbije nalazile su se Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna kosovsko-metohijska oblast.8 Dakle, jugoslavenska federacija je građena kao federacija republika, a ne kao federacija naroda,9 pri čemu je model po kojem je izgrađivan jugoslavenski federalizam bio kopija sovjetskog modela, prema kojem su povijesne regije koje su imale većinu jedne nacije dobivale status federalnih jedinica (republika), dok su etnički mješovite regije dobile status pokrajine ili oblasti. Zbog toga Vojvodina i Kosovo nisu mogle dobiti status federalne jedinice, a tokom rata dugo se dvojilo i o statusu Bosne i Hercegovine upravo zbog dosljednog slijeđenja sovjetskog modela izgradnje federacije.10

Ipak, jugoslavenski federalizam, sa šest federalnih jedinica, u prvim poslijeratnim godinama razvijao se uz strogu centralizaciju uprave u državi. Riječ je o državno-centralističkom sistemu, koji je u određenoj mjeri bio u suprotsnosti s koncepcijom rješavanja nacionalnog pitanja, kako su ga jugoslaveski komunisti postavili u vrijeme rata.11 Državno-centralističko uređenje bilo je posljedica ne samo utjecaja sovjetskog modela izgradnje države i međunarodnih okolnosti stvorenih nakon Drugog svjetskog rata, nego i određenih unutarnjih odnosa, posebno borbe za stabilizaciju nove vlasti i novih društvenih odnosa. Osim toga, „i opća privredna struktura zemlje pogodovala je formiranju centralizma. Smatralo se da su državno vlasništvo i centralizam u upravljanju društvenim poslovima uspješan put i metoda, kako bi se u prvim poslijeratnim godinama izbjegao privredni slom koji bi mogao nastupiti zbog golemih ratnih razaranja i opće nestašice sredstava potrebnih za život. Jednako tako polazilo se od uvjerenja da je bez državnog vlasništva i administrativnog upravljanja nemoguće akumulirati golema sredstva − materijalne i ljudske snage − za privrednu izgradnju, što je bio prvi uvjet brzog privrednog razvoja“.12 U ovom prvom, centralističkom razdoblju historije socijalističke Jugoslavije, središnju ulogu u odlučivanju imao je Politbiro KPJ i gotovo sve odluke na svim razinama vlasti su bile pod kontrolom partijskih organa, što je s obzirom na strogo centraliziranu strukturu i partijsku hijerarhiju u odlučivanju, samo po sebi bilo najjasniji pokazatelj centralizma.13 Federalne jedinice su svoju komunikaciju sa saveznom vladom obavljale preko Politbiroa KPJ u Beogradu, a predsjednici svi republičkih vlada su bili sekretari pokrajinskih partijskih politbiroa. Jedini izuzetak je bila Bosna i Hercegovina u kojoj je predsjednik republičke vlade postao Rodoljub Čolaković, a ne sekretar Politbiroa Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH Đuro Pucar. Osim toga, savezna vlada je mogla ukinuti sve odredbe koje su donosile republičke vlade, ukoliko bi ocijenila da te odredbe nisu u skladu sa saveznim zakonima.14

Prema odredbama ustava 1946, Jugoslavija je bila ustrojena kao centralizirana federacija, u kojoj su republike imale određenu suverenost, koju je štitila država, ali su odnosi u federaciji bili takvi da je gotovo sva vlast bila koncetrirana na razini savezne države uz presudnu ulogu Politibiroa Komunističe partije u svim sferama života.15 Ustavom iz 1946, jasno je istaknuto da su republike suverene „u sastavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije“, te da je ta suverenost ograničena samo pravima koja su tim ustavom data Jugoslaviji. Republike su samostalno donosile svoje ustave, ali su ti ustavi morali biti u skladu sa saveznim ustavom. Dakle, republike su imale formalni suverenitet, ali ne i stvarni, jednako kao što ni suverenitet naroda nije davao nikakvo ekskluzivno pravo suvereniteta tog naroda u jednoj republici. Suverenitet republika bio je i na niz drugih načina ograničen. Posebno je to bilo vidljivo u privredi, kulturi, prosvjeti, pa čak i kada bi se činilo da u nekim aspektima republike imaju veću samostalnost, na saveznom vrhu je to odmah najoštrije osuđivano. „Federalizam je trebao služiti kao gromobran za nacionalna osjećanja, ne ograničavajući vlast i jurisdikciju centralizirane administracije“.16 Primjer Andrija Hebranga u Hrvatskoj može djelimično baciti dodatno svjetlo na odnos saveznog centra moći prema snagama koje su važile kao zašitnici većih republičkih prava. Odnos prema nositeljima takvih ideja u počecima socijalističke Jugoslavije mogao je biti ili potpuna marginalizacija s političke scene, ili pak izvlačenje iz republičke strukture vlasti i pomjeranje na saveznu razinu. Tako je Hebrang povučen iz Hrvatske u Beograd i povjerena mu je dužnost predsjednika saveznog Privrednog savjeta te je postao i ministar industrije u saveznoj vladi.17

Savezna Narodna skupština ja bila sastavljena od dva doma: Savezno vijeće i Vijeće naroda. U Savezno vijeće su ulazili zastupnici birani na prostoru čitave Jugoslavije i to tako da je na svakih 50.000 stanovnika dolazio po jedan zastupnik, dok su u Vijeće naroda ulazili zastupnici iz republika (po 20 zastupnika iz svake republike), Autonomne pokrajine Vojvodine (10 sastupnika) i Kosovsko-metohijske oblasti (15 zastupnika). Najviši izvršni i upravni organ u Jugoslaviji bila je vlada, koja se sastojala od svesaveznih i savezno-republičkih ministarstava. Svezaveznih ministarstava je bilo šest (Ministarstvo inozemnih poslova, Ministarstvo narodne odbrane, Ministarstvo saobraćaja, Ministarstvo pomorstva, Ministarstvo pošta i Ministarstvo vanjske trgovine), dok je savezno-republičkih ministarstava bilo devet (Ministarstvo funansija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravosuđa, Ministarstvo industrije, Ministarstvo rudarstva, Ministarstvo trgovine i snabdjevanja, Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva, Ministarstvo rada i Ministarstvo građevina). Svezavezna ministarstva su svoje zadatke izvršavala izravno na čitavom teritoriju Jugoslavije, pri čemu su ponekad mogla postavljati i svoje opunomoćenike pri republičkim vladama, dok su savezno-republička ministarstva to činila posredstvom odgovarajućih republičkih ministarstava, a u nekim slučajevima su mogla i izravno upravljati pojedinim poslovima bez posredništva republičkih vlada. Sve ovo ukazuje na krutu centralizaciju i velike ovlasti saveznih institucija.

Republike su, barem formalno, prema ustavu 1946, zadržale nadlažnosti na polju kulture, prosvjete, zdravstva socijalne zaštite i komunalnih poslova, ali je suštinski i u ovim oblastima bila presudna uloga saveznih institucija. Iako su vrlo brzo na saveznoj razini umjesto Ministarstva prosvjete (školstva), koje je postojalo u vladi DFJ, ustanovljeni savezni komiteti, i dalje se u prosvjeti težilo većoj centralizaciji, dok su republike imale nešto veću kulturnu autonomiju, što je značilo da nije postojala ideja da se preko kulture i prosvjete gradi jedinstvena jugoslavenska kultura nego su se afirmirale nacionalne kulture.

Nakon saveznog, tokom 1946. i 1947. doneseni su republički ustavi, a svi ti ustavi su definirali da su republike „narodne države republikanskog oblika“, te su se sve „na temelju prava na samoodređenje, uključujući pravo na odcjepljenje i ujedinjenje s drugim narodima“, ujedinili s drugim narodima i njihovim republikama u jugoslavensku saveznu državu.18 Ova odredba o odcjepljenju i ujedinjenju s drugim narodima će kasnije izazivati kontroverzne interpretacije u vezi s pitanjem, da li je pravo na odcjepljenje iskorišteno 1945, godine ili je ono kao trajna mogućnost i dalje postojala, što bi značilo da je ostavljena i mogućnost odcjepljenja iz Jugoslavije.

Dakle, prema odredbama prvoga jugoslavenskog ustava, federalizam je bio kruti centralizam, a od šest federalnih jedinica samo je Srbija imala složenu unutarnju strukturu, jer se sastojala od jedne autonomne pokrajine (Vojvodina) i jedne autonomne oblasti (Kosovsko-metohijska oblast). U ostalim federalnim jedinicama slične administrativne cjeline nisu bile ustanovljene. Istra, Dalmacija, Hercegovina i slično, kao povijesno utemeljene regije, nisu dobile nikakav poseban status. Tokom Drugog svjetskog rata postojale su ideje da se u Hrvatskoj uspostavi srpska autonomna oblast. Koliko se zna, tu je ideju iznio Moša Pijade, ali ju je Tito odbacio. Kasnije je, ipak, ustanovljen Srpski klub vijećnika ZAVNOH, o čijem djelovanju još nemamo ozbiljne radove,19 kao ni o Glavnom odboru Srba u Hrvatskoj,20 koji je ustanovljen na Prvom kongresu Srba u Hrvatskoj krajem septembra 1945. godine. Slično je i u Bosni i Hercegovini formiran Glavni odbor Muslimana.21 U oba slučaja riječ je o tijelima koja nisu imala širu infrastrukturu, nego su trebala samo poslužiti kao pokazatelj odnosa vladajuće Komunističke partije prema Srbima u Hrvatskoj, odnosno Muslimanima u Bosni i Hercegovini. U slučaju Glavnog odbora Srba u Hrvatskoj, koji je imao zadatak „poticati ekonomski, politički i socijalni napredak Srba u Hrvatskoj“, trebalo je pokazati važnost nacionalnog pitanja i izbjeći optužbe da su komunisti anacionalni ili protusrpski,22 a Glavni odbor muslimana Bosne i Hercegovine je trebao postati „tumač programa Narodnog fronta u redovima Muslimana” u Bosni i Hercegovni.23

Jugoslavenski centralizam je bio najuočljivi u strukturi i funkcioniranju KP Jugoslavije. Prije rata postojale su već KP Slovenije i KP Hrvatske, a poslije rata su ustanovljene i KP Srbije (1945), te Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine (1948-1949).24 Uprkos postojanju tih komunističkih partija, vodeća uloga i glavna moć odlučivanja bila je koncentrirana u vrhu KPJ, odnosno u Politbirou i Centralnom komitetu KP Jugoslavije.25 Dok se gradio centralizam, federalizam je ostavljao psihološki dojam da su sve nacionalne zajednice ravnopravne u Jugoslaviji. Ta se ravnopravnost pokušavala graditi i kroz zastupljenost pripadnika svih nacionalnih zajednica u rukovodećim stukturama. Mađutim, ravnopravna zastupljenost kadrova nije se mogla u cijelosti postići u svim dijelovima zemlje. U Bosni i Hercegovini, na primjer, preovlađivanje srpskih kadrova i u redovima Komunističke partije i u vodećim strukturama vlasti bilo je očito.26

b. Decentralizacija Jugoslavije i jačanje republičkih identiteta

Tokom trajanja socijalizma u Jugoslaviji su stalno preispitivani nacionalni odnosi, što je vodilo jačanju kritičkih stavova prema tom pitanju. U isto je vrijeme decentralizacija davala nove odgovornosti lokalnim i regionalnim organima vlasti, što je poticalo pojavljivanje nacionalnih osjećanja na raznim razinama, koji su bili kombinacija starih nacionalnih osjaćanja i novog nacionalizma stvorenog u novom sistemu vrijednosti.27

Decentralizacija jugoslavenske države je značila, prije svega, redukciju državnog miješanja u ekonomiji i društvo, te jačanje uloge pojedinih republika, ali ne i za veće slobode ili veća prava za pojedine nacionalne zajednice. Ali, nacionalni odnosi su stalno bili propitivani, a vladalo je uvjerenje da se razvoj nacionalnih odnosa odvija više pod utjecajem novih socijalnih snaga nego pod utjecajem djelovanja same države.28 Drugim riječima, u Jugoslaviji je postojalo uvjerenje da će socijalne promjene i ekonomski razvoj dovesti do približavanja pojedinih nacionalnih zajednica i smanjivanja njihovih „parohijalnih pogleda“ na nacionalno pitanje, umjesto nastavka političke indoktrinacije kao sredstva transformacije nacionalnih pogleda, što je bila praksa neposredno nakon završetka Drugog svjetskog rata.29

To je postalo primjetno 1953. kada su ustavnim zakonom odbačene neke odredbe ustava iz 1946. godine. Naime, više nije spominjano pravo na samoodređenje, a suverenitet republika je pominjan na indirektan način. Ovaj ustavni zakon nije bio potpun ustav Jugoslavije, ali je jednim svojim dijelom regulirao pitanje odnosa između federacije i republika. Jugoslavija je definirana kao socijalistička demokratska savezna država suverenih i ravnopravnih naroda, a „sva vlast u FNRJ povjerena je radnom narodu“.

Najviši organ vlasti u Jugoslaviji bila je Savezna narodna skupština koja je imala dva doma, Savezno vijeće i Vijeće proizvođača. Iako ustavni zakon nije definirao Vijeće naroda kao poseban dom, predviđao ga je kao posebnu formu, u kojoj su poslanici republika i autonomnih jedinica u Saveznom vijeću putem veta mogli odbiti saglasnost na donošenje zakona i drugih odluka Saveznog vijeća, ukoliko su smatrali da oni ugrožavaju utvrđen odnos federacije i republika. Napravljene su i promjene u strukturi centralne vlasti (umjesto prezidijuma kao kolektivnog šefa države ustanovljen je predsjednik republike koji je istovremeno bio šef države i predsjednik Saveznog izvršnog veća (SIV). U Saveznom izvršnom vijeću je bila zastupljena svaka republika, a predsjednici republičkih izvršnih vijeća bili su po položaju članovi SIV).

Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 7. aprila 1963. promijenio je ime države u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i ona je definirana kao „savezna država dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i socijalistička demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja“. Teritorija Jugoslavije „jedinstvena je i sačinjavaju je teritorije socijalističkih republika“. Ovim ustavom je Autonomna kosovsko-metohijska oblast proglašena Autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija.

Krajem šezdesetih godina usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ koji su označili bitne promjene u strukturi federacije. Sve je počelo amandmanima 1967, i 1968, i konačno 1971. godine. Amandmani su doveli do suštinskog preobražaja federacije i do snažnog jačanja republičkih identiteta, čije su elite sve više počele voditi računa o interesima svoje republike, a manje o interesima Jugoslavije kao cjeline. Jugoslavenska država sve više je bila federacija koja "federira". Ovlasti federacije su smanjene, a ovlasti republičkih i pokrajinskih elita znatno su ojačane. Republike su tretirane kao nacionalne države, s tim da je položaj Srbije i njenih autonomnih pokrajina u federaciji faktički izjednačen. Ideje da se autonomne pokrajine konstituiraju i u drugim republikama, a ne samo u Srbiji, odbačene su na samom početku ustavnih debata, a Dragoslav Draža Marković, predsjednik Skupštine Srbije u to vrijeme, u svoj je dnevnik zapisao da svi o pokrajinama govore isključivo u konkretnom slučaju definiranja položaja dviju pokrajina u Srbiji, a ne o pokrajinama kao „o određenoj kategoriji društveno-političke zajednice. Reč je, u stvari, o strahu da se i kod njih ta pitanja ne postave na dnevni red (Hercegovina, Dalmacija, Šiptari u Makedoniji) i onda – nema nikakve principijelnosti. Aferim“.30 Nešto kasnije on je još otvoreniji kada piše o ustavnim debatama početkom 1971. godine. Tako on 13. februara 1971, piše o ovim debatama u vezi s pitanjima ustavnih amandmana i ekonomskih funkcija federacije i navodi da se tu radi o dva suprotna koncepta federacije. Pokazalo se „da Slovenci i Hrvati misle o Jugoslaviji isključivo kao o savezu država, da je, prema tome, sve drugo, osim Predsedništva koje treba da koordinira i usklađuje ono što je zajedničko, nepotrebno i suvišno (i Skupština, i SIV, itd). Ocenjuju, međutim, da prilike nisu još zrele za to i da se mora ići odmah sa nekim srednjim rešenjima, hibridnim stanjima, s tim da odmah treba prići novim pripremama za sledeće ustavne promene, koje bi radikalno rešile i sva druga pitanja (skupštinskog sistema, pre svega) na toj liniji. Na toj poziciji su i Kosovci. Mi i Crnogorci smo za drugačiji koncept – za veću samostalnost republika, ali i za Jugoslaviju koja je i društveno-politička zajednica, organizovana tako od baze do vrha. Na istim pozicijama su i Vojvođani. Bosanci su nedovoljno jasni. I nije stvar u tome da su takvi pojedinci (Džemo Bijedić, Rato Dugonjić, Cvijetin Mijatović), nego je to i objektivno njihov stav i pozicija“. Marković piše da to jeste prilično gruba ocjena, ali mu se čini da je tačna, i izražava uvjerenje da bi bilo loše ići na neka hibridna rješenja, ostavljajući stanje nedovoljno jasno definiranim. „Bolje je onda odmah ići na uniju, na nekakav savez država. Ne znam kako će to Srbi primiti, naročito Srbi u Bosni i Hrvatskoj. Na toj osnovi mogao bi se opet stvoriti nekakav srpski pokret. Jugoslavija sama po sebi nije unitarizam i centralizam. Ali Jugoslavija može biti ili država ili socijalistička zajednica sa određenim pravima i nadležnostima i mogućnostima odlučivanja u njihovim organima ili, pak, biti savez država, unija i konfederacija. Jedno ili drugo. Ne i jedno i drugo u isto vreme. Razume se, nema do kraja čistih formula, ni precizno određenog karaktera jedne zajednice (uvek ima isprepletenosti), ali postoji ona granica gde kvantitet prelazi u kvalitet“.31

Na kraju, ovi amandmani su Jugosloviju definirali kao „državnu zajednicu dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalističkih republika kao i socijalističkih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova koje su u sastavu Socijalističke Republike Srbije“. Amandmanima je ustanovljeno Predsedništvo SFRJ kao kolektivni šef države, a Josip Broz Tito je bio predsjednik Republike i predsjednik Predsjedništva SFRJ. Ključno je, ipak, bilo da su organi federacije obrazovani na bazi pariteta, te da je i teritorijalna odbrana dobila novu i znatno veću ulogu kao dio oružanih snaga SFR Jugoslavije.

Konačno, Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 21. februar 1974, definitivno je Jugoslaviju izveo na put konfederalizacije, s obzirom da je uveden konsenzus republika i pokrajina prilikom odlučivanja, a legalizirano je pravo na samoopredjeljenje i odcepljenje. Sve kasnije debate o karakteru jugoslavenske države, koje su vođene tokom osamdesetih godina, pogotovo s obzirom na krize jugoslavenskoga društva, uglavnom su se svodile na pokušaje da se definira položaj pokrajina u Srbiji i da se stekne nova pozicija Srbije u jugoslavenskoj federaciji. Takozvana Plava knjiga iz 1977, bila je pokušaj političke elite u Srbiji da na drugačiji način riješi svoj odnos s pokrajinama, ali je većina u Jugoslaviji taj pokušaj ocijenila kao jačanje srpskog nacionalizma. Dalji razvoj je vodio jačanju suvereniteta republika, ali i pokrajina koje su funkcionirale kao konstitutivni element federacije, a nacije su svoj suverenitet ispoljavale prije svega u republikama i pokrajinama. Jačanje tradicionalnog nacionalizma unutar nacionalnih zajednica otvaralo je prostor za destrukciju Jugoslavije i prerastanje republika u samostalne države. U sukobu snaga koje su težile daljoj federalizaciji zemlje, i snaga koje su željele recentralizaciju zemlje, odvijao se proces raspada Jgoslavije. U osnovi ovoga sukoba je bilo različito razumijevanje nacionalnog pitanja i nacionalnih identiteta.

2. Socijalizam i nacionalni identiteti

a. „Novi nacionalni identiteti“

Uvjerenje da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji stvar prošlosti i da je riješeno komunističkom revolucijom u ratu, te da je koncept federacije kao model ustroja jugoslavenske države zadovoljio aspiracije nacionalnih zajednica, pokazalo se varljivim vrlo brzo nakon završetka Drugog svjetskog rata. Izjave komunističkih lidera o tome da je nacionalno pitanje riješeno bile su više u funkciji legitimacije nove vlasti i stabilizacije novih društvenih odnosa nego što su bile izraz dubokog uvjerenja u ispravnost javno iznošenih stavova o nacionalnom pitanju. Federalni ustroj države, koji je definirao šest republika, bio je način zadovoljenja nacionalnih aspiracija, ali činjenica da je priznato samo pet nacija (Slovenci, Hrvati, Srbi, Makedonci i Crnogorci), ostavljajući otvorenim pitanje statusa Muslimana, na samom je početku postojanja jugoslavenske socijalističke države pokazala da će se jugoslavenski komunisti u novim političkim i socijalnim okolnostima morati iznova suočiti s nacionalnim pitanjem. Jugoslavenski lider Josip Broz je tvrdio da je federalističko uređenje Jugoslavije izabrano kako bi „svi narodi bili zadovoljni i gospodari na svome“. On je izrazio uvjerenje da se u socijalističkoj Jugoslaviji neće negirati nacionalni identiteti, nego omogućiti da se narodi „potpuno razviju i kulturno i politički izjednače. I to tako, da niko na drugog ne vrši pritisak, i da u isto vrijeme njegov razvitak i njegov progres ima pozitivan uticaj na ostale narode, na narode ostalih federalnih jedinica. A svi mi zajedno smo Jugosloveni. Svaki onaj koji misli da će biti nekog parčetanja – neka to izbije iz glave. Mi radimo da jedanput budemo ponosni građani nove Jugoslavije koja se stvara. To mi hoćemo, a ne da stvorimo mnogo malih državica“.32

Ove Titove najave, koje je on često isticao i u svojim kasnijim govorima, o federalizmu i nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, odredile su stav političke elite o uređenju jugoslavenske države i promovirale koncept poštovanja nacionalnih individualiteta (doduše samo pet naroda), uz istodobno promoviranje jugoslavenstva kao nadnacionalne odrednice. Taj stav o jugoslavenstvu kao zajedničkom iskustvu i njegovoj važnosti u gradnji socijalističke države, otvorio je proces cetralizacije uprave u Jugoslaviji, a centralizacija je sve više jačala u vrijeme kriza s kojima se država suočavala nakon sukoba sa Staljinom 1948. godine. Centralizacija države je, međutim, uvažavala republičke identitete, mada su republičke granice bile zamišljene da ne budu „granice razdvajanja, nego granice spajanja“.33 Iako se ponegdje mogu naći ocjene da su jugoslavenski komunisti nakon Dugog svjetskog rata radili na stvaranju jedne, jugoslavenske nacije, prije bi se moglo reći da je oficijelni stav uvijek bio poštovanje zasebnih nacionalnih identiteta, a socijalističko jugoslavenstvo nikada nije imalo nacionalnu sadržinu nego je podrazumijevalo pripadnost jugoslavenskoj državi. Jugoslavenstvo je bilo ideologija na kojoj se stabilizirala nova vlast, a naglašavanje uloge jugoslavenstva kao zajedničkog djelovanja raznih nacionalnih jugoslavenskih zajednica u ratu i pobjedi nad fašizmom bilo je u funkciji promocije zajedničkog iskustva u partizanskoj borbi.34 Jugoslavenski komunisti su bili svjesni činjenice da je međuratno jugoslavenstvo bilo kompromitirano i insistiranje na njemu je moglo ugroziti same temelje na kojima su oni gradili novu jugoslavensku državu. Zato je njihov pristup bio sadržan u promociji jugoslavenstva kao državotvorne i nadnacionalne kategorije, uz istodobno promoviranje prava svih nacionalnih zajednica na vlastititu nacionalnu integraciju.35 Zapravo, dvostruki identiteti ljudi izgrađivani modernizacijom jugoslavenskog društva u razdoblju socijalizma, posebno u gradskim sredinama, bili su u temelju lojalnosti državi i svojoj nacionalnoj zajednici, što je omogućavalo da Jugoslavija funkcionira kao multinacionalna država, ali i da se republike afirmiraju kao zasebni, i to vrlo važni identiteti. Nakon propasti Jugoslavije, neki su smatrali kako je čitav koncept izgradnje multinacionalne države u Jugoslaviji bio velika zabluda i da u praksi nije nikada zaživio. Ta teza nije u skladu sa činjenicama,36 jer su sociološka istraživanja pokazivala kako je multinacionalni koncept države u praksi stvarno postojao.37 Od sredine šezdesetih godina jugoslavenski komunisti su se sve više obračunavali sa tradicionalnim nacionalistima, kao i s „nacionalnim komunizmom“ koji je ušao u savez sa tradicionlanim nacionalizmom (zbog toga se dešava obračun sa hrvatskim komunističkim rukovodstvo početkom sedamdesetih godina). Jačanje nacionalizma u kulturi, što je bilo posebno primjetno od sredine šezdesetih godina,38 i rast tradicionalnog nacionalizma, koji je u određenoj mjeri bio i posljedica komunističkog obračuna sa „nacionalnim komunizmom“ početkom sedamdesetih godina, otvorio je vrata raspadu Jugoslavije.

Ideja o izgradnji republičkih identiteta, uz istodobnu afirmaciju nacionalnih identiteta, nije prolazila bez poteškoća i raznih konfrontacija pa čak i sukoba, posebno neposredno nakon rata, ali je tih sukoba bilo i mnogo kasnije.39 Nakon rata država je donijela Zakon o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i vjerske mržnje, ali ipak nije mogla u cijelosti preduprijediti otvorene sukobe među pripadnicima pojedinih nacionalnih zajednica. U Makediniji je, na primjer, dolazilo da sukoba makedonskih seljaka i srpskih povratnika koji su bili vlasnici zemlje prije rata. Slična je situacija bila i na Kosovu.40 U Hrvatskoj, srpski povratnici, koji su bili prognani u vrijeme rata, nisu imali problema s povratkom, a neki tvrde da se unutar vrha KPJ razmišljalo o kulturnoj autonomiju Srba u Hrvatskoj, ili čak njihovoj povezanosti izravno sa Srbijom u kulturnim pitanjima.41

Općenito, bilo je pet priznatih nacija, ali one nisu bile ograničene samo na republike u kojoj su bili dominantna skupina. Postojanje snažnih nacionalnih osjećanja pokazala su se već sredinom 1945, kada je trebalo povlačiti granice među republikama, što je do posebnog izražaja došlo prilikom razgraničenja između Srbije i Hrvatske, kad su nacionalni kriteriji o statusu Vojvodine i Srijema bili jako važni.42 To je značilo da jugoslavenski komunisti nisu bili anacionalni pokret, nego su radili na afirmaciji pojedinih nacionalnih identiteta. Primjer za to su Makedonci i Bošnjaci.

Situacija u Makedoniji je bila jedinstvena zbog toga što nisu postojale makedonske nacionalne institucije u vrijeme kad je Makedonija stekla status federalne republike 1945. godine, što je uzrokovalo stvarne probleme, na primjer, za razvoj makedonskog književnog jezika. Općenito, Makedonija je imala samo „osnove pisanog jezika, nesigurnu i veoma osporavanu historiju, i nikakvu kulturnu tradiciju koja bi se stvarno mogla smatrati vlastitom tradicijom“.43 Drugi problem je bila jugoslavenska balkanska politika, koja je sadržavala i želju Makedonaca da izgrade ujedinjenu Makedoniju koja bi, teoretski, obuhvatala i dijelove Bugarske i Grčke.44 Pokušaji da se to riješi u oviru balkanske federacije nisu uspjeli, i jugoslavenski su komunisti makedonsko pitanje rješavali afirmacijom makedonske nacionalne zajednice u okvirima Makedonije. U tom je smislu pomagana i afirmacija makedonskog jezika, a i nešto slobodnija interpretacija makedonske prošlosti, koja je bila više u nacionalističkom nego u marksističkom duhu,45 na čemu su insistrali i komunisti u drugim republikama kada je u pitanju slika prošlosti.46 Nakon 1945. „makedonski jezik je kodificiran, utemeljene su makedonske nacionalne institucije, i stvorena nezavisna Makedonska pravoslavna crkva − Makedonci su stekli sve osobine samosvojne nacije (jezik, historiju, religiju, politički suverenitet nad određenom teritorijom), a javna kultura je temeljena na ideji makedonskog nacionalnog identiteta“.47 Nakon sukoba s Informbiroom 1948, još više je ubrzan proces građanja makedonskog nacionalnog identiteta. Makedonski jezik je građen tako da se sve više razlikovao od bugarskog i sve više uzimao riječi iz srpskohrvatskog jezika. Ipak, postojalo je uvjerenje da je Makedonija zakinuta u jugoslavenskom federalizmu i da nije imala jednak položaj s ostalim republikama. Do 1952, Makedonci nisu imali predstavnika u Politbirou CKKPJ, a i njihovo učešće u ostalim partijskim tijelima i vladi nije bilo u skladu s njihovom stvarnom zastupljenošću. Isto tako, ni ekonomski rast u Makedoniji nije bio tako impresivan kao u ostatku Jugoslavije. Ona je u razdoblju od 1947, do 1956, imala najmanje investicija po glavi stanovnika. Stvari su se promijenile poslije 1956, kad su neke anomalije eliminirane, a Makedonija postala punopravni sudionik jugoslavenskog federalizma.48

Jugoslavenski komunisti su makedonsku naciju afirmirali i podrškom stvaranju Makedonske pravoslavne crkve. Neposredno nakon rata, lokalno sveštenstvo, uz podršku lokalnih makedonskih komunista, radilo je na stvaranju samostalne Makedonske pravoslavne crkve, s makedonskim jezikom i makedonskim nacionalnim obilježjima. Iako je već 1946, formiran inicijativni odbor sa zadatkom da radi na formiranju samostalne makedonske pravoslavne crkve, tek je 1967, došlo do zvaničnog proglašenja potpune nezavisnosti Makedonske pravoslavne crkve od Srpske patrijaršije.49 Makedonska pravoslavna crkva je postala „glavni stub“ makedonske nacije. „Nacionalna crkva, sa svetilištima pod svojom upravom, i nova katedralna crkva u Skoplju, pomogle su da se reši teško pitanje: „Ko su Makedonci? (Grci, Sloveni ili Albanci?) dajući jednostavan odgovor: Makedonci (po nacionalnosti) jesu članovi Makedonske pravoslavne crkve“.50 Ipak, kad je po sličnom modelu pokrenuto pitanje Muslimana u Bosni i Hercegovini, Makedonci su insistirali da Muslimani u nacionalnom smislu mogu biti samo muslimani koji govore srpskohrvatskim jezikom, što je tu nacionalnu zajednicu ograničavalo na srpskohrvatski govorni prostor (Bosna i Hercegovina, Srbija, Hrvatska i Crna Gora), a ne i muslimani koji govore makedonskim jezikom. Tako se na primjeru Makedonaca pokazalo koliko je religija postala važno sredstvo za jačanje nacionalnog identiteta, ali se kombiniralo i s drugim sredstvima (jezik, kultura), kada je to bilo nužno.

Osim Makedonaca, čiju su nacionalnu afirmaciju jugoslavenski komunisti snažno podupirali, crnogorska nacija je također doživjela svoju punu afirmaciju u socijalističkoj Jugoslaviji. Stvaranjem Crne Gore kao republike 1945, činilo se da je i pitanje nacionalnog identiteta njenoga stanovništva bilo riješeno, pogoto što su popisi stanovništva 1948, i 1953, pokazali da se većina stanovništva izjašnjava upravo tako.51 Međutim, uprkos tim podacima, bliskost Srbije i Crne Gore, koja se osjećala neposredno nakon Drugog svjetskog rata, jednako kao i na kraju socijalističke Jugoslavije tokom osamdesetih godina, često je na površinu iznosila i pitanja karaktera crnogorske nacije i nalagala potrebu da se definiraju tačke po kojima su Crnogorci bili različiti od drugih, posebno po čemu se oni razlikuju od Srba, s obzirom na činjenicu da se Crna Gora dugo vremena tretirala kao „perjanica srpstva“, što je samo inačica za „drugo oko u glavi“, kako je Crna Gora percipirana u procesima raspada Jugoslavije tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina. Promoviranje crnogorskog nacionalnog ideniteta poslije Drugog svjetskog rata bilo je u funkciji jačanja republičkog identita. U listu Borba netom nakon rata objavljeno je niz članaka o problemima crnogorske nacije, a ključni je bio članak Milovana Đilasa objavljen 1. maja pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“. Đilas je u tom članku, optužujući „šačicu srpskih bogataša“ za sijanje unitarizma u Crnoj Gori, a federaliste nazvao „separatistima i ustaškim pomagačima“, iznio tezu o tome da „Crnogorski narod ima svoju nacionalnu samobitnost“, što je kasnije samo dalje razrađivano u praksi crnogorskih komunista.

Sredinom šezdesetih godina, kada je i inače, na razini jugoslavenske federacije pokrenut proces jačanja političkih periferija i republičkih identiteta općenito, Crna Gora je radi afirmacije vlastitog nacionalnog identiteta osnovala Univerzitet, Akademiju nauka i umjetnosti, nacionalne dnevne novine i slično. Tokom šrzdesetih godina snažno je podržavana ideja o pisanju historije Crne Gore, čiji je cilj bio davanje naučne potvrde postojanja crnogorske nacije, ali je tek knjiga Sava Brkovića „O postanku i razvoju crnogorske nacije“, koja se pojavila 1974. godine, u historiografskim smislu označila punu potvrdu postojanja crnogorske nacije.52 Korak dalje je napravljen početkom osamdesetih godina, posebno nakon pojave knjige Špira Kulišića o etnogenezi Crnogoraca.53 Kulišić je, očito uz svesrdnu podršku tadašnjeg crnogorskog komunističkog rukovodstva odagnao sve dileme o crnogorskoj naciji tvrdnjom da, „crnogorski narod predstavlja poseban etnos, različit donekle od drugih južnoslovesnkih naroda, naravno, uz brojne srodnosti s njima“. Kulišić je osobenosti crnogorske nacije vidio i u „fizičkom tipu, u jeziku, u tradicionalnoj kulturi, osobito u starijoj društvenoj organizaciji i nizu specifičnih običaja“.54 Pokazalo se da Kulišićev pristup otvara prostor za nove debate o crnogorskom nacionalnom identitetu, koje su u akademskim krugovima, uz političku podršku već prilično prepoznatljivih političkih krugova unutar Saveza komunista, vođene tokom osamdesetih godina. Na kraju su događaji s kraja osamdesetih i početka devedesetih pokazali koliko je bila velika bliskost Srbije i Crne Gore, odnosno Srba i Crnogoraca, bez obzira na projekte snaženja crnogorskog nacionalnog identiteta.

Proces afirmacije nacionalnog identiteta Bošnjaka prošao je dugu fazu, od uvjerenja da nije riječ o nacionalnoj, nego vjerskoj zajednici koja će se nacionalizirati u srpskom ili hrvatskom pravcu, što je dominiralo u jugoslavenskom komunističkom pokretu od kraja Drugog svjetskom rata do kraja pedesetih godina, do priznanja nacionalnog identiteta kao realnosti (krajem šezdesetih) i zalaganja za afirmaciju tog nacionalnog identiteta (tokom sedamdesetih i osamdesetih godina).55 Negiranje nacionalnog identiteta Bošnjaka nakon rata kasnije se pokušavalo opravdati pomalo naivnim objašnjenjem da je riječ o komunističkom uvjerenju da religija ne može biti osnova nacije.56 Ipak, neki su već 1945. otvoreno protestirali zbog negiranja muslimanskog nacionalnog identiteta, tražeći da se u jugosavenski državni grb ugradi šest baklji, od kojih bi jedna simbolizirala „Bosance“.57 Tek sredinom pedesetih godina je ozbiljnije u razmatranje uzet problem nacionalnog identiteta Bošnjaka,58 da bi se početkom šezdesetih o tome otvorile ozbiljnije naučne i političke rasprave, a zaključci CK SK BiH iz maja 1968, ukloni su posljednje političke prepreke za nacionalnu afirmaciju Bošnjaka.

Kada je reč o afirmaciji nacionalnog identiteta Bošnjaka (Muslimana) nakon Drugog svjetskog rata, lako se uočava da se i proces njihove nacionalne afirmacije odvijao posebno snažno tokom šezdesetih godina, kao i Makedonaca i Crnogoraca, te da je i taj proces bio vezan za reformu federacije, odnosno za proces jačanja republičkih identiteta u jugoslavenskoj federaciji. Debate o nacionalnom identitetu Muslimana (Bošnjaka) su bile osobito važne uoči popisa stanovništva 1971. godine. Nakon što je prihvaćen stav da se kao Muslimani (u nacionalnom pogledu) mogu izjašnjavati samo kao muslimani koji govore srpsko-hrvatskim jezikom, odnosno da se muslimani koji govore makedonskim ili albanskim jezikom trebaju izjašnjavati kao Makedonci ili Albanci, činilo se da je muslimansko nacionalno pitanje početkom sedamdesetih godina, definitivno riješeno. Ali, nije bilo tako, jer su se tokom sedamdesetih i osamdesetih odvijali razni talasi negiranja nacionalnog statusa Muslimana.59 Zbog potrebe da stalno dokazuju svoje postojanje kao nacije, dio intelektualaca Muslimana prelazio je granice „dopuštenog“ djelovanja unutar nacije, zbog čega su se nalazili na udaru režima. Također je to kontinuirano osporavanje nacionalne samobitnosti Muslimana, svođenje njihove kulture na fes i feredžu, te konstantno nametanje hipoteke promjene vjere i prelaska na islam sredinom XV stoljeća, frustrirajuće djelovalo na Muslimane kao nacionalnu zajednicu. Reakcije muslimanske intelektualne elite na takva osporavanja nacionalne samobitnosti krajem osamdesetih godina umnogome pomažu da se objasni stav njihove nove političke elite prema Jugoslaviji.

Za razliku od „novih nacionalnih identiteta“, Srbi, Hrvati i Slovenci nisu u socijalističkoj Jugoslaviji imali muke s vlastitim nacionalnim identitetima, ali su postojala različita viđenja uloge tih nacionalnih zajednica u Jugoslaviji.60 Njihovo postojanje kao nacionalnih zajednica nikad niko nije dovodio u pitanje, ali su se njihovi međusobni odnosi sukobljavali na drugim pitanjima. Uglavnom su svi gajili osjećaj neravnopravnosti u Jugoslaviji, a taj osjećaj neravnopravnosti je u kriznim situacijama pojačavan i ozbiljno je dovodio u pitanje funkcioniranje Jugoslavije kao države. „Velika rezerviranost u odnosima između Srbije i Hrvatske“,61 sredinom šezdesetih godina sve se više produbljavala, a Hrvati su sve glasnije iskazivali svoje ambcije ka daljem „federiranju federacije“.62 Srbi su tokom sedamdesetih i osamdesetih sve više naglašavali svoj osjećaj neravnopravnosti u Jugoslaviji, posebno naglašavajući stanje s autonomnim pokrajinama, dok su krajem osamdesetih Slovenci, nakon „hrvatske šutnje“ tokom sedamdesetih i „srpskog glasnog revolta“ tokom osamdesetih godina, počeli naglašavati svoj osjećaj neravnopravnosti u Jugoslaviji. U tom osjećaju nacionalne neravnopravnosti u Jugoslaviji, odvijao se proces raspada zemlje krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. U vrijeme raspada zemlje, nove nacionalne političke elite su bile okupirane idejom stvaranja nacionalnih država, odnosno transformacijom republika u nacionalne države. U tom smislu su nastojali posebno naglašavati nacionalnu neravnopravnost u Jugoslaviji. Tek je iskustvo života u tim „novim“ državama otvorilo i perspektive novih pogleda na život u Jugoslaviji.

Bratstvo i jedinstvo na primjeru Bosne i Hercegovine
− ideal, realnost, iluzija

Analiza slučaja 1

Ideja bratstva i jedinstva u partijskim i ustavnim dokumentima


Tijekom Narodnooslobodilačke borbe Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je veliku pažnju poklanjala nacionalnom pitanju, o čemu je već na partijskim konferencijama, prije Drugog svjetskog rata učvrstila stav o načinu njegova rješavanja. Partijski program o ravnopravnosti naroda i njihovoj povezanosti bratstvom i jedinstvom bio je za komuniste jedini put ka održivoj jugoslavenskoj zajednici. Također, tog stava se naglašeno pridržavao i Pokrajinski komitet KPJ za BiH koji je, pripremajući i održavajući sva tri zasjedanja Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja BiH (ZAVNOBiH) ovom pitanju posvetio izuzetnu pažnju, te u svim referatima i diskusijama nezaobilazno podcrtavao značaj bratstva i jedinstva kao jedinog modela koji bi vodio ka skladnom bosanskohercegovačkom društvu. Tijekom rata i nakon oslobođenja, uz stalne kritike nerješenog nacionalnog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji, kao izvora svih sukoba, Partija je neizostavno isticala ideal bratstva i jedinstva u svim prilikama i na svim područjima društvenog života, kao temeljem za prosperitet uopće. Stalnim podsjećanjem na „bratoubilački“ rat i na zločine koji je donio, komunisti su isticali ravnopravnost, slobodu, bratstvo i jedinstvo, a ustavima su bila zagarantirana sva nacionalna i građanska prava. Osim toga, neizostavno je ponavljano da je u Jugoslaviji riješeno nacionalno pitanje, pa tako i u Bosni i Hercegovini, ali nisu zaboravljali napomenuti da se pojavljuju još neke poteškoće u vezi s tim, nekih „nenarodnih elemenata“, ali da se proces ostvarivanja bratstva i jedinstva odvija pozitivno i da je prihvaćen među svim narodima i nacionalnim manjinama. Naravno, pojedinci i grupe koje su svojim istupima remetili ostvarivanje komunističke vizije o skladnoj zajednici bili su javno okarakterizirani kao neprijatelji, a sve inicijative o nacionalnom pitanju koje nisu bile pokrenute iz partijskog centra bile su kritizirane, a partijskim organizacijama je spočitavano da nisu bile „dovoljno budne“.

Polazište u najvećem broju partijskih priopćenja odnosilo se na značaj Narodnooslobodilačke borbe, „herojsku borbu partizana na čelu s Komunističkom partijom i drugom Titom“, kao i na riješeno nacionalno pitanj, uz isticanje ostvarenog zajedništva, bratstva i jedinstva, ravnopravnosti naroda i narodnosti (nacionalnih manjina). Kako su dokumenti pisani istim rječnikom, frazama i nadahnućem, za ovaj rad je preuzet primjer iz stenografskih bilješki s Prvog (Osnivačkog) kongresa KP Bosne i Hercegovine, na kojem je ponovljeno sve izrečeno iz prethodnih godina.

U ozračju sukoba izazvanog Rezolucijom Informbiroa, održan je Osnivački kongres Komunističke partije Bosne i Hercegovine, u Sarajevu, od 1. do 5. novembra 1948. godine, čiji je rad započeo usvajanjem rezolucije: „U cilju sprovođenja Odluka V kongresa KPJ, po kojoj partijske organizacije narodnih republika sačinjavaju komunističke partije narodnih republika, VI redovna konferencija KPJ za Bosnu i Hercegovinu pretvara se u I osnivački kongres Komunističke partije Bosne i Hercegovine i konstatuje da je time osnovana Komunistička partija Bosne i Hercegovine“.1 Sukladno događaju i tom vremenu „svi delegati ustaju, dugo aplaudiraju i kliču 'Živio Osnivački kongres KPBiH'“.2 Na pitanje, da li usvajaju ovu rezoluciju, Đuro Pucar Stari, dotadašnji politički sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH, uz burno odobravanje prisutnih, potvrdio je odluku: „Konstatujem da je ovim činom osnovana Komunistička partija Bosne i Hercegovine“,3 a „delegati ponovo ustaju i kliču: Tito-Partija, Tito-Staljin“.4 Predstavnik Centralnog komiteta KPJ, Moša Pijade, prvi je pozdravio kongres i u govoru pojasnio primjenu novog statuta KPJ: „Ovakva nova organizacija naše partije po narodnim republikama odgovara potrebama naše federativno uređene narodne države, iako to, naravno, ne znači da je Komunistička partija Jugoslavije time dobila karakter neke federacije šest komunističkih partija, da je prestala biti jedinstvena i centralizovana. 'Komunističke partije narodnih republika rukovode se u svom radu odlukama KPJ i njenim rukovodećim organima', kaže naš novi partijski statut, zasnovan na principu demokratskog centralizma“.5 Takođe, Pijade je zahvalio na ulozi koju je Bosna i Hercegovina imala u Narodnooslobodilačkom ratu: „Tako je voljom čitavog stanovništva, a pod rukovodstvom i na liniji pravilne nacionalne politike naše Partije Bosna i Hercegovina, juče zemlja srpsko-hrvatskog razdora, postala osnovom čvrstog i više neraskidivog bratstva i jedinstva srpskog i hrvatskog naroda, a s time i moćna podloga bratstva i jedinstva svih jugoslavenskih naroda (pljesak)“.6 S obzirom da se bosanskohercegovački kongres održavao u novembru, u vrijeme priprema za obilježavanje pete godišnjice Drugog zasjedanja AVNOJ, Pijade je naglasio: „Slavno poprište istorijskih bitaka Narodnooslobodilačkog rata, Bosne i Hercegovine, bile su tlo slavne borbe narodne revolucije, pobede koja je došla do izražaja u istorijskim odlukama donetim u Jajcu 1943. godine, a pripremljenim godinu dana ranije u Bihaću. Foča, [Bosanski] Petrovac, Bihać, Drvar, Jajce i druga mesta Bosne i Hercegovine bila su u najtežim i najznačajnim godinama našeg Narodnooslobodilačkog rata centri iz kojih je Centralni komitet KPJ rukovodio narodnom borbom. Zbog svega toga Centralni komitet KPJ šalje preko vas plamene pozdrave radnom narodu Bosne i Hercegovine koji mu je pružio tako ogromnu i herojsku podršku (pljesak)“.7 Naglašavajući važnost događaja u kojima je „iskovano bratstvo i jedinstvo“, Pijade je govor završio osvrtom na aktualni trenutak sukoba sa Staljinom: „Zato je razumljivo i sasvim prirodno što ona [KPJ] i danas, uprkos svim lažima i klevetama koje se bacaju na našu slavnu partiju i njeno rukovodstvo na osnovu Rezolucije Informbiroa, tog najnegativnijeg akta u istoriji međunarodnog proleterskog pokreta, nepokolebljivo čvrsto stoji uz to rukovodstvo, jer zna da je ono vodi pobedi u izgradnji socijalističkog društva, isto onako sigurno kako ju je dosad vodila kroz tolike slavne borbe (pljesak). Tako je i u čitavoj Jugoslaviji. Jedinstvo naše partije čvršće je danas no ikad i ono je garancija svih velikih pobeda koje očekuju našu ispravnu i pravednu borbu (pljesak)“.8 Iznošenjem stava o Rezoluciji Informbiroa, što je bila i poruka Centralnog komiteta KPJ, koju je Moša Pijade prenio delegatima, uslijedio je uzvikivanje parola: „Živeo Prvi kongres KP BiH, Živela naša slavna Komunistička partija Jugoslavije i Živeo veliki vođ i učitelj radnog naroda Jugoslavije – drug Tito“, a delegati su ustali, oduševljeno i dugotrajno uz pljesak skandirali: „Tito – Stari. Tito – Stari! Tito – Partija! Tito CK – Tito CK“!9 Ovaj put je izostalo skandiranje na Staljinovo ime s početka kongresa.

Tijekom održavanja kongresa napravljena je rekapitulacija partijskog rada i uspjeha, od osnivanja KPJ i njenog djelovanja u Bosni i Hercegovini do 1948, analizom političke, privredno-ekonomske i kulturne sfere života, ostvarivanja prvog petogodišnjeg plana, ali uvijek s naglaskom da je to sve ostvareno zahvaljujući pravilnom prilazu nacionalnom pitanju. Tako „Parola bratstva i jedinstva naših naroda postala je jedna od osnovnih parola našeg ustanka, ona je pokretala u borbu sve šire narodne mase, koje su se borile za oslobođenje ispod fašističkog jarma, za bolju sutrašnjicu, ona je, najzad, pobjedom nad okupatorom i izdajničkom buržoazijom, pretvorena u djelo, zajedničku državu, bratsku zajednicu ravnopravnih naroda Jugoslavije. Mislim da je ta pobjeda najznačajnija u Bosni i Hercegovini, i to iz slijedećih razloga: Prvo, tu je okupator preko ustaških i četničkih izroda raspirio šovinističku mržnju do pravog šovinističkog bjesnila i počinio takve zločine da je baš Bosna i Hercegovina bila probni kamen pravilnosti naše politike u nacionalnom pitanju. Drugo, položaj Bosne i Hercegovine kao posebne Narodne Republike u sastavu FNRJ svjedoči kako [će] se, pravilnim rješenjem nacionalnog pitanja, tj. sprovođenjem u život načela lenjinsko-staljinske nacionalne politike, moći lako i prosto da riješi jedno za buržoaziju nerješivo pitanje, kao što je bilo pitanje Bosne i Hercegovine. Treće, pravilnim rješenjem pitanja Bosne i Hercegovine skinuto je s dnevnog reda ono pitanje koje je decenijama trovalo odnose između dviju najvećih nacija Jugoslavije, srpske i hrvatske, a to je pitanje: čija je Bosna i Hercegovina“, rekao je, između ostalog, Rodoljub Čolaković?10 Koncentrirajući se uglavnom na srpsko-hrvatske odnose u Bosni i Hercegovini, Rodoljub Čolaković se nejasno osvrnuo i na nacionalno pitanje Muslimana (danas Bošnjaka) na sljedeći način: „Osim toga, ostaje pitanje – bosanskohercegovačkih muslimana, koji predstavljaju znatan dio stanovništva Bosne i Hercegovine, a koje je srpska i hrvatska buržoazija proglašavala Srbima odnosno Hrvatima, ne pitajući šta oni sami o tome misle i osjećaju. Ovakvim rješenjem za naše muslimane stvorena je atmosfera u kojoj [se] ne mogu potpuno slobodno nacionalno opredjeljivati i bez prinude i bez političke konjukture“.11 O značaju rješavanja nacionalnog pitanja u Bosni i Hercegovini, Čolaković je dodao da: „Takvo rješenje o položaju Bosne i Hercegovine u zajedničkoj državi ima značaj ne samo za narod Bosne i Hercegovine, za učvršćenje i produbljenje bratstva Srba, Hrvata i muslimana Bosne i Hercegovine, nego za čitavu FNRJ, jer ono učvršćuje njene temelje“.12 Također, i u ostalim obraćanjima na kongresu, bez obzira na pitanja o kojima se raspravljalo, nezaobilazno je bilo ukazati na značaj bratstva i jedinstva, zaslužnog za sve partijske uspjehe u Bosni i Hercegovini. Na kraju, pripremljene parole: „Neka živi Prvi kongres Komunističke partije Bosne i Hercegovine! Neka živi naš herojski Centralni komitet KPJ sa drugom Titom na čelu! Neka živi bratski Sovjetski Savez s drugom Staljinom na čelu! (...) delegati su prihvatili novim oduševljenim skandiranjem: Tito - CK! Tito - CK!, a zatim se dvorana nekoliko puta prolamala od gromkog skandiranja: Tito – Staljin! Beograd – Moskva!“13 Pozivanje u referatima i diskusijama visokih bosanskohercegovačkih partijskih dužnosnika na Sovjetski Savez, na Staljina i na njegovo pravilno rješavanje nacionalnog pitanja u SSSR, pokazuje da, vjerojatno delegati nisu mogli shvatiti dubinu raskida s državom koja im je bila uzor ili su prema ovom pitanju samo slijedili kolebljivost Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH. Iz objavljenih stenografskih bilješki uočljivo je da je Partija bila svjesna svih teškoća u liječenju ratnih rana i da se za kratko vrijeme nisu mogli zaboraviti počinjeni zločini, ali je isto tako bila uvjerena da stalnim ponavljanjem i propagiranjem bratstva i jedinstva može modelirati društvo prema socijalističkim vrijednostima i partijskoj ideologiji.

Osim na partijskim kongresima, ideal bratstva i jedinstva ušao je i u ustavna rješenja. Tako su se u Osnovnim načelima (I) Ustava Socijalističke Republike BiH iz 1963. godine pratili stavovi usvojeni na saveznim i republičkim partijskim kongresima: „Povezani u svojoj prošlosti zajedničkim životom, stremljenjima i borbom za slobodu i socijalni progres, Srbi, Muslimani i Hrvati, savlađujući nastojanja tuđinskih sila i domaćih reakcionarnih snaga, našli su se prvi put slobodni, ravnopravni i zbratimljeni u svojoj Republici, koja je postala politički i društveni oblik, kako njihove čvrste povezanosti i međusobne ravnopravnosti, tako i ravnopravnosti sa ostalim narodima Jugoslavije s kojima su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcjepljenje, stupili dobrovoljno u zajedničku državu – Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju i time obezbjedili punu ravnopravnost i uslove za svestrani nacionalni razvitak, za materijalni i kulturni napredak, za svestrani socijalistički preobražaj. (...) Ostvareni uspon i razvitak Bosne i Hercegovine rezultat je socijalističkog razvitka Jugoslavije uopšte, a posebno bratstva, jedinstva i ravnopravnosti naroda kao jedne od najvećih tekovina socijalističke revolucije, što i dalje ostaje trajna garancija sveukupnog socijalističkog napretka i jedno od osnovnih načela ovog ustava“.14 Prema tome, tijekom dva desetljeća (1943-1963), bratstvo i jedinstvo ostalo je temeljno za nacionalno pitanje u jugoslavenskom i bosanskohercegovačkom društvu, što je već postalo dio svakodnevnog vokabulara, odnosno praksa koju je trebalo živjeti.

Mada su se politički, društveni i ekonomski uvjeti u Jugoslaviji znatno promijenili u drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX stoljeća, nakon privredne i društvene reforme i amandmanskih intervencija na prethodni ustav, Ustav SFRJ/SR BiH iz 1974. godine u uvodnom dijelu (u Osnovnim načelima) ostao je na osnovama bratstva i jedinstva kao spone među jugoslavenskim narodima, a time i koheziona snaga bosanskohercegovačkog društva. Između ostalog, u novom Ustavu eksplicitno se određuje: „(...) zajedništvo kao izraz slobodnog ispoljavanja nacionalnih osobenosti, nacionalne slobode, ravnopravnosti, bratstva i jedinstva naroda i narodnosti i uzajamnosti i solidarnosti radnih ljudi; (...)“.15 Prema tome, službeni stav o bratstvu i jedinstvu bio je općepoznat – ustavnim načelima zagarantiran, a partijskim djelovanjem uvijek nanovo propagiran i potvrđivan, svakako, uz napomenu da se ono što je pisalo u ustavima, zakonima i partijskim programima nekada nije željelo, a nekada nije moglo upotpunosti provesti u praksi.

Jedan od primjera ugrožavanja ideje bratstva i jedinstva –
strah za BiH

Svako narušavanje propagiranog ideala bratstva i jedinstva među bosanskohercegovačkim narodima ujedno je bilo i ispoljavanje straha za Bosnu i Hercegovinu. Incidentnih situacija bilo je na političkom planu unutar Bosne i Hercegovine, ali i onih koji su dolazili iz susjednih republika. Za ovu priliku izabran je primjer koji je izazvao značajnu pozornost i uznemirenost javnog mnijenja: rasprava o jeziku 1967. godine. U ovom radu, u formi studije slučaja, nije cilj analizirati dokumente i šire obrazlagati same događaje, već samo prezentirati kako su se oni reflektirali na bosanskohercegovačko društvo – u prvom redu kao „atak na bratstvo i jedinstvo“. Na osnovi analiziranih tekstova u bosanskohercegovačkom najtiražnijem dnevnom listu Oslobođenje, organu Socijalističkog saveza radnog naroda BiH, koji je bio zadužen za kreiranje javnog mnijenja, uočljivo je da su se i nakon dva desetljeća poslije rata (Drugog svjetskog) javljale slike negativnog ratnog iskustva, revitalizirala neposredna poslijeratna retorika, dokazivao i tražio ravnopravniji status za BiH u Federaciji i iskazivala bojazan za narušavanje odnosa među njenim narodima.

Prema sarajevskom Oslobođenju, bosanskohercegovačko partijsko i političko vodstvo nije se izravno izjašnjavalo o Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika i Predlogu za razmišljanje, sve do 29. marta 1967. godine, mada je Deklaracija objavljena 17. marta 1967. u zagrebačkom listu Telegraf. Tijekom tih deset dana u Oslobođenju je bilo preneseno 19 opširnijih tekstova o reagiranjima u Hrvatskoj,16 Srbiji,17 Sloveniji,18 kao i dijelovi diskusija sa sjednica vijeća Savezne skupštine19 te izjave Josipa Broza Tita,20 tijekom njegove posjete Kosovu i Metohiji.

Objavljivanje reagiranja na tekst Deklaracije, Tanjug je najavio u Oslobođenju, 19. marta, na sljedeći način: „(...) Problemi jezika naroda Jugoslavije stvar su naučnih rasprava. Tome protivrječi političkom ambicijom prožeta 'Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika'. Radi se o političkoj diverziji čiji krajnji efekat može biti samo štetan po stvarne interese hrvatskog naroda“.21 Prije istupanja Izvršnog komiteta CK SK BiH, 29. marta, zabilježena su samo četiri teksta o reakcijama kolektiva i pojedinaca iz BiH. Prvi tekst se odnosio na diskusiju poslanika Jure Galića na sjednici Savezne skupštine, koji je osudio Deklaraciju u ime Hrvata Bosne i Hercegovine. Njegova diskusija je u Oslobođenju prenesena u cjelosti, a poanta je bila sljedeća: „Pošto je naglasio da je Ustav, o čijim se izmjenama danas raspravlja, nastao kao izraz slobodne volje i stvaralačkog raspoloženja ujedinjenih naroda u socijalističkoj Jugoslaviji, on je rekao da su u njemu sadržana dva najplemenitija htijenja naše prošlosti – bratstvo i jedinstvo i sloboda i jednakost. (...) Ovaj mračnjački čin donekle mi liči na puč, na svojevrstan politički udar, protiv najveće i najljepše naše tekovine – bratstva i jedinstva. (...) Hrvati Bosne i Hercegovine, naglasio je on, sa svom ogorčenošću osuđuju ovaj pamflet. Nama je dosta i onih granica koje su između nas i naše braće sa kojima živimo i radimo, Srba i Muslimana, u prošlosti postavljali razni nacionalistički i šovinistički elementi. (...) Obraćajući se poslanicima, Galić je rekao da odgovorno tvrdi da hrvatski narod nikada nije konsultovan od potpisnika deklaracije koji uobražavaju da govore u njegovo ime. (...) Sve što sam govorio, zaključio je Galić, ujedno je mišljenje svih mojih drugova Hrvata iz Bosne i Hercegovine“.22 Poslije prenošenja Galićevog istupanja, već sljedeći dan objavljeno je izvješće kako su radni ljudi i građani „radničke“ Tuzle s Prve redovne godišnje konferencije Socijalističkog saveza tuzlanske opštine, osudili Deklaraciju i Predlog iz Beograda: „U telegramu, koji je tim povodom konferencija uputila Glavnom odboru Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske i Srbije, kaže se da zagrebačka 'Deklaracija' narušava bratstvo i jedinstvo naših naroda skovano u revoluciji. Radni ljudi i građani tuzlanske opštine, kaže se dalje u ovom telegramu, podržavaju beskompromisnu akciju progresivnih snaga u SR Hrvatskoj i SR Srbiji, koje su se suprotstavile ovom providnom šovinističkom ispadu“.23 U istom broju, u Nedjelji (sedmičnom dodatku Oslobođenja), bosanskohercegovačkoj javnosti pojašnjena su stajališta u vezi s ovim dokumentima, u nepotpisanom tekstu sumirana su reagiranja iz svih do tada objavljenih tekstova u Oslobođenju s jasnim zaključkom: „Najzad valja sa zadovoljstvom konstatovati da se i ovoga puta pokazalo da naši narodi, svi zajedno i svaki ponaosob, radnička klasa i Savez komunista, budno bdiju nad svojim bratstvom i jedinstvom – jednoj od najvećih i najznačajnijih tekovina oslobodilačke borbe i revolucije. To nas ohrabruje i uvjerava da je naše bratstvo i jedinstvo i čvrsto i trajno, bez obzira na sva iskušenja kroz koja je prolazilo i prolazi“.24 Uz ovaj, u istom broju je objavljen i tekst prof. dr. Jovana Vukovića, učesnika u donošenju Novosadskih zaključaka i koautora Novog pravopisa, s objašnjenjem historijata razgovora hrvatskih i srpskih stručnjaka u vezi s Novosadskim dogovorom. U njegovoj raspravi, osim stručnih objašnjenja o jeziku, naglašeno je pitanje utjecaja jezika na nacionalne odnose, pa Vuković poručuje: „Bosna i Hercegovina treba da skrene pažnju ovim i onim kreatorima nacionalističkih skretanja: da nisu samo Beograd i Zagreb ovlašćeni na mandate da vode lingvističku politiku (kao što bi neki htjeli da tako bude) da se, zatim antagonizmi nacionalni ne bi smjeli ispoljavati preko leđa građana u Bosni i Hercegovini. Deklaracija je i to, osobito zanemarila“.25

U Oslobođenju se konačno, 29. marta oglasio i Izvršni komitet CK SK BiH s izvješćem sa sjednice od 27. marta. Osuđujući Deklaraciju i Predlog, bosanskohercegovački partijski vrh je otvoreno iskazao bojazan zbog posljedica koje mogu ovi i slični dokumenti izazvati u Bosni i Hercegovini: „(...) Donošenje 'Deklaracije' i 'Predloga' su pokušaji koji predstavljaju nastavak hegemonističkih aspiracija prema Bosni i Hercegovini koje su u prošlosti dolazile s jedne i druge strane. (...) Oživljavanje svakog nacionalizma i hegemonizma podsjeća u Bosni i Hercegovini na takvu mračnu prošlost i njene posljedice“.26 Svoju inferiornost i strah iskazali su u poruci: „(...) Izvršni komitet se zalaže za ravnopravnost učešća naučnih i kulturnih institucija i organizacija Bosne i Hercegovine, posebno Akademije nauka Bosne i Hercegovine i Univerziteta u Sarajevu, u svim poslovima oko pitanja jezičke teorije i prakse koja se preduzimaju na ovom jezičkom području, kako bi mogle dati svoj doprinos konstruktivnim naporima u njihovom rješavanju i aktivno se zalagati za ovakva naučna i stručna rješenja koja će preprječiti put svim težnjama i pokušajima oživljavanja međunacionalnih antagonizama koji se pokrivaju naučnim ruhom“.27 U istom broju Oslobođenja objavljeno je reagiranje nastavnika i suradnika Filozofskog fakulteta u Sarajevu koji su slijedili upute Izvršnog komiteta, i u otvorenom pismu, između ostalog, napisali: „S žaljenjem smo primili 'Deklaraciju' i 'Predlog za razmišljanje' kao akte koji u odnose između naroda i narodnosti na srpskohrvatskom (hrvatskosrpskom) jezičkom području, posebno u Bosni i Hercegovini, mogu unijeti elemente nerazumijevanja i razdvajanja, koji zadiru u bit odnosa naroda ne samo hrvatskosrpskog (srpskohrvatskog) jezičkog područja nego i cjelokupne jugoslovenske socijalističke zajednice“.28 Objavljena izvješća sa zborova radnih ljudi i građana, organiziranih od društveno-političkih foruma, iz mnogih bosanskohercegovačkih gradova, sadrže identične poruke: „(...) Deklaracija narušava temelje naše socijalističke zajednice i njene najveće tekovine – bratstvo i jedinstvo naših naroda“.29

Vijesti iz Hrvatske, prenesene u Oslobođenju, potvrđivale su opravdanost zahtjeva bosanskohercegovačkog partijskog rukovodstva za odgovornošću i sankcioniranjem inicijatora i potpisnika Deklaracije.30 U tom smislu, komunisti Sarajevske armijske oblasti u kojoj je „većina diskutanata [je] istakla da su posljednji šovinistički ispadi, ispoljeni u Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika i Predlogu za razmišljanje, bezrezervno osuđeni u svim jedinicama, ustanovama i komandama. Komunisti zahtijevaju da se protiv inicijatora i potpisnika ovih dokumenata preduzmu energične mjere i izražavaju čuđenje i neslaganje što se krivci još nalaze u anonomnosti“.31 Osim vojske, kao „čuvara bratstva i jedinstva“, stanovnici Lašvanske doline „pojedinci, ustanove i radni ljudi uputili su brojna pisma Centralnom komitetu SKJ, CK SK Hrvatske, Saboru Hrvatske i Saveznoj skupštini. Na protesnim mitinzima radnih kolektiva radnici su toplo pozdravili riječi predsjednika Republike Josipa Broza Tita koji je ovih dana osudio Deklaraciju i Predlog i jednodušno dali podršku Zaključcima Izvršnog komiteta CK SK BiH“,32 a sa zajedničke sjednice opštinskih komiteta grada Sarajeva komunisti su „(...) istakli kategoričan zahtjev da se potpisnici ovih dokumenata pozovu na moralnu, političku i krivičnu odgovornost i da se imena institucija i pojedinaca – potpisnika prezentiraju javnosti, bez obzira o kome se radilo“.33 Povodom Deklaracije, svoju poruku osude poslali su uposleni u RTV Sarajevo: „Najneposrednije zainteresovani za jezik, kojim se u svojim emisijama svakodnevno obraćamo hiljadama Srba, Hrvata i Muslimana u našoj Republici i slušaocima izvan nje, mi izražavamo duboku indignaciju prema svakom pokušaju da se on kompromituje, osiromaši i degradira, podjelom na isključivo hrvatski i isključivo srpski. Svjesni smo i zlosutnih političkih, egzistencijalnih implikacija koje takvi pokušaji u sebi sadrže. Zato moramo napomenuti i opomenuti da su Bosna i Hercegovina, kao elementaran primjer istorijske mogućnosti i nužnost zajedničkog življenja Hrvata, Srba i Muslimana i tolerantne primjene njihovog lijepog, bogatog, zajedničkog jezika – jezički nedjeljivo i neopredjeljive za imputirane isključivosti“.34 Za razliku od tekstova koji informiraju o reagiranjima u Hrvatskoj i Srbiji, u onima iz Bosne i Hercegovine nametljivo se upotrebljava slogan bratstva i jedinstva, najmanje jednom u svakom pasusu, a ako se želi posebno naglasiti onda obavezno na početku i na kraju rečenice. U tekstovima iz Zagreba i Beograda „bratstvo i jedinstvo“ se često zamjenjuje riječima „nacionalna ravnopravnost“, „međunacionalni odnosi“, „bratski narodi“, „slobodno udruženi narodi i narodnosti“, „jedinstvo naših naroda“, „ravnopravnost i jedinstvo“, „dva bratska naroda“ i slično. Uz stalno podsjećanje na ravnopravnost Bosne i Hercegovine unutar jugoslavenske zajednice, uglavnom se ponavlja da: „Radni ljudi Bosne i Hercegovine nisu i ne mogu biti nezainteresovani za ove, i sve slične, pojave povampirivanja šovinizma i atakovanja na bratstvo i jedinstvo i ravnopravnost naroda jugoslovenske socijalističke zajednice. Oni su već do sada izrekli svoj jednodušan sud, ne ostavljajući nikoga u dilemi da su ljudi upravo na ovom prostoru veoma osjetljivi na svaki pokušaj međunacionalnog razdora, na sve vrste hegemonističkih aspiracija prema Bosni i Hercegovini, koje su u prošlosti dolazile i s jedne i s druge strane“.35

Nakon jasno iskazanih stavova o Deklaraciji i Predlogu u Hrvatskoj i Srbiji, te podrške Izvršnom komitetu CK SK BiH na brojnim mitinzima, održana je proširena sjednica Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda BiH kojoj su prisustvovali predstavnici SSRNJ i naučnih i javnih institucija, kao i dio poslanika iz Organizaciono-političkog vijeća Republičke skupštine. Diskusije su se uglavnom svodile na obavezno iskazanu vjeru u bratstvo i jedinstvo i cjelovitost BiH. Strah se mogao prepoznati u uvodnom izlaganju: „Takve akcije, rekao je Boško Baškot, ocijenjene su kao napad na bratstvo i jedinstvo, na temelje naše socijalističke zajednice i posebno kao prijetnja jedinstvu naroda Bosne i Hercegovine, kao prijetnja ravnopravnosti naše Republike u zajednici jugoslovenskih naroda i narodnosti. Dušebrižje i pokušaji svojatanja Bosne i Hercegovine, ili nekih njenih dijelova, ma sa koje strane dolazili i pod bilo kakvim vidom se ispoljavali, za zbratimljene narode Bosne i Hercegovine, za Hrvate, Muslimane i Srbe, predstavljaju hegemonističko posezanje na same temelje njihovog opstanka, njihovog života i napretka“.36 U diskusijama su se učesnici vraćali daleko u prošlost, podsjećali na istaknute ličnosti, koji su u južnoslavenskom ujedinjenju vidjeli snagu za sve narode, na slavnu narodnooslobodilačku borbu, na socijalističku izgradnju, i isticali potrebno zajedništvo za ostvarenje privredne i društvene reforme i za daljnju izgradnju samoupravnog socijalizma.

U jeku žustrih rasprava o jezičkom pitanju i međunacionalnim odnosima, u Bosni i Hercegovini se naglašeno slavila 20-godišnjica izgradnje pruge Šamac-Sarajevo, čime se željelo podsjetiti na slavne dane dobrovoljnog omladinskog rada, na vrijeme entuzijazma, poleta i „učvršćivanja bratstva i jedinstva“. Ovo slavlje je poslužilo kao kolektivno sjećanje na sasvim drugačije vrijeme, kad su se s neznatnom mehanizacijom postizali veliki rezultati, odnosno koliki je napredak ostvaren od tada, pa do šezdesetih godina, uz obavezne poruke: „Naš prvi auto-put dobio je ime 'Bratstvo i jedinstvo'. Omladinska pruga Šamac – Sarajevo zvanično se ne zove tako. Ali, po duhu koji je prožimao graditelje, po ideji koja ih je dovela na trasu, po svemu – ova pruga to jeste: znamenje bratstva“.37 Naglasak u svim člancima o proslavi bio je na porukama koje je generacija graditelja pruge slala mladim generacijama, ali ta nova mladost bila je sve udaljenija od tih „udarničkih“ vremena, a prošlost su sve više shvaćali kao područje ideologije – dolazila je 1968. godina. Partizanska generacija bila je još na vlasti, a njihova ratna i poratna iskustva sve su manje bila zanimljiva mladoj urbanoj populaciji koja je slušala Radio Luxemburg i gledala prema Zapadu, ali istovremeno organizirano morala posjećivati mjesta „slavnih bitaka“ Narodnooslobodilačke borbe na „časovima istorije“. Mnogi organizirani događiji imali su cilj prenositi poruke kojima bi se širila ideje bratstva i jedinstva. Jedan od tih primjera bio je npr. auto-moto relly ''Sutjeska 67'', čija shema kretanja povezuje sve glavne gradove jugoslavenskih republika, a polazište auto-trke bilo je na Tjentištu, značajnom mjestu iz narodnooslobodilačke borbe čime se naglašeno slavio nacionalni praznik Dan borca.38

Jedna od najčešće korištenih definicija o bratstvu i jedinstvu u Bosni i Hercegovini je: „Uz nacionalno pitanje vezani su krv i suze milijuna mrtvih i živih, uz Titov program i parolu bratstva i jedinstva vezana je najslavnija zajednička epopeja svih naroda i narodnosti Jugoslavije, vezana je zajednička svijetla budućnost svih naroda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. I zato se prema tom pitanju moramo odnositi s punom odgovornošću“,39 uvijek je nanovo ponavljana i varirana, a u sebi je morala imati osnovne elemente: Titovo ime, Narodnooslobodilačku borbu, uključene sve narode i narodnosti i poruku čuvanja zajedništva, pa su inspiraciju za definiranje bratstva i jedinstva bosanskohercegovački komunisti nalazili u Titovim govorima, koji je često koristio ovaj slogan.40 U jednom tekstu sabranih aktualnih Titovih poruka, izvučenih iz njegovih govora, o bratstvu i jedinstvu, objavljena je i sljedeća izjava: „Te riječi, te misli, te poruke predstvaljaju čitav program za akciju socijalističkih i patriotskh snaga ovog društva, predstavljaju orijentir u datim prilikama i vremenu sadašnjem. Te riječi nisu pale u prazno. Njih prihvataju milioni radnih ljudi u Jugoslaviji i svim njenim republikama i to ne deklarativno, već na djelu, akciono, stvaralački i iskreno“.41 Jedna od njegovih poruka daje i smjernice o djelovanju prema potpisnicima Deklaracije i Predloga: „'Deklaracija' i 'Predlog' su osuđeni i odbačeni. Sada se radi o tome da se vinovnici pozovu na odgovornost. Ali uz svu žestinu osude njihovog djela, imena svih začetnika još nisu poznata javnosti. Zašto? Sa identifikovanjem začetnika ne treba otezati jer to čitavu akciju može da odvede na sporedan kolosijek. Naime, umjesto da se akcija usmjerava na otklanjanje uzroka, na širem planu, koji su doveli do tih akata, javnost se suviše bavi zahtjevom da sazna ko su začetnici, a u kuloarima se proturaju svakojake priče i kombinacije, što komplicira samu aktivnost. Drugo je pitanje diferenciranja odgovornosti potpisnika tih akata. Očigledno je da svi nisu podjednako odgovorni i da su neki jednostavno na prepad i prevaru uvučeni u tu rabotu“.42 Nakon Titovih poruka, objavljena su izvješća sa sastanaka različitih institucija iz Hrvatske i Srbije na kojima se konkretno govorilo o načinu nastajanja Deklaracije i Predloga, zatim o potpisnicima, njihovom (ne)povlačenju potpisa i sankcijama,43 ali i mnogim drugim problemima oko izmjene Ustava i o privrednoj reformi čije provođenje, prema mišljenju komunista, usporavaju „nacionalistički i šovinistički postupci“.

Izvješća sa sastanaka Udruženja univerzitetskih nastavnika i Udruženja književnika BiH prenesena su u smislu potvrde da oni slijede zaključke Izvršnog komiteta CK SK BiH,44 a ponovljene su osude na isti način kao sa zborova radnih kolektiva i s brojnih mitinga građana u organizaciji Socijalističkog saveza. Mada je ranije, u Oslobođenju, objavljena izjava Mladena Čaldarevića, glavnog tajnika Matice Hrvatske, ovi znanstveni i književni djelatnici nisu ga ni spomenuli, a nisu se osvrnuli ni na tekstove objavljene u časopisima Život i Pregled. Na poziv za ostavkom Čaldarevića, poslanika u Prosvjetno-kulturnom vijeću, objavljena je njegova izjava u kojoj su objašnjene okolnosti u kojima je nastala Deklaracija: „(...) Zato sam smatrao da u vrijeme reforme Ustava, još pravilnijeg postavljanja uloge Vijeća naroda, tog značajnog faktora međurepubličke suradnje, treba podržati i one prijedloge koji su imali za cilj otklanjanje još uvijek postojećih nepravilnosti u našoj jezičkoj politici“.45 Govoreći o napisima na ovu temu, Čaldarević je podsjetio: „Do aktueliziranja ovih pitanja dovela je i rasprava u stručnim i općekulturnim časopisima, koja traje već godinama, naročito u posljednje vrijeme. Imajući u vidu da je prvi Ustav nove Jugoslavije pročitan na četiri jezika, slovenskom, hrvatskom, srpskom i makedonskom (iako je svako znao da se radi o tri jezika i četiri imena), i da je prednacrt za novi Ustav 1963. godine također, predviđao ista četiri imena za tri postojeća jezika, a podsjećajući se na slične slučajeve u drugim zemljama suvremenog svijeta, i na izjave nekih vodećih drugova u našem kulturno-političkom životu, u kojima je sadržan isti zahtjev – smatrao sam da je u skladu s mojim društvenim radom ako se pridružim mišljenju eminentnih stručnih radnika na polju lingvistike i književnosti“.46 Čaldarević je dao i informacije o načinu rada partijskih organa na sljedeći način: „Sjećao sam se također i podataka koje sam nalazio tokom više od deset godina u partijskim materijalima, koji govore o našim propustima u jezičkoj politici u osnovnim javnim službama i o tendencijama koje su pokušavale da stvore nešto slično 'državnom jeziku', pa sam smatrao da je normalno ako institucije, koje su o tome raspravljale, Komisiji za reformu Ustava, u kratkom vremenu koliko je preostalo do isteka datog roka, upute i odgovarajuće prijedloge“.47 Znatno ranije, 25. marta, izjavu za javnost sa sličnim sadržajem uputili su potpisnici Deklaracije koja je prenesena u Oslobođenje, ali neke ozbiljnije analize nije bilo,48 odnosno, bosanskohercegovački partijski vrh nije javno demantirao ni potvrdio navode iz tih izjava, osobito one koji su govorili o nekim ranijim partijskim materijalima o ovom pitanju. U oba slučaja se pokajnički konstatiralo da: „(...) je najveći propust bio nedostatak kontakta s političkim rukovodstvom, kao i da se, bez obzira na kratkoću preostalog vremena za podnošenje prijedloga Ustavnoj komisiji, pitanje svakako razmotri zajedno s Maticom srpskom i odgovarajućim stručnim i naučnim institucijama u drugim republikama. Otuda je došlo do najviše teških posljedica“,49 što je u potpunosti preneseno u bosanskohercegovačkom dnevnom listu.

Osim iz Hrvatske i Srbije, u Oslobođenje su prenesena reagiranja na ove dokumente iz Crne Gore i Slovenije, jedino je izostalo bilo kakvo izvješće iz Makedonije. Za razliku od Crne Gore, gdje su „(...) sva reagovanja, kako je konstatovano, izraz [su] jedinstvenog mišljenja komunista i radnih ljudi Crne Gore da se radi o nacionalističkoj i šovinističkoj provokaciji i ataku na bratstvo i jedinstvo naših naroda“,50 članci o dešavanjima u Sloveniji su bosanskohercegovačkoj javnosti davali samo naznake o nekim „negativnim događajima“ koja su remetila skladan socijalistički razvoj i u ovoj republici: „Ozbiljan problem naše političke i idejne akcije postaje činjenica što su slovenački komunisti posljednjih godina bez ozbiljnog otpora, dopustili pojavu određenih tendencija koje nije moguće tumačiti drugačije nego kao početak zamaskiranog pokušaja da se legalizuje afirmacija belogardijske revizije pogleda na narodnooslobodilački rat, a, time, i na socijalističku revoluciju. Zaista, bilo bi pravo herostratno bezumlje prepustiti najveći trenutak istorije slovenačkog naroda mjerilima uskog malograđanina, koji svoju sopstvenu nesposobnost za kreaciju prikriva napadima na ono što je toliko iznad njega da ga u svojoj kratkovidosti ne može shvatiti. A, ipak, baš to se kod nas počelo događati i moralo je, naravno, dobiti reakcionaran politički pečat“.51 O onima koji su podržali Deklaraciju u Sloveniji, Edvard Kardelj kaže: „Među ljudima, koji su podržali zagrebačku Deklaraciju ima značajnih imena u našem javnom, a naročito kulturnom životu. Njima nije moguće prebaciti da su se odlučili za podršku Deklaraciji zbog antisocijalističkih ili antidemokratskih pobuda. (...) Iako ljubljansko pismo o televiziji nema isti politički karakter kao zagrebačka Deklaracija, ipak bi, po mom mišljenju, moglo i za njega važiti mnogo štošta od toga što sam rekao o zagrebačkoj Deklaraciji“.52 U sarajevskom Oslobođenju nije zabilježena ni jedna informacija o pismima podrške Deklaraciji i Predlogu u Bosni i Hercegovini, a da ih je bilo svjedoči dokumentacija u arhivskoj građi nekadašnjeg Arhiva CK SK BiH.53 Objavljivanjem samo osuda ovih akata nastojala se predstaviti istovjetnost stavova o ovom pitanju u bosanskohercegovačkom društvu.

Novinskim napisima, u kojima su preneseni izvještaji iz SK Beograda,54 SK Hrvatske55 i SK Srbije,56 u Oslobođenju završavaju debate o ovoj temi s izvješćima s najviših gradskih i republičkih partijskih instanci u susjednim republikama, a bosanskohercegovačko partijsko rukovodstvo nije se oglašavalo u Oslobođenju, pokazujući javnosti da su se s Deklaracijom i Predlogom obračunali komunisti u sredinama gdje su ovi „nacionalistički i šovinistički akti“ i nastali. Prevazilaženje situacije izazvane „jezičkim pitanjem“ Oslobođenje završava izvještajem sa zasjedanja zajedničke sjednice svih vijeća Savezne skupštine: „Na kraju, Brkić [Zvonko] je ukazao i na odredbe predloga poslovnika kojima se u radu Savezne skupštine obezbeđuje ostvarivanje ustavom utvrđenih načela o ravnopravnosti jezika naroda Jugoslavije i prava svakog poslanika da se u Skupštini služi jezikom naroda i narodnosti kome pripada. Ubuduće svi akti Skupštine iznosiće se na pretres i odlučivanje u tekstovima izrađenim na svim jezicima naroda Jugoslavije. Prema tome, napustit će se praksa da se akt prihvata u tekstu samo na jednom jeziku i poslije toga prevodi na ostale jezike naroda Jugoslavije“.57

Zbog svoje izrazite osjetljivosti na međunacionalne odnose, bosanskohercegovačko partijsko rukovodstvo je, putem Oslobođenja, upozorilo javnost da i dalje budno prati događaje unutar Republike. To potvrđuje oštro reagiranje u Osnovnoj organiziciji SK na grupi filozofije na Filozofskog fakulteta u Sarajevu: „Ukazujući na političke implikacije Filipovićevih napisa, na njihove dodirne tačke sa 'Deklaracijom' i ocjenjujući ih kao izraz muslimanskog nacionalizma i šovinizma, Hamdija Pozderac je apostrofirao svoje izlaganje na Izvršnom komitetu i time još jednom podvukao da je svaki pokušaj da se bosanski duh u književnosti objasni kroz ostvarenja Muslimana isključivo političko pitanje. Analitički i stručno demantujući Filipovićeve tvrdnje, Hamdija Pozderac je ukazao na sve političke dimenzije koje proizilaze iz ovakvih ataka na bratstvo i jedinstvo, pa je zatim podržao predlog o raspuštanju Osnovne organizacije SK grupe filozofija, jer je organizacija, kako je podvukao, ili nedorasla da se idejno i stručno uhvati u koštac sa svim problemima, ili se neozbiljno odnosila prema Partiji, ili je dopustila političku demonstraciju protiv stava Centralnog komiteta“.58 Tako se rasprava o srpsko-hrvatskim odnosima, kroz prizmu jezika i književnosti, u bosanskohercegovačkom društvu popunila i trećom, muslimanskom, stranom, a polemike su nastavljene u desetljećima koja su tek dolazila.

Postoje i drugi primjeri iz jugoslavenske povijesti koji bi se mogli analizirati iz bosanskohercegovačke perspektive, i svi su uvijek doživljavani na isti ili sličan način – kao „atak na bratstvo i jedinstvo“ i iskazivanje straha za višenacionalnu Bosnu i Hercegovinu. „Bosanskohercegovačka partija i vlada, koje su, u cijeloj Jugoslaviji bile najodanije ortodoksnom pristupu i disciplini, u nekoliko navrata pokazale su se spremnim da krivično gone nacionalističke agitatore koji su se smatrali prijetnjom za ustavni poredak. Proučavanje tih incidenata važno je za objašnjavanje granica između ponašanja koje je partija smatrala prihvatljivim i neprihvatljivim“.59 Ova tvrdnja ima potvrdu i u sedamdesetim i osamdesetim godinama, sve do raspada Saveza komunista Jugoslavije.

Koliko je običan čitatelj mogao shvatiti šta se stvarno događa u društvu, kad Deklaraciju i Predlog nije ni pročitao, a morao se o njima izjasniti, a osude su se nalazile u obilju nejasnih napisa o traženju modela funkcioniranja federacije; o ekonomskom i političkom položaju republika u odnosu na federaciju u uvjetima provođenja privredne i društvene reforme; o odnosima razvijenih republika prema onim nerazvijenim, u koje se ubrajala i Bosna i Hercegovina; u vrijeme znatnog povećanja cijena robe i usluga; ali, i najveće poslijeratne krize u bosanskohercegovačkim rudnicima i otpuštanja velikog broja radnika; izostanka investicija; a sve pokriveno retorikom o razvoju socijalističkog samoupravljanja i nekim imaginarnim snagama koje koče taj napredak. Kada bi se zanemarila saznanja sadvremenog čitatelja o tom vremenu, većinu tih izvješća sa sastanaka, konferencija i različitih zasjedanja mogli su razumjeti samo oni koji su bili blizu vladajućim krugovima.

Bratstvo i jedinstvo u karikaturi sarajevskog Oslobođenja (1967.)

Sarajevsko Oslobođenje bilo je dnevni list Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine i kao takvo sudjelovalo je u kreiranju javnog mnijenja prenoseći stavove partijske i državne vlasti o pojedinim pitanjima. Sastavni dio ovog lista bile su i društveno angažirane karikature koje su duhovitim prikazom pratile aktualne događaje i nastojale raskrinkati određene društvene pojave, osobito one koje su se smatrale štetnim po društvo. Vrlo često su karikature više govorile o tim događajima nego objavljeni tekstovi. Tijekom razdoblja u kojem je Oslobođenje objavljivalo debatu izazvanu pojavom Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika i Predloga za razmišljanje, objavljeno je šest karikatura, koje svojim prikazom na vrlo jednostavan način sažimaju tretiranu problematiku i imaju karakter političkih poruka s ciljem odbijanja nacionalizma, a prema čuvanju bratstva jedinstva te nagovještaja štetnih posljedica ukoliko se ta negativna praksa nastavi. Iza prezentiranih karikatura prepoznatljiva je autorova obrazovanost, zatim upućenost u politička dešavanja, ali i njegova umjerenost u izrazu, odnosno svjesnost do koje granice može karikirati društvene pojave.

Prva karikatura objavljena je 26. marta nakon devetnaest tekstova, prenesenih iz zagrebačkih i beogradskih novina te vijesti Tanjuga, u sedmičnom dodatku Nedjelja, na prvoj stranici, pored nepotpisanog teksta u kojem su bila sumirana najvažnija reagiranja na Deklaraciju i Predlog. Mada svaki pojedinac tumači karikaturu na svoj način, objavljena karikatura poručuje da su spomenuta dva dokumenta izravno potaknula nacionalizam i to u vrlo agresivnom tonu, što može imati nepoželjne posljedice. Kada se pogleda i mjesto objavljivanja karikature, a to je prva stranica Nedjelje, poruka je jasno poslana, naročito u to vrijeme kada su se sedmični dodaci čitali do narednog broja, ali i dijelili s drugima, čime se širio broj čitatelja.

Isti karikaturista Oslobođenja, Adi Mulabegović, jedan od najpoznatijih bosanskohercegovačkih karikaturista, u sljedećem broju Nedjelje (2. aprila) proširuje temu, i nacionalno pitanje veže uz predizbornu kampanju prema izmjenjenom izbornom zakonu, kada se moglo prijaviti više kandidata na jednu izbornu poziciju. I ova karikatura je na jednostavan način komentirala tekst s prve stranice o toj temi, ali i upozorila da je nacionalna pripadnost pojedinih kandidata bila otežavajuća okolnost zbog unaprijed zadate nacionalne sheme tijela za koje se biralo. Tako karikatura u jeku debata o nacionalnom pitanju pokazuje nacionalnu pripadnosti kao važnim faktorom na putu do pozicije u vlasti.

Objavljivanje karikatura pratilo je tijek događanja, odnosno faze snažnijih i slabijih napetosti u javnosti, a u ovom slučaju sadržaj karikature govori o dubokom raskolu prema pitanju jezika na relaciji Zagreb – Beograd, prikazanim pukotinom na autoputu, simbolično nazvanim Auto-put bratstvo-jedinstvo.

Tijekom godina, od 1941. do šezdesetih godina 20. stoljeća bilo je mnogo „prijelomnih“ godina koje su intelektualci uspješno prevladavali, međutim, prema mišljenju Adija Mulabegovića, na karikaturi, opet u nedjeljnom dodatku Oslobođenja na prvoj stranici uz novinski tekst na istu temu, na pitanju jezičke politike intelektualci su pali, odnosno nisu uspjeli pomiriti različitosti književnog hrvatskog i srpskog jezika u Jugoslaviji. Datim elementima na karikaturi, Mulabegović podsjeća da se ovo pitanje razmimoilaženja u jezičkoj politici pojavilo mnogo prije 1967. godine.

Rasparava o jeziku bila je samo jedan od problema u otvorenim debatama o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Uz hrvatsko, srpsko, albansko, muslimansko, otvorila se i rasprava u jugoslavenstvu uz pojavu različitih tumačenja (kao nacionalno ime, nadnacionalnost, pripadnost zajedničkoj državi i slično), a jedno od viđenja u svojoj karikaturi Adi Mulabegović je dao na prvoj stranici Nedjelje. Tumačenja prikazanog na ovoj karikaturi mogu biti različita, a jedno od njih može biti i aluzija na bijeg u jugoslavenstvo iz srpsko-hrvatskog zamršenog klupka međunacionalnih odnosa ispoljenih na polju jezičkog pitanja.

Polovinom juna 1967. godine, kada je polemika o jeziku polako nestajala sa stranica Oslobođenja, karikaturista Hasan Fazlić, također jedan od poznatih i prepoznatljivih karikaturista u Bosni i Hercegovini, u nekoliko karikatura se osvrnuo na različite varijante upotrebe jezika, kao npr. u smislu neprijateljstva, lijepih, pomirljivih riječi, ali i vrijeđanja, nanošenja štete drugima i postavljanja barijera među susjedima. Mada karikature šalju univerzalne vrijednosti, s obzirom na tromjesečnu žučnu raspravu, poslana je poruka o štetnosti sukoba o jezičkom pitanju na osjetljivom tlu međuljudskih odnosa.

Mada o naslovljenoj temi nisu objavljene brojnije karikature, njih šest vrlo jasno daju čitateljima sadržinu problema, šalju poruke o štetnosti nacionalizma, o njegovim mogućim zlokobnim posljedicama ukoliko se ne suzbiju, što bi iz bosanskohercegovačke perspektive bilo narušavanje međunacionalnih odnosa u višenacionalnom društvu. Kontinuirano inzistiranje na bratstvu i jedinstvu u Bosni i Hercegovini smatralo se najboljim putem u izgradnji društva ravnopravnih naroda i narodnosti.

Izgubljene iluzije

Da li se riječi dr Dragoljuba Jovanovića iz 1945. godine mogu smatrati proročanskim? Tada je rekao: „(...) Najzad, specijalno među Srbima, a i među drugim narodima, naročito kod Slovenaca i kod Hrvata, postoje izvesne stranačke tradicije koje hoće da žive, koje mogu da se pritaje, kao što su se pritajile pod šestim januarom, ali koje zbog toga nisu prestale da žive. I još jedanput pitam se, da li obezbeđujući Jugoslaviju objektivno mi činimo sve – da li smo učinili sve baš i u ovom ustavnom projektu – da nju obezbedimo i subjektivno? Obezbeđujući je pravnički, da li je dovoljno obezbeđujemo psihološki“?60 Da li su se međuratne stranke samo pritajile, i nisu prestale živjeti, povremeno su „provirivale“ tijekom socijalizma, a krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. stoljeća izronile iz prašine i uskovitlale nacionalne strasti, koje su za međunacionalno nerazumijevanje okrivljivale nacionalnu neravnopravnost, pogrešnu ideološku frazu o bratstvu i jedinstvu, gušenje građanskih sloboda i nedostatak kritičkog mišljenja o događajima iz prošlosti. Nova bosanskohercegovačka politička scena donijela je užarenu atmosferu i uzavrele emocije. Izjave u skupštinskom radu „nemoguće“ koalicije (SDA, SDS i HDZ), kao npr: „Ako je suverenitet onda je mir. Ako nema suvereniteta, onda nema ni mira. To treba da bude jasno svima“!61; „Ovo je put na koji vi hoćete da izvedete Bosnu i Hercegovinu, ista ona autostrada pakla i stradanja kojom su prošle Slovenija i Hrvatska. Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje. Molim vas, neka su velike riječi. Velike situacije zahtijevaju velike riječi. Kako ćete vi spriječiti da svak svakoga ne ubija u Bosni i Hercegovini?“,62 i mnoge druge uglavnom prijeteće debate, ignorirale su ogroman broj ljudi koji su 5. aprila 1992. godine pred Skupštinom Republike Bosne i Hercegovine tražili mir, okupljanjem iskazivali zajedništvo, mašući crvenom zastavom SR Bosne i Hercegovine i Titovom slikom uzvikivali: „i poslije Tita Tito“. Međutim, već sljedećeg dana stanovnike glavnog grada probudile su detonacije, a četvorogodišnji rat danas se naziva agresijom, građanskim ratom i domovinskim ratom, ovisno kojem se narodu pripada. Bratstvo i jedinstvo bili su samo još jedna izgubljena iluzija za Bosnu i Hercegovinu čiji narodi danas žive u odvojenim entitetima, a možda je većina naroda tako i živjela i ranije, a bratstvo i jedinstvo bilo samo privid unutar partijskom ideologijom utvrđenog državnog okvira? Rijetko iznošena paralelna sjećanja održavana i štićena u privatnosti porodice ili zatvorenog kruga prijatelja u vrijeme retorike o bratstvu i jedinstvu i narodnooslobodilačkom ratu, izašla su u javnost u obliku nacionalizma. Mada su članovi Partije bili najglasniji u propagiranju komunističkih vrijednosti i pratili njihovo ostvarivanje, većina ih se pred valom demokratizacije i osnivanja višestranačja preorijentirala u novoosnovane „stare“ stranke, s drugačijim imenima. Ostaje pitanje: koliko su ogroman partijski aparat, članovi Partije i radni ljudi, koji su javno podržavali partijske smjernice, istinski vjerovali u ostvarivanje vizije samoupravnog socijalizma? Jedan od odgovora mogao bi biti: kako se standard života u Bosni i Hercegovini pogoršavao blijedilo je pozivanje na slavne pobjede partizana, na ispravnost puta u samoupravni socijalizam i viziju bratstva i jedinstva. Često se mogu čuti izjave da se idilična slika Jugoslavije razbila tijekom rata 1992-1995. u Bosni i Hercegovini – ili je možda to bila samo slika, a stvarnost sasvim drugačija?