ISTORIJA

Valter

Postovana drugarice Sarajka,

Zasto ostaje tuga?

Zato sto je sve ono sto je bilo obecavano kao novo i bolje bila susta suprotnost toga.

I nakon toliko godina se jos uvek pravi i istiniti gradjani nama drage SFRJ rado secaju zivota u njoj.

Nacionalizam,pohlepost i posebno "kratkovidost" politicara nas je dovela do onoga sto danas imamo.

Sada se postavlja pitanje,kako dalje?

Neka mudrost vecine odluci o buducnosti nasoj.





Valter

VREME": Nakon Prvog svjetskog rata, isto je činio i Miroslav Krleža.

LJUBIŠA RISTIĆ: U pitanju su bili simbolički gestovi i Krležino jasno političko opredeljenje da se, kao i svi najmoćniji umovi tog vremena, bori za zajedničku južnoslovensku državu. Budući da je u Srbiji na delu pokušaj revizije istorije čije bi objašnjenje, umesto u prošlosti, trebalo potražiti u sadašnjosti, logično je da Miroslava Krležu – magistralnu ličnost naše kulture, pisca čija su dela kapitalno važna ne samo za kulturu, nego i za istoriju uopšte – danas mnogi osporavaju. Pre svega zbog toga što je bio Jugosloven, levičar i komunista.
Kada kažete da bi objašnjenje pokušaja revizije istorije trebalo potražiti u sadašnjosti, na šta konkretno mislite?
Mislim na pokušaj ovdašnjih slugu imperije da opravdanje svoje kolaboracije sa okupatorom pronađu u sličnim istorijskim primerima. Pa, Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović se ne rehabilituju zbog istorijske pravde, istine ili promene istorijske perspektive; naprosto, traži se alibi za sopstvenu izdaju. Nažalost, jedini kontinuitet na "našim prostorima" je kolaboracija i saradnja sa okupatorom; otpor i borba za slobodu su izuzetak!
....................................................................................................................................................................................................
Kao najbolji izdanak revolucionarnog i oslobodilačkog vrenja kraja XIX i prve polovine XX veka, kao čovek nespornog jugoslovenskog levičarskog intelektualnog angažmana koji se, uoči Drugog svetskog rata, žestoko suprotstavio tadašnjem dogmatskom i staljinističkom konceptu KPJ, Miroslav Krleža, u tom smislu, jeste izuzetak; zato je i sporan. 8-)
....................................................................................................................................................................................................
Usput, Krleža je međunarodnom radničkom pokretu prišao odmah nakon Oktobarske revolucije; kao delegat, učestvovao je na kongresima Kominterne. Uostalom, Izlet u Rusiju je nastao posle kongresa iz 1924, kada je, tim poslom, Krleža boravio u SSSR-u.
"Poslom" delegata na Petom kongresu Kominterne?
Da. Ali, Krleža nije bio delegat jugoslovenske partije...
Nego koje?.....( hm,hmm.. mora da su tu umesali prste Branko Kitanivic i drk ISTOK..)
O tome ne želim da govorim. To je posao istoričara ili znalaca poput, recimo, Bore Ćosića; pa, barem on poznaje Krležu, razume njegov život i delo, je li? Doduše, osnovni napor Ćosića i njemu sličnih ćosića je da Krležu prikažu kao salonskog, buržoaskog pisca, razočaranog levičara, konvertita koji je, prešavši na "drugu obalu", konačno stigao na pravu stranu.
Kada ste i kako upoznali Miroslava Krležu?
Početkom 1973. Posle Bube u uhu – moje diplomske predstave koja se još uvek igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – ponuđeno mi je da u JDP-u postavim Krležinog Vučjaka........"

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/7-stvari-zbog-kojih-smo-voleli-sfrj-clanak-1563291  


7 stvari zbog kojih smo voleli SFRJ 20.09.2014. Autor: Mihajlo M.Popović


Socijalisti%C4%8Dka Jugoslavija bila je jedinstvena po mnogo %C4%8Demu, pa je zato i danas u srcu mnogih ljudi SFRJ, Jugoslavija, sedam stvari Prethodna stranicaSlede%C4%87a stranica 1. Neverovatni uspesi Reprezentacije u poslednje dve decenije SFRJ stavili su nas u isti rang sa Sovjetima i Amerima Neverovatni uspesi ko%C5%A1arka%C5%A1a obele%C5%BEili su poslednje dve decenije SFR Jugoslavije. U deceniji koja je prethodila Svetskom prvenstvu 1970. godine, SFRJ se probila u svetski vrh, %C5%A1est puta osvojila srebro (jednom na Olimpijskim igrama, dva puta na Svetskom i tri puta na Evropskom prvenstvu) i jednu bronzu na EP, ali je na %C5%A1estom Svetskom prvenstvu odr%C5%BEanom od 10. do 24. maja 1970. godine u Ljubljani napravljen kona%C4%8Dni korak koji nas je postavio u isti rang sa Sovjetima i Amerikancima. Taj %C5%A1ampionat igran je %C5%A1irom Jugoslavije (Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje, Ljubljana). Prvo zlato Radivoj Kora%C4%87, najbolji strelac generacije, godinu dana ranije poginuo je u saobra%C4%87ajnoj nesre%C4%87i, a na%C5%A1u selekciju %C4%8Dinili su: Rato Tvrdi%C4%87, Ljubodrag Simonovi%C4%87, Vinko Jelovac, Trajko Rajkovi%C4%87, Aljo%C5%A1a %C5%BDorga, Dragan Kapi%C4%8Di%C4%87, Ivo Daneu (kapiten), Kre%C5%A1imir %C4%86osi%C4%87, Damir %C5%A0olman, Nikola Ple%C4%87a%C5%A1, Dragutin %C4%8Cermak, Petar Skansi. Selektor reprezentacije bio je Ranko %C5%BDeravica, a njegov pomo%C4%87nik Lazar Le%C4%8Di%C4%87.Nekoliko dana posle finala Trajko Rajkovi%C4%87 iznenada je preminuo. Amerikance smo pobedili (70:63) %C5%A1utom van reketa (nisu postojale %E2%80%9Etrojke%E2%80%9C), jer je to bio jedini na%C4%8Din da se prebaci njihova odbrana. Ta pobeda nam je obezbedila zlatnu medalju, pa nam je poslednja utakmica na takmi%C4%8Denju s Rusima bila nebitna. Izgubili smo sa 72:87. Posle ovog prvenstva FIBA je uvela nokaut sistem takmi%C4%8Denja. Iako tada ni polovina stanovni%C5%A1tva nije imala televizor - radio-prenos finala bio je glavni doga%C4%91aj - posle tog zlata ko%C5%A1arka je u SFR Jugoslavija do%C5%BEivela bum, ne%C5%A1to sli%C4%8Dno tenisu danas! Obru%C4%8Di su ka%C4%8Deni na zid, stabla, plotove, a ponegde su nicali i pravi ko%C5%A1evi... Trijumfi Na Evropskom prvenstvu u Lije%C5%BEu 1977. godine Ki%C4%87anovi%C4%87 i Slavni%C4%87 igrali su odbojku na terenu, a sve protivnike dobijali smo sa po dvadesetak ko%C5%A1eva razlike. Na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. godine opet smo osvojili prvo mesto. U finalu smo pobedili Ruse, a pred kraj utakmice Slavni%C4%87 je vode%C4%87i loptu dobacio njihovom selektoru, ina%C4%8De pukovniku Crvene armije, legendarnom Gomeljskom: %E2%80%9EPukovni%C4%8De, zavr%C5%A1i%C4%87ete u Sibiru!%E2%80%9C Gomeljski je vikao za njim: %E2%80%9EJuno%C5%A1a, bandit!%E2%80%9C Reprezentacija Jugoslavije je do raspada u leto 1991. godine osvojila tri titule prvaka sveta, jednu zlatnu olimpijsku medalju i pet puta je bila prvak Evrope. Poslednju medalju zajedni%C4%8Dka dr%C5%BEava osvojila je u danima dok se raspadala, na Evropskom prvenstvu u Rimu. 2. Reklame U %C5%A1tampi i na televiziji su razni doma%C4%87i proizvodi promovisani uz slogane: %E2%80%9EPij malo, pij dobro%E2%80%9C, %E2%80%9EDo poslednje kapi%E2%80%9C i %E2%80%9ELak%C5%A1e se di%C5%A1e%E2%80%9C U skladu s politikom %E2%80%9Eni riba ni meso%E2%80%9C, odnosno %E2%80%9Esocijalizam, ali ne ruski%E2%80%9C, u %C5%A1tampi i na televiziji - i u filmskim %C5%BEurnalima, vestima koje su se u bioskopima emitovale pre filma - postojale su reklame. I to kakve! Lo%C5%A1 dizajn Tokom 1977. godine Ekonomska politika, niskotira%C5%BEni, ali veoma ugledan ekonomski %C4%8Dasopis, objavljivao je preko cele strane reklamu za %E2%80%9Ejuri%C5%A1ni mlazni avion - jastreb%E2%80%9C, proizveden u fabrici %E2%80%9ESoko%E2%80%9C u Mostaru. Kao i velika ve%C4%87ina sli%C4%8Dnih reklamnih oglasa tog doba, i ovaj je bio o%C4%8Dajnog dizajna - na kilometar se videlo da ga je radio neki referent op%C5%A1tih poslova. Ili direktorov sestri%C4%87... Danas su nam reklame na svetskom nivou - ali vi%C5%A1e nemamo avione! Spisak preduze%C4%87a koja su se reklamirala mo%C5%BEe da se %C4%8Dita i kao spisak na%C5%A1eg propadanja: %E2%80%9E%C5%BDeljezara Nik%C5%A1i%C4%87%E2%80%9C, RTB %E2%80%9EBor%E2%80%9C, pulski %E2%80%9EUljanik%E2%80%9C, svetozareva%C4%8Dki %E2%80%9EKablovi%E2%80%9C, sarajevski %E2%80%9EEnergoinvest%E2%80%9C, fabrika akumulatora %E2%80%9ETrep%C4%8Da%E2%80%9C... Ni%C5%A1ta od njih danas nije ostalo, osim reklama %C5%A1tampanih pre nekoliko decenija na lo%C5%A1em papiru. FAP je kupcima poru%C4%8Divao da njegovi kamioni prelaze 750.000 kilometara bez generalke, %E2%80%9ECimos%E2%80%9C iz Kopra reklamirao je %E2%80%9ESitroenove%E2%80%9C %E2%80%9Eajkule%E2%80%9C, %E2%80%9E%C5%BEabe%E2%80%9C i %E2%80%9Eamije 8%E2%80%9C, dok je %E2%80%9EZastava%E2%80%9C slikala %E2%80%9Ejugo%E2%80%9C na tropskim ostrvima i na Kilimand%C5%BEaru. A na reklami za %E2%80%9EZastavin%E2%80%9C lova%C4%8Dki karabin glavno je bilo - lane! Veliku popularnost osamdesetih postigao je slogan %E2%80%9ELak%C5%A1e se di%C5%A1e!%E2%80%9C iz reklame za bombone %E2%80%9Ebronhi%E2%80%9C, a po%C5%A1to se nije znalo za regulatorne agencije, savete za medije i zabrane ogla%C5%A1avanja, i disalo se i udisalo! Alkohol i cigarete slobodno su reklamirani. Slogan %E2%80%9EBadela%E2%80%9C bio je: %E2%80%9EPij malo, pij dobro!%E2%80%9C, rakija %E2%80%9ETakova%E2%80%9C i%C5%A1la je uz %E2%80%9EDo poslednje kapi!%E2%80%9C, a %E2%80%9ERubinov%E2%80%9C vinjak bio je, jednostavno, %E2%80%9E%C5%A0ampion!%E2%80%9C. %E2%80%9EMarlboro%E2%80%9C je i%C5%A1ao uz slogan %E2%80%9EOriginal iz Sarajeva%E2%80%9C, a za pu%C5%A1a%C4%8De je %E2%80%9ESaponija%E2%80%9C iz Osijeka proizvodila i posebnu pastu za zube %E2%80%9Ekaukor denikotin%E2%80%9C. Slavne li%C4%8Dnosti Slavne li%C4%8Dnosti u reklamama vi%C5%A1e su bile izuzetak nego pravilo: Dragan Holcer iz splitskog Hajduka reklamirao je ni%C5%A1ke tranzistore, junaci serije %E2%80%9ENa%C5%A1e malo misto%E2%80%9C kafu %E2%80%9Efrank%E2%80%9C, a Robert Prosine%C4%8Dki - %C4%8Darape %E2%80%9Eudarnik%E2%80%9C. %E2%80%9EPrave cipele mo%C5%BEda ne%C4%87ete na%C4%87i, ali %C4%8Darape da%E2%80%9C, govori hipnoti%C5%A1u%C4%87i glas dok mladi fudbaler prvo ulazi u autobus, a zatim ispija kafu za %C5%A1ankom - bez cipela! %E2%80%9EGalenika%E2%80%9C je na tr%C5%BEi%C5%A1te izbacila after%C5%A1ejv %E2%80%9Eviktor%E2%80%9C, pozicioniraju%C4%87i se izme%C4%91u %E2%80%9Ebriona%E2%80%9C i %E2%80%9Epitralona%E2%80%9C s jedne strane, i %E2%80%9Epino silvestrea%E2%80%9C i %E2%80%9Ejardlija%E2%80%9C s druge strane. Ne%C5%A1to kasnije, najavljivan kao %E2%80%9Eprvi jugoslovenski miris%E2%80%9C, na tr%C5%BEi%C5%A1tu u Srbiji pojavio se %E2%80%9Evo%C5%BEd%E2%80%9C, ali je do%C5%BEiveo fijasko. Predskazanje? 3. Televizori TV prijemnici pravljeni su prvo u Beogradu, pa u Ni%C5%A1u, Zagrebu, Kranju i Banjaluci. Hit su bila stakla u bojama duge, koja su davala iluziju kolor-slike Prvi srpski televizor, nazvan %E2%80%9Etesla 59 TV%E2%80%9C, imao je ekran dijagonale 43 centimetra i bio je te%C5%BEak celih 20 kilograma. Imao je 12 kanala, a slika je postojala samo na jednom. Uklju%C4%8Divao se u struju preko ure%C4%91aja zvanog stabilizator. Napravljen je u fabrici %E2%80%9ENikola Tesla%E2%80%9C u Beogradu, a onda je politi%C4%8Dkom odlukom proizvodnja preba%C4%8Dena u Ni%C5%A1. Najprodavaniji aparat %E2%80%9EElektronske industrije%E2%80%9C iz ovog grada bio je %E2%80%9Eambasador%E2%80%9C, a TV prijemnici pravljeni su i u Zagrebu (RIZ), Kranju (%E2%80%9EIskra%E2%80%9C) i Banjaluci (%E2%80%9E%C4%8Cajavec%E2%80%9C). Drugi program Poslednjeg dana 1971. godine po%C4%8Delo je emitovanje Drugog programa RTB. Bio je namenjen slici u koloru, a TV Revija je 24. decembra 1971. objavila uputstvo kako da se koristi: %E2%80%9EVlasnici skupih televizora u boji jednostavno %C4%87e uklju%C4%8Diti svoj aparat, prona%C4%87i kanal i finom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora s priklju%C4%8Dkom za Drugi program uklju%C4%8Di%C4%87e dugme s natpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju prona%C4%87i sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uklju%C4%8De kupovinom tzv. konvertora (ulaganja su oko 350 dinara)...%E2%80%9C. U to vreme hit na tr%C5%BEi%C5%A1tu predstavljaju stakla u bojama duge koja se montiraju pred ekrane crno-belih televizora i daju iluziju kolor-slike. Za dana%C5%A1nje futuristi%C4%8Dke LCD prijemnike, nekada%C5%A1nji televizori bili su bogato dizajnirani: mutnozeleni ekran bio je uokviren kutijom, a neki tipovi imali su rolo-vratanca preko tastera za biranje kanala i za uklju%C4%8Divanje koja su se - zaklju%C4%8Davala! Antene Od aparata, pa kroz prozor do krova puzala je %C5%BEica za antenu, a vlasnici u zoni boljeg dometa koristili su sobne antene. Bilo ih je raznih oblika, a najupadljivije su bile one u kombinaciji sa stonom lampom. Od osam do deset pre podne emitovan je %C5%A1kolski program, pa je sledila pauza do nastavka po podne. Programska %C5%A1ema je bila nepromenjiva: ponedeljkom u osam doma%C4%87a drama, sredom sport, strana serija petkom u osam, subotom u isto vreme crtani film, nedeljom doma%C4%87a serija. Mija i %C4%8Ckalja, pa posle %E2%80%9EKapelski kresovi%E2%80%9C, %E2%80%9EU registraturi%E2%80%9C, %E2%80%9EKuda idu divlje svinje%E2%80%9C, %E2%80%9ENa%C5%A1e malo misto%E2%80%9C, %E2%80%9ELjubav na seoski na%C4%8Din%E2%80%9C, %E2%80%9EGra%C4%91ani sela Luga%E2%80%9C... Pre dnevnika u pola osam svake ve%C4%8Deri crtani film, pa %E2%80%9ELaku no%C4%87, deco%E2%80%9C... Program RTV Beograd zavr%C5%A1avao se pesmom o Beogradu, a onda je na ekranu mogao da se gleda samo sneg. 4. Menze i brza hrana Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima dru%C5%A1tvene ishrane ili na kioscima s vir%C5%A1lama U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude pla%C4%87en topli obrok. Jelo se ili u restoranu dru%C5%A1tvene ishrane, odnosno menzi, ili u nekom od brojnih ekspres restorana u gradu, za bonove, nekoj vrsti novca za internu upotrebu. Niklovana ograda Najpoznatiji prestoni%C4%8Dki ekspres restorani bili su %E2%80%9EZagreb%E2%80%9C, na po%C4%8Detku Knez Mihailove, i %E2%80%9EAtina%E2%80%9C na Terazijama. Za klasu ispod njih po mu%C5%A1terijama i enterijeru bio je %E2%80%9ELuksor%E2%80%9C na vrhu Balkanske ulice, preko puta bioskopa %E2%80%9E20. oktobar%E2%80%9C. Od ulaza, gde je uzimao ve%C4%8Dito mastan plasti%C4%8Dan poslu%C5%BEavnik neodre%C4%91ene boje, mu%C5%A1teriju je niklovana ograda vodila du%C5%BE vitrina s hranom, iza kojih su poslovale servirke, frizura povezanih belom gazom. Prvo je bila supa u plasti%C4%8Dnim %C4%8Dinijama, pa %E2%80%9Eprilog%E2%80%9C: restovani krompir, pekarski krompir, kromip-pire; zatim meso: pile%C4%87e pe%C4%8Denje, kuvana junetina, june%C4%87i jezik, june%C4%87e srce; pa salata: kupus, uvek vodenast, cvekla, paprika izva%C4%91ena iz limenke; hleb ise%C4%8Den na kri%C5%A1ke i na kraju kola%C4%8Di. Skromnije, ali jeftinije i br%C5%BEe, glad se mogla utoliti na kioscima s vir%C5%A1lama. Prodava%C4%8Dice u svetloplavim mantilima i borosanama na nogama, vadile su ih iz vrele vode u loncu od rostfraja na re%C5%A1ou, stavljale u rase%C4%8Denu zemi%C4%8Dku i prelivale senfom zahva%C4%87enim plasti%C4%8Dnom ka%C5%A1ikom iz lonca. Ko je voleo, na istom mestu mogao je da kupi i jogurt, upakovan u trouglasti tetrapak. Dolazak hamburgera Tajna njihovog neponovljivog ukusa bila je u tome %C5%A1to su od ujutru do uve%C4%8De, i vir%C5%A1le i kobasice, kuvane u istoj vodi, koja se povremeno dolivala kad uvri, ali ne i menjala. Prosipana je uve%C4%8De, da bi ujutro bila pristavljena sve%C5%BEa. Zbog toga vir%C5%A1le kupljene rano ujutro nisu se mnogo razlikovale od onih koje su pripremljene kod ku%C4%87e, kupljene u podne ve%C4%87 su bile bolje, a one uve%C4%8De - najbolje. Vir%C5%A1le su, me%C4%91utim, ustuknule pred hamburgerima. Otvaranje prvog %E2%80%9EMekdonaldsovog%E2%80%9C restorana u Beogradu, ujedno jedinog i u centralnoj i jugoisto%C4%8Dnoj Evropi, predstavljalo je prvorazredni dru%C5%A1tveni i kulturni doga%C4%91aj. Tog 24. marta 1988. godine, i mesecima kasnije, preko onog dela Slavije ka Deligradskoj ulici nije moglo da se pro%C4%91e od beogradskog d%C5%BEet-seta, a kolumnisti su najavljivali %E2%80%9Ekraj pljeskavice%E2%80%9C. Pljeskavice su, me%C4%91utim, pre%C5%BEivele. U vreme tranzicije svaka %C5%A1u%C5%A1a koja je imala dovoljno para da potkupi op%C5%A1tinskog funkcionera izabranog na demokratskim izborima - ili je sama bila funkcioner - otvarala je %C4%87evabd%C5%BEinicu. Beogra%C4%91ani su u kapitalizam u%C5%A1li zatvorenih o%C4%8Diju - zbog dima s ro%C5%A1tilja! 5. Kupovina Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu, a brzo posle toga svaki grad je dobio bar po jednu robnu ku%C4%87u Na prvom festivalu zabavne muzike u SFRJ u Opatiji pobedila je pesma: %E2%80%9ETata, kupi mi auto, bicikl i romobil, kupi mi medu i zeku, kolica %E2%80%9Ajugovinil%E2%80%98%E2%80%9C. Odmah zatim svaki grad je dobio robnu ku%C4%87u! Od igle do skija Negde je to bio GRANAP (Gradsko nabavno preduze%C4%87e), negde NAMA (Narodni magazin), a u Srbiji - Robne ku%C4%87e %E2%80%9EBeograd%E2%80%9C... Sve su bile ambiciozna graditeljska dela, sve su se nalazile u centru varo%C5%A1i, na trgu sa spomenikom palim borcima... I sve su danas propale i pretvorene u kineske pijace. U njima je moglo da se kupi sve %C5%A1to treba obi%C4%8Dnom %C4%8Doveku. U prizemlju se prodavala pozamanterija (dugmi%C4%87i, konci za %C5%A1ivenje, rajsfer%C5%A1lusi) zajedno s predivima i %C4%8Darapama, kozmetika tik do ulaza, malo dalje d%C5%BEemperi i kupa%C4%87i kostimi; na prvom spratu - kaputi, mantili, cipele, tkanine, a ponegde tepisi i sofe; na drugom - bela tehnika, oprema za kupatilo, muzi%C4%8Dko %C4%87o%C5%A1e u kojem su se prodavale doma%C4%87e plo%C4%8De i kasete, pa bicikli, %C5%A1atori i skije %E2%80%9Eelan%E2%80%9C. S kesa Robnih ku%C4%87a %E2%80%9EBeograd%E2%80%9C skidala se indigoplava boja, pa je kupac dok s Terazija, recimo, do%C4%91e do Slavije, bio musav i plav kao neki %C5%A0trumpf. Svejedno, kese se nisu bacale, povremeno bi se tek oprale i u njima su se nosile patike za fizi%C4%8Dko u %C5%A1koli ili papiri s posla. A one %E2%80%9Efirmirane%E2%80%9C, obi%C4%8Dno iz fri-%C5%A1opa s reklamom za viski ili %E2%80%9Emarlboro%E2%80%9C, nosile se samo u posebnim prilikama. Umotavanje robe Kupljena roba, naime, obi%C4%8Dno se umotavala u papir i vezivala kanapom. Sada ih uop%C5%A1te nema, a bile su veoma popularne - mre%C5%BEe! Od debljeg konca ili tankog kanapa, upletenog kao u gu%C5%A1%C4%87u ribarsku mre%C5%BEu, s ru%C4%8Dicama, %E2%80%9Emre%C5%BEa%E2%80%9C je slu%C5%BEila za no%C5%A1enje bakaluka iz radnje ili s pijace. Prednost joj je bila %C5%A1to je prazna zauzimala malo prostora, a mana - %C5%A1to se videlo %C5%A1ta nosite. Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu. U ostalim prodavnicama jo%C5%A1 neku godinu dominira%C4%87e velike tezge i rafovi s robom du%C5%BE celog zida. U unutra%C5%A1njosti su sve do kraja sedamdesetih u takvim radnjama na tezgi stajale tegle s bombonama koje je prodavac pakovao u fi%C5%A1eke od novina. A uz tezgu dva velika metalna bureta, sa zejtinom i %E2%80%9Egasom%E2%80%9C, odnosno petrolejom za svetiljke. Limenim pumpama to%C4%8Deni su mu%C5%A1terijama u fla%C5%A1e. Su%C5%A1tu suprotnost njima predstavljala je %E2%80%9EFontana%E2%80%9C, prodavnica luksuznih stvari u beogradskoj Knez Mihailovoj. Tu su bile izlo%C5%BEene kristalne %C4%8Da%C5%A1e, skupa alkoholna pi%C4%87a, umetni%C4%8Dke slike Mome Kapora i Olje Ivanjicki... i lule, duvan za lulu i cigare. %E2%80%9EFontana%E2%80%9C je bila jedino mesto na Balkanu trista kilometara ukrug gde su se mogli kupiti popularni %E2%80%9Etompusi%E2%80%9C! 6. Erotski magazini Prvi %C4%8Dasopis koji je objavljivao golotinju bio je %C4%8Cik, ali od pokretanja do ga%C5%A1enjau registrima se vodio kao%E2%80%9Eenigmatski magazin%E2%80%9C Socijalizmu zameraju sve i sva%C5%A1ta, ali se retko pominje jedna njegova ozbiljna mana. U ono vreme, za razliku od dana%C5%A1njeg, nije bilo lako videti golu %C5%BEensku! Stvari su se iz korena promenile tek 1968. godine, s pojavom magazina %C4%8Cik. Zaobila%C5%BEenje zakona Da bi zaobi%C5%A1la stroge zakonske propise, redakcija je prvo napravila list za enigmatiku, ukr%C5%A1tenice i rebuse, i dala mu ime %C4%8Cik pogodi. S vremenom je ukr%C5%A1tenica na naslovnoj strani bila sve manja, a polugola devojka uz nju sve ve%C4%87a... i sve goli%C5%A1avija, sve dok jednom %C5%BEenska nije bila skroz gola, bez ukr%C5%A1tenice, i bez onog %E2%80%9Epogodi%E2%80%9C u naslovu. Taj %E2%80%9Eenigmatski magazin%E2%80%9C, kako je sve do ga%C5%A1enja vo%C4%91en u registrima, ure%C4%91ivali su Ljubi%C5%A1a Kozomara, Gordan Mihi%C4%87, Matija Be%C4%87kovi%C4%87... Ovaj potonji je, znamo, danas akademik, a Kozomara i Mihi%C4%87, %C5%A1to zajedno, %C5%A1to odvojeno, napisali su i potpisali scenarija za brojne TV serije i filmove: %E2%80%9EKad budem mrtav i beo%E2%80%9C, %E2%80%9EBu%C4%91enje pacova%E2%80%9C, %E2%80%9EVrane%E2%80%9C, %E2%80%9ELevaci%E2%80%9C, %E2%80%9ESiroti mali hr%C4%8Dki%E2%80%9C, %E2%80%9ECrna ma%C4%8Dka, beli ma%C4%8Dor%E2%80%9C, %E2%80%9EVojna akademija%E2%80%9C... %C4%8Cik je izlazio dva puta mese%C4%8Dno na lo%C5%A1em papiru, ali je u njemu moglo sva%C5%A1ta da se pro%C4%8Dita: tra%C4%8Devi i intervjui sa estrade, erotski feljtoni u formi kvaziistorijskih romana s Istoka, Kama sutra u ve%C4%8Ditim nastavcima... ali su u jednom periodu najpopularnija bila %E2%80%9Episma %C4%8Ditalaca%E2%80%9C. U njima su izlagana erotska iskustva ili su postavljana pitanja na koja je uredni%C5%A1tvo op%C5%A1irno odgovaralo. Oglasi prostitutki Mnogo prostora zauzimali su i oglasi, u kojima se prvo stidljivo, a zatim sve otvorenije, reklamirala i prostitucija: %E2%80%9EMaserka u va%C5%A1em domu 85/65/98%E2%80%9C ili %E2%80%9EMaser za starije dame, zelene o%C4%8Di%E2%80%9C. Svake godine %C4%8Dasopis %C4%8Cik je organizovao izbor za najlep%C5%A1u u%C4%8Denicu, takozvanu mis Bambi, pa su dve strane bile odvojene za fotografije mladih srednjo%C5%A1kolki u kupa%C4%87im kostimima. Danas bi se, u vreme osvojenih sloboda, ta akcija na%C5%A1la na udaru zakona. A kad je re%C4%8D o sadr%C5%BEaju, naravno da je bilo i golih %C5%BEena, ali nijedna fotografija nije bila bezobraznija od onih koje danas objavljuju sve dnevne novine. Brzo je %C4%8Cik dobio imitatore: Eva i Adam, Dvoje... svakako %E2%80%9Ebezobraznije%E2%80%9C, ali ne i zanimljivije. Jedan drugi magazin, zagreba%C4%8Dki Start, u objavljivanju nagih fotografija oti%C5%A1ao je korak dalje, pa su na imitaciji Plejbojeve duplerice stidne dla%C4%8Dice - u skladu s onda%C5%A1njom modom - bile normalna stvar. Osamdesetih godina Duga je, uz politi%C4%8Dke tekstove i intervjue, nekoliko godina imala i rubriku %E2%80%9EMoja %C5%BEena, moj %C5%A1ampion%E2%80%9C. Mu%C5%BEevi su slali amaterske erotske fotografije svojih supruga. Kritike %C4%8Distunaca bile su gnevne, poput onih koje se danas upu%C4%87uju rijaliti programima. 7. Muzi%C4%8Dki festivali Solisti%C4%8Dkih koncerata nije bilo stalno, a mnogo %C4%8De%C5%A1%C4%87e su bile smotre peva%C4%8Da u Opatiji, Zagrebu, Beogradu Prve uli%C4%8Dne demonstracije u socijalisti%C4%8Dkoj Jugoslaviji odr%C5%BEane su u martu 1961. na beogradskim Terazijama - zbog peva%C4%8Da zabavne muzike %C4%90or%C4%91a Marjanovi%C4%87a! Na festivalu Beogradsko prole%C4%87e %C5%BEiri mu nije dodelio prvo mesto, pa su njegovi obo%C5%BEavaoci, %E2%80%9E%C4%91okisti%E2%80%9C, blokirali saobra%C4%87aj u glavnoj ulici prestonice. Protest je trajao dva sata, sve dok nije do%C5%A1la milicija, a da bi nekako smirio razbesnelu masu, %C4%90or%C4%91e se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obo%C5%BEavaocima! Jaka konkurencija A kad je imao seriju koncerata u Domu sindikata, Jovanka Broz, %C5%BEena tada neprikosnovenog Mar%C5%A1ala, poslala mu je pismo: %E2%80%9EMolim vas, %C4%90or%C4%91e, izvinite, ali nisam u mogu%C4%87nosti da do%C4%91em na va%C5%A1 koncert!%E2%80%9C. Mnogo %C4%8De%C5%A1%C4%87i od solisti%C4%8Dkih koncerata bili su muzi%C4%8Dki festivali: Opatijski, Zagreba%C4%8Dki, Beogradsko prole%C4%87e, sarajevski Va%C5%A1 %C5%A1lager sezone i Splitski. Nije bilo zvezde - iz svih republika - koja bi propustila da se pojavi na nekom od njih, pa je konkurencija bila %C5%BEestoka. Opatijski je imao zvani%C4%8Dan naziv Dani jugoslavenske zabavne muzike i neko vreme na njemu je biran na%C5%A1 predstavnik za Pesmu Evrovizije. Imitirao je festival italijanske kancone Sanremo, pa je odr%C5%BEavan u predratnoj rasko%C5%A1noj Kristalnoj dvorani hotela %E2%80%9EKvarner%E2%80%9C. U Opatiji su pevali Vice Vukov, Nina Spirova, Zafir Had%C5%BEimanov, Senka Veletanli%C4%87, %C4%90or%C4%91e Marjanovi%C4%87, Lola Novakovi%C4%87, Du%C5%A1an Jak%C5%A1i%C4%87, Anica Zubovi%C4%87, Marijana Der%C5%BEaj, Gabi Novak, Ana %C5%A0tefok, Tereza Kesovija, Maja Od%C5%BEaklijevska, Dragan Stojni%C4%87, Kemal Monteno, Lado Leskovar, Elda Viler, Majda Sepe, Zdravko %C4%8Coli%C4%87, Korni grupa, Indeksi, Leb i sol, Novi fosili, Pepel in kri i mnogi drugi. Pesma leta A pod naslovom Pesma leta, karavan peva%C4%8Da obilazio je, sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove. Pobednik festivala odre%C4%91ivan je glasovima publike, koja je glasala kuponima iz novina nalepljenim na dopisnice. Peva%C4%8Di koji su ostajali bez nagrada i tada su tvrdili da je glasanje name%C5%A1teno, mada, ruku na srce, ni %C5%BEiri nije uvek bio na visini zadatka: 1976. godine %E2%80%9EGaleb%E2%80%9C Olivera Dragojevi%C4%87a u Splitu bio je tek osmi! Televizijski prenosi festivala - na jedinom jedinom postoje%C4%87em kanalu JRT - praznili su ulice tih subotnjih ve%C4%8Deri. Negovano je bratstvo i jedinstvo, pa je Miki Jevremovi%C4%87, kad god bi nastupao na festivalu %E2%80%9ESplit%E2%80%9C, pevao na ijekavici! Glavni gradovi svih jugoslovenskih republika imali su %E2%80%9Esvoje%E2%80%9C zabavno-muzi%C4%8Dke festivale, a nagrade su se po %E2%80%9Eklju%C4%8Du%E2%80%9C dodeljivale predstavnicima svih naroda i narodnosti. Ve%C4%8Diti predstavnik Kosova na svim ovim priredbama bio je pop peva%C4%8D Gazmend Palaska...]7 stvari zbog kojih smo voleli SFRJ  Društvo 06:52, 20.09.2014.  Autor: Mihajlo M. Popović      219     Pošalji e-mail      Odštampaj tekst   A  Socijalistička Jugoslavija bila je jedinstvena po mnogo čemu, pa je zato i danas u srcu mnogih ljudi SFRJ, Jugoslavija, sedam stvari  Prethodna stranicaSledeća stranica  1. Neverovatni uspesi Reprezentacije u poslednje dve decenije SFRJ stavili su nas u isti rang sa Sovjetima i Amerima  Neverovatni uspesi košarkaša obeležili su poslednje dve decenije SFR Jugoslavije. U deceniji koja je prethodila Svetskom prvenstvu 1970. godine, SFRJ se probila u svetski vrh, šest puta osvojila srebro (jednom na Olimpijskim igrama, dva puta na Svetskom i tri puta na Evropskom prvenstvu) i jednu bronzu na EP, ali je na šestom Svetskom prvenstvu održanom od 10. do 24. maja 1970. godine u Ljubljani napravljen konačni korak koji nas je postavio u isti rang sa Sovjetima i Amerikancima. Taj šampionat igran je širom Jugoslavije (Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje, Ljubljana).  Prvo zlato  Radivoj Korać, najbolji strelac generacije, godinu dana ranije poginuo je u saobraćajnoj nesreći, a našu selekciju činili su: Rato Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu (kapiten), Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak, Petar Skansi. Selektor reprezentacije bio je Ranko Žeravica, a njegov pomoćnik Lazar Lečić.Nekoliko dana posle finala Trajko Rajković iznenada je preminuo.  Amerikance smo pobedili (70:63) šutom van reketa (nisu postojale „trojke“), jer je to bio jedini način da se prebaci njihova odbrana.   Ta pobeda nam je obezbedila zlatnu medalju, pa nam je poslednja utakmica na takmičenju s Rusima bila nebitna. Izgubili smo sa 72:87. Posle ovog prvenstva FIBA je uvela nokaut sistem takmičenja.  Iako tada ni polovina stanovništva nije imala televizor - radio-prenos finala bio je glavni događaj - posle tog zlata košarka je u SFR Jugoslavija doživela bum, nešto slično tenisu danas! Obruči su kačeni na zid, stabla, plotove, a ponegde su nicali i pravi koševi...  Trijumfi  Na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977. godine Kićanović i Slavnić igrali su odbojku na terenu, a sve protivnike dobijali smo sa po dvadesetak koševa razlike.  Na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. godine opet smo osvojili prvo mesto. U finalu smo pobedili Ruse, a pred kraj utakmice Slavnić je vodeći loptu dobacio njihovom selektoru, inače pukovniku Crvene armije, legendarnom Gomeljskom: „Pukovniče, završićete u Sibiru!“  Gomeljski je vikao za njim: „Junoša, bandit!“  Reprezentacija Jugoslavije je do raspada u leto 1991. godine osvojila tri titule prvaka sveta, jednu zlatnu olimpijsku medalju i pet puta je bila prvak Evrope. Poslednju medalju zajednička država osvojila je u danima dok se raspadala, na Evropskom prvenstvu u Rimu.  2. Reklame U štampi i na televiziji su razni domaći proizvodi promovisani uz slogane: „Pij malo, pij dobro“, „Do poslednje kapi“ i „Lakše se diše“  U skladu s politikom „ni riba ni meso“, odnosno „socijalizam, ali ne ruski“, u štampi i na televiziji - i u filmskim žurnalima, vestima koje su se u bioskopima emitovale pre filma - postojale su reklame. I to kakve!  Loš dizajn  Tokom 1977. godine Ekonomska politika, niskotiražni, ali veoma ugledan ekonomski časopis, objavljivao je preko cele strane reklamu za „jurišni mlazni avion - jastreb“, proizveden u fabrici „Soko“ u Mostaru. Kao i velika većina sličnih reklamnih oglasa tog doba, i ovaj je bio očajnog dizajna - na kilometar se videlo da ga je radio neki referent opštih poslova. Ili direktorov sestrić... Danas su nam reklame na svetskom nivou - ali više nemamo avione!  Spisak preduzeća koja su se reklamirala može da se čita i kao spisak našeg propadanja: „Željezara Nikšić“, RTB „Bor“, pulski „Uljanik“, svetozarevački „Kablovi“, sarajevski „Energoinvest“, fabrika akumulatora „Trepča“...   Ništa od njih danas nije ostalo, osim reklama štampanih pre nekoliko decenija na lošem papiru.  FAP je kupcima poručivao da njegovi kamioni prelaze 750.000 kilometara bez generalke, „Cimos“ iz Kopra reklamirao je „Sitroenove“ „ajkule“, „žabe“ i „amije 8“, dok je „Zastava“ slikala „jugo“ na tropskim ostrvima i na Kilimandžaru. A na reklami za „Zastavin“ lovački karabin glavno je bilo - lane!  Veliku popularnost osamdesetih postigao je slogan „Lakše se diše!“ iz reklame za bombone „bronhi“, a pošto se nije znalo za regulatorne agencije, savete za medije i zabrane oglašavanja, i disalo se i udisalo! Alkohol i cigarete slobodno su reklamirani.  Slogan „Badela“ bio je: „Pij malo, pij dobro!“, rakija „Takova“ išla je uz „Do poslednje kapi!“, a „Rubinov“ vinjak bio je, jednostavno, „Šampion!“.  „Marlboro“ je išao uz slogan „Original iz Sarajeva“, a za pušače je „Saponija“ iz Osijeka proizvodila i posebnu pastu za zube „kaukor denikotin“.  Slavne ličnosti  Slavne ličnosti u reklamama više su bile izuzetak nego pravilo: Dragan Holcer iz splitskog Hajduka reklamirao je niške tranzistore, junaci serije „Naše malo misto“ kafu „frank“, a Robert Prosinečki - čarape „udarnik“.   „Prave cipele možda nećete naći, ali čarape da“, govori hipnotišući glas dok mladi fudbaler prvo ulazi u autobus, a zatim ispija kafu za šankom - bez cipela!  „Galenika“ je na tržište izbacila afteršejv „viktor“, pozicionirajući se između „briona“ i „pitralona“ s jedne strane, i „pino silvestrea“ i „jardlija“ s druge strane. Nešto kasnije, najavljivan kao „prvi jugoslovenski miris“, na tržištu u Srbiji pojavio se „vožd“, ali je doživeo fijasko. Predskazanje?  3. Televizori TV prijemnici pravljeni su prvo u Beogradu, pa u Nišu, Zagrebu, Kranju i Banjaluci. Hit su bila stakla u bojama duge, koja su davala iluziju kolor-slike  Prvi srpski televizor, nazvan „tesla 59 TV“, imao je ekran dijagonale 43 centimetra i bio je težak celih 20 kilograma. Imao je 12 kanala, a slika je postojala samo na jednom. Uključivao se u struju preko uređaja zvanog stabilizator. Napravljen je u fabrici „Nikola Tesla“ u Beogradu, a onda je političkom odlukom proizvodnja prebačena u Niš. Najprodavaniji aparat „Elektronske industrije“ iz ovog grada bio je „ambasador“, a TV prijemnici pravljeni su i u Zagrebu (RIZ), Kranju („Iskra“) i Banjaluci („Čajavec“).   Drugi program  Poslednjeg dana 1971. godine počelo je emitovanje Drugog programa RTB. Bio je namenjen slici u koloru, a TV Revija je 24. decembra 1971. objavila uputstvo kako da se koristi: „Vlasnici skupih televizora u boji jednostavno će uključiti svoj aparat, pronaći kanal i finom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora s priključkom za Drugi program uključiće dugme s natpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju pronaći sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uključe kupovinom tzv. konvertora (ulaganja su oko 350 dinara)...“.  U to vreme hit na tržištu predstavljaju stakla u bojama duge koja se montiraju pred ekrane crno-belih televizora i daju iluziju kolor-slike.  Za današnje futurističke LCD prijemnike, nekadašnji televizori bili su bogato dizajnirani: mutnozeleni ekran bio je uokviren kutijom, a neki tipovi imali su rolo-vratanca preko tastera za biranje kanala i za uključivanje koja su se - zaključavala!  Antene  Od aparata, pa kroz prozor do krova puzala je žica za antenu, a vlasnici u zoni boljeg dometa koristili su sobne antene. Bilo ih je raznih oblika, a najupadljivije su bile one u kombinaciji sa stonom lampom.  Od osam do deset pre podne emitovan je školski program, pa je sledila pauza do nastavka po podne.   Programska šema je bila nepromenjiva: ponedeljkom u osam domaća drama, sredom sport, strana serija petkom u osam, subotom u isto vreme crtani film, nedeljom domaća serija. Mija i Čkalja, pa posle „Kapelski kresovi“, „U registraturi“, „Kuda idu divlje svinje“, „Naše malo misto“, „Ljubav na seoski način“, „Građani sela Luga“... Pre dnevnika u pola osam svake večeri crtani film, pa „Laku noć, deco“... Program RTV Beograd završavao se pesmom o Beogradu, a onda je na ekranu mogao da se gleda samo sneg.  4. Menze i brza hrana Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama  U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok. Jelo se ili u restoranu društvene ishrane, odnosno menzi, ili u nekom od brojnih ekspres restorana u gradu, za bonove, nekoj vrsti novca za internu upotrebu.  Niklovana ograda  Najpoznatiji prestonički ekspres restorani bili su „Zagreb“, na početku Knez Mihailove, i „Atina“ na Terazijama. Za klasu ispod njih po mušterijama i enterijeru bio je „Luksor“ na vrhu Balkanske ulice, preko puta bioskopa „20. oktobar“.  Od ulaza, gde je uzimao večito mastan plastičan poslužavnik neodređene boje, mušteriju je niklovana ograda vodila duž vitrina s hranom, iza kojih su poslovale servirke, frizura povezanih belom gazom.  Prvo je bila supa u plastičnim činijama, pa „prilog“: restovani krompir, pekarski krompir, kromip-pire; zatim meso: pileće pečenje, kuvana junetina, juneći jezik, juneće srce; pa salata: kupus, uvek vodenast, cvekla, paprika izvađena iz limenke; hleb isečen na kriške i na kraju kolači.  Skromnije, ali jeftinije i brže, glad se mogla utoliti na kioscima s viršlama.  Prodavačice u svetloplavim mantilima i borosanama na nogama, vadile su ih iz vrele vode u loncu od rostfraja na rešou, stavljale u rasečenu zemičku i prelivale senfom zahvaćenim plastičnom kašikom iz lonca. Ko je voleo, na istom mestu mogao je da kupi i jogurt, upakovan u trouglasti tetrapak.  Dolazak hamburgera  Tajna njihovog neponovljivog ukusa bila je u tome što su od ujutru do uveče, i viršle i kobasice, kuvane u istoj vodi, koja se povremeno dolivala kad uvri, ali ne i menjala. Prosipana je uveče, da bi ujutro bila pristavljena sveža. Zbog toga viršle kupljene rano ujutro nisu se mnogo razlikovale od onih koje su pripremljene kod kuće, kupljene u podne već su bile bolje, a one uveče - najbolje.  Viršle su, međutim, ustuknule pred hamburgerima. Otvaranje prvog „Mekdonaldsovog“ restorana u Beogradu, ujedno jedinog i u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, predstavljalo je prvorazredni društveni i kulturni događaj.   Tog 24. marta 1988. godine, i mesecima kasnije, preko onog dela Slavije ka Deligradskoj ulici nije moglo da se prođe od beogradskog džet-seta, a kolumnisti su najavljivali „kraj pljeskavice“.  Pljeskavice su, međutim, preživele. U vreme tranzicije svaka šuša koja je imala dovoljno para da potkupi opštinskog funkcionera izabranog na demokratskim izborima - ili je sama bila funkcioner - otvarala je ćevabdžinicu.  Beograđani su u kapitalizam ušli zatvorenih očiju - zbog dima s roštilja!  5. Kupovina Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu, a brzo posle toga svaki grad je dobio bar po jednu robnu kuću  Na prvom festivalu zabavne muzike u SFRJ u Opatiji pobedila je pesma: „Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil, kupi mi medu i zeku, kolica ‚jugovinil‘“. Odmah zatim svaki grad je dobio robnu kuću!  Od igle do skija  Negde je to bio GRANAP (Gradsko nabavno preduzeće), negde NAMA (Narodni magazin), a u Srbiji - Robne kuće „Beograd“... Sve su bile ambiciozna graditeljska dela, sve su se nalazile u centru varoši, na trgu sa spomenikom palim borcima... I sve su danas propale i pretvorene u kineske pijace.  U njima je moglo da se kupi sve što treba običnom čoveku. U prizemlju se prodavala pozamanterija (dugmići, konci za šivenje, rajsferšlusi) zajedno s predivima i čarapama, kozmetika tik do ulaza, malo dalje džemperi i kupaći kostimi; na prvom spratu - kaputi, mantili, cipele, tkanine, a ponegde tepisi i sofe; na drugom - bela tehnika, oprema za kupatilo, muzičko ćoše u kojem su se prodavale domaće ploče i kasete, pa bicikli, šatori i skije „elan“.  S kesa Robnih kuća „Beograd“ skidala se indigoplava boja, pa je kupac dok s Terazija, recimo, dođe do Slavije, bio musav i plav kao neki Štrumpf. Svejedno, kese se nisu bacale, povremeno bi se tek oprale i u njima su se nosile patike za fizičko u školi ili papiri s posla. A one „firmirane“, obično iz fri-šopa s reklamom za viski ili „marlboro“, nosile se samo u posebnim prilikama.  Umotavanje robe  Kupljena roba, naime, obično se umotavala u papir i vezivala kanapom.   Sada ih uopšte nema, a bile su veoma popularne - mreže! Od debljeg konca ili tankog kanapa, upletenog kao u gušću ribarsku mrežu, s ručicama, „mreža“ je služila za nošenje bakaluka iz radnje ili s pijace. Prednost joj je bila što je prazna zauzimala malo prostora, a mana - što se videlo šta nosite.  Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu. U ostalim prodavnicama još neku godinu dominiraće velike tezge i rafovi s robom duž celog zida. U unutrašnjosti su sve do kraja sedamdesetih u takvim radnjama na tezgi stajale tegle s bombonama koje je prodavac pakovao u fišeke od novina. A uz tezgu dva velika metalna bureta, sa zejtinom i „gasom“, odnosno petrolejom za svetiljke. Limenim pumpama točeni su mušterijama u flaše.  Suštu suprotnost njima predstavljala je „Fontana“, prodavnica luksuznih stvari u beogradskoj Knez Mihailovoj. Tu su bile izložene kristalne čaše, skupa alkoholna pića, umetničke slike Mome Kapora i Olje Ivanjicki... i lule, duvan za lulu i cigare. „Fontana“ je bila jedino mesto na Balkanu trista kilometara ukrug gde su se mogli kupiti popularni „tompusi“!  6. Erotski magazini Prvi časopis koji je objavljivao golotinju bio je Čik, ali od pokretanja do gašenjau registrima se vodio kao„enigmatski magazin“  Socijalizmu zameraju sve i svašta, ali se retko pominje jedna njegova ozbiljna mana. U ono vreme, za razliku od današnjeg, nije bilo lako videti golu žensku! Stvari su se iz korena promenile tek 1968. godine, s pojavom magazina Čik.  Zaobilaženje zakona  Da bi zaobišla stroge zakonske propise, redakcija je prvo napravila list za enigmatiku, ukrštenice i rebuse, i dala mu ime Čik pogodi. S vremenom je ukrštenica na naslovnoj strani bila sve manja, a polugola devojka uz nju sve veća... i sve golišavija, sve dok jednom ženska nije bila skroz gola, bez ukrštenice, i bez onog „pogodi“ u naslovu.  Taj „enigmatski magazin“, kako je sve do gašenja vođen u registrima, uređivali su Ljubiša Kozomara, Gordan Mihić, Matija Bećković... Ovaj potonji je, znamo, danas akademik, a Kozomara i Mihić, što zajedno, što odvojeno, napisali su i potpisali scenarija za brojne TV serije i filmove: „Kad budem mrtav i beo“, „Buđenje pacova“, „Vrane“, „Levaci“, „Siroti mali hrčki“, „Crna mačka, beli mačor“, „Vojna akademija“...  Čik je izlazio dva puta mesečno na lošem papiru, ali je u njemu moglo svašta da se pročita: tračevi i intervjui sa estrade, erotski feljtoni u formi kvaziistorijskih romana s Istoka, Kama sutra u večitim nastavcima... ali su u jednom periodu najpopularnija bila „pisma čitalaca“. U njima su izlagana erotska iskustva ili su postavljana pitanja na koja je uredništvo opširno odgovaralo.  Oglasi prostitutki  Mnogo prostora zauzimali su i oglasi, u kojima se prvo stidljivo, a zatim sve otvorenije, reklamirala i prostitucija: „Maserka u vašem domu 85/65/98“ ili „Maser za starije dame, zelene oči“.  Svake godine časopis Čik je organizovao izbor za najlepšu učenicu, takozvanu mis Bambi, pa su dve strane bile odvojene za fotografije mladih srednjoškolki u kupaćim kostimima. Danas bi se, u vreme osvojenih sloboda, ta akcija našla na udaru zakona.  A kad je reč o sadržaju, naravno da je bilo i golih žena, ali nijedna fotografija nije bila bezobraznija od onih koje danas objavljuju sve dnevne novine. Brzo je Čik dobio imitatore: Eva i Adam, Dvoje... svakako „bezobraznije“, ali ne i zanimljivije.  Jedan drugi magazin, zagrebački Start, u objavljivanju nagih fotografija otišao je korak dalje, pa su na imitaciji Plejbojeve duplerice stidne dlačice - u skladu s ondašnjom modom - bile normalna stvar.  Osamdesetih godina Duga je, uz političke tekstove i intervjue, nekoliko godina imala i rubriku „Moja žena, moj šampion“. Muževi su slali amaterske erotske fotografije svojih supruga. Kritike čistunaca bile su gnevne, poput onih koje se danas upućuju rijaliti programima.  7. Muzički festivali Solističkih koncerata nije bilo stalno, a mnogo češće su bile smotre pevača u Opatiji, Zagrebu, Beogradu  Prve ulične demonstracije u socijalističkoj Jugoslaviji održane su u martu 1961. na beogradskim Terazijama - zbog pevača zabavne muzike Đorđa Marjanovića! Na festivalu Beogradsko proleće žiri mu nije dodelio prvo mesto, pa su njegovi obožavaoci, „đokisti“, blokirali saobraćaj u glavnoj ulici prestonice. Protest je trajao dva sata, sve dok nije došla milicija, a da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima!  Jaka konkurencija  A kad je imao seriju koncerata u Domu sindikata, Jovanka Broz, žena tada neprikosnovenog Maršala, poslala mu je pismo: „Molim vas, Đorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!“.  Mnogo češći od solističkih koncerata bili su muzički festivali: Opatijski, Zagrebački, Beogradsko proleće, sarajevski Vaš šlager sezone i Splitski. Nije bilo zvezde - iz svih republika - koja bi propustila da se pojavi na nekom od njih, pa je konkurencija bila žestoka.  Opatijski je imao zvaničan naziv Dani jugoslavenske zabavne muzike i neko vreme na njemu je biran naš predstavnik za Pesmu Evrovizije. Imitirao je festival italijanske kancone Sanremo, pa je održavan u predratnoj raskošnoj Kristalnoj dvorani hotela „Kvarner“. U Opatiji su pevali Vice Vukov, Nina Spirova, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Marijana Deržaj, Gabi Novak, Ana Štefok, Tereza Kesovija, Maja Odžaklijevska, Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Lado Leskovar, Elda Viler, Majda Sepe, Zdravko Čolić, Korni grupa, Indeksi, Leb i sol, Novi fosili, Pepel in kri i mnogi drugi.  Pesma leta  A pod naslovom Pesma leta, karavan pevača obilazio je, sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove. Pobednik festivala određivan je glasovima publike, koja je glasala kuponima iz novina nalepljenim na dopisnice.  Pevači koji su ostajali bez nagrada i tada su tvrdili da je glasanje namešteno, mada, ruku na srce, ni žiri nije uvek bio na visini zadatka: 1976. godine „Galeb“ Olivera Dragojevića u Splitu bio je tek osmi!  Televizijski prenosi festivala - na jedinom jedinom postojećem kanalu JRT - praznili su ulice tih subotnjih večeri.  Negovano je bratstvo i jedinstvo, pa je Miki Jevremović, kad god bi nastupao na festivalu „Split“, pevao na ijekavici! Glavni gradovi svih jugoslovenskih republika imali su „svoje“ zabavno-muzičke festivale, a nagrade su se po „ključu“ dodeljivale predstavnicima svih naroda i narodnosti. Večiti predstavnik Kosova na svim ovim priredbama bio je pop pevač Gazmend Palaska...

Ovo je isto interesantno.


http://www.kurir-info.rs/tagovi/sfrj



Valter

Nesme se zaboraviti.
Zbog buducih generacija koje ce traziti odgovor.



http://www.kurir-info.rs/tri-i-po-decenije-od-marsalove-smrti-pocast-titu-odalo-vise-stotina-gradana-clanak-1350919


Tri i po decenije od marsalove smrti: Pocast Titu odalo vise stotina gradjana!

Dru%C5%A1tvo 14:44, 04.05.2014. Autor: Tanjug,Foto: Tanjug 37 Po%C5%A1alji e-mail Od%C5%A1tampaj tekst A Sama %C4%8Dinjenica da je na njegovu sahranu do%C5%A1lo 120 visokih dr%C5%BEavnika, %C5%A1to se nikad nije ponovilo, pokazuje kakav je %C4%8Dovek bio i pored toga %C5%A1to danas ho%C4%87e da ga prika%C5%BEu onako kako ne treba, zaklju%C4%8Duje Savi%C4%87. kuca cveca, 4. maj, foto tanjug Prethodna stranicaSlede%C4%87a stranica BEOGRAD - Vi%C5%A1e stotina gra%C4%91ana iz svih krajeva biv%C5%A1e Jugoslavije odalo je i danas, tri i po decenije od njegove smrti, po%C4%8Dast nekada%C5%A1njem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, posetom Ku%C4%87i cve%C4%87a, gde je sahranjen, kao i njegovoj udovici Jovanki, koja je preminula pro%C5%A1le godine. Zlatica Broz do%C5%A1la je u Ku%C4%87u cve%C4%87a da oda po%C4%8Dast dedi, ali, kako je navela.i %C4%8Doveku, koji je obele%C5%BEio 20 vek, ne samo po njenom mi%C5%A1ljenju, ve%C4%87, isti%C4%8De, i prema oceni stru%C4%8Dnjaka, istori%C4%8Dara i dr%C5%BEavnika, koji su bili njegovi prijatelji. "Tito je li%C4%8Dnost koja zaslu%C5%BEuje ovakvu pa%C5%BEnju, ne samo ovde nego i u celom svetu, a odnos prema njemu u mnogim zemljama se ni danas nije promenio", ka%C5%BEe ona. Zlatica dodaje da dedu pamti po ljubavi, toplini, neposrednosti, ali i kao osobu koja je sve u svojoj porodici svojim primerom u%C4%8Dio radu i odnosu sa drugima. Prema njenim re%C4%8Dima, Tito je deo istorije ovog naroda i bilo bi sramota to zaboraviti, jer su gra%C4%91ani, ka%C5%BEe, "tolike godine %C5%BEiveli u jednom pristojnom dru%C5%A1tvu i nekim normalnijim odnosima". Cve%C4%87e na Titov grob je me%C4%91u prvima polo%C5%BEio Beogra%C4%91anin Vladimir Savi%C4%87, koji je kazao da se narod se%C4%87a da je u njegovo vreme bilo mnogo bolje %C5%BEiveti i socijalno i ekonomski. "U to vreme se deca nisu toliko drogirala, nije bilo ovoliko kriminala, radilo se, gradila se dr%C5%BEava, organizovane su radne akcije", izneo je Savi%C4%87 svoje vi%C4%91enje Titovog doba. "Iako sam ro%C4%91en godinu dana posle njegove smrti, majka mi je potomak narodnog heroj Ratka Mitrovi%C4%87a, moja porodica je bila radni%C4%8Dka i pripadala je srednjem stale%C5%BEu koji je tada postojao", naveo je Savi%C4%87. Tokom Titove vladavine su i deca imala sre%C4%87nije detinjstvo, a iako, kako je kazao, to njega nije "zahvatilo" jer je ro%C4%91en 1981, njegove starije sestre su pro%C5%BEivele mnogo vi%C5%A1e nego kasnije genercije. "Sama %C4%8Dinjenica da je na njegovu sahranu do%C5%A1lo 120 visokih dr%C5%BEavnika, %C5%A1to se nikad nije ponovilo, pokazuje kakav je %C4%8Dovek bio i pored toga %C5%A1to danas ho%C4%87e da ga prika%C5%BEu onako kako ne treba", zaklju%C4%8Duje Savi%C4%87. Penzioner iz makedonskog grada Ko%C4%8Dani %C4%90or%C4%91e Nikolov je kazao da samo "lud" %C4%8Dovek mo%C5%BEe da zaboravi "njegovo" vreme. "Imali smo slobodu, hleba je bilo za svakoga, a najvi%C5%A1e za radnika. Sada radnici dobijaju po 100, 150 evra", naveo je Nikolov. Nikolov, koji Titov grob obilazi 13 godina, ka%C5%BEe da je to vreme neponovljivo i da je Tito bio "jedan jedini". Me%C4%91u mla%C4%91im posetiocima je bila i dvadesetogodi%C5%A1nja Emina Suba%C5%A1 iz Novog Travnika iz BiH, koja je od roditelja slu%C5%A1ala pri%C4%8De o Titu, te je iz radoznalosti do%C5%A1la da vidi tu "%C4%8Duvenu" Ku%C4%87u cve%C4%87a. Ona je kazala da je od roditelja %C4%8Dula da je Tito bio veliki vladar i da se u njegovo vreme %C5%BEivelo "super", bolje nego danas. Emina je prvi put do%C5%A1la da oda po%C4%8Dast Titu i obi%C4%91e njegov grob, ali, kako je rekla, potrudi%C4%87e se da do%C4%91e ponovo. Josip Broz Tito upravljao je Jugoslavijom 35 godina. Ta%C4%8Dan datum njegovog ro%C4%91enja nije poznat, ali je ro%C4%91endanom smatran 25. maj 1892, %C5%A1to je proslavljano kao Dan mladosti. Bio je jedan je od osniva%C4%8Da Pokreta nesvrstanih.]Tri i po decenije od maršalove smrti: Počast Titu odalo više stotina građana!  Društvo 14:44, 04.05.2014.  Autor: Tanjug,Foto: Tanjug      37     Pošalji e-mail      Odštampaj tekst   A  Sama činjenica da je na njegovu sahranu došlo 120 visokih državnika, što se nikad nije ponovilo, pokazuje kakav je čovek bio i pored toga što danas hoće da ga prikažu onako kako ne treba, zaključuje Savić. kuca cveca, 4. maj, foto tanjug  Prethodna stranicaSledeća stranica  BEOGRAD - Više stotina građana iz svih krajeva bivše Jugoslavije odalo je i danas, tri i po decenije od njegove smrti, počast nekadašnjem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, posetom Kući cveća, gde je sahranjen, kao i njegovoj udovici Jovanki, koja je preminula prošle godine.  Zlatica Broz došla je u Kuću cveća da oda počast dedi, ali, kako je navela.i čoveku, koji je obeležio 20 vek, ne samo po njenom mišljenju, već, ističe, i prema oceni stručnjaka, istoričara i državnika, koji su bili njegovi prijatelji. "Tito je ličnost koja zaslužuje ovakvu pažnju, ne samo ovde nego i u celom svetu, a odnos prema njemu u mnogim zemljama se ni danas nije promenio", kaže ona.  Zlatica dodaje da dedu pamti po ljubavi, toplini, neposrednosti, ali i kao osobu koja je sve u svojoj porodici svojim primerom učio radu i odnosu sa drugima.  Prema njenim rečima, Tito je deo istorije ovog naroda i bilo bi sramota to zaboraviti, jer su građani, kaže, "tolike godine živeli u jednom pristojnom društvu i nekim normalnijim odnosima".  Cveće na Titov grob je među prvima položio Beograđanin Vladimir Savić, koji je kazao da se narod seća da je u njegovo vreme bilo mnogo bolje živeti i socijalno i ekonomski. "U to vreme se deca nisu toliko drogirala, nije bilo ovoliko kriminala, radilo se, gradila se država, organizovane su radne akcije", izneo je Savić svoje viđenje Titovog doba.  "Iako sam rođen godinu dana posle njegove smrti, majka mi je potomak narodnog heroj Ratka Mitrovića, moja porodica je bila radnička i pripadala je srednjem staležu koji je tada postojao", naveo je Savić.  Tokom Titove vladavine su i deca imala srećnije detinjstvo, a iako, kako je kazao, to njega nije "zahvatilo" jer je rođen 1981, njegove starije sestre su proživele mnogo više nego kasnije genercije. "Sama činjenica da je na njegovu sahranu došlo 120 visokih državnika, što se nikad nije ponovilo, pokazuje kakav je čovek bio i pored toga što danas hoće da ga prikažu onako kako ne treba", zaključuje Savić.  Penzioner iz makedonskog grada Kočani Đorđe Nikolov je kazao da samo "lud" čovek može da zaboravi "njegovo" vreme. "Imali smo slobodu, hleba je bilo za svakoga, a najviše za radnika. Sada radnici dobijaju po 100, 150 evra", naveo je Nikolov.  Nikolov, koji Titov grob obilazi 13 godina, kaže da je to vreme neponovljivo i da je Tito bio "jedan jedini".  Među mlađim posetiocima je bila i dvadesetogodišnja Emina Subaš iz Novog Travnika iz BiH, koja je od roditelja slušala priče o Titu, te je iz radoznalosti došla da vidi tu "čuvenu" Kuću cveća.  Ona je kazala da je od roditelja čula da je Tito bio veliki vladar i da se u njegovo vreme živelo "super", bolje nego danas. Emina je prvi put došla da oda počast Titu i obiđe njegov grob, ali, kako je rekla, potrudiće se da dođe ponovo.    Josip Broz Tito upravljao je Jugoslavijom 35 godina. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, ali je rođendanom smatran 25. maj 1892, što je proslavljano kao Dan mladosti.  Bio je jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih.

Биће парада поноса, али ја не мислим на „ону“ параду, мислим на ову другу. Наиме, како је премијер Србије Александар Вучић најавио поводом 70 година од ослобођења Београда биће одржана и војна парада. Србија има право на понос, јер је једна од победница не само Првог, већ и Другог светског рата, а Срби су и најбројније жртве тог сукоба на југословенским просторима. У светским сукобима Срби су увек били победници.

Претходна велика војна парада одржана је у Београду 9. маја 1985. године поводом Дана победе. На тој паради продефиловали су тенкови домаће производње М-84, самоходни противавионски топови од 20 и 30 мм, самохотке „гвоздика“ од 122 мм, нова средства инжењерије и везе, артиљерија домаће производње од 122 и 152 мм, самоходни ракетни бацач „огањ“ од 128 мм, самоходни ракетни систем обала–море домета од 80 км, самоходни ракетни систем ПВО „куб“, неборбена возила разних типова… У ваздуху су били домаћи ловци-бомбардери „орао“, школско-борбени „супергалеб“, ловци „миг-21”, борбени хеликоптери „газела“, транспортни хеликоптери „Ми-8”… Била је то парада поноса, парада војне моћи и техничко-технолошких способности Југославије. У то време домаћом производњом задовољавали смо 85 одсто свих потреба југословенских оружаних снага у модерној војној опреми и техници. Од извоза наше војне индустрије зарађивали смо око 2,5 милијарди долара годишње. Били смо међу десет највећих извозника наоружања у свету.

Десет година раније, на паради поводом Дана победе 1975. када је рапорт примио маршал Тито, први пут је над копненим ешалонима пролетео трансонични ловац-бомбардер типа „орао“, први пут су приказана и нова домаћа борбена возила пешадије М-80, па вишецевни бацачи ракета „пламен“ од 128 мм…

И на паради 1975. и на паради 1985. године на челу ешалона биле су ратне заставе јединица НОБ-а Југославије. Заставе су, наравно, имале звезду петокраку. Било би нормално да те исте заставе буду присутне и на војној паради поводом 70 година од ослобођења Београда, јер под тим заставама су и гинули борци за слободу Београда. Ради поређења, на свечаностима поводом ослобођења Истре и словеначког Приморја и данас су у Словенији увек присутне заставе словеначких партизанских јединица са црвеном петокраком звездом. Но, ако некоме смета црвена звезда нека, ако сме, предложи и промену имена Фудбалском клубу „Црвена звезда“.

За ослобођење нашег главног града гинули су директно и индиректно и борци из других крајева некадашње Југославије: Црногорци, Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци, вероватно и Албанци… То се не може негирати, нити се сме заборавити, без обзира на све што се касније догађало на овим подручјима. Стога би било лепо и пристојно позвати представнике борачких организација из свих бивших југорепублика да дођу у Београд на параду. Уосталом, ешалон бораца НОБ-а из свих република СФРЈ промарширао је, истина не баш војничким кораком, и на паради 1975. и на паради 1985. године. Ако представници власти из свих некадашњих југорепублика тврде да заиста баштине антифашистичку традицију, да су нове државе саздане на некадашњој антифашистичкој борби, ево лепе прилике да се то и јавно покаже. Господо-другови, изволите на свечану бину испред некадашње Савезне скупштине. Испред вас ће проћи, надам се, и ратне заставе партизанских јединица из данас нових држава старе Југославије.

Ми немамо нешто посебно ново од борбене технике да прикажемо на војној паради поводом 70 година од ослобођења Београда од нациста. Догађаји последњих двадесетак година, бомбардовање 1999, економска криза, произвољне и аматерске војне реформе изведене по страном диктату, све је то довело до стања оружаних снага у којем су данас. А ако сада скоро 80 одсто војног буџета иде на плате и текуће одржавање онда нема развоја оружаних снага.

Дакле, најављену војну параду у Београду не треба гледати и схватити као „Дан бајонета“, али питањима у вези са одбраном државе треба

убудуће посветити једнаку пажњу као и питањима у вези са развојем привреде и друштва. Дивиденде светског и европског мира никада нису вечна категорија, током деведесетих година прошлог века половина светског становништва живела је у земљи у којој је вођен рат. Оружани сукоби од Авганистана, Ирака, Конга, Сомалије, Југославије, Либије, Сирије начинили су хаос у социјалном напретку, остављајући за собом дуги траг насиља, разарања и беде све до данас.

Управо зато војна парада у Београду одлична је шанса да се покажемо као земља која је свесна својих жртава у оба светска рата, држава која је одговорна својим грађанима за безбедност свих, али и као земља балканског детанта и сарадње…

Мирослав Лазански / Политика

Postavlja se pitanje koga danas interesuje ponos i istina?

Po ponasanju vecine bi se moglo reci,bitno je da se poseduje (aj fon).

Sve ono zasta su se borili nasi predci danas malo koga interesuje.

Svak onaj,ko malo mozga u glavi ima vidi "kud plovi ovaj brod, ali isto tako vecina vodi politiku "Noj".

Po sistemu " Jaci pas ...." vecina se izvlaci sa recima: "Pa sta ja mogu tu sam uraditi? " i odmah odgovara,nista.

I time je diskusija zavrsena.

Gej Parade se nastavljaju,ljudi su se predali na milost i nemilost "jacem psu" i samo prezivljavaju do "sudnjeg dana".

Nije izgleda nikome bitno sto se ameri sve vise priblizavaju nasim granicama.

Nikog neinteresuje sto Ameri prave ugovore sa EU za prodaju genetski manipulisane hrane.

Nikog neinteresuje sto se situacija u svetu sve vise zaostrava zato sto su sva ta danasnja zarista stvorili upravo oni koji danas idu da "spasavaju" ljudi na tim podrucijima.

Niti to politicari vide (bar vecina ne) niti se bilo koji gradjanin (vecina ne) izjasnjava u vezi toga.

Da ne spominjem to da je danas na zapadu "Titov rezim" okarakterisan kao razdoblje u kom su mnogi likvidirani.

Posebno hrvati koji se nisu slagali sa titovim rezimom.

U Nemackoj je takvih bilo oko trideset.

To sto su ti podrivali drustveni sistem u zemlji,o tome niko nista negovori.

http://www.daserste.de/information/reportage-dokumentation/dokus/videos/mord-in-titos-namen-geheime-killerkommandos-in-deutschland-100.html

To je tek pocetak.

Sta nas jos sve ceka od "Demokratije" to niko nemoze ni da nasluti.

Zasto je sve tako kako je?

Zato sto je vecina nasih ljudi nesposobna da shvati sta se ustvari odigrava iza njihovih ledja".

Ne informisanost je zato najvece kocnica napredaka  jednog drustva.

Mi ne samo da smo baceni unazad dolaskom "Demokratje" vec smo postali robovi svoje "nesvesti".

Kao da su svi zaboravili sta smo imali.

Sramota sto je  vecina gradjana izbrisala iz mozga sve ono sto je dolaskom demokratije nestalo za sva vremena.

Ono sto se odmah vidi da je nestalo je osmeh sa lica dece i odraslih.

Ko to koristi?

Pa "demokratija".

To se vidi svakim danom sve vise.

Sto Amerima to odgovara mogu jos i da shvatim.

Sto nasi ljudi i dalje cute,e to necu shvatiti nikada.

Gde je taj ponos o kome se govori u nasoj politici??

Omladina,koja bi trebalo da bude "motorna snaga" napredka nosi jakne sa americkom zastavom na mestu na kom bi trebalo da je zastava nasa.

Zasto se neko neseti kao nekada YASA da napravi odela i jakne sa zastavom nasom??

Tada bi se videlo koliko mladih ljudi stvarno shvata sta se dogadja oko njih.

Nemogu da verujem da je ljudima najbitnije da su trgovine pune.

A ostalo??

A kako su te trgovine napunjenje?

Cija je ta roba?

Nasa ili
" tudja"?

Stalna otpustanja?

Stalna zatvaranja pogona? ITD......

Nedavno sam cuo jednu dobru recenica:"Samo oni ljudi koji drugacije misle,menjaju svet".  

Nikako ne oni koji samo "plivaju" sa "tokom" reke.

Nasi ljudi su izgubili svoj ponos vec odavno.

Jos malo pa ce se pomiriti sa time da su robovi.

Bitno da su trgovina pune i da se ima ifon.......

Valter

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/329661/video-istoricarka-cetnicka-obelezja-na-vojnoj-paradi-bila-bi-skandal.html

http://www.subnor.org.rs/povodi-7#more-8012


[url=ИЗВИЊЕЊА БЕЗ ЦЕЛЕ ИСТИНЕ Пише: проф.др Миодраг Зечевић Историја је скуп узрока и последица о једном времену постојања државе. Раздвајање последице од узрока или узрока од последице је мењање целине истине и свесно или несвесно неразумевање и фалсификовање историје. IMG_0973Декларација о осуди злочина над Мађарима, усвојена у нашем парламенту прошле године, није цела историјска истина и Србија прима одговорност за оно што није учинила. То је урадила југославенска држава са својим егзекутивним органима на територији на којој је увела војну управу, јер је за време окупације припадала другој држави. Злочин над цивилним становништвом је тежак злочин по прописима националног и међународног права и општег морала. Србија је примила одговорност у име српског народа без потребног приступа проблему и без целе истине. Постао је манир да се руководећи људи Србије, али и највиши државни органи, последњих година извињавају свима и сваком. Није познато да се нека држава извинила Србији што су припадници њеног народа урадили српском народу. Испада да су само Срби чинили злочине и да су само други народи били изложени злочинима. Ако се ово ради, ради се бар реципрочно, што једино има резултате и постиже сврху. Већ два века то је званична прича, посебно немачких, аустроугарских, мађарских, бугарских и других европских историчара. Мења се историја Првог и Другог светског рата и распада СФРЈ и Срби постају историјски реметилачки народ. Догађај у шајкашком подручју 1941-1945. према мађарским војним обвезницима и припадницима управних, судских и полицијског апарата, тада цивилима, а не укупном цивилном становништву (женама, деци и старцима) је, на жалост, тачан. Али, та истина неће помирити никог ако се историјски не повежу узрок и последица. Није питање за политичаре, већ за историчаре и правнике. Мора се поћи још од ратних догађања априла 1941. када су одлуком мађарске државе Бачка, Барања и Лендава одузети од Југославије и припојени територијално и правно Мађарској. Тако је то подручје постало организациона јединица те државе и друштва. У свим насељима је успостављена мађарска управна, судска, полицијска и војна власт, мађарски војни обвезници мобилисани у војне јединице, а Мађари укључени у новоуспостављене органе мађарске власти. Злочини према српском, јеврејском и ромском становништву почели су већ априлских дана 1941. године и убрзо протерани. Ако нису убијени или послати у логоре. Етничко чишћење била је текућа политика мађарске државе и бачких и барањаских власти за све време рата. Одлуком мађарске владе 4. јануара 1942. године престали су привремено са радом цивилни органи власти у свих 10 шајкашких општина, Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану и убијено на десетине хиљада Срба, Јевреја, и Рома свих узраста и пола. Зверства над људима су била несхватљива за тадашња европска мерила. Мала деца су држана за ноге и главе им разбијане о зидове кућа, дрвеће или земљу. Морбидно, али истинито. Због правног стања и ратних догађаја 1941-1944.године (то је био део мађарске државе), нова југословенска држава завела је војну управу. Сва срећа, јер је спречено да народна стихија преузме ствар у својеруке. И тада су без селекције страдали бројни мештани бивши припадници Хортијеве војске, управног, полицијског и правосудног апарата, али и невини грађани (мушкарци). Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача је 3.437 припадника војног, управног, полицијског и правосудног апарата Мађарске, који су деловали на том подручју, прогласила за ратне злочинце, за злочине почињене у Југославији, односно у Бачкој, Лендави и Барањи.Од 3.437 Мађара проглашених за ратне злочине због злочина учињеним над Србима, Ромима, Јеврејима и другима у Бачкој, Барањи и Лендави, само површним прегледом досијеа 807 је из Жабља, Чуруга, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Лока, Шајкаша, Гардиновца, Вилова и Мошорина. У тај број нису укључени беземљаши, бироши и лица чији злочини нису до краја територијално индентификовани. Међу лицима проглашеним за ратне злочинце има и један број жена. За та лица је доказано да су учествовала и починила ратне злочине у току окупације. Питање се поставља зашто Србијa прима одговорност за оно што је урадила или омогућила југословенска држава на делу територије под војном управом и командантом који није био српске националности нити из Војводине. И зашто се кривица приписује било коме, по идеолошком определењу, кад се зна ко је егзекуцију спровео у новим околностима по слому фашизма. Раздвајање узрока и последице и осуда само узрока или последице не доприноси помирењу, већ даљем раздвајању иначе подељеног народа Србије на основу историјске прошлости, која се интензивно преправља после 2000. године. Већ дуго у Србији рехабилитују квислинштво и колаборацију са фашистичким окупатором и мења историја и прекраја стварност и грађане Србије деле на основу историјске прошлости. Историја се пише и тумачи за потребе текуће политике. То је, уосталом, манир свих републичких власти од 2000. године које су донеле и законе о рехабилитацији, односно осудиле НОП и партизане као да су они, а не нова држава, казнила злочине над својим народом у корист окупатора за време Другог светског рата. Власт може све и не одговара ником, осим историји, али је онда често касно. То није пут ка помирењу и бољим добросуседским односима, већ даљим тензијама и осећајима која су супротна од жељених.]ИЗВИЊЕЊА БЕЗ ЦЕЛЕ ИСТИНЕ Пише: проф.др Миодраг Зечевић Историја је скуп узрока и последица о једном времену постојања државе. Раздвајање последице од узрока или узрока од последице је мењање целине истине и свесно или несвесно неразумевање и фалсификовање историје. IMG_0973Декларација о осуди злочина над Мађарима, усвојена у нашем парламенту прошле године, није цела историјска истина и Србија прима одговорност за оно што није учинила. То је урадила југославенска држава са својим егзекутивним органима на територији на којој је увела војну управу, јер је за време окупације припадала другој држави. Злочин над цивилним становништвом је тежак злочин по прописима националног и међународног права и општег морала. Србија је примила одговорност у име српског народа без потребног приступа проблему и без целе истине. Постао је манир да се руководећи људи Србије, али и највиши државни органи, последњих година извињавају свима и сваком. Није познато да се нека држава извинила Србији што су припадници њеног народа урадили српском народу. Испада да су само Срби чинили злочине и да су само други народи били изложени злочинима. Ако се ово ради, ради се бар реципрочно, што једино има резултате и постиже сврху. Већ два века то је званична прича, посебно немачких, аустроугарских, мађарских, бугарских и других европских историчара. Мења се историја Првог и Другог светског рата и распада СФРЈ и Срби постају историјски реметилачки народ. Догађај у шајкашком подручју 1941-1945. према мађарским војним обвезницима и припадницима управних, судских и полицијског апарата, тада цивилима, а не укупном цивилном становништву (женама, деци и старцима) је, на жалост, тачан. Али, та истина неће помирити никог ако се историјски не повежу узрок и последица. Није питање за политичаре, већ за историчаре и правнике. Мора се поћи још од ратних догађања априла 1941. када су одлуком мађарске државе Бачка, Барања и Лендава одузети од Југославије и припојени територијално и правно Мађарској. Тако је то подручје постало организациона јединица те државе и друштва. У свим насељима је успостављена мађарска управна, судска, полицијска и војна власт, мађарски војни обвезници мобилисани у војне јединице, а Мађари укључени у новоуспостављене органе мађарске власти. Злочини према српском, јеврејском и ромском становништву почели су већ априлских дана 1941. године и убрзо протерани. Ако нису убијени или послати у логоре. Етничко чишћење била је текућа политика мађарске државе и бачких и барањаских власти за све време рата. Одлуком мађарске владе 4. јануара 1942. године престали су привремено са радом цивилни органи власти у свих 10 шајкашких општина, Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану и убијено на десетине хиљада Срба, Јевреја, и Рома свих узраста и пола. Зверства над људима су била несхватљива за тадашња европска мерила. Мала деца су држана за ноге и главе им разбијане о зидове кућа, дрвеће или земљу. Морбидно, али истинито. Због правног стања и ратних догађаја 1941-1944.године (то је био део мађарске државе), нова југословенска држава завела је војну управу. Сва срећа, јер је спречено да народна стихија преузме ствар у својеруке. И тада су без селекције страдали бројни мештани бивши припадници Хортијеве војске, управног, полицијског и правосудног апарата, али и невини грађани (мушкарци). Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача је 3.437 припадника војног, управног, полицијског и правосудног апарата Мађарске, који су деловали на том подручју, прогласила за ратне злочинце, за злочине почињене у Југославији, односно у Бачкој, Лендави и Барањи.Од 3.437 Мађара проглашених за ратне злочине због злочина учињеним над Србима, Ромима, Јеврејима и другима у Бачкој, Барањи и Лендави, само површним прегледом досијеа 807 је из Жабља, Чуруга, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Лока, Шајкаша, Гардиновца, Вилова и Мошорина. У тај број нису укључени беземљаши, бироши и лица чији злочини нису до краја територијално индентификовани. Међу лицима проглашеним за ратне злочинце има и један број жена. За та лица је доказано да су учествовала и починила ратне злочине у току окупације. Питање се поставља зашто Србијa прима одговорност за оно што је урадила или омогућила југословенска држава на делу територије под војном управом и командантом који није био српске националности нити из Војводине. И зашто се кривица приписује било коме, по идеолошком определењу, кад се зна ко је егзекуцију спровео у новим околностима по слому фашизма. Раздвајање узрока и последице и осуда само узрока или последице не доприноси помирењу, већ даљем раздвајању иначе подељеног народа Србије на основу историјске прошлости, која се интензивно преправља после 2000. године. Већ дуго у Србији рехабилитују квислинштво и колаборацију са фашистичким окупатором и мења историја и прекраја стварност и грађане Србије деле на основу историјске прошлости. Историја се пише и тумачи за потребе текуће политике. То је, уосталом, манир свих републичких власти од 2000. године које су донеле и законе о рехабилитацији, односно осудиле НОП и партизане као да су они, а не нова држава, казнила злочине над својим народом у корист окупатора за време Другог светског рата. Власт може све и не одговара ником, осим историји, али је онда често касно. То није пут ка помирењу и бољим добросуседским односима, већ даљим тензијама и осећајима која су супротна од жељених.[/url]

Samo onaj narod koji poznaje svoju istoriju moze da napreduje u buducnost.

Svi oni koji istoriju prekrajaju kako im trenutno odgovara,nikada nece moci ispravno i iskreno da stvaraju svoju buducnost.

Kuca se gradi od temelja.

Tako i drustvo.

Ako se drustvo izgradjuje na laznim ili izmisljenim istoriskim "cinjenicama" je nemoguce izgraditi zdravo drustvo.

A kako da se veruje onim ljudima koji su se "onoj" drzavi kleli na vernost,pa joj zbili noz u ledja da bi sada sedeli na vodecim funkcijama u novo nastalim drzavama?

Samo maloumnik to moze da ucini.

Svakako da ce onaj ko je zahvaljujuci "promeni situacije" postao kapitalista podrzavati te "promene".

A narod?

Tek kada se sve istoriske cinjenice obrade i "svare" se moze napredovati.

Mozda bas i zato sve novo nastale (stare) drzave sa teritorije SFRJ nikako da krenu napred.

Mnogi novokomponovani politicari su smatrali da ce se sve samo po sebi "razresiti".

Posebno ulaskom u EU.

U medjuvremenu znamo da EU nije resenje problema.

Valter

Valter

Тражим помиловање за православног мученика и праведника, цара Хајла Селасија I, великог и доказаног пријатеља нашег народа, али и свих људи света

Убедљиво и потпуно морално супериорно етиопски цар Хајле Селасије поставио је питање пред целом међународном заједницом те 1936: „Представници света, дошао сам у Женеву да у вашој средини извршим најболнију од свих дужности шефа државе. Какав одговор ћу однети назад свом народу?“ Подсећајући међународну јавност на Меморандум којим је италијанска влада подржала свој захтев за слободу деловања, а у којем тврди да случај као што је Етиопија не може бити решен инструментима предвиђеним у Пакту, задржавајући пуну слободу да усвоји све мере које могу бити неопходне како би осигурала безбедност својих колонија и заштитила своје интересе, цар истиче да су то услови Извештаја Комитета тринаесторице, те да су Савет и Скупштина Лиге народа једногласно усвојили закључак да је италијанска влада прекршила Пакт и да је била у статусу агресора.

БРАНИТЕЉ ПРАВА МАЛИХ ДРЖАВА Нисам оклевао да изјавим да нисам желео рат, да ми је он био наметнут и да сам се само борио за независност и интегритет свог народа, али у тој борби био сам и бранитељ права малих држава изложених похлепи моћних суседа.

Октобра 1935, представници 52 народа, који ме данас слушају, уверили су ме да агресор неће победити, да ће се применити све могућности које пружа Пакт како би се осигурали владавина права, с једне, и неуспех насиља, с друге стране.

Молим 52 нације да данас не забораве политику у коју су се упустиле пре осам месеци, у коју сам веровао и на коју сам се ослонио када сам организовао отпор свог народа против агресора, којег смо изложили светској осуди. Упркос инфериорности мог оружја, потпуном недостатку авиона, артиљерије, муниције и санитета, моје поверење у Лигу било је апсолутно. Мислио сам да је немогуће да један агресор успешно устане против 52 нације, укључујући ту и најмоћније силе света. Полажући велико поверење у међународне уговоре и уздајући се у њих, нисам вршио никакве припреме за рат, а такав је случај и са одређеним малим европским земљама.

Када се опасност убрзано приближила, будући свестан одговорности према свом народу, током првих шест месеци 1935. покушавао сам да набавим наоружање. Владе многих држава увеле су ембарго како би ме спречиле у томе, док су, међутим, италијанској влади, без протеста, омогућени сви услови за неометан и непрекидан транспорт трупа, оружја и муниције преко Суецког канала.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Samo jos jedan dokaz da agresor nije samo onaj ko direkno nekoga napada.
Svi oni koji pomazu (na bilo koji nacin) su saucesnici u agresiji.
Dogadjaj iz davnih godina (1936) pokazuje da se,kada je agresija u pitanju nista nije promenulo ni do danas.

Uopsteno se dobija utisak da se jedino industrija i sve ono gde se uvecava kapital (profit) razvija,a da se razvoj coveka krece "puzevom" brzinom.
Pa tako i nivo inteligencije.

Okrenite se samo oko sebe i shvaticete odmah.
Sve se samo pogorsava,kada su uslovi zivota u pitanju.
Posebno kada je radnicka klasa u pitanju.
Sve ono sto ide u prilog kapitalisti (velikim koncernima) napreduje.
Koliko dugo ce to radnicka klasa da trpi?
Licno smatram da ce morati da trpi sve do dana kada bude sama shvatila da mora sama da se izbori za svoju poziciju u drustvu.
Da prestane da bude samo orudje u "tudjim" rukama.
Radnicka klasa je u stanju za vise od toga.
Dali je to tako, ce buducnost pokazati.

Istorija SFRJ je pokazala da se moze promenuti.
Samo da se mora svakog dana boriti,da se to i odrzi.
Nazalost su mnogi ispustili to  iz vida.
I mada su reci: "Cuvajte bratsvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga" jasno govorile o osetljivosti celoga sistema,vecina nije shvatila da je neprijatelj sedeo i jeo sa nama za "istim stolom".
Dok smo se spremalo za odbranu spolja,nismo ni primetili,da nam je najveci nepijatelj "sedeo u kuci".

Ovo iskustvo bi trebalo da bude skola za buduce generacije.

Zalosno ali istinito.

Valter

http://www.slobodnadalmacija.hr/Spektar/tabid/94/articleType/ArticleView/articleId/101709/Default.aspx


PARTIZANSKI PRVOBORAC, SUDIONIK BITAKA NA SUTJESCI I NERETVI, KRITIČKI SE OSVRĆE NA NAŠU NOVIJU POVIJEST I ONE KOJI FALSIFICIRAJU ISTINU O NOB-u
Lovre Reić: Splićani su pozvali Europu da se bori protiv fašista
Odred koji su 7. 5. 1941. formirali u Splitu splitski komunisti, nije bio partizanski, nego udarni odred, a kasnije je od tih ljudi nastao Prvi partizanski odred. To je vrijeme kad su Hitler i Staljin saveznici, ne napadaju se, i sad će nama reći neki da...

Lovre Reić ima devedeset godina, no da mu osobni dokumenti ne svjedoče tako, nitko ne bi povjerovao da je zakoračio u deseto desetljeće života. Našli smo ga na Mejama, pod Marjanom, gdje okopava vrt i podučava mlađe radovima na zemlji.

Splitski prvoborac ne samo da je fizički vitalan pa obavlja sve poslove kao da mu je četrdeset, nego je i društveno aktivan: nema dana da se šjor Lovre ne javi u medijima s nekom opaskom glede aktualnih pitanja, napose onih koji se tiču naše novije povijesti ili NOB-a. Jedan je od trojice - četvorice Splićana koji su u Drugom svjetskom ratu sudjelovali od prvih dana pa je zahvalan sugovornik kao svjedok vremena u kojem se krojila nova politička i vojna karta svijeta. Kad sam ja išao u školu, učili smo o ustanku u Srbu, onda smo devedesetih saznali za Prvi sisački odred, da bih kasnije od Vas čuo da je u Splitu, na Svetoga Duju 1941. godine, formirana udarna grupa komunista koji će krenuti u borbu protiv fašizma. Tko je, dakle, u Hrvatskoj prvi ustao na borbu protiv okupatora?

- Odred koji su 7. 5. 1941. formirali u Splitu splitski komunisti, nije bio partizanski, nego udarni odred, a kasnije je od tih ljudi nastao Prvi partizanski odred. To je vrijeme kad su Hitler i Staljin saveznici, ne napadaju se, a sad će nama reći neki da ne bi bilo NOB-a da nismo dobili poticaj izvani, od SSSR-a i Crvene armije, a mi smo se odlučili tući s fašistima i nacistima prije njih; mi smo pokazali Europi da se spremamo na otpor.

Tek je 22. 6. 1941. napadnut SSSR, a mi se na Svetoga Duju već zaklinjemo na borbu. I ja sam htio biti član udarnog odreda, ali mi stariji nisu dali. Rekli su mi da sam pekar, da ću im osiguravati kruh, tako da sam još neko vrijeme ostao u Splitu, dok nisam pobjegao u partizane. Što se tiče ustanka, to je sve jasno: četvrti srpnja 1941. politbiro CK SKH donio je odluku da se ide na ustanak i oružanu borbu protiv okupatora i njegovih slugu, i taj je datum povijesno ispravan.

A jesu li Splićani prvi zaratili s fašistima? Spominjalo se da su napali Talijane u Velom Varošu odmah nakon formiranja udarnog odreda?

- Prvi splitski udarni odred koji su osnovali pokrajinski komitet i Vicko Krstulović, brojio je 63 člana. Tada se, na Svetoga Duju, položila i zakletva, a budući da je okupator počeo obavljati svoju službu u Splitu, ilegalci se u gradu više nisu mogli lako skrivati, pa je donesena odluka da se podijele u tri udarne grupe: udarna grupa Manuš Dobri, udarna grupa Lučac i udarna grupa Varoš. I oni su se borili protiv neprijatelja u Splitu ilegalnim akcijama, kao što je bombaški napad na vojnu glazbu...

Kad smo kod tog napada, često se zna čuti primjedba da su ilegalci bombom napali glazbenike.

- To je bio jedan vrlo prikladan cilj jer je ta glazba manifestirala fašizam, stalno isticala da je Split zapravo Spalato...
pred slikom svog vrhovnog komandanta...
A, onda ste vi udarili na simbole tog fašizma?

- Naravno, jer su fašisti inzistirali da Splićani pozdravljaju tu glazbu. Morao si stati mirno, ako ne - ispljuskali bi te. To je na kraju svima dosadilo i dogodio se napad. Naposljetku, oni su bili vojna glazba, mislim, šestog armijskoga korpusa, dakle, nisu bili civili, i bili su naoružani. Tako je i Prva dalmatinska brigada imala klišku glazbu, a Drugoj dalmatinskoj svirali su Žrnovčani. To je vojska, nisu to civili. To je bio udar splitskih ilegalaca na fašizam i njegove simbole.

Komunistička partija pozvala je narod na ustanak protiv okupatora i organizirala ga. Vi ste cijeli rat proveli u borbi. Koliko je u NOB-u sudjelovalo članova Partije, a koliko drugih koji nisu pripadali Savezu komunista Jugoslavije?

- Prema dokumentima, u početku ustanka bilo je oko 150 komunista, ali bilo nas je puno skojevaca. Kasnije, kad su se formirale dalmatinske brigade, pa krajiške, kad se uzme sve skupa - komunisti, skojevci, politički aktivisti - odnos je bio trideset posto komunista i sedamdeset posto ostalih. Ali, kad je trebalo potegnuti, kad je bilo najgore, kad se nije imalo oružja, hrane, kad se nije spavalo - uvijek su komunisti bili u prvim redovima. Zadnji na kazanu, prvi u borbi! Tako je to bilo za primjer drugima.

Veljko Bulajić izjavio je nedavno da je izbjegao režirati ‘Sutjesku’ jer su od njega tražili da tu bitku prikaže kao pobjedu, a zapravo se radilo o porazu partizana. Vi ste bili na Sutjesci...

- Ja sam odmah reagirao u ‘Slobodnoj’ na to. To je jedan materijalni sukob između Vrdoljaka i Bulajića, a obojica su materijalisti, osobito Vrdoljak. E, sad, Bulajić veli da nije režirao “Sutjesku” jer su htjeli da od poraza napravi pobjedu. A njemački generali koji su vodili tu ofenzivu, rekli su doslovno da su partizani pregazili 369. legionarsku i 18. njemačku diviziju, i da više nisu uopće mogli uspostaviti frontu. Ako to Nijemci kažu, onda tu nije potreban nikakav komentar.

Zašto na Sutjesci nije bilo četnika?

- Zato što su Nijemci, u pripremi ofenzive, uhitili sve njihove vojvode po istočnoj Bosni, Sandžaku i Crnoj Gori. Tada su srpski živalj na tom području angažirali kao svoje nosače, kao logistiku, ili su ih koristili kao živi štit. Četnici koji su bili naoružani, izbjegavali su Nijemce, čak su se javljali i nama, ali čim su se Nijemci povukli, ako su naišli na kojeg partizana, bilo zdravog i ranjenog - ubili su ga. Među ostalima, ubili su pjesnika Ivana Gorana Kovačića i Veselina Maslešu, kao i bolesne od tifusa. Četnici su kasnije pokupili sve oružje od mrtvih i ranjenih Nijemaca i partizana.

U ratu se neprijatelji gledaju preko nišane, strasti su snažne, no jeste li ikad osjetili kod neprijatelja neku ljudsku gestu, neki čin koji je bio plemenit?

- Ja nisam. Iz Splita sam pobjegao u šoku: moja je kompletna familija bila uništena, pohapšena... Ja sam gledao s krova dok su moje batinali, tukli... pa nakon toga bježim u partizane. Toliko sam bio ozlojeđen što sam se rastao s obitelji na takav način, da su meni svi Nijemci, četnici, ustaše, domobrani, bijeli, žuti... svi su mi bili isti - neprijatelji! Cijelo vrijeme rata nosio sam u duši to što je moja obitelj doživjela. Neprijatelj je bio neprijatelj: on puca u mene, ja u njega...

Pravi ste Splićanin. Kad čitam neke publiciste koji nisu dobro gledali na novu jugoslavensku vlast, poput Bogdana Radice, često se ističe da su u Splitu, nakon dolaska partizana, stradali i neki nevini građani iz starih gradskih obitelji koji nisu imali veze s okupatorom?

- Ja ne znam da je itko išta takvo doživio. Znam za neke koji su strijeljani jer su špijunirali za neprijatelja, ili za neke koji su suđeni. Kad su Talijani došli u Split, bilo je onih koji su prokazivali antifašiste, koji su im pomagali.

Često se čuju primjedbe da se nitko s partizanske strane ne želi ispričati za zločine koji su počinjeni na Bleiburgu?

- Bleiburg je samo posljedica, a uzrok se stvorio odmah nakon uspostave NDH, kad su počeli masovni pokolji Srba, Židova, Roma, Hrvata neistomišljenika, komunista... Hitler Paveliću, po nekim povjesničarima, nije bio ni do koljena! On je bio najveći vojno-politički adut nacista na jugoistoku Europe, a iza sebe je ostavio 700.000 žrtava koje se mogu pobrojati imenom i prezimenom, a žrtava je više od milijun.

No, Bleiburg se ipak nije smio dogoditi?

- U završnim operacijama za oslobađanje zemlje, imali smo frontu prema Istri i Trstu te frontu prema Austriji kojim su se povlačile njemačke snage i domaći izdajnici. Mi smo bili obavezni prema narodu svoje zemlje da je oslobodimo, a ustaše su često u tim borbama koristili civile kao živi štit. Ja sam oslobađao Gospić koji je bio ustaško uporište, i sva sela okolo bila su ustaška. To je kraj ustaša koji su s Pavelićem bili u Italiji. I u tim borbama, ne da ni jednomu civilu nije pala dlaka s glave, nego se čak nije čulo ni ružne riječi, psovke.

Sjećam se jedne učiteljice čiji je mladić bio ustaški natporučnik i pobjegao je pred naš dolazak u Gospić. Razgovarali smo s njom o tomu sasvim normalno, pitali je je li bio krvnik? Ona nam je odgovorila da ga je voljela, i da on nije nikoga ubio, a mi smo joj rekli da se onda ničega nije trebao plašiti. Partizani nisu radili ništa što nisu radili i saveznici u Normandiji ili drugdje. To su bile oslobodilačke akcije.

i na balkonu svoga stana na Mejama

Mislite da nije bilo nevinih koji su u tom metežu izgubili glavu?

- Pazite, u Lici, na području Gospića gdje je moja jedinica sudjelovala u oslobađanju, toga sigurno nije bilo. Ja ne mogu vjerovati da je toga bilo igdje, kad znam kako se postupalo s partizanima koji bi ukrali jednu šljivu, jabuku, kukuruz... Strijeljalo se za najmanji prijestup, pa kako onda da takvi borci dignu ruku na ženu, dijete, civila?!

Nakon što su se devedesetih rušili spomenici antifašistima i mijenjalo se povijest, danas u društvu ipak vlada neka druga klima. Što se promijenilo u odnosu prema antifašistima?

- Ništa! Ono što nam se od boračkih mirovina uzelo, nije vraćeno, a što je od spomenika porušeno, nije podignuto. Ja imam 4800 kuna mirovine, a oni koji su moga čina, a došli su iz Latinske Amerike za vrijeme ovoga rata, imaju devet ili deset tisuća kuna. U Sloveniji je odnos prema borcima puno bolji. Njihova prava u odnosu na Titovo razdoblje nisu smanjenja.

Kako gledate na Vrdoljakov dokumentarac o Titu?

- Nikako! To je jedan falisfikat od početka do kraja, samo s jednim ciljem - da se poveća konto. Tamo nema nikakvih dokumentarnih priloga, osim Bulajićevih razgovora s Titom, nego gledamo nekakve statiste kako simuliraju strijeljanja. Znate u čemu je razlika između Tita i Pavelića?

Tito svoje ranjenike i vojsku na Sutjesci nije ostavio ni onda kad je bio ranjen, a Pavelić je pet dana prije svoje vojske pobjegao pred partizanima s golemim blagom. Kažu, Tito je živio raskošno, a pitam vas što je on to ostavio svojoj djeci? Vinograde u Zagorju čiji je vlasnik bio njegov otac! Usporedite to s Tuđmanovom obitelji i onime što im je on ostavio iza svoje smrti pa će vam sve biti jasno!

SAŠA LJUBIČIĆ

Gledajte,citajte i zakljucite sami dali je istina ili ne.


Valter

BERLIN - Nemačka istoričarka Mirijam Gebhard u svojoj novoj knjizi "Kad su stigli vojnici" (When The Soldiers Came) otkrila je tajnu koja je godinama bila gurnuta u fioku: da su zapadni saveznički vojnici za vreme i posli Drugog svetskog rata u Nemačkoj silovali više od milion žena, ali i dečaka.

http://www.telegraf.rs/vesti/1462474-kad-cetnici-i-ustase-nazdravljaju-24-fotografije-koje-jednostavno-morate-videti-foto