KLOPKA OKO SRBIJE

www.alo.rs/vesti/voda-nocnih-vukova-odusevio-srbe-ovim-recima-video/218753/vest

RUSI POSLALI SNAŽNU PORUKU NA GODIŠNJICU NATO AGRESIJE Vođa "Noćnih vukova" oduševio Srbe ovim rečima! (VIDEO)
AUTOR: Tanjug/D.S. DATUM I VREME: 24.03.2019. 17:09
Oko 200 motociklista iz Moskve i drugih gradova Rusije je pred našu ambasadu stiglo oko podneva sa srpskim i ruskim zastavama, cvećem i vencima.
Ruski bajkeri "Noćni vukovi" odali su danas ispred zgrade Ambasade Srbije u Moskvi počast žrtvama NATO agresije.

Oko 200 motociklista iz Moskve i drugih gradova Rusije je pred našu ambasadu stiglo oko podneva sa srpskim i ruskim zastavama, cvećem i vencima.

www.alo.rs/vesti/politika/dvadeset-godina-od-nato-agresije-predsednik-vucic-na-ivici-suza-nikada-necemo-zaboraviti-zlocine-nad-nasom-decom/218792/vest

DA SE NE ZABORAVI Dvadeset godina od NATO agresije! Predsednik Vučić na ivici suza: Nikada nećemo zaboraviti zločine nad našom decom
NATO je uglavnom bombardovao ciljeve na Kosovu i Metohiji
Danas se navršava 20 godina od početka NATO bombardovanja, u kojem je, prema zvaničnim podacima, poginulo 2.500 ljudi, od čega 1031 pripadnika vojske i policije.

Ni 20 godina kasnije nije utvrđeno koliko je tačno projektila ispaljeno na našu zemlju, a ni kakve su dosadašnje posledice bombardovanja po zdravlje stanovništva.

Prema NATO izveštaju izručeno je 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Podsetimo, vreme poluraspada uranijuma U238 je 4,5 milijardi godin

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/zasto-srbija-krije-istinu-o-slucaju-panda

Zašto Srbija krije istinu o slučaju 'Panda'?
Dugo se vjerovalo da iza ubistva srpskih mladića u Peći 1998. stoje Albanci, ali je i Vučić rekao da za to nema dokaza.
Srbija se budi, a istina otima. Tačno 18 godina nakon zločina u kafiću "Panda" u Peći i godinu dana posle izjave premijera Aleksandra Vučića da je "gotovo siguran" ko je odgovoran za ovaj strašan zločin, javnost i dalje očekuje istinu o tome ko je i zbog čega 14. decembra 1998. godine ubio šestoricu, a ranio 15 mladića.

Dugo se verovalo da iza ubistva srpskih mladića stoje Albanci, ali je pre tri godine i Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade, rekao da za to nema dokaza. Mesec i po dana kasnije u novinama je objavljeno da postoje dokazi da je masakr u pećkom kafiću "Panda" naredio nekadašnji šef Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković i da je izvršilac bio komandat Jedinica za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija.

Opipavanje pozadine (za)vodi u kraj devedesetih. U krvave užase, predstavljane kao incidenti, posle kojih na Kosovu više ništa nije moglo da bude kao što je bilo.

Srpski zvaničnici nastavljaju tematski da razuđuju pećki slučaj, iako priznaju da su Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija "radikalno skeptični" prema međunarodnom pravu i institucijama. Njihova prozivka, naziva se ishitrenom i preranom(!) pošto, vojničkim žargonom rečeno, "još ni čaure nisu prikupljene", bez obzira što je javna tajna da su obojica godinama u sivoj zoni, da su njihovi kontakti bili amalgam podzemlja, kriminalnog lobija, sivih sfera krupnog biznisa, medija i političara.

Pola godine pre masakra u "Pandi", posle ubistva četiri srpska policajca kod Glogovca i Srbice, na Kosovu su počeli sukobi srpskih snaga bezbednosti i kosovskih Albanaca, pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Tim povodom, a prevashodno zbog operativnog angažovanja u praćenju Slavka Ćuruvije, Stevan Basta, nekadašnji rukovodilac DB-a i svedok na saslušanju 31. decembra 1999. godine rekao je da je lično bio "koordinator ad hoc formirane grupe" juna 1998, koja je u beogradskom DB-u bila zadužena za obaveštajne ujdurme u cilju analize izveštavanja srpske štampe o događajima na Kosovu.

Masovni zločini obeležili su tragičnu zimu. Gotovo na svakom koraku osećao se miris baruta i smrti, mada je direktivom Generalštaba Vojske Jugoslavije "Grom-98", Srbija tek sredinom 1998. faktički potvrdila da jugoslovenska vojska legitimno deluje na Kosovu.

U ratnim dešavanjima srpska diplomatija bila je pogonsko gorivo. Državna delegacija predvođena Vojislavom Šešeljem, potpredsednikom Vlade, i Aleksandrom Vučićem, ministrom za informisanje, u jesen 1998. posetila je jedinice Vojske Jugoslavije angažovane na obezbeđenju granice prema Albaniji i obišla karaulu "Deva" iz sastava 53. graničnog bataljona. Tamo su uživo osokolili oko 8.000 vojnika, u sistemu "linijskog i dubinskog obezbeđenja granice", zatim angažovanja protivterorističkih sastava i izviđačko-diverzantskih jedinica, uz obaveštajnu i kontraobaveštajnu podršku, a u sadejstvu sa snagama policije.

Sve pomenuto, posle ponoćnog pregrupisavanja u Mališevu, ilustruje kontrolu koju su srpske snage nametnule na Kosovu. Međutim, u sukobima sa OVK u 1998. godini ubijeno je, ranjeno i kidnapovano 1.401 lice.
(Pre)kršena pravila

Vatreni partijski lideri i zagovornici radikalne opcije svaku mirotvornu inicijativu iz raznih razloga bacali su pod noge. Na kraju, uvek bi se sakrili iza famozne i svemoguće formule zvane politička volja od čijeg nedostatka ili postojanja je zavisio konačan rasplet što je doprinelo da kosovski mizanscen bude pozadina bez amnestije naručioca mrtvačkog plesa - dance macabre.

Naravno, broj takozvanih ili bajagi nedremanih čuvara Kosova iz dana u dan bio je sve manji. Dobrovoljno ili pod prinudom, ali tek u Haškom tribunalu, general Nebojša Pavković, koji u Finskoj služi 22-godišnju kaznu zatvora, javno je priznao da su na Kosovu prekršena pravila ratovanja. Na stranicama prvog toma autorskog izdanja ratnih memoara pod naslovom Miris baruta i krvi na Kosovu i Metohiji 1998, Pavković je eksplicitno izložio stavove da su "pojedini pripadnici generaliteta Vojske Jugoslavije, među njima i načelnik generalštaba Momčilo Perišić i njegovo najbliže okruženje, bili skloni da prekrše različita pravila svoje službe i da se ponesu nečasno iz oportunističkih ili čak političkih razloga".

Ko, kad i zašto? Osveta ili kompenzacija? Nema dugo očekivanih odgovora, osim nevoljnog priznavanja oročene odgovornosti Perišića, Pavkovića i Markovića. Nije se otišlo dalje, od tradicije da nenormalno bude normalno. Da rešenje slučaja "Panda", umnogome zavisi od animacije, tehnike pravljenja crtanih filmova.

Pavković zna da je tama najdublja pred zoru. Ali zora uvek svane, iako je komandovao ne samo obezbeđenjem i odbranom granice, već i protivterorističkom operacijom širom Kosmeta, jer je Đakovica sa okolinom bila jedna od centralnih tačaka svetske geopolitike i medijskog izveštavanja.

Ponekad i ćutanja, obavijenog velom tajni, morbidne kreativnosti, o organskoj uzročno-posledičnoj vezi, koja je kumovala krvavom terorističkom prepadu u kafiću "Panda", čiji ciljevi, očigledno, nisu nasumični. Za razliku od žrtava, nekrofilnog pira, čija istraga poput političkih tapkaroša, namerno tapka u mestu uprkos višegodišnjem otimanju istine, vešto osmišljenoj prethodnici kiborg kriminala.
Masakr pod fantomkama

Piramida zločina se polako ruši. Pripadnici obaveštajnih službi se poodavno već dele uzduž, a popreko se samo gledaju.

Međutim, za sve zločine Službe osuđen je samo Radomir Marković, njen šef pri samom kraju Miloševićeve vladavine. Služba je pokušavala da spase i njega, ali je neuspeh nije mnogo ni uznemirio, jer je Marković, kao obični policajac, Službi nametnut - nije ponikao i vaspitan u njoj. Ekspresno dresiran do instrumentalizovane faze: gledaj i ćuti.

U sezonskoj pomračini. Po ko zna koji put, mrtvi gimnazijalci iz Peći provučeni su kroz toplog zeca srpske nekropolitike. Upravo u kampanji, kad beogradska evropska mahala podjednako promptno koliko i ritualno vapi da najzad u prestonoj varoši Tužilaštvo za organizovani kriminal obelodani najnovije rezultate, posle (ne)očekivanog objašnjenja da Tužilaštvo za ratne zločine nije nadležno za postupanje u "predratnom" krivično-pravnom predmetu.

U međuvremenu, domaćim agencijama se sedativno oglašavao premijer Vučić, demantujući mogućnost da je ubistvo šestorice srpskih mladića u Peći 1998. godine zlodelo britanske tajne službe MI-6 ili SAS i dodao da ima čudnih stvari, ali nema nikakve veze "ni sa kakvom službom". Vučić je "gotovo siguran" šta se desilo u "Pandi", ali nema dokaza da bilo koga optuži za taj zločin, iako "postoje informacije koje navode na zaključak da istraga ubistva u kafiću 'Panda', nije bila profesionalna i da nema dokaza za opštu percepciju da su ubistvo izvršili Albanci, kako se to verovalo".

Bivši ministar pravde Nikola Selaković u Užicu nije hteo da komentariše pisanje Kurira da su nadležnim organima ponuđeni dokazi da su za smrt šestorice mladića u pećkom kafiću odgovorni pojedinci iz tadašnje Službe državne bezbednosti, ni da je Miodrag Ulemek Legija spreman da posvedoči o direktnoj odgovornosti Radomira Markovića za taj zločin, dok njegov advokat Dušan Mašić kaže da je bivši šef DB-a bio "zatečen informacijom, za koju nema nikakvih operativnih sazanja" i da je o svojoj umešanosti saznao iz štampe.

U lavirintu neizvesnosti, izvesno je da je masakr pod fantomkama izrešetao srednjoškolsku mladost, prekinutu rafalima, dok su bezbrižno igrali karte, što najnovijom aktuelizacijom i otvaranjem rana ojađenih, duguje istinu i stavlja u fokus Fonda za humanitarno pravo, čija osnivačica Nataša Kandić očekuje da "Vučić najzad odgovori ko je blokirao istragu, prikrivao tragove i zašto se dugo ćuti o tome da MUP ne može da razreši slučaj - ne zbog toga što nema dokaza, nego što rasvetljavanje događaja nije dozvoljeno(!)"

Srbi pljačkali Srbe

Kandićeva je u Peći bila 19. i 20. decembra 1998. kad je taj grad bio pod kontrolom Jedinice za specijalne operacije i lokalne policijske jedinice "Munja", pod direktnom komandom srpskog MUP-a i generala Obrada Stevanovića. Podsetila je da su beogradski inspektori Državne bezbednosti saslušali najmanje 150 Albanaca, koji su kao jedan od dokaza naveli da su policija i vojska počele istragu tek 17. decembra, tri dana nakon masakra.

Nema sumnje, istraga je blokirana na najbestijalniji način. U tabloidima predstavljen kao unikatna pojava srpskog pravosuđa i jedan od najčešće prozivanih - Vladimir Vukčević, penzionisani prvi šef Tužilaštva za ratne zločine, nije iznenađen, jer su "slični obrati bili u slučaju 'Šakala', kad su Srbi pljačkali Srbe u uniformama OVK".

Možda je Vuk Drašković u pravu kad kaže da su "u ime Službe počinjeni zločini koji su višestruko nadmašili zločine svih okupatora u dva svetska rata. Pod maskama i fantomkama u dimiluke patriotizma presvlači se najmonstruozniji kontinuitet. Po stereotipnom scenariju, samo je vremenska razlika između masovnih grobnica golorukih 'narodnih neprijatelja' i tajnih grobnica iz devedesetih godina oko Srebrenice i Vukovara, u jezerima i rekama Srbije".

Znači li to da su targetiranje i reforme "stranke nad strankama" zabranjeni? U optimističkom iščekivanju naručenog buđenja služi nedavna izjava ministra policije Nebojše Stefanovića da "ne postoji zaštita značkom ili uniformom".

Ko se ogreši o zakon nepodnošljive lakoće ubijanja, mora da odgovara. Kome i kad, nije rečeno!? Naravno, biće jasnije posle animacije nedodirljivih, koji od jezivog masakra 18 godina prave crtani film.

Ili možda Srbiji ne treba istina o slučaju "Panda", kad ima migove i paralelni - Vučićev dunjaluk.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

www.express.hr/life/on-je-mogao-ne-glasati-za-slobu-i-promijeniti-povijest-17646


Njegov glas je Slobu doveo na vlast i uništio Jugoslaviju

Da je tog dana samo jedan od njih 11 glasao protiv Miloševićevog prijedloga, on ne bi uspio u pohodu na vlast

Osma sjednica CK SK Srbije bila je istinski početak vladavine Slobodana Miloševića. Jedan "običan unutarpartijski obračun" na kojem je Milošević srušio i u političku povijest poslao svog kuma i dotadašnjeg zaštitnika Ivana Stambolića, kao i tadašnjeg prvog čovjeka partijske organizacije Beograda Dragišu Bucu Pavlovića, ubrzo je u povijesti počeo sloviti kao prijelomni trenutak za ružna vremena koja će doći.

Posebno se apostrofiralo da je taj Miloševićev posljednji korak u dolasku na vlast tog rujna 1987., bio ujedno i prvi korak u raspadu Jugoslavije. I često se postavljalo pitanje bi li se mogla održati Jugoslavija da je Osma sjednica imala drugačiji ishod. U to vrijeme dok se Milošević Srbima još uvijek obraćao sa "drugarice i drugovi"..., piše Nedeljnik.

Slobodan Milošević i Ivan Stambolić | Author: Stevan Kragujević/Fond Muzeja istorije Jugoslavije
Stevan Kragujević/Fond Muzeja istorije Jugoslavije

Milošević je tada povukao neočekivani potez, uveo je televizijske kamere. Bio je to žestoki obračun u državnom vrhu Srbije, a on je građanima Srbije omogućio da sve to gledaju. Sjednica je počela 23. rujna u kasnim poslijepodnevnim satima, a završena je 25. rujna u ranim jutarnjim satima. I sve je to bilo na televiziji. Milošević je to uradio zato što je u tipičnoj komunističkoj maniri prije toga "završio posao" i pripremio ishod sjednice.

Dragiša Buca Pavlović, predsjednik beogradske partijske organizacije, bio je glavna Miloševićeva meta na Osmoj sjednici. On je na tom mjestu naslijedio upravo Slobodana Miloševića. Pavlović je 11. rujna osudio srpski nacionalizam, i to tako što je izgovorio čuvenu rečenicu o "olako obećanoj brzini" i rekao da zapaljive riječi ne donose ništa osim požara.

Već 14. rujna uslijedio je napad na njega u članku "Olake ocjene Dragiše Pavlovića" objavljenom u Politici ekspres. Istoga dana Ivan Stambolić je pred delegatima srpske Skupštine obrazlagao prijedlog Predsjedništva da se pristupi promjeni republičkog Ustava. Milošević je sjedio u prvom redu, u društvu generala Nikole Ljubičića.
Obitelj Milošević
Svi su znali Life
"Slobo je štakor, zbog njega ćemo biti u krvi do koljena"

Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić pokušavali su se braniti. Pavlović 17. rujna održava sjednicu Gradskog komiteta u proširenom sastavu, gdje je dobio podršku. Većina ljudi je na njegovoj strani, ali puno je i onih koji se kolebaju.

"Ostaje upamćen primjer Aleksandra Bakočevića i Dragana Tomića koji su 17. rujna podržali Pavlovića, a na Osmoj sjednici Miloševića. Za razliku od njih, Radoš Smiljković, Jagoš Purić, Slobodanka Gruden, Dušan Mitević, Slobodan Jovanović, Zoran Todorović Kundak i Snežana Aleksić odmah su podržali Miloševića", navodi povjesničar Kosta Nikolić za Nedeljnik.

Prije okršaja sa Dragišom Bucom Pavlovićem i Ivanom Stambolićem na Osmoj sjednici, Slobodan Milošević je pripremio teren tako što je 18. i 19. rujna organizirao prijelomnu zatvorenu sjednicu Predsjedništva CK SKS u proširenom sastavu Predsjedništva, s predsjednicima regionalnih komiteta, vodećim službenicima republike, predstavnicima pokrajina, predsjednicima komisija Centralnog komiteta i predstavnicima federalnog vrha...

Franjo Tuđman, Slobodan Milošević | Author: YouTube
YouTube

Ta sjednica trajala je 23 sata, a u debati je sudjelovalo 49 govornika. Predsjedništvo je odlučilo da predloži Centralnom komitetu da Dragišu Pavlovića razriješe dužnosti člana Predsjedništva CK. Za taj prijedlog glasalo je 11 članova, četvero je bilo protiv, uz petero suzdržanih. Da je samo jedan manje glasao "za", bilo kao "protiv" ili kao suzdržan, većinu ne bi imali i Miloševićev plan ne bi uspio.

Na toj zatvorenoj sjednici stvari očito nisu bile tako izgledne za Miloševića. Zato se i navodi da je to zapravo ključna točka njegovog dolaska na vlast, kada je povijest mogla otići i u nekom drugom smjeru.

U nekim tadašnjim organima, kao u Predsjedništvu RK SSO Srbije (Omladine), za odluku je bilo nužno da glasova "za" bude više nego onih koji su "suzdržani" i "protiv". Ako bi se to pravilo primjenjivalo i u Predsjedništvu CK SKS, onda je Milošević na toj sjednici pobijedio za praktično samo jedan glas.
Slobodan Milošević
Moćni lovac Top News
Otkriveno najtajnije kinesko oružje - dao im ga Slobo

"Na toj zatvorenoj sjednici jedan glas je odlučio. U suprotnom bi se povijest drugačije pisala. Vidite što jedan glas odluči. Ta sjednica je dugo trajala. Iza ponoći zove me Momčilo Baljak da mi javi: 'Bucu će protjerati iz Partije, tebe u Sibir...' Tu je sve odlučeno. Sve poslije bio je šou za publiku", ispričao je za aktualni broj Nedeljnika Radmilo Kljajić, u to vrijeme jedan od najbližih Stambolićevih i Pavlovićevih suradnika.

Jedan glas od 11 kojih su glasali za Miloševića, možda je mogao promijeniti sve ono što je uslijedilo s ratovima po prostorima bivše Jugoslavije od 1991. nadalje...

https://iskra.co/srbija/francuski-reporter-zan-luj-tramble-racak-je-bio-najveca-lazna-vest-na-kraju-20-veka/
ФРАНЦУСКИ РЕПОРТЕР ЖАН ЛУЈ ТРАМБЛЕ: Рачак је био највећа лажна вест на крају 20. века
16.06.2019. - 9:46
ИСКРА на Фејсбуку
Француски репортер Жан-Луј Трамбле, који је објавио репортажу о страдању Срба на КиМ у најновијем броју „Фигаро магазина“, рекао је за данашње Новости да је 20. годишњица од престанка НАТО бомбардовања на СРЈ био злокобни догађај који је захтевао да се тако нешто напише.

Трамбле је био један од ретких западних новинара у Београду током бомбардовања 1999. године и који се још од тада интересује за проблем Косова.

„Волим Србе и имам много поштовања према вама, тим пре што Французи нису баш увек били на висини у том погледу“, рекао је Трамбле.

Како је рекао, њега и помоћника директора „Фигаро магазина“ Жан-Кристофа Бијисона погодила је неправда која је Србе задесила.

Догађаји из Рачка и све што их је пратило били су, како истиче, највећи „фејк њуз“ с краја 20. века и један од првих из нове ере.

Покушавамо, наводи он, да се боримо против медијских дезинформација и да, колико можемо, утврдимо истину.

„Срби су били и остали веома храбри, не само у том периоду, већ и раније у историји, у Првом и Другом светском рату, на пример“, рекао је Трамбле и додао да Срби истрајавају у отпору и остају на КиМ и поред третмана који трпе.

Трамбле каже да је „бивша ОВК и власт која је из ње проистекла далеко од модела добре владавине.

Каже и да увек има ствари које нису унете у новински текст, јер нема места за све.

„Најчудније је када уђете на Косово, а на екрану мобилног телефона вам се појави порука ‘добро дошли у Монако’, одакле је један од оператера. А ви погледате око себе и схватите да се ситуација у Монаку и на Косову разликује као небо и земља“, закључио је Трамбле.

https://www.slobodnaevropa.org/a/intervju-voa-dzonson/30000896.html
Džonson: Vučić zna da dogovor sa Kosovom neće biti popularan, ali je vredan političkog bola


"Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i Bosni i Hercegovini nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute", rekao je u intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove.

Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan.

Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis?

Džonson: Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak.

Glas Amerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori?

Džonson: Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja.
/**/ /**/ /**/ Metju Palmer
Pročitajte i ovo:
Palmer: SAD nisu spremne da odobre bilo kakav sporazum Kosova i Srbije

​Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima?

Džonson: SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora.

Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu?

Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam.

Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju?

Džonson: To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta.
/**/ /**/ /**/ Transparent ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu
Pročitajte i ovo:
Kapitulacija koju Srbija nije priznala

​Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju?

Džonson: To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje.

Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju?

Džonson: Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže.
/**/ /**/ /**/ Senator Džonson: Ugledajte se na Makedoniju
Pročitajte i ovo:
Ron Džonson za RSE: Nemačka ima crvene linije, SAD ne

​​Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora?

Džonson: Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive.

Glas Amerike: I, hoće li doći?

Džonson: On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe.

Valter (citat):

DOBRO POSLUSAJTE, I RAZMISLITE DOBRO.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/samit-srbije-bih-i-turske-u-beogradu-u-fokusu-autoput-i-zeljeznica

Nasi politicari su nesposobni bilo sta sami da urade. Zato su im uvek potrebni neki "spoljni" faktori i politicari.

A nije vam bila dobra zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti. Hocete biti samostalni. A nesposobni ste voditi samostalne drzaave. Zato to moraju drugi da rade za vas.

" Bravar je bio hiljadu puta bolji".


Valter