REGISTRACIJA UDRUGE "NAŠA JUGOSLAVIJA"

NA ZALOST JE OVA STRANICA PREKINULA SA RADOM. NEMA DOVOLJO INTERESOVANJA.






Velika hvala drugu Zlatku na izuzetnim naporima,koji su urodili plodom.


https://www.youtube.com/user/Majli66#p/a/u/1/7mKX86gYjSg


https://www.youtube.com/user/Majli66





http://www.nasajugoslavija.org/doc/Deklaracija_o_yu_naciji_lat.pdf


Kao sto se svi mogu uveriti.

Sada je red na nas,drugarice i drugovi.

Drugarski pozdrav,

Valter




NA ZALOST JE U MEDJUVREMENU I OVA STRANICA UKINUTA: RAZLOG JE JASAN: NEINTERESOVANJE GRADJANA:
Zalosna cinjenica i potvrda sveukupnom stanju na nasoj teritoriji. Stariji ( gradjani YU ) nemaju znanje za aktivno ucestvovanje. Mlade nista neinteresuje ( vise ) osim licni interes.
To znaci, bice kako jaci hoce. Jer, gde nema sloge medju gradjanima ima korist neko sasvim "treci".

Ako se proanalizira gornji komentar se sa lakocom moze utvrditi da nema osnova kritici "onome" sistemu.

Kada se danas otvore dnevni listovi se nalazi jos gora situacija i to u svim nekadasnjim drzava iz sastava bivse SFRJ-e.

".........odlazak u kupovinu na Ponte Rosso (Italija) je samo jedan mali primer.
U danasnjem broju (12,08,2010) Glas Istre se na prvoj naslovnoj stranici nalazi tekst "Po spezu ponovo u Trst"...
Usporedjuju se cene namirnica u Italiji i u Hrvatskoj.
Veliki (najveci broj njih) je u Italiji jeftiniji nego u Hrvatskoj.
Zaduzenost hrvatske drzave je veca nego sto je bila zaduzenost cele SFRJ-a.........."

Ovo je samo jedan mali primer,a moglo bi se veoma brzo naci i vise,za danasnje vreme veoma zalosnih primera.

Zato se ne treba cuditi sto sve vise gradjana bivse SFRJ-e zali za onim vremenima.

Pri tome zelim napomenuti da do sada niko nije ni spomenuo onu jabitniju cinjenicu,a to je radnicko samoupravljanje,koje se usporedjujuci sa ovom danasnjom "demokratijom" moze nazvati i zakon iz raja.

Za sve gradjane,radnicku klasu i omladinu to je ono sto jedan zakon u drzavi treba da krasi.

Svi mi znamo u kojoj zemlji je on bio stvarnost.

Pa sad vi razmislite  (ako ste u stanju) dali ste protiv sebe ili ste za sebe?

Valter

http://www.e-novine.com/stav/44148-Jugoslovenski-paradoks.html


Jugoslovenski paradoks
Piše: Vuk Perišić


Vladajuće elite država nasljednica, prvenstveno Hrvatske i Srbije, nalaze se pred važnim – i po njih vrlo neugodnim – raskršćem. One nemaju snage oduprijeti se evropskim integracijskim procesima, iako su ti procesi ujedno i jugoslavenski integracijski procesi, kako faktički tako i ideološki, jer jugoslavenska ideja nije bila ništa drugo nego derivacija, varijanta, a možda i preteča evropske ideje. Demokratizacija država nasljednica i njihovo – evropski uvjetovano – otvaranje kulturnoj i privrednoj suradnji, suočit će ih s razotkrivanjem epohalnog historijskog besmisla nacionalističkih projekata. Nacionalističke elite su u velikoj nevolji i toga su nedvojbeno svjesne. Što mogu poduzeti da bi spriječile ili odgodile buđenje iz hipnoze koja je započela 1987. odnosno 1990. godine?

Ako jugoslavensku ideju shvatimo kao nacionalističku doktrinu, njen zalazak započeo je već 1934. ubojstvom kralja Aleksandra u Marseilleu. Bila je praktično napuštena u ljeto 1939. sporazumom Cvetkovića i Mačeka. Jugoslavenski komunisti su neodlučno i nevoljko razmatrali mogućnost amalgamiranja Južnih Slavena u novu jugoslavensku naciju, ali su od toga tiho odustali u prvoj polovici šezdesetih godina, mada je Josip Broz tome intimno bio sklon. Nacionalisti trijumfalno ističu činjenicu da se nije formirala jugoslavenska nacija ali, kao zatočenici svojeg uma, nesposobni su vidjeti da je, dosljedno svojoj kozmopolitskoj suštini, jugoslavenstvo bilo nevoljno da postane još jedan imaginarni kolektivitet, a kao racionalni svjetonazor zaziralo je od strasti, iracionalizma i privida, bez čega stvaranje nacije nije ni moguće.

Kao državotvorna doktrina, jugoslavenstvo je evoluiralo od klasičnog centralizma (1921.), preko asimetričnog federalizma (1939.) i klasičnog federalizma (1946. i 1963.), do oblika koji se dade klasificirati kao mješoviti federalno-konfederalni tip (1974). Državnim udarima u Novom Sadu 1988. i Podgorici 1989. te donošenjem secesionističkog Ustava Srbije u jesen 1990., Jugoslavija je efektivno prestala postojati kao funkcionalna država. Nakon toga nije bilo pokušaja njene obnove.

Treći oblik jugoslavenske ideje temelji se na kulturnoj i jezičnoj bliskosti i privrednoj i prometnoj komplementarnosti novonastalih država. Ta vrst jugoslavenstva nema državotvorne ambicije. Usmjerena je na nešto neusporedivo zahtjevnije, a to je demokratizacija svih država bivše Jugoslavije i njihovo pristupanje Evropskoj Uniji, što bi zajamčilo i novi kvalitet međusobne suradnje koji zadovoljava i nacionalističku potrebu za zasebnim državama i racionalnu potrebu za privrednom integracijom i kulturnom suradnjom.

Privredna i kulturna komplementarnost jugoslavenskog prostora s vremenom će dovesti do raznolikih, vjerojatno originalnih i diskretnih, oblika integralizma većeg ili manjeg intenziteta, iz jednostavnog razloga što sve jugoslavenske države imaju problematičan feasibility. One su ekonomski slabe, politički beznačajne, provincijalizirane i suočene s teškoćama u financiranju vlastite državnosti. Nije isključeno da će pritisnute zahtjevima stvarnosti, vođene instinktom opstanka i u pokušaju spašavanja onoga što se dade spasiti, upravo nacionalističke elite biti prve koje će tiho potaknuti integracijske procese. Male države načelno nisu neodržive, ali samo pod uvjetom da su demokratizirane i otvorene u najvećoj mogućoj mjeri. Da bi opstale, vladajuće elite jugoslavenskih država biti će prinuđene provesti potpunu demokratizaciju, liberalizaciju i otvaranje svojeg kulturnog i privrednog tržišta, a u takvim uvjetima preispitivanje smisla raspada Jugoslavije postat će i moguće i neminovno.

Konačna preobrazba država nasljednica iz društava tabua i mitova u društva Razuma i Slobode, nastupit će se kada se za njihovim parlamentarnim i stranačkim govornicama bude slobodno raspravljalo o oblicima jugoslavenske suradnje koji nadilaze uobičajene trgovačke, diplomatske i dobrosusjedske odnose. Ishod te rasprave bit će savršeno nebitan. Bitna je samo sposobnost nekog društva da raspravlja o svemu što doprinosi privrednom, kulturnom i demokratskom napretku – o svemu što je u interesu građana. Samo razum donosi boljitak, a politika tabua i mitova uvijek završava u obmani i patnji.

Nitko nije nemilosrdan prema nacionalizmu onako kao što su to činjenice i logika, ukratko: stvarnost. U tome ima pravde jer je nacionalizam i stvarao nacije tako što je prkosio stvarnosti. Dezintegracija Jugoslavije, kao svojevremeni sveti historijski cilj nacionalističkih elita, počela se vraćati kao bumerang, prije svega u obliku fiskalnih teškoća i neracionalne usitnjenosti tržišta, kapitala i prometnih sistema, a s druge strane, svaka iole racionalna, ili barem nominalno demokratska, politika neizbježno će prepoznati prednosti koje donosi sinergija privredne i kulturne suradnje.

Do takvog, doista jednostavnog, zaključka došli su južnoslavenski nacionalni pokreti već u devetnaestom stoljeću. Uostalom, južnoslavenske nacije nastale su u jednom te istom kulturnom i političkom procesu u kojem je nastajala i jugoslavenska ideja, tako da su od samih svojih početka slovenski, hrvatski i srpski nacionalizam bili u neodvojivoj interakciji s jugoslavenstvom i jedni druge su generirali u ozračju koje je katkad bilo polemično, ali nikad neprijateljsko. Sve do 1941. nijedan partikularni južnoslavenski nacionalizam nije sebe doživljavao kao politički faktor koji je suprotstavljen ovom ili onom obliku jugoslavenstva ili jugoslavenske suradnje, osim nekoliko marginalnih separatističkih i šovinističkih, zapravo fašističkih pokreta. Slabost svake zasebne jugoslavenske nacije u evropskom kontekstu, zajednički interes i uzajamna upućenost, bili su toliko očiti i samorazumljivi da su nacionalističke elite, u razdoblju od 1918. do 1941. držale da su ovaj ili onaj oblik, ovaj ili onaj stupanj jugoslavenskog integralizma u vitalnom nacionalnom interesu svake pojedine nacije. Od vremena Starčevića i Garašanina, Radića, Pašića i Korošca, Mačeka i Cvetkovića, Kavčiča, Tripala i Nikezića, pa do danas, nije se u tom smislu promijenilo ništa, jer su partikularni nacionalni ili državni subjekti ostali podjednako slabi, njihovi objektivni zajednički interesi još uvijek su praktično isti, a jezik kao osnovni komunikacijski alat nije postao međusobno nerazumljiv. Nije se promijenila ni narav kapitala, poduzetništva i takozvane visoke, ali i masovne kulture, kojima su čvrste nacionalne granice nepodnošljive jer im je imanentna tržišna i komunikacijska ekspanzija.

Nepostojanje jugoslavenske države pogoduje jugoslavenskoj ideji. Paradoks je prividan. Odsustvo institucionalizacije – i odsustvo namjere da se uspostavi bilo kakva institucionalizacija – oslobodit će jugoslavensku suradnju hipoteke nečijih stvarnih ili umišljenih hegemonističkih namjera, a što je još važnije, oslobodit će je – uvijek problematičnog – državnog upliva. Elementarni (i alarmantni) preduvjet političkog, ekonomskog i moralnog opstanka država na prostoru između Karavanki i Belasice jest da postanu građanska, demokratska i otvorena društva. Ako u tome uspiju, a moraju uspjeti, kulturna i privredna suradnja na jugoslavenskom prostoru zadobit će kvalitetu i intenzitet kakvi nikada prije nisu bili mogući.

Za privrednu i kulturnu suradnju nisu potrebni ni Hej Slaveni, ni plavo-bijelo-crvena trobojnica, ni AVNOJ, ni kralj Aleksandar, ni Josip Broz Tito, a ponajmanje je potreban triglavsko-vardarski kič. Za integraciju jednog prostora nije potrebno da bude obuhvaćen jednom državom, kao što njegovoj integraciji ne može smetati postojanje sedam država, a i zašto bi se te države bavile zaludnim poslom ometanja te integracije ako su demokratske, otvorene, razumne, dobronamjerne i odane interesima svojih građana?

Jedinstveno jugoslavensko tržište – kako se nekad nazivao jugoslavenski privredni prostor – postat će dio šireg, jedinstvenog evropskog tržišta, s bitnom razlikom da je evropsko tržište, za razliku od socijalističkog modela, utemeljeno na načelima slobodnog poduzetništva i slobodne trgovine i da je njegova integrativna moć višestruko i neusporedivo jača, kako u odnosu na ekstenzivno agrarno tržište kraljevine tako i u odnosu na dogovornu ekonomiju socijalističke republike.

Kulturna, naučna, pa i estradna djelatnost, bit će u potrazi za svojom sinergijom, za svojom međusobnom komunikacijom i svojim tržištem, ali u demokratskim uvjetima slobodnog protoka ideja. Protoka koji zaobilazi ili ignorira institucionalne prepreke i, uopće, državne institucije u najširem smislu. U odnosu na uvjete iz vremena jugoslavenskog socijalizma, kulturna suradnja pojedinaca, časopisa, izdavača, medija, naučnih i kulturnih ustanova bit će višestruko intenzivnija, sada slobodna od partijske kontrole, koja je svojevremeno onemogućavala nezavisnu kulturnu djelatnost i obeshrabrivala kulturnu suradnju između republika.

Jednopartijski sistem dogovorne ekonomije, koga se pogrešno doživljava i tumači kao integrativni faktor bivše države, bio je zapravo faktor dezintegracije. Jugoslaviju nije dezintegrirao Kardeljev federalizam. Naprotiv, bio je to gotovo optimalni model. Dezintegrirale su je Kardeljeva organizacija udruženog rada i samoupravna interesna zajednica, koje su atomizirale društvo. Režim je hapsio nacionaliste, ali je gušio i građansku i poduzetničku inicijativu. Iako je bio njegov nominalni protivnik, komunizam je tako pogodovao nacionalizmu – a nacionalizmu pogoduje svako odsustvo slobode i razuma – i nije slučajno da su režimi država nasljednica promišljeno zadržali mnoge elemente i metode komunističke ekonomske i kulturne politike, svjesne njihovog iskušano nedemokratskog i dezintegracijskog učinka. Oba modela vladavine, i komunistički i nacionalistički, užasavaju se svakog građanskog, poduzetničkog i intelektualnog spontaniteta, a nacionalistički režim posebno se užasava spontaniteta komunikacije, suradnje, sinergije i integracije. To je još jedan u mnoštvu razloga zašto nacionalizam, nije, ne može, niti želi biti politika slobode i emancipacije.

Nacionalizam doduše potiče privredu i kulturu i to vrlo bučno, ali na svoj način i u strogo određenim granicama svoga interesa, zapravo dekorativno. Postoje izvjesna privredna poduzeća i kulturne ustanove koji obavljaju prljave financijske i intelektualne poslove za vladajuće nacionalističke elite a za uzvrat uživaju monopolski položaj i raznolike privilegije. Privredna i kulturna autarkija i kriminalna sprega s političkom elitom, jamstvo su opstanka tih poduzetničkih i intelektualnih bandita, koji su nezamislivi u uvjetima slobodnog tržišta i intelektualno poštene kritičke javnosti. Koliko god su im izolacionizam i ksenofobija potrebni za goli opstanak, oni dugoročno ne mogu jamčiti privredni i kulturni razvoj, štoviše, oni su jamstvo krize, korupcije, provincijalizacije i civilizacijske katastrofe. Istini za volju, intelektualnom rasulu doprinijela je i beznadna intelektualna inferiornost lokalnih nacionalizama koji niti su imali, niti imaju svoga Hamsuna, Pounda, Célinea, ili Marinettija.

Osnovna svrha novonastalih država bila je održavanje nedemokratskih i kleptokratskih režima i kulturno i privredno zatvorenih društava. Sama jugoslavenska država i pitanje njenog opstanka, demontaže ili rekonstitucije bili su od drugorazrednog značaja. Početkom devedesetih godina na djelu nije bilo razbijanje Jugoslavije nego onemogućavanje demokratske tranzicije, gdje je razbijanje Jugoslavije bila tek metoda, ili etapa u procesu, tog onemogućavanja. U Jugoslaviji, kao nehomogenoj i relativno velikoj zemlji, politička entropija bila je nemoguća i zato je Jugoslavija bila iznimno podobna za pluralnu demokraciju od čega su nacionalističke elite strepile, jer su im mržnja, autarkija i nesloboda – i sredstvo opstanka i smisao postojanja. Nacionalna država je optimalni okvir za odsustvo pluralizma i izolacionističku entropiju.[1] Nacionalističke elite odbile su priliku da provedu tranziciju Jugoslavije u demokratsko društvo slobodne trgovine i ljudskih prava, iz jednostavnog razloga što takvo društvo nisu htjele uspostaviti ni u svojim novim državama. Njihove nedemokratske težnje bile su komplementarne sa šovinističkom mržnjom, ukoliko su te dvije pojave uopće odvojive. Zato je razbijanje jedne potencijalno demokratske zajednice bilo nužno, kako radi poticanja i održavanja mržnje tako i radi sprječavanja ekonomske i političke demokratizacije. Sinergijski efekt mržnje i neslobode stvorio je perpetuum mobile koji je njihovu mješavinu doveo u stanje visoke konzistencije, kao što se slatko vrhnje pretvara u šlag, pa sve do okamine, do petrificiranog društva. Teško je zamisliti kako bi izgledalo društvo u kojem bi nacionalizam bio doveden do svoje posljednje konsekvence, do totalne pobjede. Vjerojatno bi se urušio u sebe samog u pomanjkanju neprijatelja i mučeničkog samosažaljenja. Nešto slično zapravo se i događa.

Nacionalističke elite su se užasavale i same pomisli da bi se novonastale države konstituirale na liberalno-demokratskom načelu po kojem je građanin jedini legitimni subjekt suvereniteta, što je doktrinarno i funkcionalno nespojivo sa suštinom nacionalne države. Ona počiva na ideji zamišljene privilegirane grupe uzdignute do razine jedinog legitimnog historijskog i političkog subjekta koji gaji neprijateljstvo prema sličnim subjektima i od svojih pripadnika zahtijeva svaku vrst patnje i odricanja. Dok je za liberalno-demokratski model bitno kakva je, a ne koja je država, nacionalizam teži isključivo svojoj državi, pa kakva god bila. Time nacionalizam a priori i već na razini temeljnih konstitucionalnih načela dovodi u pitanje i načelo jednakosti i pluralni demokratski dijalog, a kada ga dopušta, dopušta ga samo privilegiranoj grupi i strogo ga ograničava mitovima i tabuima, ili takozvanim nacionalnim i državotvornim interesima, mada bi ga najradije potpuno ukinuo. Za razliku od tog modela – koji je na jugoslavenskom prostoru uspostavljen 1990. – u liberalnim i demokratskim uvjetima bilo bi moguće postaviti pitanje etičnosti i racionalnosti nacionalizma, pa i smisla jugoslavenske dezintegracije, a što je važnije, bile bi onemogućene kriminalne zloupotrebe vlasti, od političkih ubojstava, preko korupcije i pljačke privredne supstance, do historijskog revizionizma, govora mržnje i konačno, samog rata. No, upravo radi oslobođenja svake vrste kriminaliteta i agresije na modernitet i civilizaciju, uspostavljen je nacionalistički, ne i liberalno-demokratski model. U svojoj nestrpljivoj strasti nacionalističke elite nisu bile svjesne da su rušenjem Jugoslavije i sprječavanjem njene demokratske i tržišne tranzicije, spriječile i demokratsku tranziciju svojih nacionalnih država i tako razorile i vlastita društva, drugim riječima, ugrozile su i njihov, dakle vlastiti opstanak.

Opio ih je početni uspjeh kada su njihovi podanici nasjeli na moralnu paniku i zaljubili se u svoje nove ili (računali su) uvećane države. Dok je slušala govornike kojima "sunce koje zalazi pali nakostrešenu kosu" ili one koji su izgovarali besmislice o "povijesnim silnicama" i "tisućljetnom snu", u gomili se rađala glupava predodžba novog društva, kao idilična vizija raskošnog supermarketa ukrašenog licitarskim srcima i nacionalnim grbovima, ili velikog hrama mistične sabornosti gdje u oblaku tamjana, spiritualno, državotvorno, ratoborno i muževno kleče straight domaćini, ili intelektualne pustinje u kojoj netalentirani pisci časte jedan drugoga književnim nagradama – jer sada, kažu, slobodni su pošto nema ni ekavice ni ćirilice ni siječnja, ni februara, ni Zupana, ni Kiša ni Krleže – ili pastoralne obiteljske arkadije gdje vjerna žena sa sitnom dječicom skrušeno gleda u pod, dok hrabri muž čuva stražu na nekoj čuki i zaljubljeno promatra domovinska prostranstva, a u pozadini se čuju zvona.

Nacionalna država kao histerični, paranoidni i nedemokratski model političkog i ekonomskog sistema, dugoročno je neodrživa osim što je moralno nepodnošljiva. S promocijom ludila, gluposti i zločina u vrhunaravne državne, društvene i intelektualne vrline, na dulji rok se nisu mogle nositi ni zemlje s ogromnim materijalnim i kulturnim resursima kakve su bile Njemačka, Italija i Rusija, a kamoli male, politički i ekonomski beznačajne provincije na evropskom jugoistoku. Zato su se nacionalistički režimi država-nasljednica na sve moguće načine dovijali ne bi li održali ovu ili onu vrstu izvanrednog stanja, u rasponu od oružanih sukoba do trovanja javnog prostora nacionalističkim floskulama i kičem. Taj model potrošen je iz općepoznatih vanjskopolitičkih i ekonomskih, prvenstveno fiskalnih, razloga, kao što su uprkos monumentalnim samoobmanama srpski nacionalisti potrošili negaciju kosovske stvarnosti. Vladajuće elite država nasljednica, prvenstveno Hrvatske i Srbije, nalaze se pred važnim – i po njih vrlo neugodnim – raskršćem.

One nemaju snage oduprijeti se evropskim integracijskim procesima, iako su ti procesi ujedno i jugoslavenski integracijski procesi, kako faktički tako i ideološki, jer jugoslavenska ideja nije bila ništa drugo nego derivacija, varijanta, a možda i preteča evropske ideje.

Demokratizacija država nasljednica i njihovo – evropski uvjetovano – otvaranje kulturnoj i privrednoj suradnji, suočit će ih s razotkrivanjem epohalnog historijskog besmisla nacionalističkih projekata.

Nacionalističke elite su u velikoj nevolji i toga su nedvojbeno svjesne. Što mogu poduzeti da bi spriječile ili odgodile buđenje iz hipnoze koja je započela 1987. odnosno 1990. godine?

Nacionalisti bi se najradije vratili na nulte devedesete godine i vrijeme kada je proizvodnja idiotizma i sukoba bila na vrhuncu i kada su sloboda medija i trgovine i ljudska prava bili ugroženi do razmjera koji su usporedivi s klasičnim fašizmom. U tom smislu mogu se nadati nekom historijskom obratu, nekoj globalnoj političkoj kataklizmi, ili u najmanju ruku, krizi ili raspadu Evropske Unije. U tom pravcu s velikim interesom, i jedva suzdržanim zadovoljstvom, prate svaki i najmanji propust suda u Haagu, grčku financijsku krizu, euro, britanski evroskepticizam, jačanje ksenofobije u Francuskoj i Nizozemskoj, krizu belgijske državnosti i enigmatične ambicije Vladimira Vladimiroviča Putina.

Jedan dio elita zasigurno će poticati incidentno ponašanje svojih jurišnih odreda, veterana, navijača i šovinističke estrade, a i smrknuti kler će u tom smislu dati odgovarajući spiritualni doprinos uz poslovično ministriranje i činodejstvovanje matica, akademija, književnih društava, inženjera nacionalne duše i ostalih specijalista za mentalno i fizičko nasilje. Ne treba zaboraviti ni razbijanje automobila s pogrešnim registarskim tablicama i prebijanje turista, a postoje znaci da bi uspaničeni nacionalisti mogli posegnuti i za terorizmom.

Koristoljubivost je razumna iako je često nemoralna. Nacionalistička dosljednost je vjerojatno "poštena", ali je uvijek iracionalna. Nemoralni politički pragmatik manje je opasan od poštenog fanatika. Pragmatične frakcije nacionalističkih elita – što je vidljivo u ponašanju HDZ-a i SPS-a – počele su posezati za polovičnim, ali utilitarnim rješenjima, a to su kozmetički, a ponekad i sasvim korisni oblici napuštanja izvornog modela: borba protiv korupcije, evropska retorika, olakšavanje položaja manjina, poboljšanje efikasnosti policije i pravosuđa i žrtvovanje mangupa u svojim redovima, uz održavanje ritualnog privida da se ništa nije promijenilo, mada su te frakcije održale svoje tihe dvadesete kongrese i prešutno izgovorile tajne referate.[2]

To je iznimno pozitivan historijski proces koji je doprinio demokratizaciji, iako ga je iznudio vanjskopolitički pritisak i mada iza njega nacionalističke elite kriju paničan pokušaj spašavanja ogromne političke, ekonomske i medijske moći koju su stekle u najvećem grabežnom ubojstvu koje se u Evropi dogodilo nakon Drugog svjetskog rata.

U toj borbi za goli opstanak i kompromisi su postali poželjni. Dok se kleptokratske i nacionalističke konstrukcije nastale na ruševinama Jugoslavije povijaju na vjetru zdravog razuma, njihova sve veća otvorenost i insuficijentna, ali sve jača demokratska kultura, provjetrava ustajale nacionalističke samoobmane. Osim što će umivanje nacionalističkih stranaka doprinijeti razvodnjavanju nacionalizma, dio nacionalističke elite i sljedbenika radikalizirat će pitanje povratka izvornim načelima i ciljevima čime će se razotkriti njihova fašistička suština.

Na bosanskohercegovačku i kosovsku krizu nacionalističke elite računaju kao na zlatnu zalihu potencijalnih sukoba, dakle kao na optimalno sredstvo opiranja potpunoj demokratizaciji i denacifikaciji i, uopće, političkom, ekonomskom i kulturnom oslobođenju građana zatočenih u nacionalnoj hipnozi. Instrumentalizacija Bosne i Hercegovine i Kosova postaje sve teža zbog spore i slabašne, ali ustrajne demokratizacije Srbije i Hrvatske i – koliko god polovičnog – još uvijek upornog međunarodnog nadzora Bosne i Hercegovine i Kosova. Konačno, sve što je rečeno o nužnosti privredne i kulturne suradnje na jugoslavenskom prostoru vrijedi, dakako, i za Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, koliko god će taj proces tamo biti sporiji. Čini se da se pragmatična i realistična frakcija nacionalističkih elita u Zagrebu i Beogradu okreće prečim unutrašnjim problemima i kosovsko i bosanskohercegovačko pitanje održava tek na razini ritualnog praznoslovlja. Ostanak Zapadne Hercegovine izvan granica Hrvatske, odnosno Kosova i Republike Srpske izvan granica Srbije, može izazvati i izaziva nacionalistički bijes, ali se može shvatiti i kao jedinstvena i neponovljiva historijska prilika za svečani odustanak od nacionalizma u ime mira i demokracije, ili barem kao prilika za otriježnjenje. Postoji točka nakon koje se čak i nacionalisti moraju suočiti sa stvarnošću, ali i s nerazrješivim dvojbama.

Ako nacionalističke elite dopuste daljnje jačanje slobodnog tržišta, slobodnih medija i zaštite ljudskih prava, pred očima će im se zbivati proces sve intenzivnije kulturne i privredne suradnje na jugoslavenskom prostoru. Vjerojatno će se ponašati kao da se to ne zbiva iako su i demokracija i jugoslavenska suradnja u dubokoj suprotnosti s njihovim izvornim namjerama. Još je vjerojatnije da će se nonšalantno ukrcati na taj vlak kao da nikada ništa drugo nisu ni htjeli. Uostalom, jedino s tim vlakom mogu pobjeći i od vlastite prošlosti i od bankrota.

Ako u redovima nacionalističke elite prevlada stav da je nastupio skandalozni historijski poraz i ako se zato poduzmu akcije kojima će se izravno i neskriveno onemogućavati jugoslavenska privredna i kulturna suradnja, evropski diplomatski kor, ali i domaća javnost – koja je u odnosu na devedesete godine postala nepovratno bezobraznija – početi će postavljati neugodna pitanja. U nervozi koju bi ta pitanja mogla izazvati nekome bi se mogao oteti iskren odgovor:

– Pa to činimo zato što ih mrzimo! I zato što smo sve poduzeli da ih nema i da između nas i njih iskopamo nepremostivi ambis!

U oba slučaja nacionalizam će biti na gubitku, a demokracija i građani na dobitku. Za to neće biti ni krivi ni zaslužni ni izdajnici u nacionalističkim redovima, ni bešćutna međunarodna zajednica, ni masoni, ni prokleti anarhoindividualisti i mundijalisti. Poraz nacionalizma leži u njegovom utopijskom biću. On je, ako želi biti odan sebi samom, neprovediv i neostvariv. Utoliko više neodrživ ukoliko je dosljedniji, a bio je najdosljedniji kada je opstajao u autoritarizmu, državnom intervencionizmu, fiskalnom teroru, medijskom i pravosudnom nasilju i proizvodnji nepreglednih količina kiča i gluposti. Međutim, kada je najdosljedniji, nacionalizam najbrže proždire vlastitu supstancu. Ostaje mu da odustane od sebe ili izgori u vlastitom ludilu. Sličnu sudbinu doživjeli su i drugi historijski primjeri političkog iracionalizma.[3]

Svojom pobjedom devedesetih godina, koja se doimala potpunom, konačnom i neprikosnovenom, nacionalizam je upao u fatalnu historijsku zamku. Bio je najjači dok je ratovao, a i ratovao je zato da bi bio jak, ali se pokazalo da ni rat ni bjesovi poraća nisu jamstvo za održavanje korupcije, pljačke i hipnoze, koje su se otele kontroli, izazvale potpuni materijalni i moralni bankrot i dovele u pitanje i opstanak i smisao ishodišnog projekta. U svojem opiranju stvarnosti koje traje još od prve polovice devetnaestog stoljeća, nacionalizam se, ostvarivši svoje ciljeve i pretvorivši svoj fiction u faction, našao u ćorsokaku, pred zidom činjenica i razuma. Doživio je epohalno poniženje primoran da potraži spas u jednoj nadnacionalnoj integraciji koja spram malih suverenosti i nacionalističkih tankoćutnosti ima neusporedivo manje obzira nego što su ga imali "Beograd", kako bi rekao Tuđman, ili "Brioni", kako bi rekao Ćosić.

Preslab da spriječi demokratske procese kod kuće i nejak da se odupre evropskom ultimatumu uspostave vladavine prava i slobodnog tržišta, a lišen povoda kojima bi stanovništvo mogao hipnotizirati mržnjom jer ima i Sloveniju i Hrvatsku i Srbiju – što će u očaju ponavljati sve češće i sve glasnije, iako mu nitko ne želi oduzeti te igračke – nacionalizam se zatekao u situaciji da se ono isto državnopravno stanje u čije stvaranje je uložio toliko kriminalne energije pokazuje kao optimalno za spontanu privrednu i kulturnu reintegraciju jugoslavenskog prostora.

Nestankom jugoslavenske države, jugoslavenska ideja pomaknula se u sferu građanskog, vaninstitucionalnog i spontanog. Preselila se na tržište roba, usluga i ideja, gdje, u blaženoj nezainteresiranosti za svoju političku ili državnu institucionalizaciju, može samo jačati. Odsustvo političkih ambicija svjedoči o njenoj demokratskoj, prosvjetiteljskoj, racionalističkoj, pa i elitističkoj suštini. Samo nitkovima je potrebno utočište.

Kada je Jugoslaven – upotrijebit ćemo izraz Jugoslaven kao terminus technicus u pomanjkanju boljeg – ostao bez domovine, historija ga je spasila od nedostojne klopke patriotizma. Shvatio je da mu ni domovina, ni država, ni patriotizam zapravo nikada nisu ni trebali. Postao je slobodan da uživa u svojoj izopćenosti i tako je sačuvao Sebe. I kad bi htio, on više ne može biti Navijač. Dobro je nemati domovinu. To je poraz koji oslobađa. Pobjeda obvezuje. Sada su nacionalisti robovi vlastitih pobjeda.

Nakon raspada države, jugoslavenstvo je postalo nezainteresirano za amalgamiranje, zbrajanje, bratstvo, jedinstvo i zajedništvo jugoslavenskih država i nacija. Njega od 1990. više ne zanimaju kolektiviteti. Ono je – na svoje veliko zadovoljstvo – prestalo biti nacionalna, nadnacionalna ili državotvorna doktrina. Nakon što su nacionalisti otvorili pukotinu koja od Dubrovnika preko Mostara, Sarajeva, Srebrenice, Bijeljine i Vukovara, doseže onu garažu u Osijeku, jugoslavenstvo se okrenulo stradalniku, a to je uvijek pojedinac, njegovo veličanstvo Citoyen. Svaki čovjek je drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Samo nacionalizmi su isti. Zato je anacionalni individualizam prvorazredni moralni imperativ koji, na svu sreću, nadrasta i samo jugoslavenstvo.

Kada se Jugoslaven, koji se podjednako osjećao kod kuće i u Mariboru i Puli i Sarajevu i Ohridu, zatekao u situaciji da su neki dijelovi njegove zemlje – u striktno državnopravnom smislu – postali tuđi, shvatio je da se kod kuće može osjećati bilo gdje baš zato što kuće nema. Kada sve postane tuđe, sve postaje moje. Onaj tko je predobro poznavao svu bijedu umova okovanih Karlobagom, Viroviticom, Unom i Drinom, užasavao se mogućnosti da mu horizont završi na Karavankama i Belasici.

Da bi se doputovalo do Ljubljane, Sarajeva ili Skopja, potrebno je prelaziti državne granice što je isprva bilo i bizarno i tužno, ali nije li podjednako neugodno, bizarno i tužno prelaziti bilo koju granicu da bi se putovalo u bilo koji grad – bilo gdje? Ako netko ima sposobnost da se osjeća kao kod kuće i u Celju i u Požegi i u Tuzli i Ohridu, tada se on s jednakom lakoćom osjeća kao kod kuće i u Pragu i u Rimu i u Parizu i u Amsterdamu. Zašto bi Split, Kotor ili Piran bili bolji od Mletaka, Cádiza ili Bresta – pogotovo kišovitog Bresta? Kada bi Jugoslaven držao da su Sava, Drina i Vardar ljepše rijeke od Seine, Rajne ili Vltave ne bi bio ništa bolji od onih koji su odsjekli Šid od Tovarnika.

U inflaciji država i granica u kojoj je nestala Jugoslavija, sve države i sve državne granice na čitavom globusu ogolile su se u svojoj uvredljivosti i gluposti, a Jugoslaven je s lakoćom i rutinom prekoračio Karavanke i Belasicu i postao građanin svijeta.

Kada su izgubili "svoju" državu i na svaku počeli gledati kao na tuđu, Jugoslaveni su shvatili da svaka država i jest tuđa eo ipso. Tek kada građanin državu spozna kao tuđi i otuđeni aparat sile, obmane i moći, on sebe dovodi u priliku da je sumnjičavo i kritički preispituje, što je samo drugi izraz za demokratsku kulturu. Jugoslavenu, zatečenom kao državljaninu neke – bilo koje – države ostaje da poštuje zakone i poštuje slobodu Drugoga kao jedino dopustivo ograničenje ljudske slobode. Zato Jugoslaveni lojalno i sa zadovoljstvom doprinose demokratizaciji i napretku država u kojima su zatečeni, jer upravo oni ponajbolje znaju da ne treba dirati, ponajmanje rušiti, zatečeno državnopravno stanje. Treba ga poboljšavati strpljivim demokratskim kompromisima. Demokracija i nije ništa drugo nego trajna, strpljiva i kompromisna borba za političke, ekonomske i kulturne poboljšice.

Zato Jugoslaveni ne žele obnovu jugoslavenske države. Zato i ne žale za Jugoslavijom, jer da žale za njom ili da čeznu za njom, prokockali bi svoju moralnu superiornost i neponovljiv intelektualni vidikovac odakle se tako jasno vide sva bijeda i sav jad državotvornosti i nacionalizma. Jugoslavenstvo je anarhistički užitak jer zapravo i ne postoji osim kao drska intelektualna igra. Da su postali nacija Jugoslaveni bi bili lišeni veličanstvene avanture beskućništva i spoznaje da je jedina stvarna granica – teško obranjiva i strateški nepovoljno oblikovana – ljudska koža.

_______________________________________________________________



Interesantan takst,koji treba procitati i razraditi.

Valter

Drug Zlatko mi je poslao mail sa sledecom sadrzinom:

Poštovani,

Rješenjem Ureda državne uprave u Istarskoj županiji od 13.04.2010. godine odobren je upis Udruge
"Naša Jugoslavija",sa sjedištem u Puli,u Registar udruga Republike Hrvatske.

Moje ime je Zlatko Stojković i trenutno vršim funkciju Predsjednika Udruženja.

Udruženje "Naša Jugoslavija" osnovano je sa ciljem da se povrate pozitivne tekovine koje smo mi u
Jugoslaviji imali sreću uživati i to želimo povratiti i našim potomcima ostaviti.

Tu prije svega mislimona kvalitetu školstva (naravno besplatnog),socijalnu i mirovinsku politiku,prava radnika i na kraju,ali nikako nevažno,pravo da nam se prizna postojanje nacionalnosti Jugoslaven.

Sa time u vezi obratili smo se direktno hrvatskom Saboru sa prijedlogom da se i to uključi u promjenu hrvatskog Ustava.

Nažalost nikakav odgovor nismo dobili.

Osnovni sadržaj djelatnosti UDRUGE "NAŠA JUGOSLAVIJA" je:

- zalaganje za mir demokraciju,zaštitu i poštivanje ljudskih prava,građanskih sloboda,bez obzira na
rasnu,nacionalnu,vjersku,političku i drugu pripadnost;

- suprotstavljanje svim pojavnim oblicima rasne,vjerske,spolne i dobne diskriminacije,te svim
oblicima nasilja,terorizma i netolerancije prema različitim skupinama,udrugama,organizacijama,
pojedincima i narodima

- organiziranje,samostalno ili u suradnji sa drugim organizacijamai udrugam,tribina,seminara i
okruglih stolova;

- suradnja sa pojedincima,udrugama i drugim organizacijama iz zemlje i inozemstva koje imaju iste
ili srodne ciljeve;

- uspostavljanje i razvijanje suradnje sa medijima radi upoznavanja šire javnosti sa radom udruge;

- objavljivanje izvještaja o sprovedenim istraživanjima i zapažanjima u posebnim publikacijama,
biltenu udruge kao i u drugim medijima;

- objavljivanje istraživanja javnog mnijenja i stručnih studija

Udruženje "Naša Jugoslavija",sa ciljem bržeg provođenja zacrtanih djelatnosti,poziva na suradnju.

Samo uz međusobnu suradnju i zajedničke nastupe i napore možemo postati značajan faktor u
kreiranju kako političke situacije tako i u kreiranju naše svakodnevnice.

Nije potrebno naglašavati da je u proteklih dvadeset godina politika na području predhodne
Jugoslavije sve napravila kako bi zavadila narode i zavladala nad njima.

Sve po poznatom principu divide et impera.

U ljude je "usađen" osjećaj nemoći.

U posljednjih 20 godina su se na političkoj sceni,na području predhodne Jugoslavije,pojavile mnoge partije,stranke,udruženja,organizacije... sa istim ili sličnim ciljevima kao što ih ima naše Udruženje.

Nažalost,suradnja među njima ne može zadovoljiti.

Osim nekih nama poznatih izuzetaka,uglavnom se sve svodi na "pojedinačna" zalaganja i
ostvarenje postavljenih ciljeva.

To naravno ne može dovesti do nekog značajnijeg uspjeha.

Samo zajedno možemo nešto postići.

Udružimo se.

Više o nama možete pročitati na

www.nasa-jugoslavija.org

a kontaktirati nas možete na

zajedno@nasa-jugoslavija.org

23.04.2011. godine u Splitu se održava II redovna Skupštine Udruženja.

Bilo bi nam drago da nam se
pridružite da se upoznamo,porazgovaramo...

Zlatko Stojković,dipl.ing

Predsjednik Udruženja "Naša Jugoslavija" u Hrvatskoj


Valter

Srdacne cestitke drugovima iz udruzenja "Nasa Jugoslavija",samo napred drugovi,nase vreme dolazi.Vrednosti koje su nekada u bivsoj dragoj nam Jugi vredile bile su daleko naprednije nego u sadasnjoj tzv. demokratiji.Po meni ljudi su se vratili sa ovom tzv. demokratijom i raspadom drage nam Juge nekoliko desetljeta unazad.Ja licno nikakav napredak ne vidim niti sam video nakon nestanka nase Juge niti u jednoj drzavi bivse nam drzave.Mogu oni kriviti vreme,krizu,jos sveze rane itd.itd. ali poznate su cinjenice vec i vrapcima da su novonastale drzave toliko prezaduzene da svaka pojedinacno duguje vise nego sto je citava Jugoslavija dugovala ikada.Razne pronevere,korupcija,tzv. privatizacije i sl. su skoro svakodnevna tema na nasim medijima.

ZATO DRUGOVI DRZITE SE!

POZDRAV SVIM JUGOSLOVENIMA OD DULETA

Evo sta ima novo kad je Udruzenje " Nasa Jugoslavija" u pitanju.





Drugarski pozdrav,

Valter

http://www.vestinet.rs/svet/medvedev-ako-nato-nastavi-da-se-siri-odgovoricemo

Hm,hmm..krik iz tame.."vratite nam jagnjeće brigade"..."komunisti vratite se oprosticemo vam sve"..."brafar je bio bolji"
.............................................................................................................................................................................

Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara! Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".
Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...
Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavljapitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas? A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.
Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

" Veoma dobra observacija, kolega Cedo". = " Crni Gruja i Kamen Mudrosti"

Postavlja se samo pitanje, ko to ( osim nas ovde ) stavrno vidi? Takodjer se postavlja pitanje,cemu politicari u  drzavi, koji prodaju i predaju sve velesilama? Rasturiti drzavu moze svako. To smo iz proslosti i videli. Izgraditi, unaprediti, stvoriti prave uslove za normalan zivot svih gradjana u drzavi, e to nemoze svako. Kao sto vidimo.

Valter

Tacno, uz napomenu "da oni nisu ni dosli" da stvaraju, nego da dmontiraju, prodaju, pljackaju..a, mi neki, navikli na "narodnu vlast" ocekujemo od "njih" da stvore neki novi Energo invest, rade Koncar Zagreb, Energoprojekt Beograd..itd Njihova borba za vlast traje, bice to bitka do istrebljenja, opasna po drustva u bivsoj YU, ne vidi se kraj. A, teme su krajnje "van privredne"..traze se krivci unapred za "nastupajuce neuspehe"..a krivcu su po njima...bar u Srbiji..
.................................................................................................................................................................................................
Протојереј Жарко Гавриловић је у емисији Стање нације, која се емитује на Б92, рекао да је за време комунизма у нашу цркву убачено око ``стотинак`` комуниста, и поменуо је да је о томе говорио и Отац Тадеј, па је због тога као имао неке проблеме...
Желео бих да видим ваше мишљење...
.............................................................................................................................................................................................................
Za vreme kominizma, enorman broj vernika se "ufunjao" u Savez Komunista, najverovatnije iz "sitno sopstvenickog interesa". Radi se o desetinama hiljada u Srbiji, tako da stosunak popova, nije moglo nista da uradi..ama bas nista. Ti "ufunjani" su danas "aktuelna vlast i elita oko nje", njohovo krvavo i sadisticko kolo igra se neprekidno vec 20 godina onako "sitno kaudjerski". Nisam uspeo da se registrujem i prijavim se za postavljanje postova i diskusije

Zalosna cinjenica je,onaj ko nije u stanju da vidi stvarnost,postaje,pre ili kasnije rob svoga neznanja.

Mi svi znamo da se u skoli moze ponavljati razred.

U zivotu nema ponavljanja.

Jednom "prokockana" prilika se nevraca vise.

Da moze da se vrati,je to pod drugim okolnostima,sa drugim ljudima:jednom reciju,to nije vise to.

Ponekad me to neznanje (ili naivnost mase)jako raztuzuje.

Nemam toliko bogat recnik,pa da mogu da opisem tu tugu koja me obuzima zbog neznanja (naivnosti) koja vlada u nasem narodu.

I dok je nas narod u tom neznanju "uhvacen" kao u misijij klopci,drugi (kapitalisti) ostvaruju svoje,po radnicku klasu unistavajuce planove.

Nazalost se mora istaci da su i ti "drugi" nedovoljno inteligentni.

Svak onaj ko malo zna da koristi svoj mozak,vidi da je i kapitalisticki sistem na kraju.

Pitanje je,"sta nam je ciniti,sada"?

Nazad "necemo",ako nastavimo ovako "napred",cemo otici pravo u provaliju. 

To je kao kada sedite na splavu koji nosi reka

Vidite da se kretanje vode sve vise ubrzava i odmah vam je jasno,voda vas nosi ka "vodopadu".

Obala predaleko,voda sve brza.

"Ma hebes zackoljice,kamen mudrosti je resenje.


Valter

Nemam, nista protiv te "nekulturnemprimedbe"..ali molim "suprotne argumente".."nneideoloske prirode"...hm,hmm

S Borkom Vučić sam se upoznao dok sam radio u Beogradu. Ona je dugo vremena bila direktor Centralne banke Jugoslavije i ministar finansija ove zemlje. I do dan-danas se priča da je kroz njene ruke prošlo na stotine milijardi dolara.

Upravo uz podršku gospođe Vučić Slobodan Milošević se našao u politici i od običnog bankara se pretvorio u čoveka za kojeg je saznao ceo svet. „Sa Slobom sam 30 godina. Zvao me je kasno uveče dan pre nego što je umro,“ priznala mi je gospođa Vučić. Naš razgovor koji je trajao dva sata počela je pričajući o sebi:

Ja sam star čovek, imam 82 godine, veteran sam Drugog svetskog rata i borila sam se protiv fašista. Živela sam još u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca za vreme kralja Aleksandra. Odrasla sam u partizanskoj porodici i kao još sasvim mlada devojka učestvovala sam u pokretu otpora.

Dobro sam poznavala maršala Tita. Drugi svetski rat smo dočekali u Beogradu. Sestra, brat i ja smo otišli u partizane. Dobro se sećam Hitlerove okupacije, strahota fašizma i streljanja nedužnih građana.

Prirodno, naš razgovor je prešao na uspomene o tome kako se živelo u SFRJ za vreme maršala Tita:

U Titovo vreme je standard u Jugoslaviji bio visok – viši nego 60-ih godina u Italiji i Španiji. Naši susedi, Mađari i Rumuni su tada živeli vrlo siromašno i često su dolazili kod nas da kupuju namirnice i odeću.

Kod nas se naglo razvijala industrija, dobijali smo jeftine kredite i ulagali ih u razvoj zemlje – u industriju i poljoprivredu. Kad sam dospela na sam vrh političke i finansijske vlasti upoznala sam se sa svom svetskom bankarskom elitom, jer je Jugoslavija bila lider nesvrstanih i sretali smo se s mnogim šeicima naftašima i vodećim biznismenima.

Još uvek održavam tesne veze s Rokfelerom, dopisujem se s glavnim svetskim finansijerima. I sad imam prijatelje u Svetskoj banci, u Međunarodnom monetarnom fondu. Iako se Rokfeler povukao iz posla, stalno se dopisujemo.

Finansijeri su zatvoreni ljudi i retko otkrivaju svoje „komercijalne tajne“. Tako da je o svojim vezama i uticaju, kao i o tome kako se stvarao složeni bankarski sistem u Jugoslaviji gospođa Vučić govorila prvi put:

U to vreme sam bila jedan od finansijskih rukovodilaca SFRJ i stekla sam prilično mnogo informacija. Ne samo to, bila sam predsednik englesko-jugoslovenske banke.

Ona je osnovana 1979. godine i nalazila se u Londonu. Tada smo osnovali bankarski konzorcijum s „Čejz Menhetn bankom“. Ukupno sam osnovala sedam mešovitih banaka s našim i stranim kapitalom. To su bile banke u Londonu, Parizu, Frankfurtu, Beču i Njujorku.

I tako sam početkom 90-ih godina hitno pozvana u London i rečeno mi je da SAD i Velika Britanija nameravaju da zatovre mešovite banke i da povlače iz njih svoj kapital. Tako su od nas pre početka raspada SFRJ SAD napravile dužnike. Zatim su zatvorili sve filijale i povukli svoj kapital iz srpskih mešovitih banaka.

Uzimali smo kredite za razvoj industrije, redovno smo vraćali i zajmove i visoke kamate. Oni su učinili sve kako bi naša industrija prestala da radi, kako ne bismo imali proizvodnju koju bismo mogli da ponudimo stranim potrošačima.

Nije bilo izvoza i upadali smo u velike dugove. Kad sam pitala kolege zašto ne prekidaju bankarsku saradnju s Rumunijom, koja nema takav ekonomski potencijal kao mi ništa mi nisu odgovorili.

Mislim da je Zapad od samog početka pružao finansijsku pomoć Sloveniji i Hrvatskoj. Nas su odbili, a njima su pomagali. Pre raspada SFRJ odigrao se bankarski rat – glavno je bilo uništiti ekonomiju Srbije, izazvati nezadovoljstvo ljudi koji su ostali bez posla. Stvarali su se uslovi za inflaciju i hiperinflaciju.

Posle finansijske blokade uz podršku Zapada na Balkanu je počeo, sad već ne bankarski, već stvarni rat. Borka Vučić je ove događaje ocenila na svoj način:

Rat 1991. godine, zatim rat u Bosni i agresija NATO 1999. godine su konačno uništili zemlju. Narod se razišao po svojim ćoškovima, prestao je normalno da radi.

Mnogi Srbi su izgubili zemlju u Bosni i Hrvatskoj i na Kosovu i postali su siromašne izbeglice. 1999. godine natovci nisu samo uništavali infrastrukturu zemlje, ubijali su decu.

U maju 1999. godine na Varvarinskom mostu pilot je raketom gađao dve devojčice koje su išle u crkvu. Poginula je najbolja matematičarka Jugoslavije, ona je osvojila nagrade na mnogim međunarodnim matematičkim olimpijadama.

Kod nas zasad nije procenjena šteta koju smo pretrpeli u NATO bombardovanju, ali ljudi danas sve češće oboljevaju od leukemije, ima mnogo bolesne dece, naciji je pričinjena genetska šteta.

Posledice ćemo još dugo osećati. Srbija je već jako zaostala za drugim zemljama. Kod nas loše radi poljoprivreda, nemamo šta da ponudimo za izvoz. Zato sve više tonemo u dugove, a nemamo čime da ih vraćamo.

Ovaj intervju je snimljen u proleće 2009. godine u Beogradu. Nekoliko meseci posle našeg susreta gospođa Borka Vučić je tragično poginula u saobraćajnoj nesreći. 1. avgusta 2009. godine u blizini grada Niša doživela je nesreću s letalnim ishodom.

To nije Švedska ili Norveška, to je Kina. Dva sata vožnje od Šangaja u jugoistočnoj provinciji Jiangsu. Selo Huaksi.
Ljudi žive u vilama od nekoliko spratova, sa dva automobila, garažama i lepo uređenim vrtovima. Da li je potrebno reći da se voze najmoderniji automobili, Mercedesi, BMW, kadilaci, svi uvezeni iz Amerike.
Obrazovanje je besplatno za sve stanovnike. Muškarci idu u penziju sa 55 godina a žene sa 50 godina.
Zdravstveni sistem je toliko razvijen da su svi troškovi pregleda i lečenja besplatni.
Da li ste pomislili da se oni bave poljoprivredom?
Svoje bogatstvo duguju fabrikama odeće i tekstila, kopovima uglja, industriji čelika i obojenih metala. Promet je neverovatan oko 40 milijardi juana ili 6 milijardi dolara za 2006 godinu.
Samo tri decenije pre toga selo su presecali blatnjavi putevi, a na njima tradicionalne kočije. Bilo je to selo kao i sva druga u Kini. Danas su putevi asfaltirani, staze za šetnju su pokrivene za slučaj kiše.

Savez Komunista Jugoslavije – Komunisti Crne Gore i Jugoslovenski komunisti Crne Gore donijeli su dana 25.09.2009. godine
O D L U K U
o spajanju u jedinstvenu partiju pod nazivom:
Jugoslovenska komunistička partija Crne Gore
I. Političke partije Savez Komunista Jugoslavije-Komunisti Crne Gore i Jugoslovenski Komunisti Crne Gore ujedinjujuju se u jedinstvenu partiju, koja će nastupati pod nazivom Jugoslovenska komunistička partija Crne Gore
II. Lice ovlašćeno za zastupanje Jugoslovenske komunističke partije Crne Gore je Radislav Stanišić iz Nikšića, Školska 5/16 JMBG 1206953260043.
III. Kongres ujedinjenja u jedinstvenu partiju Jugoslovenska komunistička partija Crne Gore održaće se, nakon pripreme Kongresa od strane ujedinjenih komunističkih partija, o čemu će se članovi i javnost naknadno obavijestiti.
O b r a z l o ž e n j e
Većina članstva komunističkih partija, već odavno je shvatila da je ujedinjenje komunista imperativ vremena u kojem živimo, da treba usaglasiti idejne i političke stavove po ključnim pitanjima, vezanim za sadašnjost i neposrednu budućnost, napravili JEDINSTVENU IDEJNU PLATFORMU, čijim usvajanjem bi bio otvoren put ka ujedinjenju svih komunista, koji bi samo ujedinjeni bili u stanju da ponovo preuzmu istorijsku odgovornost i ulogu AVANGARDE RADNIČKE KLASE u Crnoj Gori.
Za KOMUNISTE CRNE GORE jedan od prioriteta je reafirmacija lika i ugleda komunista kod građana Crne Gore, uspostavljanje saradnje sa komunističkim i radničkim partijama u svijetu, a naročito u bivšim jugoslovenskim republikama, borba protiv svih oblika političkog, ekonomskog, kulturnog i vojnog porobljavanja, koje sadašnji nosioci vlasti i vlasnici mega kapitala sprovode putem globalizacije, tranzicije i pljačkaške privatizacije.
Komunisti Crne Gore očekuju političku podršku ideji ujedinjenja od bratskih komunističkih partija I radničkih partija iz bivših jugoslovenskih republika, kao i svih bratskih KP i RP iz Evrope i Svijeta.
Bez obzira na sadašnje loše stanje u društvu i za nas nepovoljan odnos snaga na javnoj političkoj sceni, komunisti nemaju nikakvog razloga da sumnjaju u ispravnost svojih ideja.
Naprotiv, sadašnje stanje u svjetskoj politici i ekonomiji dokazuje, da su komunističke ideje i dalje superiorne.
Zato,KONGRES UJEDINJENJA KOMUNISTA CRNE GORE treba da označi istorijski početak ponovnog ujedinjenja svih komunista u JEDINSTVENU REVOLUCIONARNU MARKSISTIČKO-LENJINISTIČKU PARTIJU CRNE GORE, sposobnu da preuzme svoj dio istorijske odgovornosti pred Radničkom klasom i građanima Crne Gore, prije svega, za one naraštaje koji dolaze, za jednu bolju, prosperitetnu i naprednu Crnu Goru.

Sve to moze biti tacno.

Problem je u coveku,gradjanu,zeni, deci i starcima.
Velika vecina danasnjih ljudi nezeli da izgubi onaj lazni sjaj koji nudi kapitalisticki sistem.
Istovremeno ta ista vecina zeli da se socijalisticki sistem zadrzi,uvede ili ponovo uspostavi.
To je nemoguce.
Nemoze se sedeti na dve stolice.
Da je to tacno,smo  imali priliku videti u nasoj skorijoj proslosti.
Tek,kada svi gradjani budu spremni da zrtvuju jedan deo svoje "udobnosti" ce se moci nesto promenuti.
Do tada ce i dalje da napreduje Sistem koji iskoristava ljudsku Narcisoidnost i kratkovidost.

Valter

 

Komunisti Srbije su jugofuturisti jer ne priznaju razbijanje Jugoslavije i bore se za njenu reintegraciju, dok značajan broj jugonostalgičara samo oplakuje tu nekada jednu od najlepših i najprosperitetnijih država sveta, pa čak i odustaju od jugoslovenske ideje.
Jugofuturizam je relativno nov termin koji Komunisti Srbije koriste i afirmišu kao odgovor na zloupotrebu, banalizaciju i komercijalizaciju jugonostalgije, kao i potpuno pogrešnog tumačenja velike jugoslovenske ideje. U interesu buržoazije je da se jugoslovenska ideja svede na jugonostalgiju, to jest na žal i kukanje za Jugoslavijom. U interesu buržoazije rade čak i neke organizacije čija se aktivnost svodi na očuvanje tradicija u vezi sa NOB i Jugoslavijom, ali one ne vode borbu, pa čak i da ne spominju reintegraciju SFRJ. Dakle, podanici svetskih imperijalista jugoslovenstvo danas shvataju kao saradnju novih država na ekonomskom, kulturnom i sportskom planu, jer jugoslovenske narode vezuje ista ili slična kultura, istorija, jezik i ekonomija. Najreakcionarniji je stav koji plasiraju sluge svetskih moćnika da će jugoslovenski narodi ponovo biti zajedno kada sve nove države uđu u Evropsku uniju. Međutim, surova je realnost da ulaskom u EU svi naši narodi postaju robovska radna snaga evro-atlantskih neofašista.
Komunisti Srbije upozoravaju i podsećaju javnost da jugoslovenska ideja nije samo etnička, ni ekonomska, ni kulturološka, već je, pre svega, slobodarska ideja. Vekovni san najprogresivnijh ljudi sa naših prostora je bio da svi jugoslovenski narodi žive u jednoj državi, jer samo tako imaju šansu da budu slobodni i ravnopravni. Kroz celu svoju istoriju naši narodi su bili porobljeni, potlačeni, okupirani, a kada su imali svoje države bile su vazalske i podaničke prema velikim silama svog vremena, što je slučaj i u današnje vreme. Dakle, Jugoslavija je preduslov za slobodu i ravnopravnost njenih naroda i narodnosti. To je bilo ostvareno tek pobedom u NOB-u i socijalističkoj revoluciji pod rukovodstvom slavne Komunističke partije Jugoslavije sa drugom Titom na čelu. Rezultat pobede socijalističke revolucije bio je stvaranje jedne od najlepšhih i najprosperitetnijih država sveta – SFRJ, u kojoj su svi njeni narodi i narodnosti prvi put u svojoj istoriji živeli slobodno, dostojanstveno i ravnopravno.
Komunisti Srbije ne priznaju razbijanje SFRJ, bez obzira na surovu stvarnost u kojoj današ živimo, kao što ni KPJ nije priznala razbijanje Jugoslavije 1941. godine, iako je to tada takođe bila realnost. Milionske žrtve su pale za Jugoslaviju u Prvom i Drugom svetskom ratu, a među njima su i 305.000 partizana poginulih u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, i zato Komunisti Srbije nikada neće odustati od jugoslovenske ideje.
Najznačajnija aktivnost Komunista Srbije u vezi sa čvrstom jugoslovenskom orijentacijom je formiranje koordinacionog tela komunističkih i radničkih partija sa prostora SFRJ koje su po svojim programima i aktivnostima jugofuturističke. Tu nema mesta za jugonostalgičare i kvazilevičare, pa je stvoreno solidno jedinstvo komunista sa prostora SFRJ. Komunisti Srbije se i dalje bore da slično jedinstvo ostvare i komunističke partije u Srbiji i tako postanu lokomotiva jugofuturizma.

Упркос напорима националистичких олигархија, што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени ће се све више сећати Југославије као битне државе

Светски ратови су Југославију изнедрили, без њих би стварање обеју Југославија било немогуће, упркос израженом југословенству међу интелигенцијом српском и хрватском. Битно је увидети да је након оба светска рата Немачка била поражена и понижена, а да је стварање Југославије било у интересу сила победница. Краљевина СХС настаје када оне одлучују да растуре Аустро-Угарску, у којој су Немци водили главну реч, а Немачкој натуре понижавајуће услове. Краљевину Југославију разара Трећи Рајх, најмоћнија држава у Европи. Социјалистичка Југославија настаје када је Немачка окупирана и подељена на два дела, док се СССР бори за превласт са САД. Југославија је почетком деведесетих растурена, пошто се коју годину раније Немачка ујединила и постала најјача сила у Европи, а СССР се 1991. и сам распао.

Разуме се, то не значи да настојања Јужних Словена нису била важна. У Србији су најумније главе – радикални демократи Јован Цвијић и Јован Скерлић, али и просвећени конзервативац Стојан Новаковић – пред Први светски рат заговарали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, јер је југословенска идеја била динамит испод темеља Аустро-Угарске, велике силе која је од смене Обреновића 1903. активно радила на поновном потчињавању њихове отаџбине и њеном свођењу на банана-државу, каква је уистину била и пре и после номиналног стицања независности 1878. Слично је било међу Хрватима, масовно незадовољнима државом Хабзбурга, па иако је Стјепан Радић, који ће тек у Краљевини СХС постати њихов национални вођ, писао ћесару Францу Јозефу химну, а своје сународнике бодрећи испраћао са загребачког колодвора у рат на Србију. Хрватска интелигенција била је незадовољна чињеницом да је Далмација била под управом Беча, а Хрватска и Славонија под Пештом. Отуда је Хрватско-српска коалиција, створена 1905, била најјача у предратним годинама међу Хрватима и Србима у Хабзбуршкој монархији, док су у Србији радови Скерлића, тог апостола југословенства, били најчитанији у београдској Народној библиотеци.

Наравно, хрватска и српска елита су имале веома различите концепције југословенства, а разлог томе налазио се у тежњи једних и других да остваре хегемонију у оквиру Југославије. Што су једни били ближи остварењу сопствене концепције, то су се више осећали Југословенима, док су ови други од југословенства све више одступали, и обрнуто.

Ова супротстављеност југословенских идеологија, српске и хрватске, водила је сталним тензијама, па и чињеници да су различите Југославије за 70 година трајања имале пет устава и један уставни закон. Односи снага између Срба и Хрвата утицали су на конкретно уобличавање устава и државно устројство. Каткад су били незадовољни једни, каткад други, а неретко и једни и други. У последња три рата међусобно су се немилосрдно клали. Па ипак, ако се осврну на прејугословенску и послејугословенску националну вазалну или бананодржавну историју, схватиће да су само у Југославији, здружени, имали шансу да буду релативно равноправни чинилац у европској, па и светској политици.

Није Југославија била антихрватска „тамница народа”, јер Хрватима је, који у Југославији први пут у историји остварише национално јединство, много лакше било да се такмиче и сарађују са Србима него с Немцима и Маџарима, пре Првог светског рата, и него што ће им бити с Немцима, Французима и другима, након уласка у ЕУ. Није држава, у којој је долепотписани рођен и у којој је угодно живео првих 20 година, а коју проучава у последњих двадесет година, била ни „највећа српска заблуда и грешка”, већ је она била држава у којој су Срби први пут остварили националистички сан да живе заједно у једној држави. Они никада у историји нису били моћнији политички чинилац. (За оне који живе у митовима треба рећи да се у време хрватског краља Томислава или српског цара Душана обичан народ није питао низашта, па ни сам појам нације није постојао).

Југославија је разорена по милости Немачке; олигархији Европске уније сећање на Први светски рат, дотад невиђену кланицу, изазива нелагоду, стид и кајање. Монументална национална памћења сила победница за ЕУ нису функционална. Инсистира се на општеевропском памћењу ратних страхота. У ЕУ нема места за сећање на Југославију, чедо Првог светског рата, па се отуда више ни не говори о државама наследницама Југославије, већ о „региону” или „западном Балкану”. Ипак, извесно је да ће се ускоро, упркос напорима националистичких олигархија, што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени све више сећати Југославије као битне државе у којој су и они за понешто били питани.

Доцент Филозофског факултета у Београду
Јово Бакић

https://www.facebook.com/yugoslavia.ftw/posts/199846666817562

Ovo je samo potvrda onoga sto sam vec odavno tvrdio.

Procitajte samo polako:"Uzimali smo kredite za razvoj industrije,redovno smo vraćali i zajmove i visoke kamate.

Oni su učinili sve kako bi naša industrija prestala da radi,kako ne bismo imali proizvodnju koju bismo mogli da ponudimo stranim potrošačima".

Izdvojeno iz gornjeg teksta.

Kako je onda moguce da nasa omladina i danas nosi majice i jakne sa grbom te zemlje?

Ko je taj ko i danas u nasoj zemlji rovari protiv nese svesti ?

Dali smo mi stvarno "Ovce" ili ipak neko ima svoj mozak ukljucen?

Pitam se pitam?

Valter

I ovo se dogadja.

/www.facebook.com/pages/TITOVA-JUGOSLAVIJA/486336291390535


Valter

http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1482297-kosovo-ide-ka-anarhiji-albanci-proklinju-dan-kada-su-proglasili-nezavisnost


KOSOVO IDE KA ANARHIJI: Albanci PROKLINJU dan kada su proglasili nezavisnost!

 
Predsednik Sudskog saveta Kosova Enver Peci optužio je kosovsku vladu što ozbiljno ne analizira zahteve sudija i upozorio da situacija ide u opasnom pravcu


Nastavak štrajka sudija osnovnih sudova na Kosovu,koji traje već dve nedelje,velike podele u Savetu tuzilastva i neizbor glavnog tužioca odvešće Kosovo u anarhiju, piše dnevnik “Zeri”.

KOSOVO IDE KA ANARHIJI: Albanci PROKLINJU dan kada su proglasili nezavisnost!

Oni su samo prvi,nece dugo trajati pojavice se i sledeci koji ce proklinjati dan kada su postali "nezavisni" i tako redom.

Samo priznati,da je to stvarno tako......

To bi znacilo stvarno preokret u svemu.

No,tesko da ce se nesto promenuti u inteligenciji vecine.

Na zalost.

Kako sada izgleda su Nemci stvarno u pravu kada kazu " Balkanci".

Zar to stvarno mora da bude tako?

Pa dali je to moguce?

Pitam,se pitam?


Valter