TITO NA SASTANKU SA DRAZOM

TITO NA SASTANKU SA DRAŽOM

Neobična kolona od po jednog kamiona, automobila i motocikla krenula je iz partizanskog Užica 26. septebra 1941. Bila je to delegacija VŠ narodnooslobodilačkih odreda koja je, radi pregovora, krenula u štab Draže Mihajilovića na Ravnoj gori. Sem druga Tita, delegaciju su sačinjavali Sreten Žujović i Mitar Bakić, a pratioci su im bili osmorica partizana.

Tito je posle oslobođenja Užica više puta pozivao Dražu da dođe u Užice da se dogovore o vođenju borbi i da reše razna pitanja, naročito ona oko kojih su izbijali sukobi. Dražin »ambasador« u VŠ, obaveštajni gardijski kapetan Milorad Mitić, javljao je da Draža ne pristaje. Ni drugi predlog VŠ, da se pregovori vode u blizini Kosjerića, na neutralnom terenu – nije bio prihvaćen. Očito, Draža je izbegavao pregovore na najvišem nivou. Javljao je samo da bi uputio delegaciju, ali da on ne može doći. Naprotiv, Tito je želeo da se učini sve što se može učiniti samo da se vidi je li uopšte mogućno sporazumeti se s Dražom kako bi prestali međusobni sukobi i kako bi se sve snage upotrebile za borbu protiv okupatora. Zato je i odlučio da lično, uprkos opasnosti i veoma lošem iskustvu sa četnicima, ide u Dražino gnezdo, na Ravnu goru. Naposletku je taj poslednji predlog VŠ, kako je javio kapetan Mitić, bio prihvaćen.

Vozila kojima je delegacija putovala bila su slaba, dotrajala. Jedan motocikl se pokvario već na nekoliko kilometara iza Užica. Kasnije, mada se većinom išlo seoskim drumovima, delegacija je srećno prošla. Četnici uz put nisu pravili nikakve smetnje. U selu Dobrinju delegacija je srela kapetana Vučka Ignjatovića, jednog od »vlastodržaca« Požege. Ignjatović je bio izukrštan redencima i naoružan do zuba. Vraćao se s Ravne gore. Žujović ga je poznavao još sa pregovora oko incidenata u Požegi, pa je predložio titu da zaustave automobil i porazgovaraju s njim. Ignjatović se u početku ljubazno ponašao. Na kraju, kada je bilo reči o Nediću, otvoreno je rekao:

-Pametan je to čovek. Zna šta radi...

Posle ovog susreta Tito je uz put podugo razmišljao i onda se obratio Žujoviću i Bakiću:

-Nije čudo što s ovima iz Požege čovjek čestito ne može ni o čemu razgovarati. Jest li vidjeli, kaže nam u brk: Nedić zna šta radi!...

U Pranjanima je delegaciju VŠ sačekao nekakav žandarmerijski oficir. Seo je u automobil. Taj bradonja je bio polupijan, i jedva se odvojio od neke žene, verovatno kafedžike.

Tako je već na prvom koraku najeminentnija delegacija VŠ naišla na rđav znak, na pravu četničku atmosferu.

Tito i ostali članovi delegacije stigli su pred podne u Brajiće, pod Ravnom gorom, gde je bila četnička vrhovna komanda. Susret između Tita i Draže nije bio hladan, a ni prisan. I odmah se selo za sto. Pregovori su vođeni u ovećoj seoskoj kući, upravo u jednoj prostranoj sobi Dražinog »Glavnog stana«. U sredini sobe bio je veliki sto, sav prekriven sekcijama. Na zidu je visila karta Jugoslavije. U uglu je bio Dražin lični telefon.

Draža, bradat kao i svi oko njega, bio je u uniformi generalštabnog pukovnika. Na nosu je imao cvikere. Poviše raznobojnih olovki premeštao je iz ruke u ruku za sve vreme razgovora. Ostali njegovi oficiri bili su takođe u uniformi. Svima su im i leđa i grudi bili izukrštani kaiševima.

Tito je nosio odelo od crnoga šajaka, skrojeno po srpskoj nošnji, sa sportskim džepovima na kaputu, čizme, parabelum, torbicu sa sekcijama i nisku šubaru s petokrakom.

Za sto su seli: Draža, njegov politički savetnik Dragiša Vasić, potpukovnik konjičke garde Dragoslav Pavlović i čkan četničke vrhovne komande kapetan Mitić, zatim Tito, Sreten Žujović i mitar Bakić – članovi VŠ NOP odreda. Delegacije nisu sedele odvojeno, već su se izmešale, tako da je levo od Draže sedeo Žujović, a do potpukovnika Pavlovića – Mitar Bakić. U sobi su bili i svi pratioci delegacije VŠ, naoružani automatima, većinom mladi ljudi, a i nekoliko žandara, starih i bradatih, koji su, verovatno kao »stručnjaci« i ljudi od poverenja, obezbeđivali Dražin glavni štab.

Draža je skinuo naočari i pogledao Tita, Žujovića i Bakića, pa rekao:

-Gospodo, da počnemo.

Reč je uzeo drug Tito. Bio je kratak. Govorio je o tome kako ne treba želiti napora da se ujedine snage naroda u borbi protiv okupatora. Međusobnim sukobima četnika i partizana neprijatelj se obilato koristi, naročito u svojoj propagandi. Sva druga pitanja i problemi su manje važni. Njih treba ostaviti za kasnije, da o njima sam narof kaže svoju reč kad se rat završi. Delegacija VŠ je i došla s tim ciljem i smatra da ima uslova da se pitanja sporazumno reše.

Draža je na to neodređeno klimnuo glavom. Nastao je mali tajac, pa je reč uzeo Mitar Bakić.

-Kod vas je, ovdje, engleski kapetan Hadzon – rekao je. – Ja sam s njim i ostalim oficirima koji su kod vas došli prepešačio cijelu Crnu Goru i Sandžak – od mora do Čajetine. Pošto će on obavještavati englesku vladu o stanju u Jugoslaviji, trebalo bi da prisustvuje pregovorima kako bi mogao obavijestiti saveznike i o našim i o vašim pogledima u stavu prema borbi protiv okupatora.

Na to je odmah odgovorio Dragiša Vasić:

-On nam ovde nije potreban! Ovu su naše stvari. Mi će mo njega obavestiti o svemu...

U stvari, ovakvim stavom Draža je manervisao, izbegavao je da pregovorima da važniji karakter, a naročito da prizna delegaciju partizanskog VŠ kao ravnopravnu stranu. Zato razgovor nije ni mogao imati organizovan tok. Draža nije pristajao da govori o predlogu od 12 tačaka koje mu je Tito još ranije, 20. oktobra poslao pismo. Nije se pretresao problem po problem, nego se govorilo čas o jednom, čas o drugom pitanju. Čim se povela reč o Hadzonu i Vasić dao »političko« tumačenje njegovog odsustva, Draža je počeo dokazivati da je jedino njihov pokret zakoniti i pravni izdanak Jugoslavije, da zemlja, u stvari, nije kapitulirala i da on kao predstavnik vlade u Londonu vodi rat protiv Nemaca. U tom svom govoru Draža je više puta levom rukom skidao naočari a desnom kucao u prsa govoreći: »Samo mi...«

Izlažući teze o perspektivama svog pokreta, i Draža i Vasić su govoril o tome da posleratna Jugoslavija treba da obuhvati uglavnom »srpske teritorije« (a u »srpske« oni su trpali sve jugoslovenske teritorije sem delova Hrvatske i Slovenije). Draža je govorio kako su Hrvati izdali Jugoslaviju, kako su svi oni ustaše, kako se sa njima treba obračunati. Muslimane, kako je rekao, treba uglavnom likvidirati u toku rata. U razgovoru on je za njih više puta rekao:

-Poklati, poklati! Sve poklati!

Dragiša Vasić se bio raspričao o tome koliko četnici imaju štete od partizanske štampe.

-Vi nas ocrniste. Brukate nas pred narodom, a ljudi misle da je sve istina. Trebalo bi da prestanete štampati tu vašu Borbu.

Drug Tito je, mada je malo govorio, često energično istupao. Govorio je da se hrvatski narod ne sme izječnavati s uštašama. Ustaše su u hrvatskom narodu ono što su ljotićevci među Srbima. I u Hrvatskoj se partizani bore. Muslimanima i svim jugoslovenskim nacionalnostima treba dati osnovna prava.

U jednom trenutku Draža se, da bi proverio sve sumnje, obratio Titu:

-Pa vi ste, gospodine Tito, Rus!...

-Ne, gospodine pukovniče! Ja sam Jugosloven – rekao je Tito.

Drug Tito je tada u govoru upotrebljavao i poneku rusku reč, sličnu našima, a dosta se osećalo i kajkavko narečje, pa je to, valjda, i navelo Dražu da ga direktno upita za nacionalnost.

Nastavak u sledecem postu

Nastavak

Od delegata VŠ najviše je govorio Sreten Žujović. On je vešto navlačio Dražu i Vasića na pojedine probleme i prosto ih vukao za jezik da kažu šta misle. Četnici su se, uglavnom, trudili da iz ovih pregovora izvuku deo zaplenjenog novca, oružja i platna iz užičke tkačnice. U razgovorima o tim pitanjima brzo se dolazilo do sporazuma. Delegacija VŠ je pristala da se obrazuje zajednička komisija koja bi određivala kako će se trošiti 55 miliona dinara zaplenjenih u užičkoj Narodnoj banci. Novac je, prema dogovoru, bio namenjen uglavnom gradovima i selima koje je okupator popalio. Kada je odlučeno da po 5 milona dobiju VŠ i četnička vrhovna komanda, svi četnički pregovarači su se, očevidno, iznenadili, prosto su zinuli od čuda i načuljili uši. Draža se odmah obratio Žujoviću, koji je predhodno o tome govorio:

-Kada nam možete poslati te pare? Možete li ih dati kapetanu Mitiću sutra ili prekosutra? Znate – pogledao je pri tom u Tita – mnogo su nam pare potrebne. Sirotinja smo...

Čim se počelo govoriti o drugim pitanjima, teže je išlo. Kao i u mnogo čemu drugom, Draža je svoj pokret pokušavao da veže za Kraljevinu Jugoslaviju, nastao je takoe da mu tako nađe legitimaciju, pa je tražio da u svakom selu glavnu vlast predstavljaju »četobaše«. Verovatno je trebalo da to budu nekakvi seoski kmetovi. VŠ je to odbio. Ipak odlučeno je da Mitar Bakić i i Dragiša Vasić pripreme predlog o tome kako da se obrazuju zajednički sudovi. Međutim, od toga ništa nije bilo.

Dogovoreno je da četnička vrhovna komanda bude u Požegi, a da se i partizani i četnici mogu svuda slobodno kretati.

U toku razgovora je Dražin zamenik Pavlović često gurkao Mitra Bakića nogom i šaptom ga nešto pitao.Kao da ga nije zanimalo šta će se rešiti na pregovorima – on se trudio da štogod ućari za sebe. Jedanput je, tako, rekao tiho:

-Vidite kakav sam prljav?! Ni gaća više nemam. Vaške me jedu neprekidno. Pošaljite mi malo platna molim vas. Ja bih za vas, gospodine, to sigurno učinio. Znate, i sami vidite kakav je ovaj naš ratnički život!...

-Pa vidjećemo, nešto će se naći – odgovorio je Bakić mamerno glasno i odmahnu rukom.

To dabome, nije ostalo nezapaženo, pa si ostali pogledali Bakića i Pavlovića.

-Šta kažete, druže Bakiću? – upita Tito.

-Evo, gospodin potpukovnik traži da mu pošaljemo rublje.

-Pa, daj mu, daj... Pošalji mu nešto – dodade Tito.

Draža se okrenuo svom pomoćniku. Ništa nije rekao, ali mu je očevidno bilo neprijatno. I među pratiocima i partizanima i četnicima, iako su bili podeljeni, nastalo je tiho gunđanje i prigušen smeh.

Nešto kasnije Draža se, da bi pokazao veličinu svog pokreta, raspričao o tome kako četnika ima u svim krajevima zemlje.

-A u Crnoj Gori – ihaj! Ima nas kao pleve!...

Na to će Mitar Bakić:

-U Crnoj Gori, gospodine pukovniče, bar zasad – nema četnika. Ja sam prije desetak dana s kapetanom Hadzonom prijepešačio cijelu Crnu Goru i Sandžak, i od mora do Čajetine nijesmo sreli ni jednoga. Pitajte i Hadzona. Možda vam je već pričao?...

Draža posle ovog argumenta nije znao šta da odgovori. Malo kasnije se prisetio:

-Imamo i mi ovde Crnogorca. Urednik našeg lista je Crnogorac.

Za vreme odmora Mitar Bakić se sreo s tim Crnogorcem. Bio je to nekakav teolog i prezivao se Perović Uređivao je četnički list Sloboda ili smrt. Bakić ga je odranije poznavao i pitao ga:

-Šta radiš ovdje?

-Uređujem Slobodu ili smrt – četnički list – odgovorio je teolog.

-Slobodno ono »sloboda« izbriši. Neka ostane samo »smrt...!«. Nego, što ne ideš u Crnu goru pa da vidiš kako se Crnogorci bore! – rekao je Bakić.

Teolog je ćutao zbunjen.

Dok su delegacije razgovarale u sobu je često ulazio Dražin ađutant, mlad oficir, poručnik Tufegdžić, i javljao razne vesti s »frontova«. Tako je nekoliko puta javljao o vestima s položaja. Draža je uzimao telefon, izdavao naređenja, svaki čas pitao koliko vojnika imaju, ucrtavao elipse, strelice i krugove po karti, upisivao datume. Sva ta telefonska zvrjanja, ta izdavanja naređenja u toku razgovora, hitni »poslovi« zbog kojih je ađutant ulazio u sobu izgledali su članovima VŠ smešni zato što je bilo jasno da su namešteni. Draža je time hteo da svoj »glavni stan« prikaže kao komandu visokog ranga, kao štab koji rukovodi mnogobrojnim jedinicama. Jednostavno – da se iz svega toga vidi određena četnička snaga. Međutim sve to, pa i mnogi drugi argumenti koji su iznošeni delegaciji VŠ, bilo je obično blefiranje. Kao šef obaveštajne službe bivše jugoslovenske vojske, Draža je hteo da impresionira delegaciju VŠ i na nju kasnije psihološki deluje.

Pošto je poručnik Tuferdžić za kratko vreme javio Draži i o nekoliko slučajeva napuštanja položaja, Bakić je počeo gurkati potpukovnika Pavlovića, da bi mu se na neki način odužio:

-Raspade vam se sva vojska! Gubite sve šanse u pregovorima!...

Jok, jok! Poslaćemo odmah sveže jedinice. Znate kako je – nesiguran je ovaj seljak kad ga mobilišete.

Za vreme jednog kratkog predaha Draža je hteo da lično Titu pokaže gde mu se nalaze trupe i da se pohvali koliko ima vojske. Uzeo je kartu, privukao je bliže Titu i počeo:

-Pogledajte! Odred od osam stotina ljudi... Ovde – grupa odreda od 2.000. Ovamo 700, tu 250... Šta kažete, ha?...

I tako je Draža prenosio vrh olovke s elipse na elipsu koje su označavale raspored jedinica. Došao je na kosu prema Valjevu, na kojoj je stajao kružić crvene boje, a nije bilo označeno koliko ima vojske. Draža je pripitao potpukovnika Pavlovića. Ovaj nije znao. Ni drugi njegovi saradnici nisu sećali broja. Onda je neko rekao da je juče u Brajiće stigao nekakav poručnik baš sa tog položaja. Ubrzo je taj oficir stajao ukrućen pred Dražom:

- Koliko vas ima tamo? – upitao je Draža.

-Dvojica, gospodine pukovniče.

-Šta govoriš? Jesi li lud?...

-Dvojica, gospodine pukovniče! Samo svojica...

-Marš napolje! – prodera se Draža i nastavi da objašnjava raspored »svojih mnogobrojnih« trupa.

Uto je zazvonio telefon. Čuo se glas koji je javljao da Nemci nastupaju. Draži je to dobro došlo posle one nezgode s jedinicom od dvojice ljudi.

-Idu Nemci, kažete? – upitao je Draža, a posle dodao: - A vi malo vrdnite. Sklonite se...

U jednom trenutku Dragiša Vasić je prišao Titu:

-Da li bi ste želeli šumadijski ćaj?

-Kako ne! Hoćemo čaj – prihvatio je Tito.

Za nekoliko minuta doneli su vruću rakiju. Tito se od prvog gutljaja zagrcnuo. Bilo je jasno da dotad nije znao da vruću rakiju u Srbiji zovu šumadijskim čajem. Draža je pri tom prsnuo u smeh. Tito je samo rekao:

-Ovo je rakija. Podvalili ste mi – i okrenuo se Dragiši Vasiću.

Kada su razgovori nastavljeni, dogovoreno je da četnici odmah dobiju 800 pušaka i 25.000 puščanih metaka iz užičke fabrike oružja, a kasnije da se oružje i municija dele jedinicama prema tome koliko ih utroše na frontovima.

Za vreme rada iznenada je ađutant javio Draži da nešto treba isplatiti. Draža je prstom pozvao žandarmerijskog narednika, koji ke sve vreme razgovora bio u sobi sa nekim drvenim sandukom na leđima. To je, u stvari, bio čovek – kasa. Kada je prišao i okrenuo leđa, Draža je izvadio ključ iz džepa, otključao sanduk, izvadio novac i opet zaključao sanduk, pa komandovao:

-Slobodan si!

Kada su pregovarači otišli na večeru, među njima se pojavio i kapetan Hadzon. S njim je najviše razgovarao Mitar Bakić, jer su se njih dvojica već dobro poznavali. Bakić mu je rekao da je došao sa delegacijom partizanskog VŠ da se dogovore s Dražom o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Rekao je i to kako je predlagao i da Hadzon prisustvuje pregovorima. Engleski kapetan je suvo odgovorio, klimajući glavom.

I sve se na tome završilo. Hadzon se, izgleda, bio dogovorio s Dražom da ne dolazi na pregovore kako bi omalovažio delegaciju VŠ.

Pored ostalih jela, na večeri je bilo dosta pečenja i gibanice. Dok se jelo pečenje, Draža je stalno nutkao Tita i govorio mu:

-Uzmite! Ovo je sa buta... ovo sa rebra!... Vidite – vrat je vrlo dobar!...

Bakić je hteo da se našali s potpukovnikom Pavlovićem:

-Vi ovdje, kako vidim, dobro poznajete ovu svinjsku anatomiju.

Razgovori su nastavljeni i posle večere. I opet je sve išlo mučno, smeteno, napreskok, sa zastajkivanjem. Pratioci delegacije VŠ bili su, tako, već počeli da komentarišu razgovore poluglasno i šaptom. To se prenelo i na Dražino obezbeđenje – žandare, te se jednog trenutka Draža okrenuo njima iskolačenih očiju:

-Kuš, vi tamo!... Ko vas šta pita?

Za sve vreme razgovora ljudi iz Dražine okoline prosto su skakutali oko njega. Potpukovnik Pavlović je nekoliko puta ustaja, mada je sedeo podalje, da pridigne Draži šinjel, i pri tom uvek izgovarao istu rečenicu:

-Ne smete ozepsti, gospodine pukovniče. Kako ćemo bez vas?

Konačan bilans bio je krnj. Draža je pristao samo da se podeli plen i da dobije oružje. Za vođenje operacija rekao je: ako dobije oružje – javiće kako misli. O organima vlasti, zajedničkom komandovanju i drugim važnim pitanjima nije došlo do sporazuma. Jer kada je Tito predložio da se formira zajedničkki operativni štab i da se vode zajedničke operacije, Draža je odgovorio da bi u štabu mogli raditi samo »stručnjaci«, to jest njegovi oficiri, a da su partizani laici za vojne stvari.

Tako je sastanak praktički bio završen. Delegacija je prenoćila u Brajićima. Spavalo se u dve sobe. Tito, Žujović i Bakić imali su krevete. Ostali su ležali u slami. Međutim, mnoge okolnosti su Titu postale sumnjive. I njemu, i Žujoviću, i Bakiću bila je neprijatna Dražina okolina – svuda žandari. Baš oni, dakle koji su njih pre rata progonili. Uz to za vreme razgovoram u predahu, na večeri žandari su stalno nešto u grupicama gunđali i popreko gledali partizane. Sve je to opominjalo delegate VŠ na budnost.

Delegacija VŠ je otputovala rano izjutra. U Požegi se Titov automobil zaustavio na gradskom trgu. Kako je bio pazarni dan, na pijaci se zateklo prilično seljaka. Oni su se okupili oko automobila čim su čuli da su Tito i delegati partizanskog štaba. Prvo što su seljaci upitali bilo je:

-Gde su Namci?

A onda razgovarajući s Titom, mnogi su od njih rekli:

-Ne valja što se Srbi međusobno ubijaju...

Tito im je rekao da je to zaista najveće zlo i da srpski narod treba da bude složan u ovoj borbi: da je delegacija VŠ išla zato kod Draže – kako bi se zajednički borili protiv okupatora; da će VŠ i dalje činiti sve što može kako se međusobni sukobi ne bi ponavlali, već da se rame uz rame borimo...

Pošto se delegacija pozdravila, seljaci su, onako iz gomile povikali:

-Srećan put!

Nastavljajući put za Užice, kolona vozila je čim je izapšla iz Požege bila zaustavljena pred mostom na Skrapežu.

-Ne može preko mosta! Ni ptica ne sme za Užice – rekao je jedan četnik, a drugi su stajali pred mostom kraj mitraljeza i s puškama uperenim u vozila.

I levo i desno od puta, iz rovova, virile su puške i šubare.

Tito je odmah izašao iz automobila i ljutito povikao:

-Šta ste vi? Vojska ili drumski razbojnici? Znate da sam partizanski vrhovni komandant i da sam bio na sastanku s Dražom. Kako se usuđujete da mi pravite zasjede!... Vozi u komandu, kod Ignjatovića!... A vi drugovi, - obratio se Tito, odmah zatim, pratiocima – spremite se, može svašta biti!...

Za nekoliko minuta Titov automobil je ušao u kasarnski krug i zaustavio se pred jednom zgradom. Tio je odmah pozvao kapetana Ignjatovića, četničkog komandanta Požege. Međutim, ni Ignjatović ni Glišić nisu se pokazivali. Izašao je samo Marinković. Čim se ovaj pojavio na vratima, Tito je viknuo ljut kao retko kad:

-Kakav je to bezobrazluk? Kako vas nije sramota da nas napadate? Dajte mi vezu s Dražom!...

Marinković je stajao zbunjen i iznenađen Titovom oštrinom. Pravdao se da on o tome nema pojma, da će odmah tražiti Ignjatovića i Glišića. Posle pola časa Marinković je javio:

-Možete, možete slobodno... Svi...

Kolona vozila se izgubila uskim ulicama i, sad bez zaustavljanja, prešla preko mosta na Skrapežu i zamakla ka Užicu.

Nekoliko dana kasnije u VŠ se saznalo da je u Požegi zaista bila organizovana zaseda s namerom da se izazove incident i da se članovi delegacije VŠ pobiju. Na suđenju posle oslobođenja, govoreći o ovom slučaju, kapetan Glišić je rekao da je Ignjatović bio naredio da se minira most i digne u vazduh kada naiđe Tito. U trenutku kada su automobili VŠ ušli u kasarnski krug u Požegi, i Glišić i Ignjatović su bili u štabu, ali zbunjeni Titovom odlučnošću, nisu se ponavlhjali. Glišić je ustuknuo i naredio da se most razminira. I tek kada je to bilo učinjeno delegaciji VŠ je rečeno da je put slobodan.

Međutim, Mihajilović nije održao reč. On je uopšte imao visoko mišljenje o sebi i svojim sposobnostima, i bio ubeđen da svakoga može nadmudriti. Još kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj, pred rat uspeo je da u uniformi oficira te zemlje ode u SSSR na manerve Crvene armije. Verovao je da je napravio podvig decenije. Ali, prevario se. Na kraju manerva Rusi su delili suvenire. Mihajilović je dobio tabakeru na kojoj je bilo ugravirano ime pukovnika čehoslovačke armije. Međutim, kad je otvorio tabaker, Mihajilović je našao cedulju sa svoji imenom i prezimenom! Pa ipak, on je i dalje visoko ceno svoje rukovodilačke i političke sposobnosti. U početku ustanka povremeno je sarađivao sa raznim saveznicima: Nedićem, Ljotićem, Aćimovićem, Pećancem, partizanima, pa i sa Nemcima.Polazio je od toga će on svakoga da nadmudri. Tako je ubrzo pogazio sporazum sa partizanima – postignut u Brajićima. Njegovi četnici u Požegi ubili su komandanta Prvog šumadijskog odreda Milansa Blagojevića. Onda su napali Užice, pa Čačak, Gornji Milanovac. Sa tim »kapitalom« Mihajilović je pošao na sastanak sa Nemcima u selu Divcima, 14 kilometara od Valjeva. Sastali su se uveče 11. novembrau jednoj kafani. Sa nemačke strane bili su prisutni načelnik operativnog odeljenja generala Bemea, potpukovnik Kogart, Turnerov pomoćnik major Kisel, kapetan Matl i još nekoliko oficira. Od četika bili su: Draža Mihailović, major Aleksadar Mišić, pukovnik Branislav Pantić koji je održavao veze sa Nemcima i kapetan Nenad Mitrović. Nihailović, po ranije sondiranim dogovorima, tražio je od Nemaca oružje i municiju: 100 lakih minobacača, 200 teških mitraljeza, 2.000 puško-mitraljeza, 100.000 bombi, 20.000 pušaka, municije: po 500 metaka na pušku i po 2.000 na puškomitraljez i mitraljez, 100 mina na minobacač; 20.000 pari cokula, 20.000 uniformi. Dok su vođeni pregovori u Divcima Mihajilovićevi četnici predali su Nemcima oko 350 zarobljenih partizana – Takovaca i Užičana u selu Slovcu. Zarobljeni partizani odvedeni su u Valjevo i tamo gotovo svi streljani.

Da ironija bude veća, jugoslovenska emigrantska vlada u Londonu u to vreme bori se kod vlade SSSR da i ta zemlja prizna Mihailovića kao jedinog vođu otpora u Jugoslaviji – dok se on sastaje s Nemcima i od njih traži pomoć!

„.Drug cica“….(nije Slavisa Vajner)..hm,hmm,,,?

Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.           

ZAGREB - Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović dobila je poziv da prisustvuje obeležavanju Dana pobede 9. maja u Moskvi, ali će Hrvatsku na toj svečanosti najverovatnije predstavljati ambasador u Rusiji, javila je agencija Hina pozivajući se na nezvanične izvore iz Ministarstva spoljnih i evropskih poslova.

Pozive na obeležavanje pobede nad fašizmom u Moskvi dobili su čelnici država učesnica antifašističke koalicije, ali je većina zapadnih zemalja najavila da će bojkotovati proslavu zbog uloge Rusije u ukrajinskoj krizi. Proslavi na moskovskom Crvenom trgu neće prisustvovati predsednici SAD i Francuske, Barak Obama i Fransoa Oland, ni britanski premijer Dejvid Kameron, kao ni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, dok će nemačka kancelarka Angela Merkel dan kasnije položiti venac na Spomenik neznanom vojniku u Moskvi.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je prihvatio poziv za proslavu, saopštio je da će na "Paradi pobednika" 9. maja u Moskvi učestvovati i Vojska Srbije. Predsednik Crne Gore Filip Vujanović neće prisustvovati paradi u Moskvi već će 9. maja učestvovati na centralnoj svečanosti povodom 70. godišnjice pobede nad fašizmom u Podgorici.

Četnik iz Slovenije

Dragi Jovanović, Bozidar Bećarević i Dragoljub Draža Mihailović NISU STRELJANI!!! Zato komisija i ne može da nadje dokumentaciju o streljanju, JER JE NEMA. Dragi Jovanović i Bozidar Bećarević, radili su posle rata na formiranju OZNE za Srbiju u Beogradu, a Dragoljub Mihailović, bio je pomocnik načelnika KOSa pri komandi armije u Ljubljani, od 3. avgusta 1946. do 10 aprila 1967. godine, kada je i umro. Sahranjen je na srpskom vojnom groblju iz I svetskog rata u Ljubljani uz najviše vojne počasti. Sahrani su prisustvovali Mitja Ribičič, France Popit i Stane Dolanc kao i kći Gordana. Naime tadašnji novi republicki sekretar za unutr. poslove Slovenije, u svom sefu pronasao je fasciklu sa fotografijama i dokumentima o Draži Mihailoviću. Srpske istoričare obavestio je o ovome gospodin Grafenauer, ali u Beogradu nije bilo interesovanja da se tome posveti pažnja. Zato što je VAŽNO DA SE DRAŽA SRBIMA POKAŽE KAO MUČENIK a ne kao SAUČESNIK KOMUNISTIČKOG REZIMA.

Draza je kremiran !
................................
Драго ми је што сам припадао тинејџерима тог херојског доба и могао да будем ратник за слободу. То је био мој добровољни избор, а показаће се касније, и моја професија. Нисмо тада још читали ни „Капитал“ ни „Манифест“ – наша књига је била „Како се калио челик“ од Островског. Кад се рат завршио већина се прихватила књиге, пијука и лопате и почела да обнавља и гради порушену и спаљену земљу. То радимо целог живота.

Ми се нисмо бавили заробљеним квислинзима и колаборационистима. То је био посао УДБ и народних судова. Ми смо журили на Сремски фронт и пробивши га дали се у потеру за Немцима, да завршимо рат који су првоборци започели 1941. Остаци некада моћне немачке Групе армија Е (450.000) и 230.000 квислинга, највише усташко- домобранских снага ( 150.000) опкољени су у Словенији маја 1945. Немци, са својим командантом генералом Лером, предали су се 9. маја. Најокорелији квислиншки злочинци су безуспешно покушавали да се борбом на живот и смрт пробију до Енглеза у Аустрију и Италију и избегну народни суд. Тамо треба тражити њихове гробнице.

Лер је због разбојничког бомбардовања Београда априла 1941. осуђен на смрт и стрељан у Београду 1946. Ето, такви су некада били тинејџери! Може ли данашња власт и војска ухапсити америчког генерала Кларка и судити му за злочиначко бомбардовање Србије 1999?

Партизани се, као ослободиоци, нису светили. У Југославији је, због ратних злочина, после рата осуђено на смрт и стрељано око 2.000 ратних злочинаца. Партизани су, дакле, судили и стрељали убице, не невине. И пружили руку помирницу сваком патриоти. НОВ И ПОЈ је, на пример, у Србији примила у своје редове септембра 1944. све припаднике ЈВуО ( четнике) који су хтели да се туку против Немаца. То је било помирење. Зато данас у Србији нема куће из које се није бар један војник тукао против тог светског зла. То је наш српски бренд који, нажалост, не користимо. АВНОЈ је новембра 1944. амнестирао све четнике и домобране, сем убица, силоватеља, паликућа и пљачкаша, после чега је дошло до новог вала ступања у НОВ И ПОЈ.

Са Дражом смо раскрстили 15. јула 1946. када је од Војног суда у Београду осуђен на смрт и касније стрељан. Његови посмртни остаци су кремирани, а пепео расут. То је био обавезујући поступак Југославије као чланице ОУН одређен резолуцијом 32. пленарног заседања Генералне скупштине ОУН ( 13. 2. 1946). Тако је поступљено и са остацима 11 највећих немачких ратних злочинаца после њиховог вешања у Нирнбергу исте године. Дража одавно није проблем ове земље већ његови идеолошки следбеници који се окупљају на Равној гори и стално замахују крвавим камама на невернике!

I ponovo se jasno vidi,nivo inteligencije ljude vodi napred,ili u nazad.

Dugi niz godina mi vec idemo u nazad.

Dali to hteli priznati ili ne.

Samo pravilnim informacijama je moguce te pokrete ispraviti.

No i pored informacija je potrebno da to citaoci  i shvate.

Zato su ovakvi forumi mogucnost (posebno za mlade ljude) bolje informacije,od onih koje su imale generacije do sada.

Zato,citajte,informisite se i sami donesite svoje zakljucke.

Pri tome je bitno da nedopustite da neka ideologija prevlada.

Neka vas zelja za pravdom i boljim zivotom insprise.

Svim radoznalim ljudima zelim uspeha u ucenju i shvatanju nase proslosti.

Bez jasne proslosti,nema ni jasne buducnosti.


Valter