PRVI PUT NA SLOBODI

PRVI PUT NA SLOBODI

Nije bilo prošlo ni mesec dana otkako je Užice oslobođeno, a u gradu, u bližoj i daljoj njegovoj okolini desilo se toliko promena. Život u novim uslovima bujao je novim snagama, postavljao na dnevni red mnogobrojne, dotad nepoznate probleme. Partijske organizacije su se bavile sasvim novim poslovima, koji su za ilegalne uslove života i borbe bili potpuno nepoznati. Mobilizacija novih boraca, organizovanje NOO, izbor odbornika u selima i gradovima, snabdevanje fronta i pozadine, plate radnicima i službenicima, politički rad u selu i mnoga druga pitanja sama su se svojom snagom isticala i postavljala na dnevni red. Bila je to prava nova država, u malom naravno, puna svojih nevolja i nerešenih problema, ali i uspeha u organizovanju i radu organa vlasti, privrede i na drugim područjima. Trebalo je da Partijam njeni kadrovi, stigne svuda, da o svemu da svoju reč. Da sve te probleme reši kako se najbolje u tim uslovima mogu rešiti. U tim danima je delatnost partijskih organizacija i rukovodstva u Užicu i u ostalim oslobođenim mestima i selima, u jedinicama odreda bila veoma plodna. Sastanci OK KPJ za Užice, na primer, održavani su vrlo često. I uvek je na dnevnom redu bilo mnoštvo pitanja koja je neodložno trebalo rešavati. Komitet je radio u zgradi hotela »Palas«, u kojoj su bili smešteni i redakcija Borbe, Agitrop CK i druge ustanove. Na sastanke komiteta često je dolazio i poneko od članova CK KPJ. Najčešće su to bili drugovi Edvard Kardelj ili Ivan Milutinović. Njihovo prisustvo, učešće u radu i donošenju odluika doprineli su da sastanci budu operativniji, odluke konkretnije, da se na licu mesta ispravljaju greške i da se zadaci brže sprovode u delo. Razume se, to je bila garancija da se u tim burnim danima, vodi ispravna politika u mobilizaciji novih boraca, u radu vlasti, u snabdevanju fronta, u odnosima prema četnicima i neopredeljenima itd.

U tim i takvim okolnostima, u jeku razmaha ustanka u Srbiji i u drugim krajevima zemlje, održana je okružna konferencija KPJ za užički okrug, prva partijska konferencija na oslobođenoj teritorij, na slobodi izvojebvanoj u borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika.

Sve partijske organizacije sa teritorije okruga i iz jedinica Užičkog NOP odreda birale su svoje delegate za okružnu konferenciju. U Užicu je održana gradska, a u ondašnjim srezovima sreske izborne konferencije. Tako su bila izqabrana 43 delegata iz redova radnika, seljaka, intelektualaca, žena, omladine i boraca. Svi ti skupovi bili su radnog karaktera. Mnoštvo problema bilo je na njima pretresano, zadaci su tako sagledavani stvarnije i svestrano.

Okružna konferencija održana je krajem oktobra 1941. u maloj dvorani, na spratu bivšeg Sokolskog doma. Kako je dan bio vedar, mogao se sigurno očekivati i nalet avijacije. Zato je pored straže koja je bila na balkonu doma postavljen i specijalni osmatrač na bregu iznad zgrade, na Malom zabučju. U maloj dvorani stolovi su namešteni tako da su svi delegati bili okrenuti jedni drugima. Učesnici konferencije okupili su se rano izjutra. Oko 9 časova došao je i predstavnik CK KPJ Ivan Milutinović. Pre početka rada konferencije Dobrivoje Vidić prikupio je od svih delegata podatke o godinama života, zanimanju i partijskom stažu. Kada je došao red na Milevu Đurić, ona je kazala:

-Imam 26 godina...

A Vidić je dobacio:

-Eto ti sad! Stalno si govorila kako imaš 18, a sad, kada se mora tačno reći ispade da si dvaput starija...

Ovoj upadici delegati su se slatko nasmejali.

Među učesnicima konferencije bili su: Željo Đurić, Dobrivoje Vidić, Slobodan Penzić Krcun, Milinko Kušić, Dušan Jerković, Vukola i Cveta Dabić, Mileva Đurđić, Rajak Pavićević, Vitomir Čvorović, Ješo Popović, Aleksa Dejović, Dušan Višić, Ljubo Mićić, Slobodan Popović Bakula, Venijamin Marinković, Mićo Matović, Dragan Milojević, Krsta Pajić i drugi.

Delegati su uglavnom bili mladi ljudi, mahom ispod 28 godina, sem jednog pedesetogodišnjaka. To je bio Savo Popović, čika Sava kako su ga svi zvali. Ovaj seljak iz Latvice i stari član Partije doživeo je i posebnu čast: kao najstariji po godinama on je otvorio konferenciju i ukazao na značaj koji ima za tadašnje prilike.

Sekretar OK Željo Đurić skrenuo je pažnju delegatima:

-Mi ćemo, drugovi, i sada svi biti bezimeni, mada se većina nas međusobno poznaje. Ako bude potrebno da napustimo današnju slobodnu teritoriju, neko od nas će sigurno morati da ostane ovde ili na nekom drugom mestu kao pozadinski ilegalni radnik...

U ime CK KPJ govorio je Ivan Milutibović. On je ukazao na veliki značaj pobeda koje je postigla Partija organizovanjem partizanskih odreda, stvaranjem slobodne teritorije i NOO. Govorio je i o značaju održavanja prve okrušne partijske konferencije na slobodnoj teritoriji; za nju su delegati birani sasvim slobodno, u uslovima koji su sasvim drukčiji od onih u doba ilegalnog rada Partije.

Na dnevnom redu je bio izveštaj o rad partijske organizacije okruga i njenim narednim zadacima. Na govornicu je izašao povisok čovek,mršav, u skromnom seljačkom odelu. To je sekretar Okružnog komiteta Želimir Želo Đurić, dvadeset dvogodišnji učitelj,za koga u bivšoj Jugoslaviji nije bilo posla. On podrobno analizira političku situaciju u svetu, stanje na frontu. Govori o iskustvima iz rada partijskih organizacija na stvaranju i jačanju partizanskih jedinica, o tome kako se snalaze organizacije koje rade na snabdevanju fronta, i izboru organa vlasti, u fabrikama ili partizanskim radionicama. Iznosi iskustva iz delatnosti organizacija u vojnim jedinicama, govori o radu partijskih ćelija u selima, ukazuje na slabosti i greške u radu...

Posle referata sekretara komiteta konferencija nastavlja rad. Delegati se javljaju za reč. Govore Dobrivoje Vidić, Slobodan penzić, Milinko Kušić, rajak Pavićević, Dušan Višić... Problemi rada su mnogobrojni i raznovrsni. Jedan delegat govori o radu organizacija u vojsci, drugi o onome što se postiglo na mobilizaciji radnika da ulože sve snage u proizvodnji oružja i drugih potreba za front, treći o prvim iskustvima iz rada organa vlasti, onda o naporima koji se ulažu na prikzupljanju sredstava za jačanje narodnooslobodilačkog fonda. Govovori se op teškoćama na koje se nailazi u radu na selu, o nedostacima masovne agitacije, o tome kako zbrinuti ranjenike, kojih je svakog dana sve više. Pominju se i teškoće sa nezapošljenim službenicima i kako da se oni reše. Iznose se podaci o tome kolika se sredstva troše za izdržavanje izbeglica...

To je gomila problema. Kao u jednoj maloj fržavi. Delegati se tako i ponašaju – kao da imaju svoju slobodnu državu, pa se brinu u raspravljaju o svim njenim poslovima.

Konferencija je trajala ceo dan, mada su svi delegati dva puta morali izlaziti iz dvorane i peti se uz Zabučje zbog naleta aviona.

U jednom trenutku čuli su se protivavionski mitraljezi, zatim eksplozije bombi u Krčagovu. To su Nemci gađali fabriku oružja. A nisu znali da su je partizani preneli u trezore. Pri povratku delegata sa Zabučja u dvoranu, Vidić je nekoliko njih morao uputiti na front...

Zaključke konferencije predlagao je Želo Đurić u svojoj završnoj reči. Kao i mnogo puta ranije, on je i sada umeo da oduševi sve one koji su ga slušali da ih uzbudi. I to ne samo tečnim govorom nego i pre svega, ulaženjem u srž problema koji stoje pred organizacijama, smelim ukazivanjem na slabosti, osvetljanjem perspektive, koja, mada nije laka, sigurno vodi pobedi naroda i Partije. Zaključci su ukazivali na to da se ideološko – politički rad članova Partije i Skoja pojača, da se partijske organizacije u vojnim jedinicama i oe u radničkim radionicama i fabrikama omasove. U svom radu partijske organizacije treba stalno da pomažu mladim organima narodne vlasti da po selima rede na organizovanju prikupljanja pomoći za front, zatim da se zalažu za održavanje prela, koja su postala popularna ne samo po tome što se na njima oprede dosta vune i isplete veliki broj čarapa, rukavica i džempera za borce na frontu, nego što se tako okupljenoj omladini i građanima, uz rad i razonodu, može govoriti o politici i borvi Partije, o zamahu borbe i uspesima koje postižu partizanske jedinice, o potrebi još većih napora da se snabdeju borci na frontu. Potrebno je da se ojačaju i sreski komiteti, da se više podstakne agitacioni i kulturno prosvetni rad na selu, jes se u toj oblasti najmanje napredovalo. Što više i češće je potrebno upućivati razne kulturne grupe u sela...

Ove i mnoge druge zaključke i odluke konferencija je prihvatila jednoglasno. Izabran je i novi Okružni komitet Partije: Ž. Đurić, D. Vidić, C. Dabić, V. Dabić, J. Popović, S. Penzić, M. Đurđić, V. Čvorović, D. Višić i drugi. U biro komiteta izabrani su: Željo Đurić, Todor Sremčević, Kušić, Đurđevićeva, Vidić i Čvorović.

Pojedini članovi komiteta dobili su i delokrug svoga rada. Tako je Kušić, kao komesar odreda, bio najviše angažovan i odgovoran za politički i partijski rad u vojnim jedinicama, Mileva Đurđić je radila među ženama, Vidić na jačanju skojevskih aktiva i među omladinom, Čvorović na jačanju NOO itd.

Posle završetka konferencije rad partijskih organizacija je postao življi i bogatji. Mnoge organizacije su se ojačale prijemom novih članova, razvile su ideološki rad. U partizanskoj oružani, u tkačnici, u radionicama i drugim ustanovama ili jedinicama bili su organizovani partijski tečajevi na kojima su izučavani »Istorija SKP(b)«, osnove lenjinizma ili politička ekonomija.Pored drugih rukovodilaca, na nekim od tečajeva predavao je i Trajko Stamenković.

Posle okružne partijske konferencije primljen je i veći broj novih članova iz redova radnika oružane, sa železnice, iz tkačnice, partizanskih radionica, primnjeni su istaknuti borci, zatim vredni radnici u selu. Mnogi od nih su kao članovi Partije išli u borbu na Trešnjic, na Kadinjaču. I hrabro se borili. I ginuli.

Tada su stvorene i nove partijske ćelije u mnogim selima, u Triplovi na primer. Organizacija u Straparima, na primer, povećala se i brojala 8 članova i od svog sela stvorila jako partizansko uporište.

Učesnici okružne partijske konferencije i svi komunisti ispunjavali su zadatke i odluke koje su jednoglasno prihvatili. Još jače su prilegli na posao i sve svoje snage uložili u borbu za oslobođenje

" Za otadžbinu je lepo živeti i za nju umreti. Vesli Klark mi je rekao da će on za tri dana uništiti VJ, ali na njihovu nesreću taj čin nisu nikada ostvarili. Dok sam ja sa ostalim optuženima u Haškom tribunalu sedeo na optuženičkoj klupi jer sam branio zemlju, Klark kao dokazani zločinac nije se udostojio ni da se pojavi kao svedok u Haškom tribunalu", naglasio je Ojdanić i dodao da sa ponosom kaže da Vojska Jugoslavije nije kapitulirala ni izgubila ni pedalj suverene zemlje SRJ, ali da se danas može čuti suprotno što vređa zdrav razum i časne branioce otadžbine.
Posle obraćanja generala usledilo je opšte slavlje. Policija je za vreme Ojdanićevog obraćanja novinarima i okupljenima blokirala saobraćaj na aerodromu.
Da podsetimo penzionisani general Vojske Jugosavije Dragoljub Ojdanić, koji je izdržao dve trećine kazne u Hagu sleteo je redovnom linijom " Er Srbije" iz Amsterdama u 14.33 časova na aerodorm Beograd.