AKCIJE SKOJ-a

REČ MLADOSTI

Sedamnaesti oktobar 1941. godine postao je jedan od mnogih značajnih datuma Užičke republike. Toga dana, na velikom omladinskom mitingu, osnovan je Srpski narodnooslobodilački omladinski savez, borbena organizacija rodoljubive omladine.

A samo dan ranije, 16. oktobra, u Užicu je zasedala oružana konferencija SKOJ-a. Konferencijije prisustvovao Aleksandsr Ranković i oko sedamdeset delegata. Jedna od njenih odluka predviđala je da se sutredan sazove omladinski miting na kojem bi se donela odluka o osnivanju Srpskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza.

Miting je. Zbog mogućnosti naleta neprijateljskih aviona, bio zakazan za 8 sati uveče. Celko popodne u grad su dolazile povorke omladinaca iz Užica i predstavnici jedinica sa fronta. Užice je toga dana grmelo od pesme mladost. Dala omladinskog doma bila je prepuna još pre početka mitinga. Zidovi iskićeni cvećem, ukrašeni savezničkim zastava i nacionalnom trobojkom. Na drugom stolu predsedništva veliki buketi cveća. Za stolom, u predsedništvu je i sekretar CK SKOJ-a Ivo Lola Ribar, član CK SKOJ-a Mile Radosavljević Abas, sekretar OK SKOJ-a Dobrivoje Vidić, Olga Bogićević i drugi istaknuti omladinski radnici. A iz dvorane, s balkona, odjekuje partizanska pesma.

Burno pozdravljen, na govornicu izlazi Dobrivoje Vidić i otvara miting. On govori o težnjama slobodoljubive omladine celog sveta da stvori jedinstveni front borbe protiv porobljivača. Za ostvaranje jedinstva mladih celog sveta, omladina Jugoslavije ulaže velike napore. Sada, u jeku teških ratnih okršaja, treba okupiti svu omladinu koja hoće da se bori za slobodu bez obzira na politička i druga ubeđenja. Omladina Srbije se nije pomirila s tim da je njena otadžbina pokorena. Ona je među prvima pohrlila u partizanske odrede i već postaje njihova glavna i najbrojnija snaga.

»Sveti plamen ustanka gori širom zemlje. Više nego ikad dosad potrebno je ujediniti sve snage, sve narode u borbi protiv mrskog osvajača. Omladina mora iskovati nesalomljivo jedinstvo svih svojih mladih redova. Ona mora postati jedna od glavnih snaga naše NOB. Zato se i stvara Srpski narodnooslobodilački omladinski savez. Cilj Saveza je da ujedini sve napore srpske omladine, svih njenih rodoljubivih organizacija, grupa i pojedinaca u svetoj oslobodilačkoj borbi našeg naroda... Naša osnona parola danas jeste: »Sve za front, sve za pobedu ustanka!« Naš Savez, zajedno s narodom i oslonjen na oružanu snagu naših slavnih partizanskih odreda, predstavlja savez mladosti oslobođene i porobljene Srbije protiv fašističkih varvara...«

Posle dugotrajnih aplauza kojim su pozdravljene Vidićeve rači, na govornicu stupaju predstavnici radničke, seljačke i školske omladine. U ime radnika omladinaca istupa mladi metalac, već poznati borac Užičkog odreda Aleksa Dejović:

»Radnička klasa je prva podigla svoj glas u borbi protiva ugnbjetavajućih klika, tražila oslobođenje radnih masa od izrabljivanja i ugnjetavanja i borila se za ostvarenje tih težnji. Mi, mladi radnici, nastavićemo s još većim poletom i uspehom časnu i tešku borbu naših starijih drugova do potpune slobode...«

Učesnici mitinga pozdravljaju muške reči o doprinosu omladine pojedinih srezova užičkog okruga oslobodilačkoj borbi i zavete njihovih predstavnika da će svim snagama raditi na jačanju Srpskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza.

Slobodan Penzić govori u ime štaba Užičkog partizanskog odreda. On ističe da je stvaranje borbenog jedinstva omladine oslobođenog užičkog kraja sigurna zaloga jedinstvene i uspešne borbe narodnooslobodilačog pokreta.

Sekretar OK KPJ Željo Đurić već svojom pojavom diže na noge sve učesnike mitinga. Njegove vatrene reči razgaraju žar omladine. Bura aplauza se ne stišava.

-U ime Komunističke partije, – govorio je Đurić, – koja je prva podigla zastavu slobode srspskog naroda i srpske omladine pozivam vas da vaš novoosnovani Savez bude rov i ispred kojeg će fašistički gadovi naći smrt. Vaš Savez, vaše jedinstvo sigurna je zaloga pobede užičke omladine, zaloga je pobede srpskog naroda...

Poslednji govornik ne mitingu digao se iza stola predsedništva. Dobrivoje Vidić je objavio:

-Reč ima drug Pavlović, predstavnik CK SKOJ-a.

Na govornicu je izašao Ivo Lola Ribar, sekretar SK SKOJ-a. Cela dvorana je na nogama. Aplauz ne prestgaje. A Lola je svojim vatrenim rečima već za nekoliko minuta uzburkao masu učesnika mitinga. Dvorana se prolamala od povika i skandiranja. Iz svake reči, iz svake misli Loline kao da vrcaju varnice i raspaljuju oduševljenje. Lola izbacuje poklik:

-Sve za front!

Omladina, kao jedan čovak, ustaje i prihvata pvu krilaticu.

Lola nastavlja:

-Drugovi i drugarice, u ovom našem ustanku vodi se borba za biti il ne biti. Naša glavna borbena parola treba da bude: »Krv za krv, oko za oko, zub za zub...« Nećemo ništa zaboraviti neprijatelju. To su naši poklici s kojima ćemo ići do konačne pobede....

I omladinski tribun završava svoj plameni govor:

»Učvršćuj svoje jedinstvo, omladino Srbije! Budi kamen temeljac borbe omladine Jugoslavije u ovim teškim okršajima protiv fašističkih osvajača. Napred smelo u pobedu!«

Lola Ribar je, u ime CK SKOJ-a, izjavio da Savez komunističke omladine u celosti pristupa novoosnovanom Srpskom narodnooslobodilačkom omladinskom savezu, da nikad neće napustiti nepomirljivu borbu za slobodu zemlje, naroda i omladine.

Dvoranom odjekuje skandiranje omladine: »Sve za front! Sve za front!..«

Te večer izabran je Okružni odbor Narodnooslobodilačkog omladinskog saveza. Miting je završen pred ponoć. Uskoro su osnovani i sreski savezi u Požegi, Čačku, Gornjem Milanovcu, Guči, Bajinoj Bašti.

Omladinski miting u Užicu bio je prvi osnivački čin, prva klica jedinstvene omladinske organizacije – Sreskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza, iz kojeg je kasnije izrasao Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije.

LOKOMOTIVA BROJ 83062

Bilo je prošlo svega nekoliko dana od oslobođenja Užica. Jednoga jutra ušao je među radnike ložionice njihov komesar i rekao:

-Važna novost, drugovi! Od Vrhovnog štaba smo dobili zadatak da napravimo mali oklopni voz... Jutros sam bio kod druga Vukole i on mi je to saopštio.

To je bio neobičan i sasvim nov zadatak za radnike ložionice. Njime se oni ranije nikad nisu bavili, niti su pomišljali da tako nešto mogu dobiti u rad. Naravno, od njih se nije tražilo da naprave pravi oklopni voz, onakav kakav izrađuju fabrike, nego nešto prostije, primitivnije, što će ga zameniti. I rukovodstvo ložionice i radnici tako su i shvatali novi zadatak. I jedino ga je tako i trebalo shvatati.

Kada je razmotren nacrt plana o izradi voza, došlo se do zaključka da treba napraviti kompoziciju od lokomotive i još tri vagona, od kojih će jedan biti zatvoren, a sva otvorena. Posle toga odmah pristupilo radu. U ložionici je bilo dosta materijala, u prvom redu čeličnog lima i cementa. To je bilo ono što je najvažnije i za ovaj posao najhitnije.

Ko je pravio planove i davao naloge za izgradnju oklopnog voza? Sami radnici i stručnjaci ložionice. Upravo, oni su se dogovorili kako šta da urade. Savetovali su se za gotovo svaki manji ili veći posao. A raditi na takav način bilo je jedino i mogućno. Jer niko od njih u tome nije ima nikakvog iskustva. Samo se znalo ko je stručnjak za koju vrst poslova.

Odlučeno je da se odmah priđe poslu na lokomotivi. Za tu svrhu izabrana je lokomotiva broj 83062. Nju su pre rata vozile mašinovođe Božo Radaković i savko Grković s ložačem Dušanom Kuljaninom. Znali su da je dobro očuvana – imala je snažne točkove i razvijala veliku brzinu. Zato su baš nju i izabrali. Određani su i radnici koji će raditi na njenoj popravci. Među njima se isticao Mile Milosavljević. Radnici su najpre čeličnim limom,debelim desetak milimetara, obložili kujnu lokomotive. To je bio najteži i najdelikatniji posao, pa su zato majstori, kada je bio završen, hteli da utvrde njegovu vrednost. Naravno, i to su učinili na najprostiji način, pošto su hteli da budu sigurni. Uzeli su nekoliko pušaka i s odstojanja od 20 metara gađali ojačana mesta. Rezultat je za njih bio sasvim povoljan: ni jedno zrno nije probilo novi oklop lokomotive. Čak su se jedva zanala mesta gde su zrna udarila. To je bilo dovoljno da potvrdi kako je ono što su učinili moglo dobro da posluži svojoj nameni.

Prepravka vagona za oklopni voz nije zadavala toliko brige kao lokomotiva. Zidove vagona je, u stvari, trebalo samo udvostručiti i između njih postavitipesak, a osetljive delove i cementirati ili obložiti čeličnom pločom. I izrada predviđenih puškarnica nije činila naročitu teškoću.

Radnici ložionice su na tome poslu radili neprekidno i danju i noću, sve dok voz nije bio gotov. Ukupno – nepunih dana. Tako je, eto, slobodno Užice dobilo još jedan kuriozitet – oklopni voz. Na ostvarenju ovog zadatka radilo je više radnika zapošljenih u ložionici: Božo Radaković, Andrija Vukotić, Stojan Jelisajević, Dragojlo Vasiljević, Mihajilo Spasojević, Slavko Cerović, Radomir Nikolić, Milorad Ristović, Đorđe Stefanović, Budimir Nikolić, Dušan Kuljanin, Milenko Dogandžić i drugi.

Vozom je raspolagao Vrhovni štab, a trebalo je da posluži hitnom patroliranju i intervencijama na pruzi blizu fronta, patroliranju duž pruge Užice – Čačak i u onim područjima koja su povremeno kontrolisali četnici.

Članovi Vrhovnog štaba i svi rukovodioci koji su videli partizanski oklopni voz bili su zadovoljni njegovom izradom. Kako je bilo malo želazničkog osoblja, a mnogo poslova za železnicu i ložionicu,to se posada oklopnog voza menjala. I mašinovođa i ložač menjani su prema potrebi i prema tome koliko je osoblja bilo, ali je u svako doba po jedna kompletna četa morala biti spremna da krene bilo u kom pravcu.

Zna se da je na prvo putovanje oklopni voz pošao prema Požegi i da je sve što je učinjeno bilo dobro.Nešto kasnije mašinovođa Savko Grković i ložač Žarko Stanić vozili su oklopni voz od Užica do Čačka. U vozu je bilo nekoliko partizanskih rukovodilaca. I danas se Grković seća kako ga je jedan od sprovodnika voza upozoravao:

-Pred svakim mostom uspori vožnju, da osmoptrimo nije li neko od njih možda miniran...

I mašinovođa se toga pridržavao. Voz je usporavao i pred mostovima, i pred tunelima, i na većim krivinama.

Oklopni voz je naročiito dobrodošao u danima kada su se četnici dokopali Požege i kada su počeli da ometaju i sprečavaju saobraćajna pruzi prema Čačku. Nekoliko puta vršili su prepade na kompozicije koje su upućivane u Užice ili se vraćale odatle. Jednom su, po nalogu svoje komande u Požegi, na silu zaustavili zaustavili kompoziciju sa vagonom pušaka i municijom upućenom na front kog Fornjeg Milanovca, grada na koji su Nemci već nekoliko puta nasrtali. Kompoziciju su tada vozili Todor Bakić i Žarko Stanić. Njih su, iz jednog šljivika u blizini Ovčar – Banje, jakom vatrom napali četnici. Voz je bio zaustavljen i vraćen u Požegu – prazan. Četnici su svu municiju opljačkali. A Milanovac u tim danima nije uspeo da odoli navali okupatora baš zato što je njegovim braniocima ponestalo oružja i municije.

Drugi put su četnici u samoj stanici Ovčar – Banje ranili ložača Strajina Mićovića. Posle ovako učestalih prepada, saobraćaj na pruzi Užice – Čačak morao je biti sveden na najmanju meru. Ali otkad je pred važnijim kompozicijama bio upućivan oklopni voz, više nije bilo nikakvih incindenat. Četnici se nisu usuđivali da napadnu partizanski »oklopnjak«.

U danima kada su četnici napadali na Užice i druga mesta slobodne teritorije, oklopni voz je vrlo često patrolirao duž pruge prema Višegradu, a naročito prema Čačku. Jadanput je bombardovan u Gorjanima, ali nije oštećen. Njegova je posada više puta donosila važne vesti, izveštavala o kretanjima neprijateljskih snaga, a ponekad i sam stupala u akciju.

Svi pripadnici Železničarske čete danju su bili na radnim mestima, s oružjem uza se, a noću zajedno, u pripravnosti.

Partizanski oklopni voz se nekoliko puta u kritičnim situacijama probio iz Užica prema Čačku i Višegradu. Pri povlačenju bolnice i drugih jedinica krajem novembra, on je prevozio i ranjenike iz Užica do Kremna i u isto vreme vršio patrolu i izviđačku službu.

Lokomotiva partizanskog oklopnog voza preživela je rat. Dugo je saobraćala na pruzi Lajkovac – Mladenovac.

Radnici ložionice u Titovom Užicu, na čijoj upravnoj zgradi stoji danas spomen – ploča s imenima 32 radnika ovog kolektiva poginulim u narodnooslobodilačkom ratu, napravili su 1947. minijaturni oklopni voz sa lokomotivom – isti onakav kakav je bio pravi partizanski oklopni voz 1941. godine. On se danas nalazi u Muzeju narodnog ustanka u Titovom Užicu.