"PARADA" NEMACKIH ZAROBLJENIKA U UZICU I ŠTUKE NAD GRADOM

»ŠTUKE« NAD UŽICEM

Nemački avioni su bili prava napast za oslobođenu teritoriju. Narod je brzo upoznao zloglasne štzuke, koje su svojim jezivim i zlokobnim sirenama unosile nemir i metež. Znalo se da donose samo smrt i pustoš. A Švabe su, opet, prilično sigurne da partizani nemaju čime da im se suprostave, slale avione na oslobođene gradove kad god bi im se za to ukazala prilika. Zato su štuke, bregei i drugi avioni često prosipali svoje zapaljive tovare na sve strane. Naročito na stambena naselja.

I Užice je dobro zapamtilo ove »vazdušne ubice«. Istoga dana kada su se povukli iz Užica i grad predali četnicima, Nemci su uputili na njaga šest štuka, i one su izručile bombe na stovarište municije u Krčagovu. (Iz ovoga se vidi kočoko je bio jak nemačko – četnički savez!) Mada su uspeli da zapale deo municije, ipak cilj nisu postigli: partizani su pristizali sa svih strana, gasili požar i iznosili municiju. A četnici se na to nisu ni osvrtali, kao da se ništa nije događalo. Uskoro su, jednoga dana, avioni uporno tražili stovarište municije, ali ga nisu našli.

Već prvih dana posle oslobođenja grada vlasti i komande jedinica preduzele su sve moguće mere da se Užice koliko – toliko osigura od napada iz vazduha. Organizovana je protivavionska odbrana, za čijeg je komandanta bio postavljen rezervni oficir Mihajilo Tomić, učitelj iz Gorobilja. U početku je Tomić i sam bio na jednom protivavionskom mitraljezu. Na nekoliko obližnjih visova – na Dovarju, Šančevima, na Pori, - zatim u Malom parku pred gimnazijom, pred zgradom Vrhovnog štaba, na zgradi hotela »Zlatibor«, nad štamparijom Borbe- bili su postavljeni protivavionski mitraljezi na specijalnim, visokim postoljima. I pokazalo se da ta mera nije bila bez osnova: avioni dočekani vatrom protivavionskih mitraljeza bili su primorani da lete visoko i nijanput nisu bombardovali grad.

Bio sam, u dužim vremenskim razmacima, tri puta po nekoliko dana u slobodnom Užicu. I svaki put doživeo vazdušne uzbune.

Prvog dana posle oslobođenja doletele su dve štuke. Kada je dat znak za uzbunu, samo deo naroda se povukao na periferiju. Niko avione nije uzimao ozbiljno. Bilo je tu i prkosa i ponosa, spojenih sa borbenim zanosom.

Kada sam drugi put došao u Užice, po povratku sa kraljevačkog fronta, naš Dragačevski batalon se smestio u zgradu osnovne škole. Idućeg dana oko podne počele su da zavijaju sirene. Bio je to znak da dolaze avioni. I bataljon se morao brzo skloniti gore, u najbliža brda. U kasarni su ostali samo dežurni. Avioni su stvarno doleteli. Brujali su iznad grada, zavijale su njihove stravične sirene, štekali su naši protivavionci, a onda su se avioni izgubili. Grad je bio uznemiren, ali nijedna bomba nije pala na njega.

Treći i poslednji put došao sam u slobodno Užice na veliki praznik, na svečanu proslavu 24-godišnjice oktobarske revolucije. U štabu Užičkog odreda okupilo se mnoštvo delegata iz jedinica koje su bile na položajima. Svi su oni došli na proslavu. Zajednički ručak nije bio završen kada su se začule sirene. Opet avioni! Sama po sebi je došla misao: ni jedan dan u slobodnom Užicu ne može proći a da ove proklete štuke ne nalete. Ostavili smo ručak, brzo istrčali iz zgrade i sklonili se u šumarak ispod Buara. I tada su štuke zavijale, i tada su tukli naši mitraljezi. Mislili smo: danas može svašta biti; znaju Švabe da mi slavimo Oktobar u sigurno neće propustiti priliku da nam tako svečani trenutak pokvare i zagorčaju slavlje. Zbog de mogućnosti predviđeno je da se paradna jedinica, i svečani miting, i akademija održe uveče. I ovoga puta se, međutim, sve dobro završilo: avioni su odleteli i nisu bombardovali grad. Protivavionci, sigurno, imaju za to najviše zasluga. Naravno, bili smo više nego zadovoljni – i zato što grad nije bombardovan, i zato što nam je raspoloženje ostalo nepokvareno: praznik ćemo proslaviti u veselju.

Drugi oslobođeni gradovi u zapadnoj Srbiji lošije su prošli. Oni su često bili bombardovani. Među njima najviše Čačak, zatim Gornji Milanovac, Loznica, Krupanj, Bajina Bašta, pa čak i mala Guča, a da i ne govorimo o pojedinim selima, naročito u prvim danima ustanka. Međutim, Požega, dok su je držali četnici, nijedanput nije bombardovana!

Ali i 19. oktobra nad Užicem se bilo pojavilo osam štuka. One su počele da kruže nad Krčagovom i u nekoliko uzastopnih naleta bombardovale su fabriku oružja, koja je još bila u staroj zgradi.

U izveštaju nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji kaže se da je prilikom ovog bombardovanja ranjen jedan pilot, da je postignuto osam punih pogodaka i da su »avioni tučeni neprijateljevom vatrom protivavionskom artiljerijom kalibra 2 cm.«

Šteta je bila prilična, ali su partizani iz svega toga izvukli značajno iskustvo. Još iste noći preselili su sva fabrička postrojenja.

Na avione koji su tih dana nadletali grad i borci su više puta otvarali plotonsku paljbu iz pušaka. Jedno popodne, krajem novembra, doletele su štuke i, kao i uvek, ljudi su potražili najbliža sklonišra. Baš u tom trenutku je iz zgrade Vrhovnog štaba izašao drug Tito i ugledao borce zaštitne čete i njihovog komandira Ratka Sofijanića*. (Svega nekoliko dana ranije Moravička četa došla je s položaja iz Pranjana, gde se bila istakla u borbama, i naredbom određena za zaštitu Vrhovnog štaba.) Drug tito je upitao Sofijanića, koga ranije nije poznavao:

-Druže, jesi li ti komandir Moravičana?

-Jesam, druže vrhovni komandante! – odgovorio je Ratko i trčeći prišao drugu Titu.

-Odmah prikupi borce da plotonima tučemo avione. – naredio je Tito.

Ratko je brzo prikupion veći deo čete i rasporedio ga po grupama. Tito je prišao jednoj od njih i, nišaneći zajedno s borcima komandovao da gađaju plotunom. On je razgovarao s borcima i hrabrio ih, napominjući da borac dok gađa biti savršeno miran, jer od gađanja nasumice nema nikakve koristi.

Trajalo je to tako sve dok avioni nisu odleteli.

___________

* Nešto više o tom događaju možete pronaći u odlomku teksta »Moj prvi raport vrhovnom komandantu« koji se nalazi na temi »Druga proleterska«.

dodatak uz ovu glavu:


Oborili smo još jedan fašistički aeroplan

Naši partizani su na Romaniji oborili plotunom iz pušaka

tromotorni italijanski bombarder tipa ‚‚Savoja”. Time je jedan

manje od onih fašističkih zlikovaca koji sa neba prosipaju

smrt na naše gradove, starce, žene i decu.


“Vesti”, 18. oktobra 1941.


»PARADA« NEMAČKIH ZAROBLJENIKA U UŽICU

Bio je tmuran oktobarski dan. Padala je sitna, jesenja kiša. Prava izmaglica. Dan ratni, kao i mnogi drugi s kojima se u to vreme budilo i živelo Užice. A ipak, toga dana dogodilo se nešto novo, neobično, nešto što grad dotad nije bio doživeo. Oko podne kroz Užice se proneo glas:

-Partizani teraju Nemce!...

I odista, nije to bila nikakva komordžijska vest. Putem sa Tatinca, niz Marin-breg, kretala se neobična kolona – povorka ratnih zarobljenika Nemaca. Njih su gonili partizani, borci šaroliko obučeni, vrlo različito naoružani, s crvenom petokrakom na kapama. Polako, skoro vukućose, sišli su u Užice.

Jadno su izgledali ti nekadašnji silnici, Hitlerovi vojnici, koji su harali po našoj zemlji. Pocepani, skoro bosi, prljavi i nemoćni, zarasli u bradu, vukli su se u koloni kao da su išli na groblje.

Stari čika Đorđe, moj poznanik sa Carine, priča kako su Nemci toga dana neslavno došli u Užice.

-Ne znam kako su se ljudi onako brzo iskupili. Kao da ih je neko pozivao! I samo se čuo šapat: »Odista, Nemci!«. Iznenađivali su se ljudi: »Vidi kakve su sad nesreće, a kako su bili osioni dok su puške nosili, kad su nam kuće palili i ljude ubijali, kad su podizali vešala na pijaci...« Sećam se kao da je juče bilo. Ide dugačka kolona. Čelo je već prošlo pored zgrade gimnazije, a začelje se ne vidi gore iznad crkve. I prolazi kolona, a kraja kao da nema. Ne znam tačno koliko je tada doterano Nemaca u Užice, ali ih je zacelo, bilo više od dve stotine. Užičani, naoružani i nenaoružani, gledali su prkosno na zarobljenike. Kako su te palikuće mrzeli! Neki su javno tražili da se svi zarobljenici odmah streljaju, govoreći da ih ne treba štedeti jer oni ubijaju sto za jednog! Naravno, takvih je bilo malo. Ostali su mislili trezvenije. I govorili su da ih treba naterati da rade, da popravljaju ono što su rušili, a najbolje ih je stalno držati u Užicu, pa će se Nemci, verovatno, kloniti toga da bombarduju grad...

I – zarobljenici su ostali u Užicu, u gradu. Oterani su u kasarnu usred grada i svakog dana odvođeni na razne radove. Prema njima se postupalo kao prema pravim zarobljenicima, humano, mada su oni kao okupatori mahom ubijali zarobljene partizane.

Bili su to zarobljenici sa Krupnja, sa Zavlake i iz Mačve. Zarobile su ih naše jedinice u teškim okršajima, u borbama za oslobođenje tih mesta i krajeva. I u one dane kada se nemačka čizma našla pred kapijama Moskve i Lenjingrada, kada je već marširala afričkim pustinjama, ovde, u Užicu, u središtu evropske Hitlerove tvrđave, na pobunjenom Balkanu, nalazilo se preko 200 razoružanih nemačkih vojnika, zarobljenika.

Bio sam u Užicu za vreme proslave oktobarske revolucije. S nekolicinom drugova zaželeo sam da vidim i zarobljene Nemce. I otišli smo u kasarnu koja se nalazila »u krugu«, kako su to Užičani govorili. Zatekli smo ih na radu. Dok su jedni prenosili nekakvu građu, drugi su popravljali kasarnsko kupatilo.

Kada smo prišli nekolicini i upitali ih znaju li kako njihove jedinice prolaze u borbama po pobunjenoj Jugoslaviji i na drugim frontovima u SSSR, jedan od njih je odgovorio, pola srpski pola nemački:

-Na frontu – niks dobro!...

Drugi su prestali da rade kada smo počeli razgovor. Čuvši šta je njihov vojnik odgovorio, svi su, kao po komandi, zaklimali s odobravanjem glavom. Poneki od njih je, više stidljivo, plašeći se i sopstvenog glasa, promrmljao za sebe:

-Kaput!

Sami sebi su proricali propast, ali tek sada, kada su dospeli u zarobljeništvo.


JUNACI SA POPINSKE REKE

U vrime žestokih borbi partizanskih jedinica protiv nemačkih okupatora u opsednutom Kraljevu, deo Vrnjačko – trsteničkog odreda i Dragosinjačke četa Kraljevačkog partizanskog odreda vodili su na Popinskoj reci jednu od najkrvavijih borbi protiv tzv. »Borbene grupe majora Vildermuta« - jake nemačke grupacije od preko 1.000 dobro naoružanih vojnika.

Nemački štabovi su nameravali da oslobode pritiska svoje jesinice u Kraljevu, dda razbiju lokadu grada. Oni su to pokušavali i ranije prodorima iz Kraljeva prema Ribnici, iz Kragujevca prema Gornjem Milanovcu, iz Kraljeva prema Misinoj reci, odnosno ka Čačku. Ali, najači pomoć opsednutom Kraljevu su spremali da pruže iz Kruševca – preko Trstenika i Vrnjačke Banje, koji su bili oslobođeni.Štab 717. nemačke divizije izvršio je zamašne pripreme za tu akciju i o tome javljao štabu korpusa:

»Zbog povećane opasnosti od neprijatelja u vezi sa otežanom situacijom snabdevanja Kraljeva, divizija je odlučila da, povlačeći snage iz garnizona Mitrovica, Kruševac i Niš formira »Borbenu grupu majora Vildermuta« radi razbijanja neprijatelja u zahvatu komunikacija Kruševac – Kraljevo i obezbeđenja puteva dotuda.

U toku ovih borbenih dejstava trebalo je istovremeno očostiti područje južno od komunikacije Kruševac – Kraljevo. Planirano je vremenski usklaeno nastupanje jednog dela grupe Vildermut preko Aleksandrovca (28 km jugozapadno od Kruševca) u pravcu Vrnjačke banje, dok bi ostatak grupe Vildermut nastuipao iz Kruševca u pravcu zapada, a jedna grupa (oko jednog bataljona) iz Kraljeva u pravcu istoka...«

U to vreme neprijatelj je bio brojni i daleko bolje naoružan od partizanskih jedinica. Dovlačeći jedinice čak iz Niša i Kosovske mitrovice, Nemci su u Kruševcu formiralivrlo jaku »Grupu Vildermut«, koja se sastojala od pet pešadijskih četa, jedne čete unžinjerije, jedne baterije topova i voda brdskih motorizovanih topova i transportne kolone sastavljene od blindiranih vozila i kamiona. Sve u svem - ta nemačka borbena grupa brojala je preko hiljadu, čak do 1.200 do zuba naoružanih vojnika.

Svoj plan proboja iz Kruševca u Kraljevo nemački vojni stručnjaci nazvali su »Oto«. Na dan početka ove okupatorske akcije, 12. oktobra,u Kruševcu je održano savetovanje u štabu divizije – sa komandantom grupe majorom Vildermutom. Tada je dogovoreno na koji će način Nemci da dejstvuju u borbama protiv partizana, kako da pale seli i ubijaju ljude.

Nekoliko dana ranije partizani Kraljevačkog i Vrnjačko – Trsteničkog odreda porušili su mostove na železničkoj pruzi i na drumu Vrnjačka Banja – Trstenik. Železnički most je miniran i srušen avionskom bomom koju su dovezli borci Kraljevačkog odreda. Most je minirao Hristofor Perišić, borac Dragosinjačke čete. Predhodno je borac Radoje Krstić nabavio sporogoreći štapin – od kamenoresca Radoslava Đukića iz sela Popine. Drumski most bio je drvene konstrukcije, pa su ga borci i seljaci iz sela Štulca lako srušili sekirama i paljenjem.

Partizani su očekivali nemački prodor iz Kruševca. Vrnjačko – trstenički odred i Dragosinjačka četa Kraljevačkog odreda zauzeli su položej za odbranu na Popinskoj reci, rečici koja sa padina Goča protiče između Trstenika i Vrnjačke banje i uliva se u Zapadnu Moravu, zatim na kosama sela Štulac i Osaonica i sa obe strane Popinske reke. Na desnom krilu – na brdu Stražba, u ataru sela Osaonica, na Ljuoj strani, bio je vod pod komandom Cvetka Ristovića Čobana. Srednji položaj je bio na ivici brda Nemrak, u selu Štulcu, na levoj obali Popinske reke, a branili su ga delovi Dragosinjačke i Omladinske čete (oko 45 boraca), pod komandom Radovana Pavlovića Jevrema. Ove čete su, pored pušaka, imale i jedan puškomitraljez brno sa nišandžijom Predragom Vukašinovićem i dva automata – mašinke. Na ivici brda Nemrak bio je vod pod komandom Steve Barge, jačine oko 30 boraca.

Na levom krilu popinskih položaja, od brda Nemrak kosom prema kućama Župnanjevaca pa preko druma do železničke pruge i ispod nje, obalom reke, prema Zapadnoj Moravi, formiran je levi krak potkovice. Ove položaje su branile desetine kojima su kamandovali Niša Brezak Lale i Miodrag Teodosijević Kajinac. Tako su jedinice Vrnjačko – trsteničkog odreda i Dragosinjačke čete Kraljevačkog odreda napravile neku vrstu potkovixe u kojoj je trebalo ukleštiti nemačke jedinice.

Rezervu je sačinjavala desetina Omladinske čete pod komandom Voje Terića.

Štab odreda (komandant Ljubodrag Milenković, kapetan bivše vojske i politički komesar Rade Vilotijević Vića) nalazio se na levom krilu Omladinske čete. U vreme planiranja odbrane i posedanja položaja na Popinskoj reci, štab nije očekivao da Nemci mogu izvršiti obuhvat preko padina Goča. Verovatno još nije slutio da će četnici biti u dosluhu sa Nemcima i da će im biti saveznici u ovoj velikoj borbi.

Narod vrnjačkih i trsteničkih sela u mnogo čemu je pomagao partizane dok su bili na položajima oko Popinske reke i živeo s njima i za njih. Siniša Marković je, tako, doneo na položaj jedan puškomitraljez i nekoliko pušaka koje su dotada čuvane na Goču. I seljaci iz Stanišinaca doneli su borcima na poponskim položajima desetak pušaka i sanduka municije. Seljaci su donosili i drugu opremu: vojničke čuturice, ćebad, opasače, fišeklije...

Nemci su 12. oktobra krenuli prema Trsteniku. Njih oko 1.200 prema oko 200 partizana na Popinskoj reci! Šest puta ih je više bilo. Šest na jednog!

Štab odreda toga dana uputio jje jednu patrolu pod komandom miše Brezaka koja se od Trstenika probila do sela Ribnika. Tu se patrola sukobila sa nemačkim predhodnicama, pa se posle krećeg puškaranja povukla na popinske položaje i izvestila štab o snagama neprijaralja.Nemci su toga dana ušli u Trstenik. Ali, ovde se major Vildermut sastao sa četnicima i sa njihovim vođama dogovorio za zajedničku akciju protiv partizana. Četnici sun pružili podatke Nemcima o partizanskim snagama i o tome koje su položaje zauzeli na Popinskoj reci.

Sutradan, 13. oktobra, pre svanuća, oko četiri časa, Nemci su krenuli prema Popinskoj reci, drumom prema porušenim mostovima. Ubrzo, razvila se žestoka borba. Veliki deo partizana, u vreme nemačkog napada, bio je na spavanju u obližnjim kućama ili kolibama, ili su bili sklonjeni od nevremnea, jer je cele noći padala kiša i susnežica. Jednim delom borci su bili iznenađeni. Ali, brzo su stizali na položaje i prihvatili borbu. Naročito dobro se tuklo desno krilo kojim je komandovao Čoban. I na centralnom delu položaja borci su otvorili ubitačnu vatru. Još u prvom naletu ovde je palo nekoliko desetina Nemaca. Čoban je svojim brnom brzo ućutkao jedan namčki mitraljez koji je počeo dejstvovati sa Marića brda.

Osetivši snažan otpor i videći svoje velike žrtve, Nemci su otvorili žestoku vatru. Počela je nemilice da tuče i njihova artiljerija, naočito desno krilo i centralni položaj odreda. Levo krilo se počelo povlačiti i priključivati se jedinicama na centralnom položaju. Ovde su sve jedinice pružile žestok otpor, Nemci su dva ili tri puta polazili na juriše, ali su sa sređenom i složnom vatrom partizana bili odbijeni.

Međutim, u toku neprekidne jake borbe došla je do izražaja nemačko – četnička saradnja. Nemci su još iz Trstenika uputili grupu svojih snaga, koje su predvodili četnici Gordića i Topalovića i mobilisni seljaci, preko sela Osaonice prema planini Goču – da izađe iza leđa braniocima na Popinskoj reci. Grupa Nemaca je najpre napalna Čobanov vod – s leđa. Međtutim, Čobanovi borci se nisu dali iznenaditi. Prihvatili su borbu i zaustavili Nemce. Ali, morali su se povlačiti. Prema ranijem planu štaba odreda, povlačenje je bilo određeno – prema Goču. Odmah posle toga druga grupa Nemaca, takođe s leđa, napala je polažaje koje je branio Jevremov vod. Tada je i štab odreda intervenisao, odmah je uzeo ljude iz rezerve da pomognu odbranu položaja Jevremovog voda. Međutim, Nemci su ih tukli sa tri stran: pešadijskom vatom i artiljerijom. Jevremovi borci su se hrabro branaili, pesmom i paljbom i prkosili nadmoćnom neprijatelju.

Kad su Nemci zapretili opkoljavanjem bivših položaja Omladinske čete, od pruge, štab odreda je naredio povlačenje. Međutim, Jevrem nije shvatio težinu situacije, pa je odbio da se povlači. Čak i kad je po drugi put dobio naređenje za povlačenje. Ostale jedinice su se izvlačile iz borbe, organizovno i braneći se. Smo je Jevrem uporno ostao na svom položaju. Međutim, Nemci su zašli njegovoj jedinici za leđa i potpuno je opkolili. U neravnoj borbi, opkoljeni sa svih strana, borci Jevremovog voda su se tukli do poslednjeg metka. Poginulo je oko 20 boraca, sa svojim komandirom Radovanom Pavlovićem Jevremom na čelu.

Na bojištu na Popinskoj reci palo je 38 partizana. Bili su to junaci iz Dragosinjaca, Vrnjačke Banje i okolnih sela, iz Trstenika, među njima i nekoliko boraca – izbeglica. Sedamnaestorica boraca bili su iz Dragosinjačke četa,a 21 borac iz Vrnjačko – trsteničkog odreda.

Junaci sa Popinske reke bili su seljaci, radnici, đaci, studenti; članovi Partije, SKOJ-a, članovi Okružnog i Sreskog komiteta SKOJ-a, obično borci.

Pali su zajedno, za iste ideje: za slobodu.

I na Popinskoj reci, izdajice četnici pomogli su Nemcima. Baš kao što će mesec i po dana kasnija na Kadinjači.

U borbi na Popinjskoj reci i Nemci su, po kazivanju očevidaca »padali kao snoplje«. Zemlja se plavila od pobijenih Nemaca...«

Iako je pretrpeo velike gubitke u borbi na Popinskoj reci, Vrnjačko – trstenički odred je nastavio da se bori protiv nemaca oko Kraljeva: kod Metikoša, Dragosinjaca, Ribnice, Vraneša, kod Vrbe...