PROBOJ ZAROBLJENIKA IZ JASENOVCA

U spomen na 63. godišnjicu proboja zatočenika iz koncentracijskog logora Jasenovac,koji se dogodio 22. travnja 1945. godine,u Spomen području Jasenovac,kod spomenika Cvijet,održan je komemorativni skup i položeni vijenci u počast svim stradalim logorašima.

Prisutnima se obratio hrvatski predsjednik Stjepan Mesić,predsjednik Hrvatskog sabora Luka Bebić i potpredsjednica Vlade,ministrica obitelji,branitelja i međugeneracijske solidarnosti i izaslanica predsjednika Vlade RH Jadranka Kosor,kao i predsjednica Savjeta Zorica Stipetić i predstavnik zatočenika jasenovačkog logora i član Savjeta Ivan Fumić.

Komemoracija je započele okupljanjem uzvanika ispred zgrade Memorijalnog muzeja.

"Dok su oni koji su nas zatvarali još 1993. godine dobili mirovine i status političkih osuđenika,nas do danas nitko nije odštetio,a koliko ja znam nema ni naznake da će to biti učinjeno",prenosi HTV Fumićev govor.

Optužio je Katoličku crkvu u Hrvatskoj da izbjegava Jasenovac.

U svom govoru predsjednik Mesić je podsjetio je da je hrvatski narod zahvaljujući svojim antifašističkim snagama Drugi svjetski rat dočekao na strani pobjednika.

Загреб – “Када видите на простору Спомен-подручја Јасеновац да је посађено цвеће у белим и црвеним квадратима, сложено у облику слова У, нисте сигурни јесте ли будни или у некој ноћној мори.

На месту где се догодио злочин, геноцид, који никад неће престати бољети, који никада нећемо заборавити.

На месту где су били затварани, мучени и убијани људи због тога што су били “криве” националности, вере или светоназора. Догодио се злочин који су почини они чије су ознаке биле слово У и бели/црвени квадрати.

У Јасеновац људи долазе како би исказали пијетет невиним жртвама, а онда виде величање геноцидног режима који је тамо починио злочине у којима је убијено, по службеној евиденцији, преко 80 хиљада људи.

Додатно је важно напоменути да се због симболике Јасеновца, у којем су људи затварани, мучени и убијани не само у име усташке, нацистичке идеологије, него у име хрватске државе и хрватске државности, те чистоће хрватске нације, треба водити посебно рачуна о томе да пристојности ради у Јасеновцу не може бити места нити за законите државне симболе Републике Хрватске, попут заставе и грба уопште.

Пример: Немачка на сличним местима не истиче своје националне и државне симболе, те и на тај начин одаје почаст жртвама концентрацијских логора, и изражава кајање државе у чије име су људи затварани, мучени и убијани.

Захтевамо да меродавне институције реагују на овај чин Управе Спомен-подручја Јасеновац, да се исти уклони, а одговорни примјерено казне,” саопштила је Удруга слободарских активиста.

Ptice su se tek nedavno vratile
Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime počeli da hrane ribe u ribnjacima i đubre useve, shvativši da je „odličan“ za to. U Osvjenćimu se više niko ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. „Aušvic“ nije groblje, već industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Reporter Nedeljnika Mihailo Medenica bio je tamo gde su ljudi bili brojevi, brojevi sirovina, a sirovina se ne može pobrojati, pa otuda nema ni tačnog broja o ljudima koje je „rad oslobodio“.
Ptice su se tek nedavno vratile
Ptice su se nedavno vratile. Nije ih bilo na nebu Rišardovog detinjstva. Zapravo, Rišard i nije imao detinjstvo. U Osvjenćimu se ćutke rađalo, starilo i umiralo. Život je bio privilegija. Život je bio prokletstvo.
Ptice su se zaista tek nedavno vratile. Rišard kaže da ih decenijama nije bilo…
„Ono na brezama, to su nova gnezda. Otišle su tih godina kada je nebo mirisalo na spaljeno ljudsko meso. Vratile su se, to valjda nešto znači…“ Teško, dobri moj.
Teško da će ovaj komad neba više ikada mirisati na bilo šta osim na spaljena trupla. To je, prijatelju, prokletstvo Osvjenćima, s kojim će živeti doveka, jer je pod tim 800 godina starim imenom, izbrisan sa lica zemlje. Ono je tek lokalni putokaz. Postoji još samo pod kletvom – „Aušvic“!
„Nažalost, da! Tako su ga nacisti prekrstili kada su okupirali moju domovinu ’39. godine, pripojili je Nemačkoj i u tom istom logoru pobile polovinu seljana. Od tada više i ne postojimo. Odnosno, postojimo da bismo pričali, da se ne zaboravi ono što se nikada ne sme zaboraviti…“, priznajem, najviše bih voleo baš da zaćuti, da ne progovara za sve pare koliko je plaćen da govori, jer svaki korak kroz ovo blato govori, vrišti, urla za sebe. Ljudi ovde treba da ćute. Moraju da ćute!
„Nećeš biti isti čovek posle obilaska logora“, setio sam se reči prijatelja koji je davno bio na ovom, najprokletijem mestu na kugli zemaljskoj.
Silim se da prekoračim liniju iza koje nema povratka. Ni danas, toliko godina kasnije. Više se ne plaća životom, ali poimanjem života – da! Za neke stvari čovek jednostavno nikada nije dovoljno spreman…
Rišard insistira na priči o smrti. Neke klinke kikotavo poziraju ispod najčuvenije parole zla: „Arbajt maht fraj“ – rad oslobađa. Nalupao bih im šamare, ali za tu pirgavu dečurliju iz Velsa ovo je tek ekskurzija na koju su dovedena. Nacistički „Diznilend“, gomila fotki koje će jedni drugima „lajkovati“ na Fejsbuku…
Rad je u „Aušvicu“ ljude oslobađao – jedino života! Tereta koji je po prolasku kroz ovu istu kapiju ubrzo postajao nepodnošljiv…
No, Rišard greši insistirajući na priči o smrti. I ona je u žici „Aušvica“ bila tek jedan od logoraša, jednako zarobljena, jednako u službi istog gospodara – smrt sama po sebi nije surova, niti bezosećajna, već čovek!
„Stoji! Baš iz tog razloga ‘Aušvic’ i jeste najveća prekretnica u istoriji čovečanstva, posle koje su zločin, ubistva, teror i krivica dobili novu dimenziju. Zbog toga se u ‘Aušvic’ ne dolazi, već boravi njemu. Zato on nije muzej, već groblje…“, da, Rišard je potpuno u pravu što se prvog tiče, u ‘Aušvicu’ se boravi! Trudim se da ne vidi koliko sam preplašen, osećajući se kao da me sprovodi blatnjavim tucanikom do jedne od 28 baraka, u kojoj ću trajati tek nekoliko sumraka i svitanja.
Osećam gađenje, osećam prezir, osećam iskrenu mržnju prema zverima koja u meni vide samo broj istetoviran na podlaktici, radnu snagu i sirovinu…
Nije to Rišard, već utvare dželata koje još vladaju ovim prokletim mestom. Nepobeđeni i nekažnjeni! Njihovi životi kao pravda za milion i dvesta hiljada žrtava – nije to ni kusur, a kamoli pravda…
„Do rata ovde se nalazila kasarna poljske vojske, zato su nacisti i izabrali ovo mesto – imali su infrastrukturu, ogromno prostranstvo i, što je najvažnije, već postojeći železnički čvor u koji su se slivale pruge iz čitave Evrope. Imali su sve preduslove da u miru, studiozno i posvećeno daju zlu na volju…“, zaista se trudim da slušam šta moj dobri Poljak govori, ali ne mogu. Ne u potpunosti, tek zapisujući njegove reči kao da nevoljno beležim lekciju na času istorije. Ovo je istorija koju čovek ne može da zabeleži, ona obeleži njega.
„Nacisti su na postojeće barake dozidali još po sprat, nisu im bili dovoljni postojeći kapaciteti. Sve što vidiš autentično je i netaknuto! Zbog toga se ovde boravi, zato je ovo groblje…“, sprovode me dalje. Ne podižem glavu, gledam vrhove svojih cipela koje me vode ka grobu. Drugog puta nema. Nije pitanje dana, sati u najboljem slučaju…
Ali, strašnije od saznanja da smrt neće doći u čas kada se njoj, već čoveku prohte jeste pomisao da zapravo i nema groba. Zato Rišard greši nazivajući „Aušvic“ grobljem, greši dajući mu „kompliment“. Ovde je čovek bio broj. Broj je trajao dok je mogao da radi. Broj ne umire već prestaje da postoji. Kad prestane da postoji, broj postaje sirovina…
„Ono što im se mora priznati jeste da su sistem istrebljivanja doveli do savršenstva. Ovde, u matičnom logoru, odnosno „Aušvicu 1″, eksperimentisali su sa raznim metodama ubijanja, i na kraju došli do zaključka da je za efikasno masovno istrebljenje ‘najekonomičnije’ to činiti gasom, a zatim spaljivati tela…“, Rišard govori, gledam u stazu ispred sebe, osećam da ramenima udaram o ljude s kojima se mimoilazimo. Ne podižem glavu da im pogledam lica, ne izvinjavam im se – logorašima je zabranjen razgovor, brojevi ne govore, brojevi se sabiraju i množe. Brojevi se brišu iz evidencije ukoliko progovore, jer brojevi ne umiru…
Neke su barake zatvorene, u nekima su stalne muzejske postavke. Jedna, na samom kraju, uz žicu kroz koju će s mrakom pustiti struju, živi svoj zločin i kaznu – zloglasni Paviljon 11.
„Možeš li“, tek na tren razaznajem glas prijatelja. Krvnik ne bi upitao tako nešto. Broj mora da može, ili postaje statistika.
„Mogu, Rišard, idemo“, odgovaram, ulazeći u paviljon za koji me nije pripremio. Za neke stvari čovek nikada nije dovoljno spreman.
„Neću previše da ti pričam, gledaj, doživi, shvatićeš“, gledam u staklo, očima treba malo vremena da se priviknu. Mozgu mnogo više da shvati šta oči vide – tone ženske kose iza otškrinutog prozora. Bale, kike, pletenice…
Male, dečje, još su šnalice u njima…
„Pronađeno je oko sedam tona tovara ženske kose po oslobađanju logora, ovde su izložene dve. Pogledaj tamo zbog čega su logoraše šišali do glave odmah po dolasku u „Aušvic“ i za šta im je trebala kosa…“ Povraća mi se. Želudac mi je u dušniku, ne mogu da udahnem. Udahnem li, opet ću osetiti taj strašni zadah iza otškrinutog „izloga“.
„Taj ćilim je satkan od ženske kose, na krajevima vidiš kako vire dlake iz štofa. Kosom su punili jastuke, madrace… Ljudi su, rekosmo, bili sirovina koja se jednako eksploatisala i za života i u smrti…“, povukao sam ga za ruku da izađemo, muka mi je i od turista koji mobilnim telefonima snimaju nekakve morbidne video-klipove. Zar je moguće da tu istu sliku neće videti svaki put kad zatvore oči?
Prolazimo paviljonima – tovari garderobe, kofera sa ispisanim imenima vlasnika, čitava soba zatrpana protezama i ortopedskim pomagalima oduzetih od „brojeva“ na samrti. Dečje igračke, dečja garderoba, sandalice besno otrgnutih kaiševa sa malenih leševa…
Plačem. Sklonio sam se u stranu. Plačem. Majke nisu stigle da ih ožale i zaplaču. Maleni anđeli nisu stigli da postanu brojevi, daleko od toga da su umrli ko ljudi.
Odmah po dolasku u logor sprovedeni su u gasnu komoru. Oni „srećniji“ umrli su u zagrljajima majki. Majke su umirale deset minuta duže od dece – agonija u agoniji.
„To je taj demonski ‘ciklon-B’, otrov koji su razvili za masovno uništenje u gasnim komorama. Odvodili su ih u njih pod izgovorom da odlaze na tuširanje i dezinfekciju od vaši, pa bi im kroz otvore u tavanici sipali otrov i čekali da utihnu poslednji krici. Umirali su po pola sata u najstrašnijim mukama…“, već sam otupeo. Gledam u prazne limenke smrti, i onu kraj koje je na tkanini rasuta plavičasta sadržina.
Isprva su ljudi umirali nekoliko sati, ali su filigrani smrti naposletku došli do prave mere „ciklona“, dovoljne da za što kraće vreme umori što više ljudi.
Izvinite, brojeva, ne ljudi. Izračunavali su koliko je potrebno po kilogramu, ne čoveku.
Ali, za brojem ne ostane ništa – za čovekom dva i po kilograma pepela, u proseku. Toliko je izloženo u providnoj urni Paviljona 4. Dva i po kilograma puta milion i sto hiljada ljudi, najmanje…
„Sve su koristili što se od čoveka, tačnije, leša moglo iskoristiti. Kosu, zlatne zube su pretapali u poluge, lične stvari preprodavali u Nemačkoj za bagatelu, a pepeo…“, zbog toga su ptice i otišle iz Osvjenćima. Miris spaljenog ljudskog mesa dizao se do vrhova breza, a breze iz godine u godinu sve više ka nebu, naizgled bežeći od njega…
„Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime počeli da hrane ribe u ribnjacima i đubre useve, shvativši da je ‘odličan’ za to…“, u Osvjenćimu se više niko ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. „Aušvic“ zato nije groblje, već industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Ljudi su bili brojevi, brojevi sirovina, sirovina se ne može pobrojati, pa otuda nema ni tačnog broja o ljudima koje je „rad oslobodio“.
Uz samu žicu, na kraju špalira jednoobraznih baraka – paviljoni 10 i 11. Najzloglasniji. U ostalima se iščekivala smrt, u njima se molilo za nju…
„Paviljon 10 je bio ordinacija zloglasnog doktora Klauberga, koji je do savršenstva doveo sistem sterilizacije žena. Tvrdio je da dobro obučeni doktor za dan može, pod prividom običnog ginekološkog pregleda, više od 300 žena učiniti neplodnim. Da zlo bude veće, taj isti doktor je pre rata važio za najvećeg svetskog stručnjaka na polju lečenja steriliteta! Još se i danas koriste njegove metode iz tog vremena, noseći njegovo ime…“ Paviljon je zaključan. Za vjek i vjekova. Najmanje što se može učiniti za njegove žrtve.
Jedini je zidom sa prednje strane povezan sa sledećim, Paviljonom 11.
„Iz njega gotovo niko nije izašao živ.
U podrumu se tri specifične ćelije, u kojima se tragalo za najefikasnijim načinom masovnog ubijanja. U jednoj su zatočenici moreni glađu do smrti – trajalo je predugo. U drugoj, nedostatkom vazduha – trajalo je predugo. U trećoj, nepunih metar sa metar, takozvanoj ćeliji za stajanje, četvorica robijaša su živela, ‘spavala’, vršila nuždu stojeći, uz minimalni dotok kiseonika. I to je trajalo predugo…“, svojevrsna privilegija, ili prokletstvo – silazimo u hodnik smrti, zavirujući u svaku od pomenutih ćelija. U onu poslednju, u kojoj se umiralo stojeći, ulazilo se kao u mišiju rupu, doslovno. Kroz mali otvor u dnu.
„Ali, u ovom istom podrumu je prvi put isproban i ‘ciklon-B’, na osmorici sovjetskih vojnih zarobljenika. Pre toga je korišćen za tamanjenje glodara, što je zločincima dalo ideju da ga isprobaju na ljudima. Ti nesrećnici su umirali satima, zarad ‘višeg cilja’ – nacisti su uspeli da dođu do prave mere otrova za ‘brzo’ umiranje“, prezirem sebe što više ništa ne osećam. Prezirem što jasno čujem Rišarda i počinjem da beležim pazeći da čitko pišem, kao da se neću setiti svega ne pogledam li u beležnicu.
Prezirem to što „Aušvic“ i dalje postiže isti efekat kao i te 1940. kada je Rudlof Hes preuzeo komandu nad njim i svečano otvorio „fabriku smrti i njenih derivata“.
Ljudi su i tada dovođeni u stanje čulne i emocionalne obamrlosti kako bi postali što korisnija sirovina. Broj nema emocije. Broj vremenom prestane da se nada, prestane da strahuje, postaje materijal…
„Ovim stepenicama su iz ćelija izvođeni u dvorište, pred zid smrti…“, idemo istom stazom, do zida koji i sa zadnje strane spaja barake. Na njegovoj sredini je strelište, neveliko, tek za trojicu ljudi, ili nešto više izgladnelih i izobličenih „brojeva“.

Metak u potiljak, sledeća grupa; metak u potiljak, sledeća grupa, i tako u nedogled. I to se ispostavilo nedovoljno brzim i skupim načinom istrebljenja čitavih populacija. Jevreja kao više od 90 odsto zatočenika, Roma, i nas, Slovena, koje je Hitler takođe smatrao nižom rasom i planirao masovno istrebljenje…“, mirno, kao pred metak u potiljak stojim pred zidom. Okrenut licem ka njemu, leđima ka egzekutorima kojima se žuri da ispune normu. Jasni su tragovi metaka koji su okrvavljeni prošli kroz glave i zarili se u drvenu oplatu.
Odmah iza zida, u divnom, mirisnom drvoredu je naočita porodična kuća.
Na eho od pucnja, tupog udarca mrtvog tela o zemlju i smrada krematorijuma.
„U njoj je živeo monstrum Rudolf Hes, prvi i najzloglasniji komandant logora. Sasvim mirno, sa porodicom. Njegova su se deca igrala sa štencima u bašti do koje su dopirali jauci, miris gorućih trupala….“, nažalost, više se ne može do nje. Vlasnici kojima je ’40. godine bila oduzeta nisu želeli da se vrate u nju posle rata. Prodali su je, drugi su je preprodali, treći takođe, danas su u njoj neki četvrti, ponovo je porodični dom, ukoliko to ikada može da bude…Gledajući u nju, tu kuću, drsko, ćutke i bez kajanja stajao je Hes pod vešalima tog aprilskog jutra 1947. godine, čekajući da dželat zategne omču…
„To su ta vešala“, Rišard pokazuje na senku u daljini ka kojoj idemo.
Već strula i povijena, četiri stepenika, malo stojište i kuka nad njim. Tik do „male“ gasne komore i „skromnog“ krematorijuma.
Kažu da se Hes pokajao samo zbog toga što nije više vremena proveo sa porodicom, dajući se „poslu“ previše. Zatim se pod njegovim nogama otvorio poklopac stojišta, uže se zateglo, zaškripala je kuka… Jedan život za milion i nešto života – ni simbolika, kamoli pravda…
Završavamo tu gde se, nažalost, sve i završavalo u „Aušvicu 1″ – za nas obilazak, ili što Rišard s pravom kaže – boravak. Za mučene logoraše život – gasna komora i krematorijum.
„Ovo je bila prvobitna, ‘mala’ gasna komora u kojoj je prvi put upotrebljen ‘ciklon’ na većem broju ljudi. U ovolicki prostor sabijali su i po 500 logoraša, zatvarali i zaključavali vrata, a zatim bi stražari kroz tri otvora u plafonu posuli granule ‘ciklona-B’ po njima. One bi se na temperaturi tela ubrzo pretvorile u gas, a gas…“, vrisak, vapaji, pokušaji da se udahne vazduh, pokušaji da se ne udahne, vrisak, pa tajac…
„Onda bi tela, izobličena, odranih lica, izgrizenih ušiju, slomljenih udova… Prebacili u krematorijum. Kapacitet ovih bio je ‘ništavan’ u odnosu na one u „Birkenauu“, 300 ljudi dnevno, 365 dana u godini, četiri i po godine. 300 ljudi previše…“, zjape crne čeljusti dve peći, pred njima šine na kojima su klizila nosila sa telima. Po čitav dan. Napred u peć, nazad po novo telo; napred u peć, nazad po novi broj…
Nad dimnjakom breza, ptice su se tek nedavno vratile u Osvjenćim. Na ovoj nema gnezda. Ona je doveka prokleta. Nije bila veća od mladice kada su je prvi put „nađubrili“.
Jedini preživeli „logoraš“…