1.5.-MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA

Cestitke i praznici

Pridruzujem se dobrim zelja svim nasim posetiocima.

Neka tradicija ostane veza medju nama,neka nas inteligencija vodi ka pravome putu.


Valter

Evo sta se desavalo tog 01. maja.



Sta danas nakon toliko godina radnici imaju.

U BiH oni su uglavnom u istom polozaju.

Nemaju posla.

Rade na crno.

Plate ako ih imaju uglavnom su minimalne.

Dobijaju otkaze.

Bez obzira na to, dok u svijetu radnivi protestuju,traze svoja prava u BiH cute i slave Praznik rada.
Izletista su bila puna....

Evo za sve zainteresovane link za citanje.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/jugosloveni_narod_bez_zemlje.45.html?news_id=204601

Drugarski pozdrav,

Valter

Fristajlo ::Neću ni da pričam o tome više; očito je da ti podatke skidaš sa nekog mesta koje ima neki svoj cilj. Samo ću ti navesti neka imena firmi; "Energoprojekt" -70000 radnika, Minel-32000radnika, ILR- 12000 radnika, MIN-13000 radnika, i tako, redom; sva proizvodnja rasprodata, godinama u napred...
Radilo se; bilo prihoda. Ja video, svojim očima; bilo posla. Moji rođaci sa sela, kojima je oduzeta zemlja, zarađivali bolje nego ikad, iako im je oduzet deo zemlje. Gledao, video, pipnuo; pusti me tih priča o propasti, kad sam video progres. Propadale su lenštine i neradnici, kao i uvek, ali i usijane glave- kao i danas...Ne treba zaboraviti Rudnik,Gornji Milanovac koji je izvozio svoje, stvarno kvalitetne proizvode (uglavnom muske kosulje) u celu Evropu.Prvi Maj, Pirot,Tigar,Pirot, Prvu Petoletku koja je bila cak i Boingu dobavljac za neke delove, Azotare koje su izvozile vestacko djubrivo,14 oktobar Krusevac koji je pred sam rat u kooperaciji sa Hrvatskom projektovao tenk koji je bio hvaljen u celom svetu. Nazalost, nije nikada naravljen. Tipoplastika je stampala knjige za cuvene nemacke izdavacke kuce. Ja ovde samo o Nemackoj govorim jer sam radila u cuvenoj
beogradskoj firmi ili tacnije u njihovoj filijali u Frankfurtu.Posto je ta moja firma imala firme diljem sveta ( USA,Italija,Moskva,UK,Bejrut,
Kairo itd) onda treba poci od toga da se trgovalo zapravo sa celim svetom. Energoinvest, koji je po Africi napravi silne mostove i brane.
Puno firmi iz Srbije radilo je u tzv.lon poslu za poznate nemacke kataloge.Proizvodili su po njihovim mustrama i od njihovog materijala milione
para cipela,jakni, odece, donjeg vesa.Uglavnom,ljudi su bili zaposleni,bili su motivisani da rade,mogli su i sasvim
obicni radnici sebi i svojoj deci da prisute letovanje na moru ili neko skromno putovanje u inostranstvo. A nije bilo ni viza.              

Sjedinjene Americke Drzave su jedna od retkih zemalja koje ne slave 1 maj kao medjunarodni praznik rada iako se isti proslavlja kao sjecanje na radnicke demonstracije u Cikagu u suton 19vijeka. Demonstracije su se zavrsile prilicno krvavo . Amerika se isto tako ne zeli mnogo sjecati neslavnog sudjenja sindikalistima koji, iako bez jasnih dokaza, su osudjeni na smrt javnim vjesanjem.
Prvi maj ne slavim ni ja. Ne zato sto sam poslije deset godina u Americi postao antikomunista il nesto slicno, vec zato sto je jedan prvi maj u mom zivotu zauvijek ostavio trag dovoljan da promjenim poglede prema raznoraznim manifestacijama , datumima , a pogotovo danasnjem.
Prica koja sljedi objavljena je ovdje prije godinu dana pod naslovom "desilo se na jucerasnji dan". Objavljujem je ponovo jer osjecam potrebu da je ispricam iznova radi onih koji ovakve price nazalost nisu stigli ispricati.
...................................................................................................................................................................................................................................
Predhodnu noć sam izašao van, ali ubrzo sam se vratio kući na čuđenje mojih ukućana koji su inače, u vreme kad obično dolazim kući, spavali čvrstim snom. Naravno, tu ne računam dragu mamu koja se uvijek nekako budila, na moju žalost, čim bih ulazio u kuću. Svjetlo nisam palio sve u svrhu tihog i neprimjetnog dolaska, ali kao posljedica mraka na stepeništu zakačio bi drveni tanjur koji je na lamperiji uz stepenice imao služiti kao ukras, al' i kao moj izdajnik te mamin obaveštajac za tačno vreme kad, odnedavno punoljetni sin jedinac , stiže kući. Glasni udarac drvenerije o stepenice te kotrljanje po istim probudilo bi i mene, a kamoli ne osobu lakog sna, tj moju mamu. Ne samo da sam se to veče vratio prije nego što su moji i zaspali, nego sam odlučio otići u svoju sobu i zaspati prije, za mene nevjerovatnih, 10 naveče.
Prije svitanja tog prvog maja 1995 bio sam budan. Ne zato što sam predhodnu noć legao rano. Ne, nije me probudio ni glasnodrndavi autobus ispred komšijske kuće. Nisu to bili ni alkoholisani prekrišioci primirja, koje je već skoro četiri godine vladalo u zapadnom kutku Slavonije. Ovog puta zvižduci granata koji su završavali eksplozijama bili su moj budilnik te prvomajske zore koja je tek najavljivala novi dan, dan koji će mnogo toga promjeniti u mom životu.
Svi smo se okupili u kuhinji u prizemlju. Mama je paničila dok je otac pokušavao da je smiri objašnjavajući da kuća ima betonsku ploču. "Samo se odmaknite od prozora", govorio je tata i pokušao da koliko toliko pred nama sakrije strah koga samo nenormalan valjda ne bi imao. Baka je samo ćutala, i teško da ću ikad zaboraviti kad su nam se pogledi sreli. Mogao se u tom pogledu vidjeti strah i zabrinutost. Pukom srećom kao djevojčica izašla je živa iz zloglasnog ustaškog logora, a sad, pet decenija poslje, proživljavala je novi rat. Ovog puta gori, jer je u svojim unukama mogla osjetiti po prvi put kako se njena majka osjećala dok su proživljavale pakao Jasenovca.
Ja sam na zaprepašćenje majke obukao maskirnu jaknu koju sam dobio od komšije, na čijem rukavu je bio amblem "Milicija Krajine". "Pa jesi li ti normalan, skidaj to!! Hoćeš da te uhvate takvog?! I milion puta sam ti govorila da šišaš tu kosu, vidi na sta ličiš." Mama je vrištala, ali jaknu sam skinuo kad me otac pogledao. Nije želio paniku u kući, i bilo mi je jasno, no ipak nisam izdrzao: "Znaš mama, šta kome smeta duga kosa, valjda i oni slušaju rock and roll".
Mama ko mama, samo misli na najgore, mislio sam, ali što je meni bilo važno, ja sam razmišljao drugačije. Došlo je vreme da se više odluči - ili oni ili mi. Došlo je vreme i za mojih pet minuta. Sve te priče iz srednjoškolskih klupa o specijalcima, "Rambo akcijama", skupljanje djelova uniformi, krema za cipele koja se jel'te maže po licu, sve je to došlo vreme da se isproba. Kad se tome doda probuđena nacionalna svijest i junaštvo, tek ponekad potkopavana podsvjesnim ali logičnim pitanjima koja iščeznu i nestanu pod zvižducima granata, dobije se rezon razmišljanja jednog osamnaestogodišnjaka. Dok je napolju zora postajala prekrasno prvomajsko jutro, broj eksplozija se povećavao i jasno se moglo razabrati da granate, za razliku od ranije, idu u oba smjera. Doduše sa naše strane grada u nesumnjivo manjem broju. Naša kuća je bila u predrađu podjeljenog grada i ubrzo je organizovana evakuacija civila prema selima gdje su čekali autobusi koji su trebali odvesti žene i djecu u pravcu Bosne.
Sklonište smješteno u podrumu lokalne trgovine bilo je jedno od sabirnih centara u gradu i na samo nekoliko stotina metara od naše kuće. Ništa manje udaljena nije bila linija razdvajanja. Zbog svega ovog ići do skloništa trotoarom bilo je glumiti glinene golubove i lake mete čak i za loše strelce. Sa vrha stabenih zgrada moja ulica se vidjela kao na dlanu, te smo morali prečicom preko bašti. Nikad neću zaboraviti taj kontrast prekrasnog jutra sa slikarsko plavim bojenim nebom bez ijednog oblačka, nebom kojim su šarali zvižduci granata završavajući se eksplozijama svuda naokolo.
Kad se ipak broj eksplozija razredio, ili se nama samo tako činilo, odlučili smo poći put skloništa. "Sine, čuvaj sestre i pazi na baku i mamu", rekao mi je otac i još jednom me zagrlio. Mami je jedva nekako uspio objasniti da ja ne mogu sa njima do granice sa Bosnom jer me neće zbog godina pustiti da izadjem."Bolje je da ostane sa mnom kad vas isprati
Baka se na pola puta do skloništa vratila kući. Tata će ispričati kako se i sam iznenadio kad ju je video. Došla je još jednom da zagrli sina. Kao da je predosjećala da je možda to posljednji put. No ubrzo će nam se i ona pridružiti u skloništu.
Od skloništa do prvog sela išla je prva grupa od 20 civila praćena sa par odraslih ljudi, gdje sam ja naravno sebe ubrajao. Bio sam na začelju grupe sa mojim prijateljem. Za razliku od mene koji sam bio naoružan voljom da se borim i crvenom putnom torbom, moj drug je nosio automatsku pušku.
Konfiguracija terena je bila takva da smo bili nevidljivi neprijateljskoj strani, skrivani šumom i brežuljkastim terenom, dok nismo izašli na jednu čistinu udaljenu samo par stotina metara od seoske ceste gdje je, kako su nam rekli, čekao prvi autobus spreman da odveze žene i djecu. Ta čistina je bio jedini prelaz, ali i siguran znak da nas mogu vidjeti "komšije" koje su nas tako besomučno obasipali granatama na ovaj prvomajski uranak. Ako ništa mogli su vidjeti da se, sem nas par, radi o ženama i djeci. Ubrzo će se pokazati da činjenica da se radi o civilima neće prestavljati nikakvu prepreku za granatiranje, čak naprotiv. Ni prvi ni poslednji put da je ovakva taktika upotrebljena među ljudima koji do jučer čuvaše bratstvo i jedinstvo ko zjenicu oka svog. Čuvali ga za medalju i počasno mjesto predsjednika sljepih i slabovidnih.

"Lezite!", derao se momak sa početka kolone kad su se prvi zvižduci čuli nad glavama. Zalegao sam stavljajući ruke refleksno preko glave. Osjetio sam kako zemlja podrhtava na tupi udarac praćen eksplozijom.

Na komandu sa početka kolone grupa je krenula napred sasvim blizu prvih seoskih kuća koje su se vjerovatno svima učinile nikad daljim. Drugi zvižduk i više nisam čekao da neko vikne, već sam viknuo sam, još jednom zagrlivši zemlju pokrivajući rukama glavu, priznajem i uši. Ovaj put zvižduk granate nije, kao prošli put, završio onako zatupljujućim udarcem, niti sam osjetio da su buseni zemlje padali po meni. Dobar znak da su komšije barem malo podbacile, pomislio sam. Ustao sam i samo par koraka ispred bio je jarak koji je pratio vijugavu seosku cestu. Treći zvižduk granate je parao zrak, al' ovog puta nisam zalegao. Odlučio sam uskočiti u taj jarak koji mi se činio sigurnijim mjestom.
Uskočio sam u njega u isto vreme kad je odjeknuo prasak i na moment se divio skoku. E jebote, šteta što ovo neko nije mogao snimiti, pomislih, a sledeće sekunde vrisak mi je sledio dah. Nisam smio da pogledam ispred, a zatim sam čuo mamu kako me zove. Vidio sam nju i sestre i odahnuo. Bile su uplašene, ali ipak - ko nije.
Pod desnom potkoljenicom osjetih vrućinu, a nedugo zatih pod rukom osjetih toplu tečnost koja je već dobro nakvasila hlače. A u vražiju mater, zar da se tako završi moj prvi ratni dan! Ja sam, ipak, imao sreću.
Sve je utihnulo i strašnije od granata prolamao se jauk žene koja je u svom naručju nosila svoju petogodišnju ćerkicu. Smrtonosni geler pogodio je malu Jelenu dok je bila u naručju svoje majke. Počeo sam refleksno da rukama pipam po grudima, stomaku, da nisam još negdje ranjen. Na moje zaprepašćenje gdje bih god rukom dodirnuo bilo je krvavo. Trebalo je ipak par sekundi da shvatim da mi je samo ruka krvava jer sam je drzao na rani pod koljenom pa ostavljam tragove svud po sebi. Izvadio sam kaiš i stegao nogu. Ja i znanje prve pomoći nikad nismo bili prijatelji. Sjetio sam se nastavnika prve pomoći koji bi mi govorio da kad vidim nekog da mu treba prva pomoć neka bježim, tako ću mu najviše pomoći. Hm, kako pobjeći od samog sebe.
Ljudi su se okupili u kućama uz cestu gdje je podalje stajao i autobus. Iako sam stegao nogu počelo mi se magliti pred očima. Tad nisam znao da me je geler samo okrznuo, ali i otkinuo 2 cm glavne arterije koja ide ispod koljena. Smjestili su me u kola i sa još jednom ženom ranjenom u ruku krenuli put Okučana. Bilo mi je teško što ostavljam moje, ali i drago što su svi ostali živi. Kasnije, mnogo kasnije ću saznati da me je mama lagala i da je baka poginula.
Sve mi se više mutilo pred očima i hvatao me san. Osjećao sam šamare po licu ali već sam počinjao gubiti svijest i kao kroz daljinu čuo sam glas: "Ne dajte mu da zaspe... Dalibore... samo mu ne dajte da zaspe..." Kao nikad do tad smrt je bila nadohvat ruke, ili bolje rečeno bio sam ja njoj.
Vijest da su hrvatske jedinice presjekle put do Okučana me je razbudila, na kratko. Bio sam svijestan da vjerovatno živim svoje zadnje sate.
"Ne dajte da umrem", govorio sam dok su mi vlastite riječi odzvanjale kao u praznom tunelu. Nisam mislio više o junaštvu, o nacionalnoj svijesti, o himni, o Obiliću. Mislio sam da li ću ikad vidjeti roditelje, sestre, baku. Mislio sam o djevojci koju nisam izveo na tu glupu kolu.
I postade Nacija izbljedela i beznačajna slika u odnosu na ono iskonsko ljudsko što svi nosimo. I više nije bitno koji i čiji amblem nosite, dal' na ramenu dal' u srcu, jer pred hladnim zadahom smrti čovjek postade gol kao od majke rođen, postade samo čovjek. I ja pomislih o svemu onom što misli svako kad mu smrt zakuca na vrata. Na one obične ljudske stvari koje veze sa nacijom nemaju. U popodnevnim časovima ipak ću zaspati najduži san. Koma je trajala dve nedelje. Smrt ću sresti, doduše onu kliničku, koja ostavlja jos jednu šansu za život.
Ovaj blog posvećujem svim onim koji su nažalost zakasnili i nisu imali šanse ovo ispričati.
Ovaj blog posvećujem mojoj baki, maloj Jeleni i svim nedužno nastradalim tog prvomajskog jutra 1995. Njima neka je slava,nama nauk, a sramota neka je onih sto pobjedu slave,ali ne zato sto je slave vec zato sto niko,ni nakon 15 godina, odgovoran za zlocine u operaciji "bljesak" nije jos video ni sudiju za prekrsaje.   

Verovali ili ne: U Srbiji 100 multimilionera

U Srbiji je prošle godine bilo tačno 100 multimilionera, u odnosu na 90 u 2012, pokazuje najnoviji globalni izveštaj o bogatstvu singapurske istraživačke kompanije Wealth-X.

Kompanija iz Singapura multimilionerima smatra ljude koji poseduju imovinu vredniju od 30 miliona dolara (22 miliona evra).

Wealth-X u svom izveštaju ne navodi imena bogataša, niti način na koji su stekli bogatstvo.

Ukupna imovina srpskih multimilionera je u 2013. iznosila 12 milijardi dolara, u odnosu na 10 milijardi iz prethodne godine.

Od susednih zemalja, Mađarska i Hrvatska imaju preko 100 multimilionera. Broj bogataša u Mađarskoj je prošle godine porastao na 400 sa 365 iz 2012, a njihovo bogatstvo je uvećano na 45 sa 40 milijardi dolara.

U Hrvatskoj je taj broj istovremeno porastao na 280 sa 260, ali je njihova imovina bila vredna 30 milijardi dolara, isto kao prethodne godine.

U Crnoj Gori lani je bilo je 20 multimilionera, odnosno jedan manje u odnosu na prethodnu godinu.

Крагујевац – Ни совјетски комунизам, ни западни капитализам... Па шта је, онда, била Брозова Југославија, какав је систем постојао у тој земљи? На ово нимало једноставно питање, које „мучи” и домаће стручњаке, одговор ће покушати да да Немица Улрике Шулт (32), родом из Лајпцига (некадашњи ДДР), која на Универзитету „Фридрих Шилер” у Јени припрема докторски рад на тему: Индустријска производња у условима самоуправног социјализма у СФРЈ од 1960. до 1980.

То је тек радни наслов, оквир за компликовану причу о унутрашњој организацији предузећа и конфликтима између различитих социјалних група које су имале своје посебне интересе, ма колико се некоме чинило да је у старој Југославији постојала само једна, монолитна „радничка класа”.

Односи у СФРЈ, тврди наша саговорница, били су неупоредиво сложенији него у Источној Немачкој, где је производњу „трабанта” диктирала искључиво владајућа идеологија и на њој заснована „планска привреда”.

– Не бавим се ДДР-ом, али разлике су јасно уочљиве. Ваши најбољи радници, као ковачи у ковачницама или алатничари, могли су да зараде више од својих колега. Тако нешто у Источној Немачкој није било могуће. Ма колико радили, ма колико били добри, примали су исто колико и радници на траци. И морало је да се направи тачно онолико „трабија” колико је било планирано, без обзира да ли се продају или не. Идеологија је и код вас постојала, али она није толико утицала на саму производњу. У вашим предузећима су више владали економски принципи – каже Шултова, која је током претходне две године у више наврата боравила у Крагујевцу и Марибору, где је радио ТАМ (Творница аутомобила Марибор).

У родно место српске аутомобилске индустрије, ова млада историчарка је први пут дошла марта 2012. Тада је, каже, само хтела да провери може ли се уопште бавити овом темом, постоји ли и у каквом је стању архивска грађа која би јој била од помоћи у изради доктората.

– Сазнала сам да је много тога уништено у бомбардовању 1999, а нешто је изгубљено и по доласку „Фијата”, када су се „Заводи Црвена застава” поделили на више предузећа. Нена Анђелковић и Предраг Парезановић, који су радили у заводској информативној служби, одвели су ме у фабрику камиона. У подруму тог предузећа нашла сам архивски материјал који ми је био потребан. Посебно су ми значиле фабричке новине, које су постојале и у мариборском ТАМ-у. Ипак, све је то било доста оштећено, непотпуно, а у Историјском архиву у Крагујевцу су ми рекли да немају ништа. Архивска грађа мора да се чува, а код вас је сада критичан моменат. Мој рад је ситница, зато град који има разлога да се поноси својом индустријском традицијом, архивска служба и Министарство културе морају да се позабаве тим проблемом. У супротном, од „Заставе” ће остати само легенда. Могло би се десити да о томе пишу немачки историчари, а то се вама, можда, неће свидети – опомиње Шултова.

Пробијајући се кроз „шуму” сложене организације предузећа, наишла је и на појмове као што су ОУР и СОУР (Организација и Сложена организација удруженог рада), али је уочила и постојање посебних друштвених група које су се разликовале по својим интересима.

– Млади радници, они су се жалили што само старије колеге добијају станове, чиновници, руководиоци, радници који су дошли са села и они из града, па жене од којих се, уз рад у фабрици и бригу о породици, очекивало да буду и друштвено активне... Иако их је више од идеологије интересовала сама производња, те групе су, ипак, имале и своје посебне интересе. Питање личних доходака код вас је било на првом месту, као у капитализму. Добри радници, који су уз то били дефицитарни на тржишту, организовали су се у посебне групе и претили да ће напустити предузеће уколико не добију веће плате. Имали су свест да вреде више од других и знали су да штрајк може наудити руководиоцима. Њих би политичари, онда, питали зашто су радници обуставили производњу, а то питање је носило и политичке последице. Можда радници у СФРЈ нису имали моћ какву им је у теорији давао самоуправни социјализам, али су далеко више него у ДДР-у могли да се боре за своја права. Нису, дакле, сви припадници југословенске радничке класе били једнаки и нису сви добијали исто, него према раду. То раслојавање, карактеристично и за капитализам, почело је још шездесетих година прошлог века – каже наша саговорница.

Пре неколико дана, после треће посете Крагујевцу, Улрике Шулт се вратила за Немачку. С њом смо разговарали без преводиоца. Ова млада Немица изванредно говори српски. Почела је да га учи 2003, када је студентској размени стигла у Нови Сад, где је годину дана студирала и нашу књижевност.

Докторат мора да заврши до септембра 2015, када јој истиче стипендија. Њена жеља је да направи универзитетску каријеру, али и да преко науке и језика који је научила заувек остане „у вези” са брдовитим Балканом.
Бране Карталовић
објављено: 30/03/2014

Da se podsetimo.

Za koji dan je 1.Maj.

Praznik rada.






Valter

Nek vam je sretan medjunarodni praznik rada.

Mada neznam sta radnicka klasa danas ima od tog dana?

Vreme prolazi kao u snu.

Jos jedna godina je prosla i sve je isto kao i prosle godine.

A mozda i nije?

Sta je drugacije,kada je u pitanju polozaj radnicke klase?

Polozaj radnicke klase se svake godina,pogorsava.



Valter

Dobro poslusajte komentar uz film i donesite sami svoj zakljucak.



Valter

Radnicka klaso,gradjani sveta.

Sretan vam praznik rada 1. MAj

Kao i do sada vas danas podsecam.

`Samo zajedno smo jaci` i to nije samo fraza.

Okrenite se oko sebe i shvaticete odmah.

Cemu sve to?

Mi to sve cinimo da nasa deca bolje zive.

A sa njima i mi.

To svi kazu i sve se ponavlja.





Kada ce mo vec jednom,krenuti napred.


Valter

PESMA RADU

Drugarska se pesma ori
Pesma koja slavi rad
Srce gromko nek nam zbori
Da nam živi, živi rad!!!

Podignimo u vis čela
Mi - junaci rada svog,
Naša biće zemlja cela,
Da nam živi, živi rad!

U divljaka luk i strela,
Železnica, selo i grad,
To su naših ruku dela,
Da nam živi, živi rad!!!PESMA RADU

Drugarska se pesma ori
Pesma koja slavi rad
Srce gromko nek nam zbori
Da nam živi, živi rad!!!

Podignimo u vis čela
Mi - junaci rada svog,
Naša biće zemlja cela,
Da nam živi, živi rad!

U divljaka luk i strela,
Železnica, selo i grad,
To su naših ruku dela,
Da nam živi, živi rad!!!

Iz potpuno unistene drzave 1945 je vec 1960 ovako izgledalo.

To nesme da se zaboravi.

Zato je nasa duznost da podsetimo sve nase gradjane na ono sto rado zaboravljaju.

Valter

http://povijest.hr/nadanasnjidan/zasto-1-svibnja-slavimo-praznik-rada-1886/


Zašto 1. svibnja slavimo Praznik rada? – 1886.


U Hrvatskoj je prvi svibnja prvi puta obilježen još 1890. godine kada su radnici također tražili prava sažeta u zahtjeve tri osmice (8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati kulturnog obrazovanja).

U spomen na velike radničke prosvjede koji su se održali u Chicagu 1. svibnja 1886. godine taj datum se diljem svijeta obilježava kao Međunarodni praznik rada.

Zamah industrijalizacije u 19. stoljeću obilježio je nemilosrdno iskorištavanje mase radnika od vlasnika i poslodavaca. Male nadnice, dnevni rad i do 18 sati, iskorištavanje dječje radne snage i život na rubu egzistencije rezultirali su nizom štrajkova u kojima su se zahtjevali dostojniji uvjeti rada i života. Najveći radnički pokreti dogodili su se u zemlji koja je imala najbrže rastuću industriju – SAD-u.

Vrhunac se dogodio u Chicagu kada je na ulice izašla masa od oko 40.000 radnika ističući zahtjeve simbolizirane u tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog obrazovanja. Vlast je na prosvjednike poslala jake policijske snage te je izbio žestoki sukob pri čemu je šest radnika ubijeno, a njih pedesetak ranjeno. Mnogo je prosvjednika uhićeno, a vođe štrajka izvedeni su pred sud. Petero ih je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.

Tri godine kasnije na prvom kongresu Druge internacinale odlučeno je da će se svakog 1. svibnja održavati prosvjedi dok god radnici ne izbore pravo na dostojan život i rad. Već od sljedeće godine taj dan se slavi kao Međunarodni dan opće solidarnosti radništva.

Trebalo je proći nekoliko desetljeća dok su se radnici, prvestveno u demokratskim zemljama, djelovanjem sve jačih sindikata uspjeli izboriti za svoja prava sporazumjevajući se s poslodavcima uz posredovanje države. U totalitarnim režimima i nerazvijenim državama radnici su bili zaštićeni samo deklarativno, a u stvari su bili izrabljivani za boljitak države.

U Hrvatskoj je prvi svibnja prvi puta obilježen još 1890. godine kada su radnici također tražili prava sažeta u zahtjeve tri osmice. U Zagrebu je održano niz skupova i prosvjeda, a najveći je održan u zgradi Hrvatskog doma gdje su govornici naglašavali: “Mi smo za rad, ali hoćemo živjeti kao ljudi”.

U neovisnoj Hrvatskoj 1996. godine Sabor je donio odluku da je 1. svibnja neradni dan koji se obilježava kao praznik pod nazivom Blagdan rada, to je izmjenjeno 2001. godine kada je službeni naziv izmjenjen u Praznik rada.

piše: Dražen Krajcar


Sa pravom se postavlja i pitanje,koliko smo kada je nivo inteligencije otisli od 1886 god?

Cini se da nismo daleko.

Jer se i danas nalazimo ponovo u istoj situaciji.

Zahvaljujuci kome?


Valter

nekoliko hiljada Belorusa, protestvuje protiv Lukasenka, oni traze, ukidanje "clana 3", zakona, po kome se,kaznjavaju, sva punoletna lica,osim penzionera,koja nisu zasnovala radni odnos,duze od 6 meseci !

Svim radnicima cestitam praznim rada 1. Maj





Setite se i usporedite "JUCE I DANAS".


Valter