ŠTA SADA?

Godine prolaze,stanje u zemljama bivse Jugoslavije je sve teze.

Za politicare a i najveci broj gradjana je jedini  izlaz iz ove situcije EU.

Dali neko prati situaciju u samoj EU je upitno.

Svi su zauzeti svojim problemima.

Postavlja se pitanje sta sada?

Za mene celokupna situacija samo pokazuje da nasi narodi treba da saradjuju medjusobno.

Teritorija bivse SFRJ-e je dovoljno velika i omogucava ponovno ozivljavanje privrede,potrebno je pokrenuti cvrscu saradnju medju drzavama regiona.

Pored toga se pitam,dali je moguce da osim nas nekoliko ljudi,to niko drugi ne vidi,ili nece da vidi??

Sto se duze ceka je sve teze nesto konkretno preduzeti.

Ako se samo kaze:

"Samo da nebude rat" se samo ide na ruku sadasnjem stanju.

Osim toga se dobija utisak da to stanje vecini odgovara.

Dali je to stvarno tako??

Valter

Nes kafe onako "s,nogu", kao nekada "rakiju cacanku", pa trk u jevropu..?
............................................................................................................
Najčuveniji lokal ovog profila bio je i ostao „Zmajko”, zapravo bife „Braničevo” na Bajlonovoj pijaci. Ali, to ne znači da je prvi na spisku: celonoćne kafane bile su, pedesetih godina, smeštene prvo oko pijace Zeleni venac („Triglav”, „Lovćen”, „Kragujevac”) i među njima je najveću slavu uživala „Majevica” na uglu ulica Balkanske i Narodnog fronta. Danas je tu nekakva krojačka radionica, i malo ko zna za nekad slavni lokal sa bubnjarom i garantovanim batinama na jelovniku. Batine nisu bile uobičajene u „Taboru” na Kalenićevoj pijaci, kafani koja je posle rušenja (druga polovina šezdesetih) postala moneta za potkusurivanje u svakoj beogradskoj „operaciji nostalgija”; valjda je tome uzrok to što je ona, više nego drugi slični bircuzi, bila stecište kafanskih muzikanata koji su, stižući pred jutro sa šihte, donosili nešto od duha prave boemije iz tada već prohujalih vremena. Ili je to bio samo folklor, koji su stvarali i potpirivali poznati novinari, takozvani „slobodni reporteri”, večni putopisci na tragu sopstvene (kafanske) svakidašnjice. Tek kada je „Majevica” zatvorena a „Tabor” srušen, dolazi velika epoha „Zmajka”. Dotični Zmajko bio je ugostitelj posebnog kova – mogao je da radi samo noću. Kada su njegovo „Braničevo” priveli zakonu, to jest propisu da bifei mogu da rade samo do deset i ne pre šest, on je otišao u „Brodarsku kasinu” i tu birtiju na pristaništu, poslednju rupetinu, pretvorio zbilja u nešto iz romana Džeka Londona ili iz onih filmova u kojima su igrali Džon Garfild i Edvard G. Robinson. Mnogo kasnije, Zmajko je pokušao da eksperiment ponovi sa kafanom „Boka” u samom centru grada i tu se, posle neuspeha, njegova ugostiteljska karijera gubi iz pažnje javnosti.

Kraj svoje karijere Janja je doživeo pod točkovima automobila, a počeo je sasvim suludo, otvorivši u stakleniku na vrhu Tašmajdana celonoćni bife pod zvučnim nazivom „Poslednja šansa”. U prvo vreme „Šansa” je primala jedva desetak gostiju i prodavala najviše par barenih kolenica za noć, no kako se stvar pročula, posao je polako počeo da se širi i danas je „Poslednja” ogroman, „svetski” lokal u kome postoji neiscrpan broj mogućnosti da izgubite glavu i pored stalnog prisustva odreda milicije. Jedina vam je uteha da se to obično događa drugima. Tako opasno nije bilo u vreme „slobodne konkurencije”, kada je „Šansi” oštro konkurisala susedna „Konzerva”, registrovana zvanično kao „TVbife”: ta se limena baraka nalazila pored zgrade Televizije, u Aberdarevoj, i figurirala je kao veoma snobovsko mesto, gde je svet svraćao kao na ćabu da vidi popularna lica sa „malog ekrana”. Bila je to posledica ondašnje moći televizije, no kada je slava „Konzerve” krenula da ugrožava samo postojanje televizije i nesmetano odvijanje njenog programa (bilo je sve više „direktnih prenosa” uvoštenih u „TV bifeu”), udešeno je nekako da se baraka sruši.

Za ova dva lokala vezan je uspon i pad jedne bgd. noćne „profesije”, skopčane sa raznim opasnostima, kojoj su se, sa čudnom strašću, odavali čak i ljudi poznati kao primerni očevi, odlični drugovi, inteligentni sagovornici, pouzdani radnici. Reč je o specifičnoj, dosta mazohističkoj, raboti poznatoj kao „skandal-majstor”, to jest o zbijanju opakih šala, često po cenu života. Najveći beogradski skandal-majstor poginuo je kada je, vraćajući se iz „Šanse”, pokušao da izvede tačku parapsihološkog zaustavljanja saobraćaja. Pre toga je uspeo da jednog Engleza zaključa u klozet kod Narodnog pozorišta i ključ baci u kanalizaciju. Jednom je ukrao radio u „Maderi”, ali su ga uhvatili kada se vratio po registar-kasu. Uspevao je da sa tubom (muzički instrument, najveći) neprimećen uđe u operu i zaduva u grozni pleh baš kada na raspored dođe ljubavni duet lirskog soprana i tenora. Bio je u stanju da u Domu JNA popije piće celoj brigadi i mirno se sruši u nesvest. I sve tako, nizašta. Obično se pravdao da je to što čini posledica teškog detinjstva, koje je proveo u Mauthauzenu: „Izlazak samo četvrtkom, moj gospodine!” No, i tamo je napravio neki skandal i kažnjen je doživotnim isključenjem iz svih logora na teritoriji Trećeg rajha. Inače, bio je izvanredno uspešan čovek, koji je veći deo svog radnog veka proveo na odgovornim položajima u inostranstvu.
Ovde negde bio bi i kraj posebne istorije beogradskih noćnih bircuza. Današnje dežurno svratište za one kojima je kasno za leganje, a rano za ustajanje, nalazi se prilično daleko od centra, na pijaci Stari đeram, i zove se „Jablanica”. Značajno je kao arheološki uzorak onih lokala u kojima je obavezno pisalo: „Svaka namerno razbijena čaša naplaćuje se na licu mesta 50 din.” Ovde piše nešto drugo: „Pauza za čišćenje lokala od 6:00 do 6:30 h.” Postavlja se pitanje šta raditi tih dugih pola sata. Ništa jednostavnije: prošetajte pijacom i kupite cveće – možda će vas to izvaditi.

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?
A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Milan Grujic

Lune (citat):Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

Milan Grujic

SFRJ nije bila Komunisticka,SFRJ je imala Socijalisticki sistem.
Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija.
To sto je imala Komunisticku partiju neznaci da je drzava komunisticka.
Mozda se iz danasnjeg ugla gledanja moze reci da gradjani u SFRJ nisu imali velike politicke "slobode",zbog jednopartiskog sistema.
Samo to sto danas ima puno razlicitih partija,neznaci da danas gradjani imaju veca politicka prava.
Pokazalo se naime (kako na zapadu,tako i na jugu) da vise partijski sistem prvenstveno gradjane kosta vise.
Vecina Partija,gleda samo svoje interese.
Malo ko danas (osim pred izbore) gleda da sprovede nesto sto je stvarno u interesu gradjana.

Sto se pak tice osnovnih sloboda smatram da niko,na celom podruciju evrope (da nase susede ni ne spominjem) nije imao takve osnovne slobode kao gradjani u SFRJ.
Mislim da slobodno mogu samo spomenuti famozni "Crvrni Pasos" sa kojim su bila sva vrata "sveta" otvorena.
Po odredjenim podatcima je nas (SFRJ) Pasos bio dokument koji je najvise bio kraden od drzavljana drugih drzava sveta.

Prema tome,gore navedeni tekst nije u potpunosti u skladu sa onim (po meni) sto se stvarno odvijalo u SFRJ.

Organizovaniji su "tada" gradjani bili zato sto je cela politicka stuktura bila okrenuta gradjanima i radnickoj klasi.
To je sve bilo zahvljujuci onima koji su dugogodisnjim radom izgradili taj (radnicki) sistem.

Neznam dali su gradjani (i radnicka klasa) bili pametniji od danasnjih gradjana ili radnicke klase.
Mnogi su u vreme SFRJ zeleli da "udju" u "Demokraciju" sto po meni nepokazuje veliku zrelost radnika niti gradjana.

                                             " Jer ste vi to trazili"

Netvrdim da je onaj sistem bio idealan.
Samo koji je to ?
Ako nesto treba da se ispravi se moglo putem radnickih saveta i Zborova radnih ljudi.
Na zalost je veliku "ulogu" u celom zakuvavanju "supe" igrao rukovodeci kadar u drustvu.
Kako u Preduzecima,tako i u JNA.

To sto je u JNA bilo protivnika sistema (onoga) je vise nego tragicno(bilo) po sistem.

Nakon toliko godina "Demokracije" sam uveren da bi svima nama sa onim sistemom bilo bolje.
Pogotovo sada,kada su nas pogodile katastrofalne polave.

Da smo u SFRJ bi prva JNA bila na mestu.
Pri obnovi i izgradnji bi dosla " ORA" i sve bi bilo brze  uradjeno .

Ali to,to je jedna druga prica.


Valter

 

Vratite nam jagnjeće brigade

Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara!
Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".

Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

Lune (citat):Vratite nam jagnjeće brigade

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

To je ono sto su "oni" na zapadu vec odavno zeleli.
Sada smo u situaciji da drugog izbora nemamo. Ako mislimo "preziveti" se mora pihvatiti sve,kako bi se katastrofalna poplava koja je zadesila nase drzave mogla sanirati.

Kad to prodje,cemo videti sta i kako dalje.

Valter

 

Sve tajne srpskog 20. veka

Jedan od najvećih srpskih pisaca, a sigurno najveći svedok srpskog 20. veka i čovek koji je direktno učestvovao u svim prelomnim događajima naše istorije od Drugog svetskog rata do pre nekoliko dana kada je preminuo u 93. godini, ostavio je svoju zaostavštinu prijatelju i izdavaču Slobodanu Gavriloviću. Njih dvojica su 36 godina pričali o svakakvim događajima, a poslednjih desetak vodili razgovore na bukvalno sve najvažnije teme srpske politike i istorije. Gavrilović je sve zabeležio i kamerom, a ekekluzivni materijal izašao je u novom broju Nedeljnika. I najavljen je kao prvi feljton u nizu. Očekuje se uskoro i knjiga ispovestio dobrice Ćosića. Prenosimo nekoliko delova uz odobrenje Nedeljnika...

Sramna optužba SPS-a

Neke vladike su vas optužile da ste učestvovali u prekom sudu krajem Drugog svetskog rata i osudili na smrt 26 ljudi, a među njima i jednog sveštenika Srpske pravoslavne crkve iz Velikog Šiljegovca. Šta možete o tome reći?
Da, to je jedan od sramnih postupaka arhijereja Srpske pravoslavne crkve. To je petoknjižje „Stradanje sveštenika Srpske pravoslavne crkve od komunista", tako neki naslov. Knjigu je napisao jedan čovek po mom mišljenju niskog morala, a velike pretenzije, zove se Džomić, Velibor Džomić. Vrlo često ga sada vidite u novinama, njega forsira mitropolit Amfilohije kao nekog vajnog intelektualca. On mene napadne u toj knjizi i kaže da je Ćosić Dobrica bio član prekog suda koji je u Kruševcu streljao 26 ljudi i među njima jednog sveštenika iz Velikog Šiljegovca. Pročitam to i zaprepastim se. Napišem pismo Amfilohiju i Atanasiju, jedan od njih je bio urednik, a drugi valjda glavni urednik ili recenzent, ne znam tačno ko je tu šta bio. Napišem im jedno pismo, pozivajući se na naše nekadašnje drugovanje i poštovanje koje sam prema njima imao, nadu koju sam prema njima imao i kažem im da ja nisam uopšte bio u Kruševcu u to vreme. Od 16. oktobra, kad sam došao iz Valjeva sa Neškovićem i sa Momom Markovićem u Beograd, nisam uopšte bio tamo. Molim da objave moj demanti. Oni ne objave, niti mi odgovore. Bio je to nečastan čin naših uglednih arhijereja. Duboko se uvredim i tužim sudu Džomića. On je tad još dolazio u Patrijaršiju, a potom pobegne u Crnu Goru. Tamo je bio pod zaštitom crnogorske vlasti, mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija. Ostane on tamo u nekoj mitropolitskoj ustanovi i ne prelazi u Srbiju tri godine, sve dotle, dok ta tužba ne zastari, da ga ne uhapse. On je tamo ostao nekažnjen. Kad je tužba zastarila, vratio se u Srbiju. Nakon toga napišem pismo desetorici srpskih vladika i patrijarhu Pavlu u kojima ispričam šta je napisano o meni pod redakcijom Amfilohija i Atanasija. Niko mi od vladika ne odgovori. Dobijem samo pismo od patrijarha Pavla u kome me on moli da oprostim njegovoj grešnoj braći za uvrede i greh koji su počinili prema meni. U svakom slučaju bio je to ružan čin Srpske crkve, srpskih arhijereja i čin razumevanja, istinoljublja i pravdoljublja našeg velikog patrijarha.
Poruka CIA: Zamenite Tita, mi ćemo srediti Nobela
Dolazimo u vreme kad su previranja u Jugoslaviji. Dolazi do pada Berlinskog zida. Uspostavljaju se višepartijski sistemi u zemljama bivšeg socijalizma. Javljaju se razni uticaji, ruski faktor, američki faktor, CIA, EU, Vili Brant, italijanska vlada! Šta oni svi očekuju, šta traže od vas lično, a šta vi želite?
Dvadesetak dana posle Titove smrti mene pozove moj izdavač Jovanović iz Amerike, koji je štampao "Vreme smrti" u dva izdanja, jedno popularno, jedno obično, na engleskom. Pozove me da hitno dođem u London. Ja se spremim sa mojom ćerkom koja govori engleski i dođemo mi u London. On nama rezervisao hotel "Klervidž", a ja znam da u hotel "Klervidž" idu Tito i ovi saudijski kraljevi nafte. Odem u najnormalniji hotel sa Anom. Javimo se mi Vilijemu Jovanoviću, on nas pozove na ručak u "Klervidž". Posle ručka on kaže: - Hajde da prošetamo malo Londonom. Izađemo, on nas vodi u ulice najveće gužve. Počinje da mi saopštava sledeću stvar:- Da vam odmah bude jasno, ja sam predstavnik Centralne obaveštajne službe i prenosim vam poruku Andropova i američke vlade. Američka i sovjetska vlada hoće posle Tita da mu nađu zamenika. Bila su dva kandidata, Đilas i vi. Zaključili su da ste vi mlađi i da ste popularniji od Đilasa. Stalo se na stanovište da naše službe, američke i sovjetske, rade na tome da vi zamenite Tita i da preuzmete vlast u Jugoslaviji.Zaprepastio sam se. Moja ćerka prebledela, prevodi mi to. - Odbio sam Titovu ponudu, odbijam i vašu, jer ja nemam te sposobnosti. Kako može da vam padne na pamet da jedan pisac, potpuno nekvalifikovan, može da zameni Tita. Kako može da se zameni Tito? Nemojte, gospodine Jovanoviću, o tome uopšte da razgovaramo.- Nemate vi tu ništa da radite. To će sve da rade službe. Vi samo treba da pristanete i da se ponašate prema prilikama kako ih mi procenimo. Radićemo i na tome da dobijete Nobelovu nagradu za književnost.

Milošević nije moj produkt!

Da se vratimo na Miloševića. Jedan broj ljudi smatra da ste vi stvorili Miloševića, još pre Memoranduma. Kada ste prvi put s njim razgovarali? Kakvi su vaši politički susreti bili i kakvo je vaše mišljenje o njemu i njegovoj politici?
Jedna od najvećih političkih laži našeg vremena, jedna od najtežih političkih gluposti našeg vremena je ta teza da sam ja uticao na stvaranje Miloševića i da je Milošević nekakav moj politički produkt. Pa pobogu, ja sam tada bio jedan od vodećih ljudi srpske opozicije! Na kraju postoji i policijski dokument, snimljen je moj razgovor sa Raškovićem, kada je bila ta politička borba između Ivana Stambolića i Miloševića u Centralnom komitetu. Mi razgovaramo telefonom i ja kažem ovako:- Ovo je tuča dvojice titoista, pobediće militantniji, ni jedan ni drugi ne donose dobro.

Umirem kao nespokojan čovek

Sad u smiraju vašeg života, da li je sunce bliže ili dalje nego onda kad ste krenuli?
Mislim da je dalje, ja mislim da je dalje Slobodane, dalje, dalje. Ima izvesnih činjenica u savremenom svetu i ima mislećih ljudi koji govore o neminovnosti promene poretka. I doista ovaj poredak kakav jeste, globalistički kapitalizam, takozvani neoliberalni korporativni kapitalizam, on svojim socijalnim ishodima nije poredak budućnosti. Danas na početku 21. veka imamo slom oba poretka. Slom boljševičkog socijalizma, potpun slom. Potpun slom klasične demokratije, socijalne države i liberalnog tržišta.Blagodareći vašoj aktivnosti i razumevanju, štampanjem "Lične istorije jednog doba", ja sve više uviđam da je moj opozicioni program poražen. Ja sam poražen opozicionar. Čitav život sam utrošio u borbi za demokratiju i doživeo neuspeh, doživeo poraz.Doživeo sam da poredak koji je smenio titoizam, za koji sam ja verovao da je najgori poredak na svetu, bude poredak koji je gori od titoizma, u mnogo čemu gori. On je doneo nešto više političkih sloboda, međutim doneo je jednu partokratsku državu, doneo je jedno pljačkaško društvo, korupciju, lopovluk i uništenje narodne imovine. Opljačkana je imovina koju su stvarale generacije u 20. veku. xxxU novom broju Nedeljniak pročitajte i zašto je Ćosić voleo Basaru, kako je stvorio Radovana Karadžića, istinu o memornadumu, kako su on i Mićinović dok su bile studesntke demonstracije brali trešnje, kako mu je polusestra iz Nemačke spasla život i još gomilu prvi put objavljenih stvari

       

Jedan engleski novinar, dopisnik iz Burskog rata, izazvan pisanjem beogradskih novina, objavio je uvredljiv tekst o Srbima. London je i u ono vreme bio daleko od Beograda, i sve bi ostalo na praznoj pretnji, da slučaj nije udesio da Englez poslom krene u Istanbul "Orijent ekspresom"
Vinston Cercil
Od 1899. do 1902. godine Engleska je na jugu Afrike vodila rat sa Burima, potomcima holandskih i francuskih doseljenika. Simpatije Srbije bile su na strani Bura, koji su em bili na svojoj zemlji, em slabiji. Za njih se navijalo u kafanama i u novinskim komentarima, a na Englesku je bacano drvlje i kamenje.
Jedan engleski novinar, dopisnik iz Burskog rata, izazvan pisanjem beogradskih novina, objavio je uvredljiv tekst o Srbima. Vojin Tankosić, tada mladi oficir, zarekao se da će engleskog novinara zbog tog telsta ka-tad išamarati. London je i u ono vreme bio daleko od Beograda, i sve bi ostalo na praznoj pretnji, da slučaj nije udesio da Englez poslom krene u Istanbul "Orijent ekspresom".
Voz je u Beograd stigao ujutru, i tu se zadržao nekoliko sati da bi putnici mogli da razgledaju prestonicu male balkanske zemlje.Tankosiću, kad su mu to javili, nije trebalo mnogo da Englezu uđe u trag. Nađe ga u "Grčkoj kraljici", kafani na kraju Knez Mihailove ulice, upadne kao furija i zabezeknutog stranca zaista išamara kao što se zarekao. "Pa drugi put pazi kako pišeš!", rekao mu je, naravno na spskom. Izrodi se skandal, žandarmi uplašenog engleskog novinara otprate do železničke stanice, a čaršija počne da kiti i ispreda legende...
Vojin Tankosić snabdeo je pištoljima, bombama i otrovom Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža.Poginuo je 1915. godine.A Englez je ostavio novinarstvo i ušao u politiku. Njegovo ime bilo je Vinston Čerčil.

Sve osobe pomenute u ovoj knjizi su stvarne i svi događaji istiniti.       

Nikola Tesla (1856-1943) je u jedinu posetu Beogradu doputovao 1. juna 1892, a sledećeg dana ga je, sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem, u svečanu audijenciju primio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović.
Na današnji dan: Kako je izgledala jedina poseta Nikole Tesle Beogradu
U Beogradu je proveo ukupno 31 sat, od 1. do 3. juna i odlikovan je Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Tokom boravka u Beogradu on je posetio i Narodni muzej i Veliku školu (odnosno Univerzitet), gde se obratio studentima i profesorima, a sa fizičarem Đorđem Stanojevićem, zaslužnim za početke elektrifikacije Srbije, razgovarao je o započetoj gradnji električne centrale u Beogradu.
“Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu”, rekao je Tesla obraćajući se studentima.
Nedaleko od današnje Mostarske petlje, na Topčiderskom brdu, najverovatnije u vili kod Vajfertove pivare, priređena je velika manifestacija u njegovu čast. Između ostalih, tom prilikom pozdravio ga je i veliki srpski pesnik, lekar Jovan Jovanović Zmaj, pročitavši pesmu dobrodošlice Tesli. Tesla je inače bio veliki poštovalac Zmaja i prevodio ga je na engleski.
Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica u sklopu Austrije, danas Hrvatska. Rođen je u porodici sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Otac mu je bio pravoslavni sveštenik a i majka potiče iz stare svešteničke porodice Mandić.
Započeo je školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Karlovcu, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre odlaska u SAD radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.
Evropu je napustio 1884. godine, u nadi da će mu i u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije.
U Edisonovoj firmi ostao je, međutim, manje od godine i već 1885. osnovao je u Njujorku vlastitu kompaniju “Tesla” kada je i započeo izradu prvih modela predviđenih za korišćenje naizmenične struje - inovacija koja je preobrazila svet. Edison je, inače, bio veliki protivnik Teslinog izuma.
Tih godina je u novosadskom “Braniku” objavljen i prvi tekst, na srpskom jeziku, o Teslinim izumima, autor teksta naziva ga tada “srpski Edison”.
U Evropu iz Sjedinjenih Država Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. dospeo je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila.
Mesec i po potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u Beograd.
Nikola Tesla, genijalni inovator i opredeljeni potpuni usamljenik, umro je u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine. Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i danas se čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Muzej je od kraja 1952. smešten u Krunskoj ulici (Proleterskih brigada)..u reprezentativnom zdanju sagrađenom 1929. godine, po projektu Dragiše Brašovana.
Zaostavština Nikole Tesle stigla je u Beograd na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović. Prema Teslinoj želji, Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951. godine.
Muzej poseduje preko 160.000 originalnih dokumenata, više od 2.000 knjiga i časopisa, preko 1.200 istorijsko-tehničkih eksponata. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. godine upisana u registar Uneska “Pamćenje sveta”.
Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936. godine, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji... Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu.
Datum Teslinog rođenja 10. jul, obeležava se u Srbiji kao Dan nauke. Grad Filadelfija u američkoj državi Pensilvanija, proglasio je njegov rođendan za zvanični praznik.
...............................................................................................................................................................................................
Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvetljavati gradove i gradove.

Nikola Tesla (Srbima i Hrvatima početkom II svetskog rata)            

Drugarice i drugovi jugosloveni,

Vas zadatak nije zavrsen.

Bez obzira sto "republikanci" imaju svoje teritorije je nasa teritorija (to osecate) u nasim srcima jos uvek ista.

Zato je vasa (nasa) duznost da svoje (istinito) znanje prenosimo na nove genneracije.

Na one koji ce "sutra" da kreiraju nasu regiju.

Mladi su uvek bili nasa nada.

Zato ih treba informisati da shvate sta se desilo i zbog cega (koga) se sve to desilo.

Pored odgovornosti roditelja (kao prve osobe) je i duznost svih nas da ucimo nase naslednike istini,i to pravoj istini.

Svi oni koji "velikom neistinom" manipulisu mlade,ce kad tad dobiti "nagradu" za to bas od tih istih mladih ljudi.

Kao sto je i u istorijama drugih drzava bilo promena,tako ce ih uvek biti i kod nas.

Mlade generacije ce shvatiti da su napravljene velike greske.

Posebno kada je interes radnicke klase u pitanju.

Njihov zadatak ce biti da te greske isprave.

Radnicka klasa je ta koja na svojim "ledjima" nosi celu drzavu.

Drzava u kojoj je radnicka klasa "rob" svoga rada,nema dugorocno napredka.

Puno vremena je proslo.

Puno sistema je bilo do sada,samo kapitalisticki se odrzao.

Do kada ce to biti zavisi od svakog od nas.

Jer mi smo svi,radnicka klasa.

Ukoliko dopustimo da nas kapitalisti izigraju ce i dalje ostati ovako.

To znaci da ceo svet ide ka ponoru.

Uveren sam da ce nove,mlade generacije shvatiti da to nije ispravan put.

Ispravan put,je put prijateljstva,postovanja i miroljubive koegzistencije svih naroda i narodnosti.

Posebno na nasem podruciju.

Da je politika Josipa Broza bila vizionarska znaju politicari celoga sveta.

Zato je bio postovan i od svojih neprijatelja.

Samo u nasoj regiji to nije tako.

Sve zbog "kratkovidosti",narciosoidnjih politicara koji su videli samo licni interes i "skrenuli" sa puta.

Sa onog puta,kome su se zaklinjali da ga nece napustiti.....

Gde su nas doveli ti politicari,danas znaju i oni koji to "juce" nisu hteli ili nisu bili sposobni da vide.

Oni ljudi koji "govore" neistinu jednom,ce to uvek ponavljati.

Kako je rekao jedan: "Ja sam politicar.

Ja sa time (govoriti neistinu) namam problema."

Pred novu godinu svi imaju neke zelje,za sledecu.

Moja je da se konacno krene napred.

Dosta je "kruznog toka."

Mnogi putevi vode u "Rim",je stara izreka.

Pa krenimo vec jednom.


Valter

Hm,hmm..sta`sada ?pa kucaj telegraf.rs tekst da su se Tito i Draza udruzili..

Lune (citat):Hm,hmm..sta`sada ?pa kucaj   telegraf.rs  tekst da su se Tito i Draza udruzili..

Neznam ko se skim udruzio.

Nasao sam ovo.


http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1953858-nismo-dobili-ni-titov-ves-sve-su-nam-pokrali-ovaj-jezivi-vapaj-brozovog-unuka-zapalio-je-srbiju

NISMO DOBILI NI TITOV VEŠ,SVE SU NAM POKRALI! Ovaj jezivi VAPAJ Brozovog unuka zapalio je Srbiju

- Ništa nikada nismo dobili, tako da me ne bi iznenadilo da su naši zahtevi sada zaista odbijeni na sudu. Ko zna koliko je Titovih stvari vlast pokrala - kaže Titov unukJosip Joška Broz

Foto:Telegraf.rs

Potomci Josipa Broza Tita žaliće se zbog odluke Prvog osnovnog suda u Beogradu pošto nisu dobili ništa od Maršalovog nasledstva koje su potraživali.

Sud odlučio da TITOVI NASLEDNICI ne dobiju NIŠTA OD IMOVINE koju su tražili

Sudija ovog suda Ljubica Nenadić u dopunskom ostavinskom rešenju navela je da se imovina koju su Titovi naslednici tražili u dopunskom postupku ne može smatrati naknadno pronađenom zaostavštinom, što znači da je porodica doživotnog predsednika SFRJ ostala bez vrednih umetnina, nakita, ordenja, zlatnih poluga, nameštaja, porcelana i nakita.

Pravni zastupnici Titovih potomaka, sina Miše i unuka Zlatice, Svetlane i Joške, najavili su žalbe. Joška Broz kaže za Kurir da još nije zvanično obavešten o odluci suda.

– Ništa nikada nismo dobili, tako da me ne bi iznenadilo da su naši zahtevi sada zaista odbijeni na sudu. Ko zna koliko je Titovih stvari vlast pokrala. Profesor Mićunović je jednom prilikom rekao da je od oko 1.200 vrednih slika sada ostalo oko 700. Mi nismo dobili ni veš okončanjem postupka 1991. Nismo nikada ništa dobili! – kaže Joška Broz.


Podsetimo, proces podele imovine Josipa Broza Tita traje 33 godine. Ostavinska rasprava inicijalno je pokrenuta zahtevom Brozovog sada već pokojnog sina Žarka, 14. decembra 1983. Nekadašnji Četvrti opštinski sud doneo je rešenje o podeli imovine još 1991, kad je podeljeno oko 800 komada odeće, obuće i Titovih ličnih stvari. Međutim, Brozova udovica Jovanka je osporavala to rešenje, a Ustavni sud je 2000. proglasio neustavnim Zakon o upravljanju stvarima u društvenoj svojini koje su imovina Josipa Broza, pa je tada otvoren novi proces.

   
Sud odlučio da TITOVI NASLEDNICI ne dobiju NIŠTA OD IMOVINE koju su tražili

Sudija ovog suda Ljubica Nenadić u dopunskom ostavinskom rešenju navela je da se imovina koju su Titovi naslednici tražili u dopunskom postupku ne može smatrati naknadno pronađenom zaostavštinom, što znači da je porodica doživotnog predsednika SFRJ ostala bez vrednih umetnina, nakita, ordenja, zlatnih poluga, nameštaja, porcelana i nakita.

Pravni zastupnici Titovih potomaka, sina Miše i unuka Zlatice, Svetlane i Joške, najavili su žalbe. Joška Broz kaže za Kurir da još nije zvanično obavešten o odluci suda.