KOSOVO(KOSMET) I METOHIJA

Valter (citat):U koliko se jasno pokaze da medjunarodna zajednica stvarno podrzava odcepljenje Kosova je mozda za Srbiju,dugorocno gledano bolje da to prihvati,s tim da se onaj deo u kom je vecinsko stanovnistvo srbsko,pripoji Srbiji.

U tom slucaju bih ja,da sam neko u Srbiji,postavio "Kineski zid " na granici,pa neka samo gledaju kako ce da "napreduju".

Takodjer sam ubedjen da jedan veliki deo krivice zbog raspada Jugoslavije moze da se pripise i Albancima na Kosovu,koji vec decenijama podrivaju i podrivali su i SFRJ.

Stalni izdatci federacije na Kosovu su uvek dovodili do diskusija i rasprava izmedju republika,mislim da je vreme da se to jednom za uvek prekine.

Zelim naglasiti da ja nisam politicar i mozda jednostrano vidim sve dogadjaje,te se izvinjavam,ali to je moje licno misljenje. Valter

Poštovani,i nadasve simpatični ,druže Valter Nema Vi šta da se ikome ispričavate ,tja,niste na Stričevoj stranici,gdje i jedna jedina riječ ,pa čak i otrgnuta iz kokteksta ,može biti kobna i presudna za odstrel dotičnoga,bez obzira na sve prethodne riječi i rečenice i postove

LJUDI ISKRENO REAGIRAJU ,A POLITIČARI NEISKRENO I u tome je suštinska razlika između njih i nas A,što se tiče same teme,par mojih misli.

Ljudima podijeljenima u skupine po raznoraznim kriterijima(uglavnom nacionalnim ) je,nažalost ,u krvi da hoće nadvladati i prevladati druge. U konkretnom slučaju,što se tiče Albanaca(ne samo sa Kosova ) oni to rade na jedan vrlo perfidan i podmukao način.

Naime,kako su Albanci Muslimani,tako im je natalitet jako velik

A,zašto

Zato što kod Muslimana žena služi,grubo rečeno,maltene za rasplod. Gotovo da nema nikakva prava te je faktički vlasništvo muškarca.

Kod kršćana je gotovo obratna situacija Agresivnom i histeričnom kampanjom raznoraznih iskompleksiranih i isfrustriranih feministkinja,praktički muškarac postaje rasplodni bik. Puno je primjera gdje današnje emancipirane žene žive kao samohrane majke,ili čak lezbe,bez muškarca.

I tako,što se tiče konkretne teme,iako je Kosovo povijesno oduvijek bilo srpsko,faktički je izgubljeno zbog gore navedenih razloga.

Pretpostavljam da će od međunarodne zajednice dobiti neku uvjetovanu nezavisnost tipa Tajvan.

Ja im,da odlučujem,za razliku od druga Valtera ,ne bi dao ni petlja Kosova iz principa ,ali i inata

Ako,im se ne sviđa Kosovo kao autonomna pokrajina u okviru Srbije,neka se vrate u Albaniju(isto važi i za Srbe i Hrvate koji ne žele priznati BiH za svoju domovinu,nek idu u Hrvatsku i Srbiju )

NE SMIJE SE DESITI DA NEKI NAROD(I) SVIJETA IMAJU DVIJE I VIŠE DRŽAVA,A NEKI NITI JEDNU(KURDI,BASKI,LAPONCI) ,odakle su ih došli te odakle ih je SFRJ dobronamjerno primila,a oni njoj tako uzvratili,čim je Tito umro,odmah su 1981.krenule demonstracije za Kosovo republika (a sad im niti to nije dosta,već hoće nezavisno Kosovo,plus zapadnu Makedoniju,plus dio južne Srbije dugoročno pripojiti Albaniji. )

Kaže "drug" Strikan,da Albanci vole j...

Pa,šta onda nisu stavili prezervative na onu stvar ,ili kad već nisu ,šta ne daju srpska imena svojoj djeci,ili kad već neće ,šta traže odcjepljenje nakon što su se namnožili kao miševi.

I više je nego jasno da iza te strasti za seksom stoji nešto drugo.

Trebalo ih je ranije uškopiti/kastrirati,jedna masovna i kolektivna vazektomija je trebala biti izvršena ,davno ranije,no sad(a) je kasno za to ,trebalo je ranije regirati,kad se je već dalo naslutiti u kom pravcu će se stvari odvijati

Nedavno je jedan kosovski funkcioner likovao kada je rekao da je jugoslavenska ideja mrtva ,te da je nezavisno Kosovo realnost.

A,to se je desilo zato što su južni Slaveni nejedinstveni ,pa ih sada svi počimlju "čerupati"(mislim na teritorije. ) i podjebavati Imaju i pravo ,jer kako kaže i sama jedna izreka "I NA MRTVOG VUKA,ZEC DIŽE K....!"

Jer naposljetku,SFRJ su uništila tri velikonacionalizama Započeli su velikoAlbanci,nastavili velikoSrbi,a završili velikoHrvati. Prva dva velikonacionalizama su poražena(jer nisu uspjela podijeliti BiH ),a treći još nije

Svim naprednim snagama na nasem podruciju je duznost da se potrude,koliko god je to u njihovoj moci,da se radnicka klasa a i svo gradjanstvo probudi i pocne boriti za svoje bolje sutra.

Tragedije koje su nasi narodi morali da pretrpe su ih bacile u "zapecak" i komu,koja,ima se utisak,nikako da prodje.

Zato je duznost svih onih ljudi,koji nisu direktno bili pogodjeni tragedijom,da pokusaju "pogurati" radnicku klasu u pravom smeru.

Taj zadatak nije lak i zahteva od svih odgovornih,pre svega,licnu odgovornost prema svim radnicima i njihovoj buducnosti.

Kao i do sada, se i ovoga puta vidi potreba zajednistva i sirokog kruga delovanja.

Neophodno je udruzivanje,saradnja i rad ka istom pravcu.

Pravcu,koji je po meni jedini ispravan za sve nas.

Razumevanje,tolerancija i miroljubiva koegzistencija na nasim podrucijima.

Bratstvo i jedinstvo svih nasih naroda i narodnosti.

Sloboda,ravnopravnost i razumevanje,su jedino ispravni pravaci kretanja u interesu nase buducnosti i buducnosti nase dece.

Valter

 

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Nas najveci problem,su oni koji samo gledaju iz jednog ugla (svog).
Zato se nikako i nemoze mrdnuti sa mrtve tacke.

Ako se vec analizira nesto,je potrebano to ciniti trezveno u interesu buducnosti svih nas.

Postavlja se samo pitanje,dali je vecina onih koji stalno samo "vodu na svoju vodenicu " teraju,zainteresovana za istinu?

Osim toga je lako gledati celukupne dogadjaje iz danasnje perspektive.

Treba biti u stanju i shvatiti tadasnju situaciju i mogucnosti koje su tada bile na raspolaganju.

Mogucnost izbora,do odecpljenje je trebao da daje sigurnost svim narodima da nisu pod pritiskom u Jugoslovenskoj zajednici, vec zbog zajednickih interesa i posebno zbog interesa celokupne radnicka klase koja je samo ujedinjena jaka.

Da je to tacno znamo,ako ne pre ali danas sigurno.

Iskreno receno sam stvarno umoran od ponavljanja onoga sto vec i vrabci na granama cvrkucu.

Samo odredjena grupa ljudi to nikako da shvati.

I dok se mi krecemo i dalje u "kruznom toku" ceo ostali svet ide dalje.

Tragedija koje je nasu radnicku klasu zadesila,bas zbog ljudi koji su gledali samo "uske" interese a ne interese celokupne radnicke klase je tako katastrofalna da se moze sa kataklizmom usporediti.

No,ocito da to neki ni danas nece da shvate.

Stalnim kopanjem po "naftalinu" se samo skrece sa pravih problema na one probleme koji su u sustini vec iza nas i nemoguce ih je danas resiti.

"Sta nam je ciniti" je pitanje?

"Kamen mudrosti" je resenje.

Valter

Sto je radnicka klasa, bila mahom "polutanskog sastava", sa jednom nogom u njivi, a drugom u firmi. Kada "radnik" ne zavisi od svoga rada, nego od kante sira koju mu salju autobusom, loncem sarme nedeljno, sa mogucnoscu korumpiranja lekara za bolovanje radi okopavanja i berbe. Na povratku, ponesu pomenute kante i obramice, prodaju nresto kolegama i komsijama, a cekanje na stan je u toku. Socijalizam je uspeo, stepen razvoja sela i gradova, zasitio je skromne prohteve i oblike zivota. I, tako smo poceli da trazimo "preko hleba pogacu". Stvar i ne bi bila tako losa, da nismo "od prvog svetskog rata" bili na cekanjukod imperijalista. Primitivna "pucina", uhvatila se za nacizam i veru, kao opravdanje za sticanje "prvobitne akomulacije kapitala"..bezobzirno, bezosecajno i ne retko veoma sadisticki. Mnogo staraka, vera,sekta,NVO sa interesom, razbila je ono sto se zove "radnistvo i seljastvo"...gomila, smisljeno osnivanih sindikata i sindiktcica, samo da nebude jedinstvena radnicka klasa. Srbija navodno ima oko 90, multimilijardera, teskih oko 13 milijardi evra..sto se nemoze smatrati zaradjenim, obzirom na "siromastvo kupaca".

Sve je to istina.
Znalo se tada,da se mora dugi put preci,do potpune vlasti radnicke klase.
Samo vreme nije dobijeno da se radnicka klasa u potpunosti osposobi i skoluje
Ko je video film;"Tezina Lanaca" taj zna i zasto.

Kapitalisticki svet nije hteo da se radnicko samoupravljanje procuje po svetu.
Zato su i politicari (uglavnom ameri) govorili"...mi nememo nista protiv Jugoslavije,amo promenite sistem i sve ce biti u redu".
Time naravno ne zelim reci da je samo zapad kriv.
"Drugi" su neznanje i naivnost radnicke klase zloupotrebili za svoje "uske" interese.

No,sada imamo ono sto se dobije kada se neceni ono sto se ima u "rodjenoj kuci".
Sto nas narod rece:"Ko hoce vece,izgubi iz vrece",To je blago receno za ono sto se kod nas dogadja.

Ko nezna da se ponasa kao gazda u svojo kuci,brzo postne tudji sluga.

Vidi se iz prilozenog.
Tako je usvim drzavama na teritoriji bivse SFRJ.

Valter

Пензионисани пуковник проф. др Душко Бањац, дипломирани електроинжењер, један је од креатора једноставне формуле којом је сачувана већина технике ВЈ од напада из ваздуха. Каже да није ред да ми ћутимо о томе, ако нам већ Американци одају признање.

Официр и научник који је радио у Центру оружаних снага за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито” у Београду као водећи научни истраживач, био је и научни и стручни водитељ државног пројекта „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ”.

Још док је беснео рат у Вијетнаму, 250. Ракетни пук ЈНА (сада 250. Ракетна бригада) вежбао је гађање у пустињи у рејону Астрахана, изучавана је до детаља технологија и стратегија, пре свега, америчких снага.

– Тада смо од Вијетнамаца прикупљали сва искуства везана за противваздушну одбрану која су нам пружали Совјети. Вијетнамци су имали велика искуства са совјетском противваздушном одбраном у обарању америчких авиона. Кључ успеха био је у игри технологија и тактике коју је омогућавала техника. Американци су овладали контролом ваздушног простора. Потом су Совјети модификовали своје ракете и изненадили Американце. То се догађало и на Блиском истоку – каже пуковник Бањац.

Дакле, модификације противваздушних ракета у ЈНА вршене су на основу дејстава у Вијетнаму и на Блиском истоку. Југословенске снаге одбране добијале су те податке од Руса кроз билтене и литературу који су у то време представљали војну тајну.

Међутим, сведочи Бањац, југословенска војска и сама је разрађивала модификацију електронске и ПВО заштите и заштите других електронских средстава у оквиру војне и цивилне индустрије.

Пројекат „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ” , вођен под шифром „Кобац”, обухватао је учешће 39 доктора наука и више од 40 магистара, великог броја инжењера и официра са завршеним највишим војним школама из различитих научних и научнообразовних институција из цивилних и војних структура ЈНА.

– Читава мудрост била је до детаља упознати противника, а онда наћи решења за супротстављање. Схватили смо да су они технолошки толико супериорни, да смо из свих силних научних истраживања и експеримената створили већ поменуту тактику. Сви резултати у тактичком маскирању разрађени су и дати у студијама које су урађене у Центру за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито”, а потом су јединице вежбале маскирање, коришћење терена, објеката и насеља, прављења макета у миру. Тако су снаге ПВО Војске Републике Српске обориле „мираж” код Сарајева, Ф-16 на Грмечу, „харијер” код Горажда…– наглашава Бањац.

НАТО је, такође, изучавао дејства у Босни. Американци су извршили комплетну анализу дејстава у такозваној „балканској ваздушној кампањи”, која је трајала од 31. августа до 14. септембра 1995. године. Од 1994. године надгледали су небо и дејствовали по позиву Унпрофора.

Како нису могли да пронађу скривене тенкове и артиљерију, бомбардовали су стационарне радарске центре и центре везе на Пљешевици, Козари и другим местима.

– Та анализа НАТО-а показала је да им не одговара да одлуку о бомбардовању доносе заједно УН и НАТО, јер то подразумева да се гађају циљеви које одобре искључиво УН. Тај двоструки кључ ограничавао је НАТО и зато су, спремајући напад на Југославију, елиминисали други кључ, односно УН – указује пуковник.

Али, за рат се припремала и Војска Југославије. Зато су, уочи бомбардовања, производиле макете авиона и оклопних возила.

– Користили смо терен и били смо маскирани. Употребљавали смо мамце, како би противнички ловци остајали што дуже у ваздуху, као мета – прича пуковник Бањац.

Позиција беле кокошке у снегу

Током целе каријере пуковник Бањац је изучавао тактику НАТО-а. „Ако добро познајеш мач, наћи ћеш штит да се заштитиш”, поентира пуковник Бањац. Читава стратегија била је створити позицију „беле кокоши у снегу”. Читава мудрост била је – бити невидљив.

„Апсурд је да су снаге ВЈ, без стелт-технологије, постале невидљиве. Као што је апсурд што је невидљиви ловац Ф-117, са стелт-технологијом, оборен старом совјетском ракетом”, каже пуковник Бањац.
Александар Апостоловски

Pobednička vojska ne beži, a turska se povukla iz Srbije,
Svako ko se razume u vojne stvari zna da ako je jedno krilo slomljeno, a centar opkoljen, to je kraj i izlaza više nema, navodi akademik jovan deretic
Akademik Jovan Deretić izjavio je kako pobednička vojska nikada nije pobegla sa bojišta, a turska vojska je pobegla sa Kosova i nijedan njihov vojnik nije ostao u Srbiji.
Prema savezu koji je kasnije sklopljen, Srbija je jedino bila dužna da sultanu da 10 odsto od prerade srebra i ništa više.
"Na Kosovu imamo podatke od turskih hroničara, koji su bili uglavnom hodže jer su oni jedini bili pismeni. Oni su verno predstavljali bitku sve do onog momenta kada treba da se kaže da su poraženi, jer kao vernici ne smeju da kažu da je Alahova vojska poražena", navodi Deretić i dodaje primer kada je srpsko desno krilo, koje je vodio Vuk Branković sa 12.000 oklopnih konjanika.
"On je uništio levo tursko krilo, a onda je otkriven centar gde je bio sultan Murat. Obilić je iskoristio tu pukotinu u sjurio sa 12 vitezova prema sultanu i oborio ga je kopljem sa konja i dokjračio mačem", navodi Deretić i nastavlja da su Obilića potom ubili.
Kako dalje navodi akademik, svako ko se razume u vojne stvari zna da ako je jedno krilo slomljeno, a centar opkoljen, to je kraj i izlaza više nema.

U čitavom ludilu oko utakmice između Srbije i Albanije koja je prekinuta i verovatno oba saveza čeka drakonska kazna UEFA, do nas su iz Albanije stizale uglavnom izjave koje optužuju isključivo srpsku stranu za prekid, ne prihvatajući ni delić odgovornosti! Ipak, ima i drugih glasova od našeg suseda, koje vredi preneti.Jakup Krasnići, jedan od najcenjenijih istoričara u Albaniji, je dao intervju povodom događaja u Beogradu, a koji se odnosi na incident sa zastavom koja je bila na dronu.
Ima glasa razuma i na albanskoj strani!
Jakup Krasnići, jedan od najcenjenijih istoričara u Albaniji, je dao intervju povodom događaja u Beogradu, a koji se odnosi na incident sa zastavom koja je bila na dronu.
"Zastava koja je uletela na teren nije zastava Albanije niti "Velike Albanije". To je jednostavno akt i autorsko delo nekih fudbalskih huligana sa njihovim željama i fantazijama, ništa više i ništa manje.
Ne može da se porekne da to čak nije ni mapa gde bi etnički Albanci bili u većini, u mnogim od tih predela Albanci danas i ne žive", rekao je Krasnići.
Poznati voditelj koji ima svoj šou na albanskoj televiziji, Arijan Cani, kritikovao je potez fudbalera albanskog tima prilikom incidenta sa dronom.
"Da nisu brže-bolje požurili da "brane zastavu" i jurišaju kao Adem Jašari, zastava bi bila mirno uklonjena i utakmica bi mogla da bude nastavljena.
Igrač Srbije nije pokazao nikakvu nameru da nešto uradi sa tom zastavom osim da je brzo skloni kako bi nastavili sa igrom", smatra Cani.
Kao što vidimo, i sa albanske strane ima onih koji misle drugačije. Videli smo i mišljenje unuke bivšeg premijera, tako da možda ipak postoji svetlo na kraju tunela...
..................................................................................................................................................................................................

Sećate li se narodnih heroja Bore Vukmirovića i Ramiza Sadikua koje ni smrt nije mogla razdvojiti?

Boro i Ramiz

Oni su zajedno učestvovali u Narodnooslobodilačkoj borbi tokom Drugog svetskog rata i bili su svetao primer zajedničke srpsko-albanske antifašističke borbe.
Aprila 1943. godine zarobljeni na putu iz Đakovice u Prizren, mučila ih je fašistička policija i nakon toga su streljani zajedno zagrljeni, jer su odbili da se razdvoje.
Naknadno su proglašeni narodnim herojima Jugoslavije, a o njima je pesmu napisao Adem Gajtani:
Jedno smo nebo
dva lista s iste grane
dva kamička iz iste rijeke
čiste Bistrice
dva tijela iz iste krvi
prečiste krvi Dukađina
prsti sa iste ruke
jedna smo lasta
ja desno krilo njeno
ti njeno lijevo krilo
oči moje tvoje trepavice
tvoji nabori moje čelo
pričaju o putevima u budućnost
pričaju o putevima ka slobodi
Pušketaše nas
od istog smo metka pali —
jer šta sam ja bez tebe
šta je jedno krilo
bez drugog krila.

Ramiz Sadiku

Rođen je 1915. godine u Peći. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu, a potom je upisao Pravni fakultet u Beogradu.

Još kao učenik Pećke gimnazije, pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu. Godine 1931. bio je jedan od sonivača sportskog kluba „Budućnost“, u kom se okuljala revolucionarna omladina. Pošto je rad klub ubrzo bio zabranjen, Ramiz je bio uhapšen i izvesno vreme je proveo u zatvoru. Član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) postao je 1933, a član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) 1936. godine. Ubrzo potom postao je član Biroa Okružnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju.

Godine 1938. kosovskim studentima, skojevcima i komunistima Okružni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju je naložio da štampaju Proglas - zahtev za nacionalnu ravnopravnost Albanaca. U ovom Proglasu vlastima Kraljevine Jugoslavije upućen je oštar zahtev da prestane sa iseljevanjem Albanaca i oduzimanjem njihovog zemljišta. Ovaj Proglas, u čijem je sastavljanju učestvovao i Ramiz, i potpisao ga sa još 68 drugova, naišao je na veliki odjek u masama. Proglas je upućen i Društvu naroda u Ženevi.

Italijanskoj okupaciji Albanije 1939. godine žestoko su se suprotstavili svi Albanci. Okružni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju organizovao je skupove na Kosovu i Metohiji i politički osvetljavao fašistički upad u Albaniju. Bili su i štampani su letci na albanskom jeziku. Policija u Peći, koja je imala u rukama desetak ovih letaka, organizovala je hapšenja, a među zatvorenima bio je i Ramiz Sadiku. Dva meseca je bio zatvoren u zloglasnoj Šerehmet-kuli u Peća, a potm je bio prebačen u zatvor na Adi Ciganliji. Kasnije je, ponovo vraćen u Peć, gde mu je organizovno suđenje. Tužilac je tražio smrtnu kaznu, ali pošto krivica nije mogla biti dokazana, oslobođen je. Odmah potom, morao je da prekine studije (bio je na trećoj godini) i ode na odsluženje vojnog roka.

Aprilski rat, 1941. godine, ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u 42. pešadijskom puku u Bjelovaru. Posle žestokih borbi, koje je njegov bataljon vodio kod Daruvara s Nemcima, bio je zarobljen i odveden u sabirni gradski logor. Uz pomoć, bjelovarske partijske organizacije, uspeo je da pobegne iz zarobljeništva i vrati se u Peć. Po dolasku u rodno mesto, morao je da živi ilegalno, zbog straha da ga kao poznatog komunistu neuhapsi italijanska policija. Iako u ilegalnosti, aktivno je radio u Birou Okružnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju. Na početku okupacije, morao je gotovo sam da rukovodi Okružnim komitetom, jer su mnogi rukovodioci bili prešli u Crnu Goru.

Jula 1942. godine bio je uhapšen, na partijskom zadatku u Peći, i ponovo zatvoren u zloglasnu Šeremet-kulu. I pored stalnog mučenja, nije ništa odao, pa je zbog toga, septembra iste godine, prebačen u zatvor u Tiranu. Zahvaljujući, grupi albanskih komunista, koje je predvodio Koča Džodže, uspeo je da pobegne iz zatvora u ilegalno se vrati na Kosovo i Metohiju.

Aprila 1943. godine, zajedno sa Borom Vukmirovićem, boravio je u Đakovici. Pošto je u to vreme Svetozar Vukmanović Tempo, član CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ, došao je u Prizren, Ramiz i Boro su mu krenuli u susret. Na putu za Prizren, 7. aprila 1943. godine, kod sela Landovice upali su u zasedu i u borbi sa italijanskim fašistima i balistima ranjeni i uhvaćeni. Znajući da su visoki rukovodioci Narodnooslobodilačkog pokreta, neprijatelj je pokušao da mučenjem od njih izvuče podatke o drugim članovima pokreta. Pošto nisu hteli ništa da govore, odlučeno je da budu streljani. Streljani su zajedno 10. aprila 1943. godine, a na naredbu da se razdvoje, zagrlili su se još jače i kličući Narodnooslobodilačkoj borbi otišli u smrt.

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 6. marta 1945. godine, zajedno sa Borom Vukmirovićem, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, proglašen je za narodnog heroja jugoslavije. Ubrzo potom, 9. septembra 1945. godine, Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Albanije, a na predlog Vrhovnog komandanta NOV Albanije Envrea Hodže, proglašen je za narodnog heroja Albanije.

U godinama posle Drugog svetskog rata, Boro i Ramiz (albanski: Boro dhe Ramiz) su predstvaljali simbol bratstva i jedinstva srpskog i albanskog naroda i Narodnooslobodilačke borbe na Kosovu i Metohiji. Njihova imena nosila su mnoge ulice i škole, kao i sportski centar u Prištini. Na mestu njihove pogibije, u selu Landovici, 1963. godine podignut je spomenik u obliku obeliska sa mozaikom i spomen-česmom (autori: arhitekta M. Pecić, skulptor S. Arsić i slikar H. Ćatović). Pesnik Adem Gajtani posvetio im je pesmu „Boro i Ramiz“.

Boro Vukmirović

Rođen je 1. avgusta 1912. godine u mestu Bercigovo, u Bugarskoj. Njegov otac Nikola, poreklom Crnogorac, bio je učesnik Ilindanskog ustanka, 1903. godine. Posle sloma ustanka bio je u zatočeništvu u Turskoj, a kasnije je otišao u Bugarsku, gde se oženio Stojankom i dobio tri sina - Boru, Andru i Radeta. Godine 1914. porodica se preselila u Peć, gde je Bora završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U to vreme Pećka gimnazija je imala samo šest razreda, a dalje školovanje je trebalo nastaviti u Prizrenu za šta njegovi roditelji nisu imali mogućnosti, pa se posle završenog šestog razreda zaposlio kao radnik. Radio je u Peći i drugim mestima Kosova i Metohije.

Kao mladi radnik, pristupio je radničkom pokretu. Član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) postao je 1932, a član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) 1933. godine. Već krajem 1934. godine postao je sekretar Mesnog komitetu KPJ u Peći.

Zbog revolucionarne aktivnosti više puta je bio hapšen i proganjan od strane policije. Godine 1935. je bio uhapšen i mučen u policijskom zatvoru u Peći. Potom je bio izveden pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu, ali je zbog nedostatka dokaza bio oslobođen. Na Prvoj oblasnoj konferenciji KPJ za Kosovo i Metohiju, početkom jula 1937. godine, izabran je za organizacionog sekretara Oblasnog komiteta, a početkom avgusta 1940. godine i za člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Sandžak i Kosovo i Metohiju. Oktobra 1940. godine, na prisustvovao je u Zagrebu Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, na kojoj je bio kandidat za člana Centralnog komiteta KPJ. Bio je organizator mnogih štrajkova, demonstracija i drugih akcija radničke klase u Peći i drugim mestima Kosova i Metohije - posebno velikih antifašističkih demonstracija 11. maja 1940. i martovskih demonstracija 1941. godine u Peći.

Posle Aprilskog rata i okupacija Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, radio je na sređivanju partijskih organizacija i organizovanju oružane borbe na Kosovu i Metohiji. Najpre je bio član Vojnog komiteta, formiranog pri Oblasnom komitetu KPJ, a posle hapšenja Miladina Popovića, preuzeo je funkciju sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju. Po direktivi Centralnog komiteta KPJ, uspostavio je je veze sa albanskim komunistima i pomogao im u radu na organizovanju Komunističke partije Albanije i Narodnooslobodilačke borbe.

Oktobra 1941. godine bio je imenovan za političkog komesara Metohijskog partizanskog odreda, a oktobra 1942. godine za člana privremenog Glavnog štaba partizanskih odreda Kosova i Metohije. Tada je pokrenuo, i do smrti uređivao, list „Glas naroda“, organ Okružnog komiteta KPJ i Narodnooslobodilačkog pokreta na Kosovu i Metohiji. Obilazio je partijske organizacije, držao savetovanja, radio na širenju bratstva i jedinstva između Srba i Albanaci i formiranju partizanskih odreda.


Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, narodni heroji Jugoslavije


Aprila 1943. godine, zajedno sa Ramizom Sadikuom, boravio je u Đakovici. Pošto je u to vreme Svetozar Vukmanović Tempo, član CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ, došao je u Prizren, Boro i Ramiz su mu krenuli u susret. Na putu za Prizren, 7. aprila 1943. godine, kod sela Landovice upali su u zasedu i u borbi sa italijanskim fašistima i balistima ranjeni i uhvaćeni. Znajući da su visoki rukovodioci Narodnooslobodilačkog pokreta, neprijatelj je pokušao da mučenjem od njih izvuče podatke o drugim članovima pokreta. Pošto nisu hteli ništa da govore, odlučeno je da budu streljani. Streljani su zajedno 10. aprila 1943. godine, a na naredbu da se razdvoje, zagrlili su se još jače i kličući Narodnooslobodilačkoj borbi otišli u smrt.

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/zaboravljen-od-svojih-kako-je-durad-srpski-vitez-postao-albanski-heroj-clanak-1658387

STRAŠNO SVEDOČENJE SRBA IZ ALBANIJE: Ne koristimo srpski, ne možemo da vratimo izvorna prezimena!

Status Srba u Albaniji, koji imaju dugu istoriju na toj teritoriji, daleko je od zadovoljavajućeg, a zbog bojkota poslednjeg popisa, još čekaju zakon o nacionalnim manjinama. Problem je i duga i komplikovana procedura vraćanja izvornih imena i prezimena koja su nasilno albanizovana. Tu je i teška borba za očuvanje srpskog jezika.


Najviše Srba u Albaniji živi u Skadru i Fijeru. U Udruženju “Jedinstvo” kažu da od 2012. godine, otkad postoje, pokušavaju da organizovano očuvaju srpski identitet i kulturu.

Ističu da im ide teško jer nemaju televiziju i novine na maternjem jeziku.

Preko 100.000 Srba u Albaniji nestalo je iz matičnih knjiga u Tirani tako što su pokrštavani i nazivani drugim imenima i prezimenima, najčešće pogrdnim, kao što su Drvo, Kamen i Gvožđe.

– Teško je biti Srbin u Albaniji. Nemamo problem s komšijama Albancima, u Fijer ih je došlo mnogo s Kosova i s njima gotovo svakog dana imamo problem. Oni ne vole da se uči srpski jezik, ne vole da se razvije srpska zastava u Udruženju, u školi i zato imamo probleme – objašnjava za RTS predsednik Udruženja “Jedinstvo” Ekerem Duljević.

Pročitajte još:

ISPOVEST ZAGREBAČKOG POLICAJCA: Pljačkao sam jer su banke nemilosrdne, a ja imam troje dece!

(VIDEO) PIJACA ZA MLADOŽENJE: Ovako se u Bugarskoj prodaju Romkinje!

SRBI JURIŠAJU NA ALBANSKE PLAŽE! Naši političari: Zašto za Boga miloga?

Nekoliko kilometara od centra Fijera, u kući Duljevića u selu Ret Ljibovš, nekoliko godina održava se kurs srpskog jezika koji su albanske vlasti zabranile pre godinu dana, uz objašnjenje da nije ispunjeno 17 uslova predviđenih zakonom.

– Sramota je da se naš jezik uči krijući. Jezik svaki dan treba da se uči. Ako spavamo, jezik će se izgubiti kao i naš identitet i nećemo znati ko smo i šta smo – ističe Duljević za RTS.

Dok uz pomoć srpske Vlade ne izgrade osnovnu školu u kojoj bi se učilo po nastavnom programu Republike Srbije, starije generacije Srba u tom gradu čuvaju maternji jezik u svojim domovima.

– Otac i majka su me učili srpski. Ne znam da pišem, ali znam da odgovaram. Hajde da jedeš, da piješ, sve srpski, nema šanse da odgovorim na albanskom – kaže Ismet Duljević.

Predsednik Udruženja Srba i Crnogoraca “Morača-Rozafa” iz Skadra, advokat Pavlo Jakoja Brajović upozorio je da je srpska zajednica u Albaniji, koja po procenama ima 30.000 članova, potpuno obespravljena.

– Srbima je u Albaniji izuzetno teško da opstanu i sačuvaju sopstveni identitet – kazao je Brajović i zatražio da problem srpske zajednice i njenog zastupanja bude prioritet i zakonom uređeno pitanje u budućoj saradnji Srbije i Albanije.

Не би било лепо оцењивати као политички неписмену немачку канцелару Ангелу Меркел. Када оптужује Москву за анексију Крима или агресију према Украјини, шеф немачке владе води лукаву политичку игру. Она одлично зна каква је воља огромне већине становника полуострва Крим, као и да руске војне јединице нису присутне у Новорусији. О свему томе је реферише немачка обавештајна служба БНД. И упркос свему, Ангела Меркел тера по своме.

Потпуно је бесмислено улазити у дискусију са Меркеловом указујући јој, на пример, на вапијуће кршење међународног права од стране Немачке, попут њеног учешћа у успостваљању криминалног режима на Косову или приликом напада на Либију. Такви аргументи од ње се одбијају као зрно грашка од зида. Бесмислено је очекивати од фрау Меркел непристрасан суд о међународним пословима. Ангела Меркел се у потпуности уклопила у глобални пројекат новог светског поретка по-амерички и та незнанта размимоилажења која се појављују понекад између њене владе и Вашингтона, одишу неподношљивим лукавством: они се моделирају искључиво ради очувања имиџа госпође Меркел код немачких бирача. Немачка канцеларка верно служи интересима политике САД и никада неће поћи у раскорак са Белом кућом ни по једном озбиљном питању.

У међувремену, линија коју тако упорно спроводи Ангела Меркел на раскиду односа са Русијом, добија све више отежавајући облик. Њено одбијање да допутује у Москву на обележавање седамдесете годишњице Победе над немачким нацизмом има посебан значај. За разлику од неких других државних делатника који су одбили да узму учешће у свечаностима, она представља побеђену земљу-агресора, која је нанела неизрециве страхоте човечанству. А то је онда потпуно другачија ствар.

Да ли Ангела Меркел својим отказом намерава да продемонстрира да никакве победе над нацизмом није било? И хоће ли она, допутовавши следећег дана да положи венце на вечни огањ, само изразити сећање у част палих? Палих од чијих руку? Овде се не може спојити крај са крајем немачке канцеларке.

Берлин истиче “анексију Крима” и “агресију против Украјине” као разлог одбијања доласка немачког канцелара у Москву 9. маја. Оваква логика слична је ономе о чему се говори у украјинској пословица “у врту воћка, у Кијеву ујка”[1]. Само политичким пигмејима је својствено бркати велике историјске догађаје са сопственим фобијама. Они су спремни да чак и од мутног убиства бескорисног скитничара руске опозиције, направе светски проблем. Међутим, Ангелу Меркел су све до сада доживљавали као угледног представника великог и пријатељског немачког народа. После победе 1945. године и денацификације Немачке, нас је повезивала вишестрана и узајамно корисна сарадња.

Наравно, у Москви су видели да је после присаједињења Немачке, тамо започет скривени препород тенденција о доминацији у Европи. И ширење НАТО на исток у великој мери су покренули немачки владајући кругови који су рачунали на то да ће пре или касније Бундесвер у том широком геостратешком рејону бити највећа сила. Нису са голе подине изникле приче о уједињењу заједничких европских снага.

Међутим, размере политичара могу се мењати у зависности од тога у каквим се условима он нађе. Везан зависношћу од туђе воље, он постаје способан да доноси одлуке које противурече интересима сопственог народа. Историја познаје велики број таквих примера.

Званични представник МИП-а Немачке Ш. Зајферт, коментаришући изјаву Ангеле Меркел нехотице је дозволио грешку по Фројду: “За канцелара је веома важно заједничко комеморативно поштовање и то што су преживели наши народи у годинама Другог светског рата када је од Немачке долазило тако много страдања”. Он је свесно или несвесно ставио до знања да Немачка у најважнијем питању, оцени резултата Другог светског рата, почиње да практикује “салама тактику” – исецајући историјско сећање на комаде. Данас се одсеца један од најважнијих “комада” – улога Немачке као агресора и улога Црвене Армије као победнице.

Одбијање канцелара Немачке да дође на празновање Дана Победе у Москви за народ Русије представља веома озбиљан знак тога да ће ускоро у Немачкој престати да признају победу над фашизмом. Немачка политичка класа прелази на нову раван идејно-политичког битисања. Немцима се убацује протеза вештачког сећања, са којим се може неустрашиво ходати заједно са Американцима путем изградње новог поретка у Европи.

[1] “В огороде бузина, в Киеве дядька” – украјинска узречица за нешто потпуно бесмислено (прим. прев.)

У Бриселу господин, у Београду терориста

Србе на Косову и Метохији мучи следеће: да ли нормална држава потписује споразум са човеком који је у тој истој земљи осуђен за тероризам? Зашто је за српску власт, бившу и ову садашњу, Тачи у Бриселу и на Косову и Метохији господин, а у Београду терориста?

Зато смо на вест о хапшењу само дубоко удахнули. Одавно смо прешли границу беса, страха, границу људске издржљивости, ми смо у некој сопственој галаксији. Играмо на карту среће и чекамо да буде оно што бити не може. Немоћни да сами било шта променимо, није нам остало ништа друго него да трпимо, па колико ко издржи. Да трпимо и памтимо.

Трпимо када нам искључе воду, када искључе струју, када нас полиција кажњава за измишљени прекршај. Када нас албански полицајци терају да на сред пута понављамо како живимо у „држави Косово“. Трпимо и када инспекције обилазе српске радње и кажњавају власнике без разлога. Ако имате дозволу за рад, рецимо за неку трговину одштампану на српском језику, инспектор вам каже да не важи и да мора да буде на албанском јер ви живите у „држави Косово“, и напише казну. Ви знате да су оба језика службена, али шта вреди. Трпимо када нас боду ножевима, туку, убијају, када нам руше и отимају куће, земљу, шуме. Они чине све да нестанемо, а ми трпимо. Само дубоко дишемо, јер се тако најбоље потискује бес. То нам још нису забранили.

Бог се призива у помоћ сваки пут када кренемо пут Мердара или Косовске Митровице, јер, ако нас полиција заустави код Подујева, односно Вучитрна, могу да нас оптуже буквално за шта хоће.
Српски Јозеф К.

Косовска полиција је пре неколико година код Вучитрна зауставила мог пријатеља Младена и тражила му косовски атест за гас, српски у том тренутку нису хтели да признају. Није га имао, није било паметно ни да се препире, већ им је рекао да му напишу казну, па ће на суду да докаже да се атест на Косову не може урадити. Дошло је време да оде на суђење и мислио је да је добро припремљен.

У то време, када нам напишу казну за атест, одлазили смо до Машинског факултета у Приштини, и добијали потврду да на Косову не постоји сервис за уградњу ауто гаса – у међувремену је отворен један у Дреници. Отишао је Младен на суђење са таквом потврдом и замало није добио инфаркт јер је у њему непознатом полицијском записнику писало да је полиција у његовом ауту пронашла робу у вредности преко две хиљаде евра за коју он није имао уредне папире. Атест за гас није ни поменут. Одређена му је казна од 800 евра, а непостојећа роба је заплењена. Још није ни схватио шта га је снашло, суд је завршио са његовим случајем.

Младен тог дана није имао среће, наишао је у тренутку када су полицајци решили да зауставе неког Србина и мало га дриблају. Ми то тако тумачимо, јер коме да се жалимо у „држави“ коју воде терористи?

Они који су смислили читав концепт конференције у Београду, наредили да се Тачи позове па опозове, остварили су свој циљ. Тачи је одлично одиграо своју улогу. Власт у Београду је сама показала да зна са каквим човеком се договара и предаје му у крваве руке не само народ већ и територију.

У суштини сви они играју за исти тим, само је овог пута Србији била потребна лекција. Већ наредног дана су их шефови све постројили у Бриселу да се међусобно рукују и смеше једни другима.

Бриселски споразум је са Ивицом Дачићем потписао тај исти Хашим Тачи, звани Змија! Пре две године су нас Змији предали на тацни. И зато, док они одрађују своје улоге, Срби на Косову и Метохији уздишу, гледају како са њима тргују, трпе и памте.

http://www.telegraf.rs/vesti/1556581-do-kraja-zivota-je-cutao-da-je-upravo-on-kapetan-lesi-video

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:600917-O-licnim-kartama-Srba-sa-KiM-u-Briselu


O ličnim kartama Srba sa KiM u Briselu
Daliborka Alihodžić | 16. april 2016. 12:10 > 21:13 | Komentara: 3


Premijer Vučić danas u Nišu O najavi kosovske ministarke Edite Tahiri. O ovom problemu u utorak. Oživljavanje proizvodnje i industrije
PREDSEDNIK Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da se uveliko radi na rešavanju problema sa ličnim kartama na Kosovu i Metohiji i da će to biti tema predstojećeg sastanka u Briselu, sutra ili u utorak. Vučić je ovo izjavio u Nišu, gde je prisustvovao svečanosti povodom otvaranja nove hale fabrike za proizvodnju elektromotora "Džonson elektrik" i obišao radove na rekonstrukciji objekta fabrike "EI Čegar" gde će turski "Aster tekstil" započeti svoju proizvodnju.

- Rešavamo tu situaciju sa ličnim kartama na Kosmetu i mislim da će biti sastanak već u ponedeljak ili utorak u Briselu - rekao je novinarima premijer Vučić, komentarišući najavu kosovske ministarke za dijalog Edite Tahiri da će svim osobama koja poseduju srpske lične karte gradova sa Kosmeta od sutra biti zabranjen ulazak na Kosovo, kao i izlazak iz njega.

Inače, premijer je prilikom posete Nišu najavio novu industrijalizaciju u ovom gradu. Prema računicama koje su se juče čule, za pet godina bi trebalo da Niš dobije, u samo ove dve fabrike, 5.400 radnih mesta.

- Polako ćemo da oživljavamo proizvodnju i industriju u ovom gradu. Ono što sam video u nekadašnjoj fabrici Elektronske indsutrije, gde je nekada radilo 20.000 radnika, jeste simbol naše nesreće, muke i propadanja u proteklih 30 godina, ali ova svečanost u "Džonson elektriku" je isto simbol, ali novog uzdizanja i rađanja novog Niša i Srbije - kazao je premijer i najavio da će država nastaviti da pomaže investitore koji donose nova radna mesta.

Inače, u "Aster tekstilu" biće posla za 2.000 ljudi, a u "Džonson elektriku" do 2021. biće uposleno 3.400 radnika. Kako je istakao premijer Vučić, to su dokazi da idemo u dobrom pravcu i ka sigurnijoj budućnosti. U novom pogonu biće zaposleno do kraja avgusta 1.000 radnika, dok se kompletiranje ove investicije očekuje 2021.
Predsednik Vlade naglasio je da mu je pošlo za rukom i da turskog investitora Ismaila Kočalija, vlasnika kompanije "Aster tekstil", ubedi da izgradi još jednu fabriku u Nišu. Kočali rekao je da će do avgusta uposliti 250 tekstilaca, a do kraja godine još toliko.

- Cilj je da za tri godine ovde radi 2.000 ljudi i da imamo izvoz vredan između 55 i 60 miliona evra - kaže Kočali i pojašnjava da su prvobitno planirali da u Nišu investiraju pet miliona evra, ali da su vrednost investicije povećali na 6,5 miliona evra.

NEĆE PROĆI "UKRAJINIZACIJA" NA BALKANU

PREMA rečima premijera Vučića, prati se situacija u Makedoniji i Srbija želi mir i stabilnost, kako je rekao, našem bratskom narodu.

- Ne želimo da se mešamo u unutrašnje odnose, ali im želimo mnogo uspeha u rešavanju problema. Nadamo se da ideje o "ukrajinizaciji" tog područja neće proći, jer to nikome na Balkanu nije potrebno - naglasio je Vučić.

BEZ BRIGE

KANCELARIJA za Kosovo i Metohiju saopštila je da Srbi na Kosovu i Metohiji ne treba da strepe zbog najava Prištine da će im biti uskraćeno pravo na slobodno kretanje sa srpskim ličnim kartama. U saopštenju se izražava nada da će problem biti rešen u Briselu.

http://www.blic.rs/vesti/politika/veselji-ovk-se-borila-za-demokratiju-i-evropske-vrednosti/c6ydyml

Veselji: OVK se borila za demokratiju i evropske vrednosti
Tanjug | 27. 10. 2016 - 16:25h

Predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji izjavio je danas da se OVK borila ne samo za stvaranje nezavisne države već i za "evropski sistem vrednosti".

On tvrdi da se OVK "žrtvovala" da izgradi nezavisnu državu zasnovanu "na principima demokratije".

Demokratska partija Kosova, kako je dodao, čvrsto veruje u osnovne demokratske principe i to je, navodi, razlog što su ćutali kada su imali dosta problema u određenim sudskim postupcima, preneo je sajt RTK lajv.

Veselji je dodao i da politika ne bi trebalo da se meša u sudske procese.

On je, takođe, evocirao lične uspomene na događaje koji su se desili tokom rata, navodeći da se "brigana elita OVK" borila "do iznemoglosti" kada su pripadnici vojske Srbije i paravojnih jedinica "upali na teritoriju Kosova".

http://www.intermagazin.rs/norveski-major-koji-je-2004-zaustavio-albance-kod-caglavice-podigao-buru-svetu-se-mora-reci-istina-o-srbima/

NORVEŠKI MAJOR KOJI JE 2004. ZAUSTAVIO ALBANCE KOD ČAGLAVICE PODIGAO BURU: „Svetu se mora reći istina o Srbima!“

Da bi došlo do pomirenja, počinioci zločina moraju biti kažnjeni – kaže Knut Fluvik Toresen, major norveškog bataljona koji je 2004. zaustavio Albance kod Čaglavice.

Knut Fluvik Toresen je norveški istoričar i major sa dugim službovanjem u inostranstvu. Dve godine bio je norveškoj mirovnoj misiji u Republici Srpskoj i Sarajevu, a potom dve godine i na Kosovu. Na Kosovu je lično bio uključen u akciju malog norveškog bataljona od 250 vojnika koji je 17. marta 2004. zaustavio 10.000 Albanaca, namerenih da unište srpsko selo Čaglavicu, kraj Prištine. Tačno je, ističe Toresen, da su druge vojske u nekim mestima dobile naređenje da ne reaguju u slučaju sukoba, ali podvlači do to nije bio slučaj sa Norvežanima.

– U ratovima postoje žrtve na svim stranama. Srbi su takođe žrtve, to sam spoznao kada sam prvi put došao u Sarajevo krajem rata, a pogotovo kada sam služio kao oficir u Modriči – kaže za naš list Knut Fluvik Toresen. – Tamo sam čuo za logor u Odžaku gde su Hrvati i bosanski muslimani zatočili srpske civile, uključujući i žene i decu. Čuli smo svedočenja od strane bivših logoraša o stravičnim zločinima počinjenim nad srpskim ženama koje su bile zatočene u ovom logoru, koji uključuju silovanje i druge oblike seksualnog zlostavljanja. Da bi moglo da dođe do pomirenja, svetu se mora reći cela istina, a počinioci zločina moraju biti izvedeni pred lice pravde – kaže Toresen.

Ovom istoričaru, istraživaču iz oblasti mirovnih studija, koji je radio u Centru „Simon Vizental” u Tel Avivu, postao je moralni izazov da štiti srpski interes i da progovori o obeščašćenim i omalovaženim istorijskim činjenicama o našem narodu.

Sreli smo se sa njim u Republici Srpskoj, u Višegradu, gde se u Andrićevom institutu okupilo više istoričara iz sveta da razgovaraju o holokaustu, a Toresen je izrazio želju da napiše tekst za izložbu o Jasenovcu koja će biti u Njujorku 2017. godine.

U Andrićgradu je predstavio i svoju knjigu „U Norvešku, u smrt – srpski internirci u nacističkim logorima smrti na severu Norveške”, u izdanju „Katene mundi”, i prevodu Ratke Krsmanović Isailović, koja je deo šireg projekta Saveza srpskih udruženja Norveške, na čelu sa gospođom Dobrilom Radulović, koji čuva sećanje na stradale Srbe u Drugom svetskom ratu.

A sve je počelo tako što je na polici biblioteke, među knjigama pripremljenim za prodaju ljubiteljima starijih izdanja, koja se više ne štampaju, Toresen naišao na naslov „Jugoslavija – moja zemlja” autora Nikole Rokića iz Sremske Mitrovice, u izdanju kuće „Frank Hogerud”.

– Rokić se borio na strani antifašističkog pokreta u Srbiji, kada je uhapšen za vreme Drugog svetskog rata i odveden na robovski rad u Norvešku, zajedno sa još 4.060 ljudi iz Jugoslavije (93 odsto Srbi). Po zaključenju mira 8. maja 1945, izašao je iz logora, stekao obrazovanje za tipografa, otpočeo novi život u Norveškoj, gde je i preminuo 1980. godine. Rokićeva knjiga štampana je 1961. u malom tiražu, pa sam odlučio da veći deo iz tih sećanja uključim u svoju knjigu i napišem istorijski kontekst i pogovor. Priča o srpskim internircima možda je najmračnije poglavlje norveške ratne istorije. Đaci danas putuju u Aušvic kako bi učili o istoriji, bez obzira na to što i mi, u Norveškoj, imamo podjednako mučnu istoriju sa kojom su malobrojni upoznati – ističe Knut Toresen.

Kaže da je bio iznenađen što u knjizi nisu izneta svedočenja o torturama za koje se zna da su deportovani doživljavali pod es-esovskim režimom na severu Norveške.

– Iz tog razloga sam priložio i Rokićeve iskaze sa saslušanja protiv stražara, iz 1947, u kojima su predstavljene brutalnosti sprovođene nad zatočenicima. Neki od čuvara logora bili su suroviji od nemačkih vojnika. Verovatnoća da logoraš umre u logorima smrti u Norveškoj bila je veća od one da umre u Aušvicu. Norveški narod, pak, pomagao je zarobljenicima i na putu gde je trebalo da prolaze i grade puteve, ispod kamena ostavljao im je hranu – iznosi Toresen.

U Norveškoj je bilo 30 manjih i većih logora u kojima su za vreme rata boravili internirani iz tadašnje Jugoslavije.

– Postojali su norveški logori smrti, koji su bili pod komandom es-es jedinica, u kojima su službovali norveški stražari; potom radni logori sa strogim režimom i prisilnim radom, u centralnom delu Norveške, pod komandom specijalnih jedinica organizacije Tot i Vermaht, i logori na jugoistoku sa prisilnim radnicima i dobrovoljcima, u kojima je režim bio blaži, pod rukovodstvom totovaca. Bitno je ne mešati zarobljenike sa slobodnim radnicima koji su dolazili iz NDH, jer je ova kategorija radila za novac i predstavljala je doprinos Nezavisne Države Hrvatske nemačkoj ratnoj mašineriji u Norveškoj – kaže istoričar i dodaje da posebnu zahvalnost duguje Mikaelu Stokeu koji radi na doktorskoj tezi o srpskim internircima.

Naš sagovornik kasnije je sklopio brak sa Srpkinjom i ima svoj lični razlog da piše o holokaustu. Milica Jagodić, baka njegove supruge, kao četrnaestogodišnjakinja bila je zarobljena u Jasenovcu, gde je izgubila veliki deo svoje porodice. U Jasenovcu su ustaše pribegavale morbidnim metodama, a jedna od njih bila je pravljenje sapuna od skuvanih leševa. Teško je zamisliti da su ovakve monstruozne ideje nekome uopšte pale na pamet, a posebno je neshvatljivo da ta mučenja nisu izvršena u srednjem veku, nego u bliskoj prošlosti, pre samo 75 godina.

Danas, kada u zvaničnom nemačkom rečniku Duden, koji se štampa u milion primeraka, na 1.102. strani stoji da reč „ustaša” označava: „hrvatski nacionalistički pokret protiv srpskog centralizma od 1941. do 1945”, nije ni čudo što se istina teško probija u svet. Zato je važno sećanje na srpske žrtve, smatra Toresen, kao upozorenje budućim generacijama da budu na oprezu i da se bore protiv svakog oblika revizionizma, radi iskazivanja odlučnosti da se takve stvari više ne ponove. Videvši stradanje Srba, Toresen na svakom koraku nastoji da ukaže na srpsku golgotu, a o njegovoj predanosti da u tome uspe dovoljno govori podatak da je pre nekoliko godina primio pravoslavnu veru.

(srpskaistorija.com)