PSI VERNIJI OD LJUDI

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/ljudi-su-me-mnogo-puta-izdali-pas-nikad-jagodinka-prodaje-stan-kako-bi-pomogla-kucnom-ljubimcu-clanak-1991139


Ljudi su me mnogo puta izdali,pas nikad: Jagodinka prodaje stan kako bi pomogla kućnom ljubimcu

Jagodinka Tanja Janković rešila je da proda sve što ima radi zdravlja svog bližnjeg - kuje Lee. Ona je među onim ljudima koje okolina često ne razume, čak i osuđuje, gledajući ih kao čudake

Ljudi su pred smrt zaveštavali svoje bogatstvo kućnim ljubimcima, a životinjama su podizani i spomenici.
Lord Džordž Gordon Bajron je spomenik posvetio svom psu, Aleksandar Makedonski je u mermeru ovekovečio svog konja, a tridesetpetogodišnja Jagodinka Tanja Janković oglasila je stan na prodaju da bi lečila svog psa,
piše Newsweek.

„Vov-vov“, dočekuje nas krupan lavež kako se primičemo vratima stana mlade računovođe iz Jagodine koja je
namah postala poznata pošto se oglas pojavio na internetu.

Po zvuku s one strane brave čini se da ulazak u Tanjine odaje čuva grdosija s velikim očnjacima, spremna da
rastrgne svakog ko pređe prag.

Kako se dveri otvoriše, na nas se baciše dve razmažene zverke, avlijaner Maki i zlatni retriver Lea, pas zbog kojeg je njegova gazdarica stavila svoj dom na doboš. Njuše, lickaju ruke, umiljavaju se, laju.

Tako oni samo kad se obraduju. Vole društvo, a inače su vrlo tihi“, uverava nas Tanja, na čijem lepom licu se izdvajaju tamni podočnjaci. Ima upalu pluća, prima injekcije, a jedini razlog što ne leži u bolnici jeste taj što želi da se brine o svojim ljubimcima i družbenicima vrednim ljubavi i vremena koje im posvećuje - Lei i Makiju.

Izgleda da joj je Leino zdravlje važnije od sopstvenog, kao što je svakom roditelju najvažnije zdravlje deteta. A Lea dahće, skače, baca se, laje. Tanja je umiruje. Lea zbog svog stanja ne bi trebalo da se umara, ali šta zna „dete“ šta je bolest, a ova retriverka krajem oktobra puni tek 22 meseca.

Traumatično iskustvo

Tanja ju je nabavila nedugo pošto joj je jedan retriver uginuo od neizlečive pseće bolesti. Mešanca Makija, crno-belog kratkonogog goniča automobila, našla je na ulici i udomila.

Posle lošeg iskustva s prethodnim retriverom rešila je da učini sve da joj se to ne ponovi. Tri meseca je posmatrala patnju tog psa.

„Zajedno s njom spavala sam u dvorištu u decembru u rupi koju je ona iskopala. Tada smo živeli u kući. Pas je cvileo 24 sata, a veterinari ovde nisu znali šta je. Kad sam odlučila da je odvedem za Beograd, prodala sam kompjuter i garnituru iz svoje sobe.“

Psu je ustanovljen poslednji stadijum štenećaka, nervni oblik, i jedino rešenje je bilo da se uspava.

Zato je sada spremna da rasproda sve što ima kako bi spasla Leu i poštedela je muka. Stalno joj dolaze ljudi da gledaju stan, ali još niko ništa konkretno nije ponudio. Čak je dosta i spustila cenu u odnosu na onu po kojoj ga je platila i ono što je u njega uložila. Stan ima 42 kvadrata i u samom je centru Jagodine, u
niskom prizemlju i ima dnevnu i spavaću sobu, kuhinju, kupatilo i hodnik. Ona ga ceni 21.000 evra, uz moguć
dogovor.

Samo hrana za Leu za mesec dana košta oko 12.000 dinara. U pitanju su granule koje se daju psima koji imaju
problema sa srcem. Osim toga, mesečno mora da ide na kontrole u Beograd, a samo gorivo za prevoz košta je
oko 60 evra. Na to se dodaju troškovi pregleda kod veterinara, lekovi od nekoliko stotina evra...

Psu je uvećana leva srčana komora, koja pritiska pluća i dušnik i zato se brzo zamara. Profesor s Veterinarskog fakulteta je rekao da je to nasledna, genetska bolest, uspostavio je pet dijagnoza i dao psu šest lekova. Ona je potražila još jedno stručno mišljenje profesora u penziji jer nije htela da mladog psa toliko kljuka lekovima. Taj profesor se nije složio s nekim dijagnozama svog kolege i prepisao je psu manje lekova, koji su već dali rezultat, ali vrlo ograničen. Lei je jezik prestao da plavi, ali i dalje se brzo zamara i teško diše.

Mnogi ljudi ne pokazuju takvu empatiju ni prema drugim pripadnicima svoje vrste, a kamoli prema četvoronošcima, ali Tanja je drugačija i nije usamljena. Ona je među onim ljudima koje okolina često ne razume, čak i osuđuje, gledajući ih kao čudake.

Partneri je ostavljaju

Celog života je odrastala uz životinje - pse, mačke, zečeve... Emocija koju gaji prema psu je ista kao ona prema čoveku. Možda čak i jača, jer se u razgovoru sa ovom mladom ženom nazire i nekakvo razočaranje, nisam  siguran da li čovekom ili ljudskim postupcima.

„Mislim da pse čak i više cenim i pridajem im veću važnost nego ljudima. Nikad me nisu izdali, a s ljudima sam imala mnogo loših iskustava.“

Mnogi su povlačili paralelu između pasa i ljudi, a američki pisac Mark Tven napisao je da je osnovna razlika između psa i čoveka u tome što te gladan pas neće ujesti kad ga nahraniš. Francuski književnik i političar
Alfons de Lamartin je rekao da što više predstavnika naroda vidi, to sve više voli svoje pse.

Tanja je loše iskustvo imala naročito s partnerima. Mnogi su je ostavljali baš zbog njenih ljubimaca, ne shvatajući da su za nju te životinje članovi porodice.

„Svako me ostavlja zbog kučića. Zato što se njima toliko posvećujem. Kad sedne i pokupi dlaku iz stana, pa  je to, eto, toliko strašno. Čak i kad vidim njihovu ljubav prema tim mojim momcima i reakciju tih mladića prema njima, samo otvorim vrata i kažem doviđenja. Oni su mi sve na svetu.“

Toliko ljudi voli životinje, ali Tanja nije imala sreće da naleti na nekog, kako sama kaže, kučkara i savija po dva prsta obe ruke u znake navoda.

Majka je podržava, čak je i dizala penzioni kredit da bi ćerka mogla da plati račune, pošto je potrošila sav novac na Leu. Društva nema mnogo jer nema vremena za druženje. S komšijama se slaže odlično, osim jednog iz zgrade preko puta kome smeta povremeni lavež.

Zašto pas, a ne dete

Obolevaju ljudi, obolevaju psi, česte su akcije za prikupljanje pomoći za lečenje dece - sada, posle objavljivanja vesti o problemu ove Jagodinke, našli su se ljudi koji saosećaju s njom i uplatili su nešto novca koji je dovoljan za mesec dana plaćanja odlaska na kontrolu i terapije. Što su onda Tanja i njen pas izazvali toliku pažnju javnosti i gomilu komentara na internetu? I pozitivnih i negativnih.

Oni pozitivni hvale njenu požrtvovanost da pomogne voljenom biću, da ljudi koji vole životinje vole i ljude, a ovi drugi da bi joj bilo bolje da se brine o detetu nego o kučićima, da ima pametnijih načina da potroši novac od stana, da ne bi trebalo da prodaje stan zbog zdravlja psa...

„Ljudi baš vole da se bave tuđim životima. Moj život je moja stvar, ali eto, ne treba da se sekiraju, jer zasnivanje porodice mi je najveći cilj u životu oduvek. Volela bih da imam dete i daće bog jednom će se i to možda desiti.“

Obično ljudi bez kućnih ljubimaca (u koje i sam spadam) ne razumeju najbolje poteze koje su ljudi spremni da
učine za životinje, svoje ljubimce ili prosto neko ugroženo biće koje ne pripada liniji homo sapiensa.

A ljubav je laicima - mada se čini i stručnjacima - teško objašnjiva, kompleksna emocija koja se može odnositi i na živa bića, predmete, zajednice... A i ljudi su čudni. Zašto bi koga bilo briga šta će neko svojom voljom da uradi sa svojom imovinom. To bi valjda trebalo da bude slobodna volja pojedinca, ako ne ugrožava slobodu nekog drugog ili ne krši zakon.

Ljudi su nekad bili mnogo više povezani sa životinjama, zavisili su od njih, oslanjali se na njihova čula, ispomagali se. Čak su pojedine kulture zasnivale animalističke kultove i slavili neke životinje kao svetinje.

U modernom svetu kao da je zamah industrijalizacije i modernizacije nekako pokidao niti koje su spajale čoveka i životinju, te su nam potezi poput Tanjinog strani i čudni. Ali velikani su kroz istoriju apelovali na drugačiji odnos prema manje razumnim bićima i suživot s njima.
„Bilo je nužno civilizovati čovekov odnos prema čoveku. Sada je nužno civilizovati čovekov odnos prema prirodi i životinjama“, govorio je francuski pisac Viktor Igo.

Veliki filozof Fridrih Niče je, posmatrajući kočijaša kako nemilosrdno bičuje konja, prišao, zagrlio konja jecajući, poljubio ga i izvinio mu se u ime čovečanstva. Doduše, Niče je posle toga promrmljao poslednje reči, poludeo je i nastavio još nekoliko godina da živi u tišini.

I Fridrih Šopenhauer, jedan od najvećih filozofa 19. veka koji je inspirisao mnoge poznate književnike, pesnike, kompozitore i filozofe, svu svoju imovinu ostavio je svome psu. No i on je za života važio za osobenjaka, nekoga ko je mrzeo sebe, a tu nesavladivu mržnju projektovao je na druge ljude, posebno žene.

Pas gospodari ljudima

Čisto ravnoteže radi, a kad smo već od retriverke Lee došli do Šopenhauera - red bi bio da se čuje i neka druga strana, ali artikulisanija od primedbi internet komentatora. Pisac Tomas Bernhard kaže: „Ljudi imaju psa i taj gospodari njima i čak ni Šopenhauerom nije gospodarila njegova glava, već u stvari njegov pas... U osnovi Šopenhauerovo mišljenje nije odredila njegova glava, nego njegov pas, nije glava mrzela Šopenhauerov svet, već je taj svet mrzeo Šopenhauerov pas. Ne moram da budem lud ako tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa, ne glavu.“

On piše da ljudi vole životinje jer nisu sposobni ni sebe same da vole, da bi „radije giljotine spasli svog psa nego Voltera“.

„Treba samo razmisliti kako bi svet izgledao kad bi se takozvana ljubav prema životinjama smanjila makar za nekoliko smešnih procenata u korist ljubavi prema čoveku, koja je, prirodno, isto samo takozvana“, pisao je Bernhard.

Odnos prema životinjama danas je uglavnom nipodaštavajući i konzumeristički - volimo ih samo da bismo ih jeli ili da bismo zarađivali na njima.

Kućni ljubimci su ozbiljan biznis, pa se kroz ovu priču prelamaju i interesi odgajivača. Tu je važno da ne padne trunka na neku od „štenećih fabrika“ ili da se ne pomene poreklo jer Lea, navodno, vodi poreklo od šampionske krvi, iz biranog legla.

Tako je odgajivač od koga je Tanja kupila psa tražio od nje da skine Leine slike s Fejsbuka jer izgleda mršavo i bolesno. A to, valjda, utiče negativno na posao. Štene je platila 80 evra, zavolela ga i sada je spremna da uloži mnogo više u Lein što duži i kvalitetniji život. Za nju ljubav prema psu nije pitanje novca i verovatno se gadi takvih poređenja, ali ljudski je i računati, bar za one koji nisu imali priliku da iskuse sličan odnos čoveka i životinje.

Završavamo posetu borbenoj Jagodinki i njenim ljubimcima, polazimo, a za nama kreću Tanja i Lea. Hoće da nas
isprate. Dok joj stavlja povodac, Tanja je mazi i priča joj: „Ljubavi moja najveća, vidi, došli da nas slikaju, postaćemo slavni. Boriću se za tebe dok je života.“

„Av-av“, slaže se Lea.

Tanja mora da požuri da bi stigla u dom zdravlja da primi injekciju. Upala pluća joj se malo primirila, ali ona i dalje brine više o Leinom srcu. Lea laje i kidiše na mačke, a Tanja pruža ruku u znak pozdrava i kaže: „I tata mi je živeo sa srčanim problemima, pa valjda će i ona. Moram da se nadam najboljem".

(Newsweek)

Pogledajte još na portalu Newsweek.rs