DRUGI O TITU...

"... Већ 1956. год. када је друг Тито возом путовао у СССР и успут држао митинге, у Украјини и Русији било је мртвих, изгажених људи у "стампеду" када је маса трчала да види већ тада легендарног вођу југословенских партизана, то је историјска чињеница, као и да је Микојан на вечери у Сочију буквално заплакао од среће на Титовом рамену, када су из зајебанције у Стаљиновој дачи играли валцер. Приликом те посете Тито је добио на поклон авион ИЛ-14, значи исти модел који је тада користило и совјетско руководство. У совјетским школама учило се да у Европи има девет земаља које граде социјализам - значи осам у Варшавском пакту, плус СФРЈ; да су односи са Москвом били толико лоши односно да је Титова Југославија била "неформално у Нато", како сада многи желе лажно да прикажу (све користећи као "аргумент" регионални војни пакт Југославије, Грчке и Турске) у школама у СССР деца сасвим сигурно не би учила о Југи као о социјалистичкој земљи...."

Tito je mahao Toši

ImagePre nekoliko dana sam se setio Alana Čumaka i vrnuo u detinjstvo. Mora biti da je bila nedelja. Pravili smo "Hajdučki ćevap", specijalitet od govećeg mesa, koje se puni sitno iseckanom slaninom i lukom. Nakon ručka gledali smo TV, a onda je odjednom čudotvorac zvani Čumak okrenuo dlanove ka kameri i rekao da će iz naših soba izbaciti ustajali vazduh - kod nas ispunjen mirisom pečenja - i zameniti ga novim, svežim. Mi smo se zaprepastili. Uspeo je! Atmosfera se obrnula! Izašao sam iz sobe i opet ušao, ništa se nije osećalo. A onda je ušao deda, zgrčio nos i sa vrata pokvario doživljaj: "Vi pravite ćevap, a mene ni da zovete?!". Eto, setio sam se te priče dok sam išao ka Muzeju automobila gde se tog 25. maja predstavljala knjiga "Kako smo zabavljali Tita" Minje Subote. (Isti deda koji je srušio čaroliju Čumaka popeo se na krov iz protesta i odbijao da siđe kada je prestalo emitovanje "Muzičkog tobogana".) Sat pre promocije proveo sam na internetu i pokušao da dozovem Alana Čumaka. Na Leksikonu-yu mitologije, bogatom i duhovitom web mestu, pronašao sam nekoliko zanilmljivih opaski mojih vršnjaka i onih nešto starijih. Sanja iz Beograda pisala je da su u tadašnjoj "TV reviji" izlazile slike "nekog Rusa, koji kao leči na daljinu, dovoljno je samo sliku staviti na komodu. Dođem kod drugarice, babe ne mrda, a sva zatrpana nekim papirićima, kaže, skupila slike po komšiluku i stavila na bolna mesta, pomaže. Davor je na to dodao da je tragao za Čumakovim čudotvornim slikama "i otkrio da on u Rusiji ima show "120 minuta", koji nije loša fora. Alternativno lečenje - pa asocijacija na MTVijev "120 minutes". Opasan je on lik, moja baba ga je držala na TV-u. Prištevac je u ovoj enciklopediji bio apsolutno najduhovitiji: "Moj komšija je Alana Čumaka držao pored telefona, jer je tako lakše dobijao vezu, pošto je imao dvojnika". Jedan Igor je na to napisao da su dva njegova školska druga iz gimnazije ponela na pismeni iz srpskog Alanovu sliku. "I pomogao im je! Jedan je dobio 1+, a drugi 2-."
E, ali kada sam - već pristigavši u prepun Muzej automobila - otvorio knjigu "Kako smo zabavljali Tita" i pročitao uvod Minje Subote, ugledavši ime Alana Čumaka u predgvovoru autora, shvatio sam da se sa magijom ne treba igrati. Mislite li da je to Čumak prepodneva sve ovo bilo slučajno? "Feljton pod naslovom Kako smo zabavljali Tita", napominjao je Minja Subota u predgovoru knjizi "napisao sam za TV reviju 1990. godine. "Tiraž TV revije u to vreme bio je oko 450.000 primeraka, naravno u ondašnjoj Jugoslaviji, ali niko nije bio siguran da li zbog feljtona ili slike ruskog "čudotvorca" Čumaka, koju je taj list objavljivao iz broja u broj, a koja je, kad je pogledate, ili prislonite uz telo, lečila mnoge bolesti i činila da bolovi prođu. Mnogi bi da su na mom mestu Čumakovu sliku stavili na koricu ove knjige, pa i ako sama knjiga ne bi bila interesantna čitaocima, bila bi bar lekovita." Tako se eto sve toga dana spojilo u jednu tačku. Čudesnu i tajanstvenu tačku Alan Čumak
ImageNakon ovog feljtona koji je svakako bio popularan, tek 2003. godine, u saradnji sa "Filmskim novostima" snimljena je istoimena dokumentarna serija, zaista bogato ilustrovana ekskluzivnim filmskim materijalima. Serija je emitovana na RTS-u, ali su termini toliko menjani, da ste odličan serijal Minje Subote mogli odlgedati samo uz pomoć Čumakove slike na televizoru. Zbog toga je knjiga, posle feljtona i serije, bila više nego potrebna. Ilustrovana fotografijama od kojih se mnoge vide prvi put, dokumentaristička proza Minje Subote je sveobuhvatna i sasvim iscrpljuje temu koju je autor odabrao za svoje istraživanje.
A o čemu se tu radi? Pa, poznati umetnici koji su nastupali pred Titom ispričali su svoje doživljaje. Uopšteno govoreći. No, tu ipak ima jedna fina začkuljica. Minja Subota je najviše potencirao na tome kakav su repertoar umetnici izvodili pred Titom, čime se istoriografiji nudi zgodan materijal koji će dosta toga reći o stilu i ukusu jedne epohe i njenog prvog čoveka. Ili, pre o ukusu jednog čoveka koji je svakao imao ukusa, ali koji se često pravio da je iz jedne priče za koju smo tada bili svi. Jednostavno, neke priče u ovoj knjizi otkrile su jedan rafiniran umetnički ukus čije se estetske norme baš i nisu preslikvale na soc-realizam koji mu je davao krila.
Ipak, bilo kako bilo, voleli ga ili prezirali, i ova knjiga otkriva ono što je sve jasnije. Tito je bio fenomen. I više od toga. Sve bez preterivanja. Muzički i filmski obrazovan, inteligentan, duhovit, ponekad opasan i prepreden na više od pet svetskih jezika. Ali, iza tih spiskova repertora koje su ispovesti sagovornika Minje Subote neopterećujući nanizali, sasvim nepretenciozno složeni su i doživljaji koje su umetnici stekli o Josipu Brozu. Tek su te priče otkrile da u gore navedenom opisu nema foliranja. On je stvarno svirao klavir. Gledao dva filma na veče. Pažljivo odabirao arije koje će mu pevati. Ispovesti ljudi iz Titovog okruženja ukrstile su se u ovoj knjizi i međusobno potvrdile više nego na bilo kom drugom mestu do sad.
E, ali, u Muzeju automobila je tog 25. maja bilo fantastično. Veliki broj Subotinih sagovornika došao je na promociju i uživo, među automoblima u kojima se vozio Tito, ispričao zgode i svoje doživlajje sa Maršalom. Jednu od najboljih ispovesti (i u knjizi i na promocji) svakako je ponudio Titov kinooperater Alkesandar Leka Konstantinović koji je za trideset i dve godine pustio Brozu oko 8000 filmova. Na jednoj od prvih projekcija Leka je imao neverovatnu tremu. Pokvario se projektor, pokidao film, a on se ukočio od straha. Tito se tada podigao sa fotelje, prišao aparaturi, uzeo alat i popravio kinoprojektor. Veliki filmofil Josip Broz prekinuo je samo dva filma. Jedan domaći i jedan američki. Sutradan mu je Koča Popović rekao da su u Klubu predsedništva gledali odličan film. Tito je tada upitao Leku kakve mu to filmove donosi kad u onom Klubu gledaju dobre filmove! Leka je naslutio da je Koča hvalio isti onaj film koji je Tito sinoć prekinuo, pa je otišao opet po njega i usput poneo jedan vestern. "Kada sam Titu pustio film, on gledao malo i kaže: Šta mi puštaš film koji sam prekinuo prošli put?! Ja kažem: To je onaj film, druže Predsedniče, koji vam je drug Koča preporučio. "Ah, šta on zna o filmu..."
ImageTakođe živo sećanje o Titu dao je istaknuti umetnik na harmonici Toša Elezović. Potpisnik ovih redova je na promociji poptuno bio očaran harizmom i energijom koja isijava iz ovog čoveka u godinama. Vedar i duhovit, Toša Elezović bio je jedan od onih ljudi koji su smeli da se šale sa Maršalom, jer ih je on naprosto voleo. A ko ne bi voleo takvu energiju i polet koji Tošu Elezovića nije napustio ni u starosti. Dok je čekao početak promocjije, Toša je razgledao stere automoblie smeštene u Muzeju. Kada ga je jedan od Minjinih sagovornika, glumac Toma Kuruzović, upitao šta radi, on je iz prve dobacio da gleda stare automobile i pita se da li je moguće da je jedino on iz te generacije živ! Odmah je bilo jasno da je Toša Elezović bio jedan od retkih koji su mogli da se nose sa Titom kada je o duhovitosti reč. O tome kako je Tito voleo Tošu govori situacija opisana u knjizi, kada Toša sa ženom ide na pijacu, a Tito i Jovanka prolaze gradom u otvorenim kolima. "Vidi, Jovanka pokazuje Titu na tebe", kaže žena Toši. Kad kola priđoše, Tito se pridignu, mahnu i viknu: "Tošo! Toso!"..( izostavljen je detalj, da je pored Tose bila njegova zena, i rekla bezi Toso uhapsice te...)  sto se naravno nije desilo.
To su tek parčići dve bogate ispovesti, uz koje ćete pronaći i svedočenja Miodraga Petrovića Čkalje, Anđelke, Bebe, Tereze i Gabi, zatim Bokija Miloševića, Ljube Stepanovića, Ljube Milića iz "Sedmorice mladih", Mikija Jevremovića, Milke Stojanović i Živana Saramandića, naročito zanimljivu ispovest Getrude Munitić, Tripa Simonutija, Predraga Cuneta Gojkovića, Braće Bajić, inžinjera Aleksandra Luja Todorovića, Lordana Zafranovića, Bate Živojinovića, Đorđa Balaševića, Biljane Krstić, Ivana Bekjareva, Kornelija Bate Kovača, Zdravka Čolića, Tome Kuruzovića, Nikole Karovića, Dobrivoja Jovanovića i neuropsihijatra Vladimira Adamovića.
Zbirka ispovesti "Kako smo zabavljali Tita" duhovita je i vesela, a tek na momente ozbiljna knjiga. Sam pristup Minje Subote ovoj tematici nije pretenciozan i u tome je čar njegovog pisanja. Novinarski upeglano, lako i lepo, on nudi priče iz kojih se mnogo toga može saznati, ali u kojima se, pre svega, može uživati, sa napomenom da će ostati zabeležena sećanja zlata vredna koja su zamalo bila izgubljena. Zato ovu knjigu možete poneti na more. Čak iako ne letujete na Brionima. Knjiga će vas zabaviti i sugrno probuditi u vama sećanja, ma kakva bila, naravno.
ImagePoput svih dobrih dokumentarnih priča, i Minjina knjiga među koricama krije svet kog više nema. Ali, svojom uverljivošću, ovo izdanje omogućava da se (kao vremeplovom) vratimo u jedno doba koje je obeležio Josip Broz. Sigurno da sve u vezi sa njim nije bilo samo lepo. Ima na policama knjižara i onih knjiga koje su jezive. No, Titova popularnost koja je sa godinama sve veća, na čitavu stvar baca jedno novo svetlo. Verovatno ste primetili da je najuobičajniji odogovor na anketu o Titu rečenica: "Tada sam lepo živeo". Nije svima bilo lepo, ali kada danas shavtite da će vam za pripremu "Hajdučkog ćevapa" biti potreban veliki deo plate koja je mala i za račune, a kamoli za more, onda se mnoge greške Josipa Broza vrlo lako zaborave. Tito onda postane merna jedinica nostalgije. Života koji ne beše mnogima divan, ali koji bar nije bio gladan. Zbog toga opasku Minje Subote o Alanu Čumaku sa početka knjige - onu kako bi njegova knjiga mogla biti lekovita da je sliku toga čoveka stavio na korice - možemo smatrati više nego zanimljivom, dijagnostičkom i, ako hoćete, čudesnom. Ne okačinju li mnogi danas ponovo skinute Titove slike upravo iz onih razloga zbog kojih su stavljali Čumakove na bolna mesta, na televizore i pored telefona? Ne pokušavaju li oni da upravo tako prizovu tajanstvenu magiju koja će im prečistiti atmosferu i oduvati ustajali vazduh? Da li ćemo prislanjati na našu svakodnevnicu i knjigu Minje Subote nadajući se da će nam ona prizvati neka lepša vremena? Nikako samo Tita, jer je on samo velika istorijska ličnost ili pre mit, sa svojim vrlinama i manama. Biće da time pre želimo da prizovemo jednu eru u kojoj smo bili manje gladni i nešto veseliji. U kojoj smo umeli da se zabavljamo i da zabavljamo. Na kraju da napomenem da ovaj tekst nema lekovita dejstva. Uzalud ga prislanjate na bolna mesta. No, može biti koristan. Možete da u njega uvijete jaja kad krenete na more. Naravno, ako imate para, jaja i more.)

Autor: Mića Vujičić

U Srbiji 279 ulica nosi Titovo ime

Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda u Srbiji čak 279 ulica u 65 opština nosi naziv "Maršala Tita". Na obodu Beograda, Titovo ime nosi sedam ulica
U Srbiji 279 ulica nosi Titovo ime

Da nismo zaboravili Broza baš preko noći (kako se misli) najbolje pokazuje podatak Republičkog geodetskog zavoda prema kojem u Srbiji čak 279 ulica nosi naziv “Maršala Tita”.

Ulice sa ovim nostalgičnim nazivom su prema njihovim navodima raspoređene u čak 65 opština, između ostalog u: Pirotu, Sokobanji, Loznici, Malom Crniću, Majdanpeku, Velikom Gradištu, Novom Bečeju, Bačkoj Topoli, Šidu, Varvarinu, Soko Banji, Vršcu, Leskovcu, Inđiji, Kladovu, Šapcu, Požarevcu, Kuli, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici.

Na obodu Beograda, Titovo ime nosi čak sedam ulica, a interesantno je da nijedna od 279 pomenutih ulica nikada nije nosila (očigledno od samog starta nepopularno) puno Maršalovo ime – “Josip Broz Tito“. Ove ulice se nalaze u Paliluli (naselja Slanci i Palilula), Grockoj (naselja Umčari, Brestovik, Boleč i Zaklopača), Barajevo (naselje Meljak).
Pri razvrstavanju ulica prosto upada u oči da se nijedna od pomenutih Maršalovih ulica ne nalazi u centralnoj zoni grada. Sve su nekako “skrajnute”.

Time je i zvanično potvrđeno da je u Beogradu “proterano” ime doživotnog predsednika SFRJ sa svakog glavnog trga i ulice, a ukoliko se uzme u obzir činjenica da je još pre nekoliko godina Komisija za spomenike, nazive trgova i ulica ukinula mogućnost preimenovanja ostavljajući prostora da samo saobraćajnice dobijaju nova imena, šansa da u centru ponovo osvane neka ulica sa nazivom “Maršal Tito” deluje skoro nemoguće.

- Više nema dupliranja naziva ulica u Beogradu. Nije bitno da li je ona mala ili velika, nalazi li se u centru ili na obodu, već je važno da ulica postoji – potvrdio nam je Slobodan Stanimirović, koji je u vreme donošenja ovog zakona bio predsednik komisije.

Što se tiče bratskih nam republika, u njima su, čini se, bili nešto blagonakloniji prema Brozu. Tako, pored centralne ulice i jedan od glavnih trgova nosi naziv Maršala Tita, a isti plato takođe u centru imaju i Rijeka, Podgorica, Sarajevo, Ljubljana i Maribor.

Podsetimo, ulica Maršala Tita u centru Beograda (povezivala je Slaviju i Terazije), preimenovana je 1992. u Srpskih vladara, a kasnije i u Ulicu kralja Milana.
Broz i dalje ima ulice i u Napulju, Nju Delhiju, Adis Abebi… U Moskvi postoji trg sa imenom jugoslovenskog maršala, a u Sao Paolu – Titova avenija.

Sve ovo pokazuje nivo inteligencije ljudi.

Posebno onih kojima je SFRJ JB Tito) dala mogucnost da se izgrade i postanu ono sto inace nikad nebi mogli biti na "zapadu".

Jos jednom se potvrdila istina pesme "Rokeri s Moravu"  "Rani kuce,pa ce te ujede".

Licno nemem nista protiv promena.

Samo imam nesto protiv "hoda" u nazad.

Ako se usporedi ono sto nam je SFRJ dala i ono sto sada imamo,se (po meni) nemoze nista drugo reci.

Mi,(cela teritorija bivse SFRJ) smo se umesto da idemo napred vratili najmanje 300 god.u nazad.

Imali smo (da sad ne nabrajam sve) puno toga,sto su sve ostale zemlje u nasem okruzenju mogle samo da sanjaju.

Sada mi sanjamo o mogucnosti da dostignemo razvoj naseg okruzenja.

Zar je to napredak?

Pri tome,(ponavljam po stoti put) sam svestan da ni sistem u SFRJ nije bio idealan.

Odnosno da je bilo gresaka.

Samo usporedjujuci ono sto sada imamo je ono "Raj na zemlji" bio.

Osim toga je to bio sistem,koji je iz "temelja" bio nov i nije bilo mogucnosti da se kopira od nekoga.

Da se sve odvijalo onako kako je bilo zacrtano (da svaka nova generacija unapredjuje sistem) bi danas puno toga u svetu stajalo malo drugacije.

Verovatno su velike sile to i "izracunale" pa su bile prinudjene "reagovati" na "pretnju" njihovom sistemu.

Kako sila boga nemoli a miroljubiva koegzistencija za "zapadne sile " nista ne znaci,je doslo do "okliznuca na kori od banane" i YU je "proslost".

"Gorcina u stomaku" pri tome ostaje svakom ljudskom bicu,svesnom znacaja SFRJ u proslosti.


Valter

  

Evo nekoliko slika.


www.facebook.com/jugoslovenski.pokret/photos_stream?ref=page_internal


Valter

"Covek onoliko vredi,koliko ostavi za sobom".

Mislim da je tom recenicom (cuo sam je nakada) sve receno.

Bez obzira koliko ko govorio negativno o drugu Titu,njegova dela i vizionarska politika govore o njegom karakteru i kvalitetima.

Ima jos jedna recenica,koju sam isto (negde cuo) : "Neka prvi baci kamen,onaj ko je bezgresan".

Ono sto nedostaje na nasim podrucjima je objektivnost u oceni stanja.
Objektivno posmatranje je vrlina onih ljudi,koji poseduju visok nivo licne inteligencije.
To ocigledno na nasim prostorima nedostaje.

Sve ce se jednoga (lepog) dana promenuti.
Tada ce neki ponovo "progledati" i uvideti sustinu svega.

Sta demokracija sa sobom nosi imamo prilike svakoga dana videti.
I mada je zakljucak veoma jednostavan,je  zbog nedostatka "shvatanja" kod odredjenih ljudi u vodecim strukturama ne prihvatljiv.


Valter

http://www.telegraf.rs/vesti/1449370-svetski-velikani-o-titu-broz-je-ono-misterizno-u-jugoslaviji-sto-je-nemcima-stvaralo-pakao-foto


SVETSKI VELIKANI O TITU: Broz je ono misteriozno u Jugoslaviji što je Nemcima stvaralo pakao


Ruzvelt je rekao da je početak Titove borbe bila prekretnica u istoriji Drugog svetskog rata, Jaser Arafat je govorio da je Broz u srcima svih onih koji se bore za pravdu i slobodu, Artur Miler da su vesti o Titu prvi put pokazale da Hitler nije nepobediv, a čak je i Himler plakao što nema Tita na svojoj strani

Josip Broz Tito

U vremenu u kome se partizanski pokret – koji je jugoslovenske prostore oslobodio beskompromisnom i bespoštednom borbom protiv nacističkog okupatora i time dao ogroman doprinos konačnoj pobedi na silama zla koje su htele da porobe ostatak sveta – unižava i obezvređuje zajedno sa njegovim vođama, dok se saradnici okupatora veličaju, rehabilituju i uzdižu u zvezde, te konačno postaju i idoli sve više mladih, možda nije zgoreg podsetiti šta su najveći svetski državnici, vojni zapovednici i kulturni radnici govorili o Josipu Brozu Titu.

Džordž Paton, američki general: “Maršal Tito i njegovi partizani imali su i političke i vojničke hrabrosti da se usred okupirane Evrope, i kada naše stvari nisu išle dobro, late oružja i nanesu Hitleru neočekivan i težak moralni udarac. I ne samo moralni, nego i ozbiljan vojnički udarac, vezujuži veliki broj nemačkih divizija za jugoslovenski front, koje su mu mnogo puta nedostajale na drugim ratištima, i na istoku i na zapadu Evrope…”

Žan Kasu, francuski književnik, 1949. godine: “Tito je jedan trenutak savesti čovečanstva. Tako se oseća svako ko se jednom s njim sreo… Tito je istorijska ličnost u najplemenitijem i najvišem smislu te reči, čovek koji stvara istoriju.”

Vinston Čerčil, 1944. godine: “Razlog zašto smo prestali da pomažemo Dražu Mihailovića i njegove četnike je jednostavan. On se nije borio protiv Hitlera. Odlučno smo na strani Tita, zbog njegove velike i hrabre borbe protiv nemačke armije… Partizani su sada gospodari situacije i predstavljaju smrtnu opasnost za Nemce…”

Džimi Karter, predsednik SAD: “U miru i ratu Tito je deo istorije sveta, u vreme sadašnje generacije i u vreme ranijih generacija. On je čovek nepresušne snage, nepresušne mladosti, nepresušne borbenosti i nepresušne hrabrosti.”

Ivan Meštrovic, vajar: “Tito je, bez svake sumnje, najveći čovek koga su u čitavoj svojoj istoriji imali jugoslovenski narodi.”

Ričard Nikson, predsednik SAD: “…Tito je lider koji ima svoje principe, smisao za humor, sjajno pamćenje, i on se nas Amerikanaca ne boji!”

Helmut Šmit, nemački kancelar: “Malo je onih koji uspevaju da se celi svoj život tako beskompromisno i bespoštedno prema samome sebi stavljaju u službu sopstvenog naroda i svetske zajednice.”

Dvajt Ajzenhauer, američki predsednik i glavnokomandujući savezničke vojske na Zapadnom frontu: “Maršal Tito je najveći heroj Drugog svetskog rata.”

Frenklin D. Ruzvelt, predsednik SAD, 1944: “Titova odluka da se bori protiv nacista prekretnica je u istoriji Drugog svjetskog rata…”

Rudolf Luters, zapovednik nemačkih trupa na Sutjesci, 1943: “Tok borbe je pokazao da su partizanske snage pod Titovom komandom odlično organizovane, vešto vođene i da raspolažu borbenim moralom koji izaziva čudenje… Nemački vojnik nije dorastao fanatično borbenim partizanima…”

Vilijam Bil Dikin, šef britanske vojne misije u NOR-u: “Tito je jedini vrhovni komandant ranjen u toku Drugog svetskog rata. Imao sam vojničku čast i dužnost da budem u toku rata kraj Tita… Uprkos zbivanjima u koja smo upadali, on je uvek bio miran i staložen. Njegov čelični pogled uveravao je sve jedino u pobedu i samo u pobjedu…”

http://www.welt.de/geschichte/himmler/article124223862/Insight-into-the-orderly-world-of-a-mass-murderer.html

Hajnrih Himler, jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, 1944: “Voleo bih da vam navedem još jedan primer upornosti – upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunista, taj her Josip Broz, da je veoma čvrst čovek. Nažalost, on je naš protivnik. Taj zaista zaslužuje titulu maršala…

On je naš neprijatelj, ali ja bih voleo da imamo tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste živce da se nikada ne predaju, iako su potpuno opkoljeni. Taj čovek ne raspolaže ničim, apsolutno ničim. Uvek je bio opkoljen, ali taj čovek je uvek našao način da se probije. Nikad nije kapitulirao. Mi znamo najbolje kakve nam nevolje zadaje na jugoslovenskom prostoru, zbog toga što se tako uporno bori…”

Šarl de Gol, francuski predsednik i vođa njihovog pokreta otpora: „Tito je borac koji je uprkos najtežim okolnostima odneo pobedu. Tito je legendarni junak…”

Aldo Moro, predsednik italijanske vlade, 1965. godine: “Predsednik Tito je čovek koji se u teškim i kritičnim događajima uzdigao do simbola smelosti i odlučnosti u borbi za nezavisnost svoje zemlje, čovek koji svojim međunarodnim angažmanom dokazuje da zna da uskladi snagu stavova sa mudrim smislom za stvarnost i koji se u svom državnickom radu neumorno zalagao i zalaže da osigura Jugoslaviji bolju i srećniju buducnost.”

Nil Armstrong, američki astronaut i prvi čovek na Mesecu: „Predsednik Tito je čovek koji je razaranje i rat pretvorio u stvaranje i mir.”

Đorđo Papandreu, grčki političar, 1964. godine: “Nedavno sam u grčkoj skupštini nazvao maršala Tita apostolom mira. Mogu zaista reći da sam uzbuđen i dirnut njegovom misijom u čovečanstvu – misijom slobode i mira. Sasvim je prirodno da, kada se jedna takva ličnost bori za mir u svetu, da se bori i za mir na Balkanu.”

Jaser Arafat, vođa Palestinskog oslobodilačkog pokreta, 1977. godine: “…Borca, predsednika Tita karakteriše mudrost, oštroumnost i prijateljski odnos prema ljudima. Predsednik Tito je u svim srcima onih koji se bore za pravdu i slobodu, zbog svojih herojskih dostignuća…”

Jaser Arafat u poseti Istočnoj Nemačkoj

Ričard Barton, američki filmski glumac, 1971. godine: “Veliki sam obožavatelj maršala Tita još od 1945. godine, kada je Tito za nas postao nešto stvarnije od mita. Znali smo da u Jugoslaviji postoji nešto misteriozno što se zove Tito i što je među Nemcima stvaralo pakao… Tito je posve drugačiji nego što sam ga zamišljao. Mislio sam da taj veliki državnik mora biti čovek žestoke prirode, a Tito je miran, skladan, dobro raspoložen i veoma duhovit čovek.”

Vili Brant, nemački kancelar, 1973. godine: “Za jugoslovenski narod je dar sudbine što je u godinama najvećih opasnosti imao takvog vođu. Ja predsednika Tita vidim kao jednu od najmarkantnijih ličnosti našeg vremena. Posebno cenim Titovu smelost i državničku mudrost.”

Miroslav Krleža, jugoslovenski i hrvatski književnik: “U ratu protiv Hitlera, goloruk, pa uspjeti! Staljinu reći: NE! Održati se! Još tisuće kasnijih uspjeha i pobjeda njegovih… Bio je sretan čovjek. Ni jednog trenutka nije sumnjao u svoje ideale, a ostvario ih više od svega, o čemu su pokoljenja naših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštala vjekovima.”

Branko Ćopić i Mira Alečković.

Sergej Bondarčuk, ruski režiser i glumac, 1972. godine: “…Tito je ne samo veliki ratnik i revolucionar, mislilac. On je, rekao bih, velika stena naše epohe.”

Artur Miler, američki književnik (inače i suprug Merlin Monro), 1973. godine: “…Kada smo čuli za silni otpor koji su Titovi partizani pružali nemačkim hordama i fašizmu, mi smo prvi put u toku Drugog svetskog rata shvatili da Hitlerova Nemačka nije nepobediva.”

Branko Ćopić, jugoslovenski i srpski pisac i pesnik: “Tito je neustrašivi div koji je došao iz narodne bajke, izvršio besmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku.”

Aleksej Kosigin, predsednik vlade SSSR, 1975. godine: “Naš narod će uvek pamtiti da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije pod Titovim zapovedništvom dala neizbrisiv doprinos uništenju fašizma, da su jugoslovenski partizani od prvog do posljednjeg dana rata bili naši saveznici i saborci…”

http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/druze-tito-mi-ti-se-kunemo-sta-su-govorili-o-brozu-jugoslovenske-i-svetske-javne-licnosti-clanak-1768929  

U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima", rekao je Toma Zdravković

Dana 4. maja ove godine navršava se 35 godina od smrti doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Godinama posle mišljenja o njemu su i dalje podeljena. Jedni ga kude, jedni ga hvale … Bilo je interesantno prisetiti se šta su svojevremeno o svojim susretima sa njim rekle neke od poznatih domaćih i svetskih ličnosti.

Toma Zdravković, pevač (1938-1991)

“U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima. Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karađorđevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: ‘Odlazi, odlazi’ i ‘Sliku tvoju ljubim’. Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da priđem tom stolu koji je samo petnaest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sarajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.”

Safet Isović, pevač (1936-2007)

“Maršal Tito me je lično znao: on je bio korektan gospodin, koji je znao nositi bele rukavice i lepo se obući, lepo se ophoditi. O njemu sud treba da donese istorija, a meni je bilo lepo sa njim. Kada god je Tito dolazio u Stojčevac ili Dom Armije, bilo mu je drago kad se ja pojavim. Ja Tita nisam mogao mrziti, iako nisam volio komunizam, ali mnogo ljudi oko njega nije valjalo. Doživeo sam da Titov general, koji bi čuvao tuđe koze, jer nije imao škole, da nije otišao u partizane, nakon pojave Slobodana Miloševića počne da pljuje po Titu, i ja sam kao antikomunista skočio da ga branim. To je vrhunac nepoštenja: valj’o mu je Tito više nego otac.”

Mišo Kovač (73), pevač

“Govore da je Tito bio diktator, a ja tvrdim da to nije istina. On nije bio diktator, nego su oni što su ga okruživali od njega učinili – Boga! Zvali su me osam puta da mu pevam, ja sam se svaki put izvukao i nisam otišao tom našem drugu Bogu. Ne činim zbog toga od sebe heroja niti zameram onima koji su mu pevali. Svako je radio ono što je hteo. Ja sam verovao i verujem u pravog Boga, a u Boga koji se zvao Josip Broz nisam verovao. Ni u njegov komunizam. S tim da nikad neću kazati da sam bio proganjan, da su mi zabranjivali odlazak u crkvu, da nisam smio nositi krst na lančiću oko vrata … Ni Tito ni njegova komunistička vlast nisu me dirali, odlazio sam u crkvu kad sam htio … I nije mi falila ni dlaka s glave. Bio sam popularan od vrha Slovenije do dna Makedonije.”

Miroslav Krleža, književnik (1919-1981)

“Teško je reći šta će biti i kako će biti posle Tita. Ovaj prostor ostaje ono što je uvek bio – prostor trenja ili dodira, ako hoćete, ali uvek prostor pretenzija jačih suvereniteta. Ne treba nikada zaboraviti da se velike sile, ako ne ratuju, ali i kad ratuju među sobom, uvek nagađaju preko glava malih naroda. Tito je postao ono što je postao upravo zato jer je o tome imao preciznu svest, jer je o tome trajno vodio računa i jer je znao neutralizirati nagodbe pa, dozvolite, i diktate velikih na račun malih.”

Alija Sirotanović, rudar (1914-1990)

“Moja  desna ruka je tridesetak godina držala lopatu: ume li ona malenom olovkom da napiše nešto o trideset i sedmom maju u slobodi. Velite da ume? Onda će napisati ovo: maj je za mene: Tito, sloboda, bratstvo i jedinstvo, mir, radnici, rudari, rad. Baš to i baš tim redom.”

Bruno Langer (65), pevač

“Za razliku od mnogih drugih, mi smo imali poruku, a to znači da nismo živeli u mraku. Naprotiv. Mogli smo slobodno da govorimo i još slobodnije da se krećemo. Onaj ko sada priča da smo u socijalizmu za vreme Tita bili nečim sputavani, taj priča najobičnije gluposti i tvrdim da je najobičniji lažov.”

Radmilo Armenulić (74), teniser

“Jednoga dana, 1961, u Teniski klub Partizan došao je šofer, po činu pukovnik, da me vodi na Dedinje i samo mi rekao da ću tamo igrati s nekim. Čim sam stigao video sam o čemu se radi: rezidencija, teniski teren uređen, sede i čekaju me general Korać, Koča Popović i – Tito. Bio sam vrlo mlad, prvak Jugoslavije do 16 godina, i naravno zbunjen i uzbuđen što sam ga uopšte video. Tito mi kaže: ‘Radmilo, znam kako igraš, al’ sam njima za svaki slučaj kazao da treba da izgube.’ Tako smo on i ja igrali protiv generala Koraća i Koče Popovića, i naravno – pobedili. Kao osveženje sam pio malinov sok sa sodom, zvali smo ga malinovac. Tito je bio u dugačkim belim pantalonama, Koča takođe, a general Korać u šortsu. Tito je bio veoma duhovit, šalio sa na račun naših protivnika, a igrao je onako salonski, zamahne, pa šta pogodi. Ali, igrao je on i „zapadni forhend“ i „istočni bekend“, stalno varirao između Istoka i Zapada. Moje mišljenje je da je to radio dobro. Bar je naš pasoš bio jako vredan, ako ništa drugo.”

Helmut Šmit (96), bivši kancelar Nemačke

“Tito je najuspešniji političar savremene Evrope.”

Minja Subota (76), umetnik

“Vreme koje smo s njim proživeli treba poštovati i pošteno proceniti. Ono što nikad ne mogu zaboraviti jeste da smo bili izuzetno poštovana zemlja i da sam svuda bio izuzetno poštovan kao Jugosloven.”

Kemal Monteno, pevač (1948-2015)

“Nisam čovek koji se okreće kako vetar puše, i ne mogu me promeniti. Onoga koga sam volio, volim i dalje, i gotovo! Tako i protiv Tita mogu govoriti šta god hoće, ali moje mišljenje o njemu ne mogu promeniti. A, taj susret, kada mi se pridružio na sceni i otpjevao sa mnom “Bella Ciao” nezaboravna je uspomena koju ću čuvati do kraja života.”

Zdravko Čolić (63), pevač

“Četiri puta sam pevao Titu i za doček Nove na Brijunima ga poljubio. Bio je harizmatičan i znao je s ljudima. A ko ga nije voleo, imao je pasoš da ode.”

Frančesko Kosiga, bivši predsednik Italije (1928-2010)

“Tršćani bi morali biti zahvalni Titu i partizanima jer su ih oslobodili fašizma i nacizma. Tito je u Trstu zaslužio spomenik u središtu grada.”

Rade Šerbedžija (68), glumac

“Onome ko ne zna koliko je dobro živeo pod Titom, ja pomoći ne mogu!”

Bata Živojinović (81), glumac

“Imao sam tu privilegiju da budem sa drugom Titom na Brionima. Takva su vremena bila. On je želeo da se druži sa glumcima i ja sam bio počastvovan njegovim pozivom. Voleo me je jer sam uglavnom igrao komandante u ratnim filmovima. Od preko trista, koliko sam ih snimio, bilo ih je trideset jedan partizanskih. ‘Breza’ je bio dobar film. Tu sam igrao Zagorca a Tito je po majci odatle vukao korene. Dva meseca sam među njima učio melodiju tamošnjeg govora. Posle premijere on mene oslovi ‘Zagorac’. Ja mu kažem: ‘Druže Tito, nisam ja Zagorac, ja sam Šumadinac!’ A on na to kaže: ‘Meni je to isti k…!’”

Ričard Nikson, predsednik SAD (1913-1994)

“Tito je lider koji ima svoju boju, smisao za humor i sjajno pamćenje; on je izvrstan sudija ljudskih karaktera i on se nas, Amerikanaca, ne boji! Pod njegovim rukovodstvom Jugoslavija je postala jedna od najcenjenijih i najuglednijih zemalja u svetu. Ona je veličine naše Luizijane – a ko u svetu zna za Luizijanu, a za Jugoslaviju znaju svi. Ona je iskreni prijatelj Sedinjenih Američkih Država.”

Sofija Loren (80), glumica

“Takvu jednostavnost nikad nisam doživela ni pri jednom susretu sa slavnim ljudima.”

Elizabeta II (88), britanska kraljica

“Ako je ovaj čovjek metalostrugar, onda ja nisam kraljica Velike Britanije.”

Džon Kenedi, predsednik SAD (1917-1963)

“Bio sam fasciniran svojim susretom sa Titom, partizanskim liderom koji je porazio sve svoje unutrašnje suparnike i pobedio Nemce. Tito je bio komunista i nacionalista, a njegova volja, njegove trupe i njegov prestiž spajali su i držali istorijski antagonizovane narode Jugoslavije.”

Nakon sto covek procita sve ove priloge poznatih licnosti sveta se mora upitati jesu li svi ovi ljudi nenormalni ili je to `neko`drugi.

Nije moguce da su svi ovi gore navedeni ljudi govorili pogresno,da su samo `oni`koji su suprotno tvrdili govorili istinu.

Neko ocito nije shvatio sustinu (pravih) istoriskih vrednosti.

Zato se mi svi danas i nalazimo u `ovoj` situaciji.

Nije lako imati visok nivo inteligencije.

To se jasno vidi.

Isto se tako jasno vidi,Tito je imao visok nivo inteligencije.

Na zalost je neinteligencija njegovih naslednika sve ono sto je on stvorio,veoma brzo unistila.

Cak i danas,nakon toliko godina se jos uvek neinteligencija i inteligencija kod nasih politicara prepire o tome,dali su `crveni ` ili `crni` u pravu.

Sto nam pokazuje,da se nivo inteligencije nemoze tako `brzo` postaviti na jedan visi nivo.

Za to vreme razvoj inteligencije u svetu odmice i odmice i odmice.

U kom pravcu,ce buducnost pokazati.

Kod nas se jos uvek vecina (ocito)  krece u `kruznom toku`.

Sta na ovo sve reci?

Nedostaje mi nivo inteligencije,da to shvatim.

Valter

http://www.dnevno.rs/ekalendar/zanimljivosti-iz-istorije/56802/ispovest-jugoslovena-jugoslavija-je-izgubila-tita-mi-smo-izgubili-jugoslaviju-a-ja-sam-izgubila-druga


ISPOVEST JUGOSLOVENA: Jugoslavija je izgubila Tita, mi smo izgubili Jugoslaviju, a ja sam izgubila Druga


Serijal 'ISPOVEST JUGOSLOVENA' ima za cilj da mladim ljudima predstavi, a starije podseti na vreme kada je crveni pasoš bio propusnica za ceo svet i kada je, gledano današnjim očima, život na ovim prostorima bio bajka. Šaljite nam vaša sećanja na Tita, Jugoslaviju i život od pre nekoliko decenija, a mi ćemo to objaviti.

M.D. iz Beograda rođena je 1953. godine na Banovom Brdu, a iste godine je i krštena u Crkvi Ružica na Kalemegdanu, bez bojazni od vere i crkve, kako nama danas često predstavljaju. Pohađala je Osnovnu školu "Josif Pančić" koja i dalje stoji na istom mestu, kako bi posle završila ekonomske studije. Danas provodi svoje vreme kao penzioner, družeći se sa svojom mezimicom - macom Mušu, i rado priča o Jugoslaviji i Titu sa neskrivenom setom

Tekst koji je poslala redakciji portala Dnevno.rs o njenim sećanjima na život u Jugoslaviji, radnim akcijama i trenutku od pre 35 godina kada je javljeno da je doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito preminuo, prenosimo u celosti.

Tito je mir! Jugoslavija je bratstvo i jedinstvo. To su prve asocijacije na to doba. Kao ćerka trgovca mogu da kažem da smo lagodno ziveli. Tata je zaista puno radio ali nismo oskudevali ni u čemu.

Nismo bili bogati, jednostavno smo živeli. U školi i na ulici mi deca smo se slabo razlikovli jedni od drugih, slična garderoba koja nam je tada bila dostupna obezbeđivala je skoro pa iskorenjivanje klasnih razlika o kojima ruku na srce tada nismo ni mislili. Mislili smo na školu, na more, na put kod bake i deke na selu. Mislili smo na Tita.

Sa ove vremenske distance Tita vidim kao i pre 50-ak godina kada sam ga videla na stadionu JNA za 25-ti maj. Čvrsto verujem da nam i danas treba takav lider koji bi korenito suzbio devijantne pojave u našem društvu.

Vreme Jugoslavije je najsrećnije vreme koje smo imali, kako mi u Srbiji tako i u ostalim Republikama. Da, naravno da je bilo problema, ali bili smo spremni da se suočimo sa tim problemima i rešimo ih. Taj kolektivni duh nas je stalno hrabrio da idemo napred i da budemo bolji. Bolji ljudi, bolji drugovi, bolji radnici...

Slet je nešto što je nama omladincima značilo sve. Sa setom se sećam svih proba i priprema za slet. Bio je to najveći uspeh koji je jedan pionir i omladinac mogu da postignu. Da budu izabrani da Titu uveličaju rođendan. Iako to danas mladima zvuči smešno, prosto na taj način je omladina Jugoslavije odavala počast Predsedniku za sve što je učinio za Jugoslaviju.

Ta trema pred početak sleta i to ushićenje pred pojavljivanje pred Titom teško da se sa nečim mogu meriti. Ja sam imala tu sreću da 4 godine za redom učestvujem na sletu i svaki put je uzbuđenje bilo isto. Jako je tužno sto danas omladina nema ideale, nema to nešto što će joj bar dati nadu u bolje sutra.

Četvrtog maja 1980. godine vraćala sam se kući sa puta kada nas je na radiju zatekla vest o Titovoj smrti. Ljudi su već izlazili na ulice i ispred kuća u tišini tešili jedni druge. Dok sam stigla kuci na Banovo Brdo, ulice su bile pune ljudi. Plakanje nije bila stvar voljne radnje, suze su navirale same, a bol je bila kao kada izgubite nekog najvoljenijeg, najbližeg.

Jugoslavija je izgubila Tita, mi smo izgubili Jugoslaviju, a ja sam izgubila Druga. I od tada Drugova više ni nemam.

www.facebook.com/PriznajemJugoslavenSam

Jos nesto,ako Vas interesuje.

www.facebook.com/pages/Nova-SFRJ-Sjedinjene-Federativne-Republike-Jugoslavije/308695112508003

Pitam se samo,dokle ovo odvajanje.

Malo ko je nesto naucio.

Zamislite kada bi se udruzili svi?

Samo mali "Jugosloveni" hoce da oni budu ti koji sve uradili.

Tako se ne stize do cilja.

Steta je,sto zbog narcisoidnih "Jugoslovena" nemozemo da krenemo napred.

Prestanite misliti samo na svoj uspeh.

Udruzite sve YU stranice,i videcete odmah uspeh.

www.facebook.com/pages/SFR-Jugoslavija-zemlja-za-koju-smo-vezani/110708408974373


www.facebook.com/pages/SFR-Jugoslavija-zemlja-za-koju-smo-vezani/110708408974373

Mozda vas i ovo zanima.

Pogledajte,čitajte i donesite sami svoj zakljucak.


Valter

http://www.dnevno.rs/tag/59308/secanja-na-jugoslaviju


Neznam koliko jos ima stranica sa ovakvim sadrzajem?

Osvestite se,i krenite u udruzivanje.

"Samo zajedno smo jaci"

Dali ste to shvatili?

Izgleda da jos niste.


Valter

www.tacno.net/?s=nixon

Ako bi Josipa Broza bilo pretenciozno zvati „dobrim“ vladarom, zbog svega pozitivnog što je učinio za Hrvate, ali i za ostale južnoslavenske narode, sigurno ga možemo zvati Velikim vladarom i najvećim u hrvatskoj povijesti. Josip Broz je Hrvate učinio političkim narodom, njemu zahvaljujući od objekta su postali subjekt politike, on ostvaruje hrvatske težnje za Republikom. On Hrvatima omeđuje teritorij hrvatskom državnom granicom po prvi put u njihovoj suvremenoj povijesti. Broz Hrvatima daje škole, obrazuje ih. Industrijalizira zemlju i daje poduzeća radnicima na upravljanje. To diktatori ne rade. Dijeli im stanove, a seljaka bezemljaša pretvara u naprednog poljoprivrednika i industrijskog radnika. Nitko u povijesti za narod hrvatski, za onog ribara, seljaka i radnika nije ni približno napravio kao Josip Broz. Kao i sve ostale velike povijesne ličnosti i Broz ima svoje mane i prednosti. No kod njega nesumljivo preteže strana dobra na ljestvici vrijednosti.

Naš svijet neobično voli legende o svojoj sjajnoj, velikoj i dalekoj prošlosti, više voli često izmišljene pričice o krunjenjima naših vladara i kraljeva, nego povijesne događaje o kojima postoje utvrđene i opipljive istine. Izgleda, kao da više volimo i ljubimo narodne predaje nego li povijesne činjenice.

Jedna od legendi koja živi u našoj narodnoj predaji je i legenda o kletvi kralja Zvonimira. U toj priči kralj Zvonimir je širio dobro, a kažnjavao zlo. Po tome ga je narod prepoznavao, te stoga i nazvao imenom dobrog kralja Zvonimira. No kada je trebalo poći i zaštititi mjesta gdje je Isus Krist na križ razapet, dobri kralj Zvonimir sazvao je svoje vitezove i plemiće na dogovor. Kako plemići i vitezovi nisu željeli ići u ratove, pobuniše se i ubiše svog dobrog kralja Zvonimira. I tada, na samrti, kralj baca na Hrvate kletvu – Dabogda više nikad ne imali kralja svoje krvi. I tako i bi.

Koliko je ta narodna predaja o kletvi kralja Zvonimira duboko bila urezana u pamćenje našega naroda i sam sam svjedok. Naime, na otoku Šipanu gdje sam proveo dio svog djetinjstva, živjela je ta predaja koju sam čuo od svoje babe Ivke, a koju je pak ona čula od svojih predaka:
•Vi Hrvati izdajice, za jaram su vaše šije,
•Vi Hrvati izdajice, što ubiste svog posljednjeg kralja Zvonimira.

U povijesti našeg naroda smrt kralja Zvonimira označila je kraj naše samostalnosti i dolazak mađarske loze Arpadovića na prijestolje.

U današnjoj Hrvatskoj događa se nešto sasvim slično. No prije toga bi trebalo reći da nakon kralja Zvonimira, ako zanemarimo kratke vladavine Petra Svačića i Stjepana II., prvi vladar hrvatske krvi koji je vladao Hrvatima je Josip Broz. Josip Broz svojom povijesnom pojavom dokida kletvu kralja Zvonimira nakon 850 godina. Hrvatima ponovo vlada vladar njihove krvi. On nije kralj, ali je po Ustavu doživotni vladar. On nije ni svetac, suodgovoran je s Andrijom Hebrangom i drugima za Bleiburg, Titove marševe smrti i diktatorske karakteristike njegova režima do uvođenja radničkog samoupravljanja 1952. godine, kada svoj sistem demokratizira kroz samoupravu. Kada su čuvenog povjesničara Slavka Goldsteina pitali o Titovoj odgovornosti, odgovorio je na realan način kojim se ovom pitanju i treba prići, uvažavajući kriterije i kontekst toga vremena: „Minus Tita je što je dopustio osvetu. Isto tako kao što je to dopustio i De Daulle.“ Mogli bi nadodati isto kao i Churchill koji bombardira Dresden i još četrdesetak njemačkih gradova kada je kraj rata već izvjestan i kada samo u Dresdenu pogiba oko sto tisuća civila. A što reći o američkom predsjedniku Trumanu koji sa dvije atomske bombe bačene na Hiroshimu i Nagasaki u nekoliko dana ubija oko tristo tisuća ljudi i sa posljedicama koje se osjećaju i danas. Da li ste ikada čuli da Francuzi, Englezi ili Amerikanci govore o svojim predsjednicima kao o zločincima? Naravno da niste, to je njihova povijest, to su njihovi predsjednici koje oni izuzetno cijene. Samo jedan dio našeg naroda ima otklon prema Josipu Brozu. No, narod koji se odriče svoje prošlosti, odriče se i svoje budućnosti. Od Broza zaziru oni pripadnici našeg naroda koji imaju specifičan „privatni odnos“ prema II. svjetskom ratu, a posebno oni kojima na živce ide činjenica ishoda rata u kojem je Josip Broz pobjedio Antu Pavelića. To njih žulja.

Ako bi Josipa Broza bilo pretenciozno zvati „dobrim“ vladarom, zbog svega pozitivnog što je učinio za Hrvate, ali i za ostale južnoslavenske narode, sigurno ga možemo zvati Velikim vladarom i najvećim u hrvatskoj povijesti.

Josip Broz je Hrvate učinio političkim narodom, njemu zahvaljujući od objekta su postali subjekt politike, on ostvaruje hrvatske težnje za Republikom. On Hrvatima omeđuje teritorij hrvatskom državnom granicom po prvi put u njihovoj suvremenoj povijesti. Broz Hrvatima daje škole, obrazuje ih. Industrijalizira zemlju i daje poduzeća radnicima na upravljanje. To diktatori ne rade. Dijeli im stanove, a seljaka bezemljaša pretvara u naprednog poljoprivrednika i industrijskog radnika. Nitko u povijesti za narod hrvatski, za onog ribara, seljaka i radnika nije ni približno napravio kao Josip Broz. Kao i sve ostale velike povijesne ličnosti i Broz ima svoje mane i prednosti. No kod njega nesumljivo preteže strana dobra na ljestvici vrijednosti.

Da nije tako nebi njegovi suvremenici o njemu govorili kao primjerice Dwight Eisenhower, američki predsjednik i general: „Maršal Tito je najveći heroj II. svjetskog rata.“

Drugi američki predsjednik Franklin D Roosevelt: „Titova odluka da se bori protiv nacista prekretnica je u povijesti II. svjetskog rata.“

Interesantan je podatak da je Broz jedini vrhovni komandant ranjen u II. svjetskom ratu. To dovoljno govori koliko je bio blizak svom narodu, svom borcu i svom vojniku.

„Tito je legendrni junak“, kaže Charles de Gaulle, francuski predsjednik.

Willy Brandt, kancelar Njemačke 1973. godine kaže: „Ja predsjednika Tita vidim kao jednu od najmarkantnijih ličnosti našeg vremena.“

Kipar Ivan Meštrović; „Tito je bez svake sumnje najveći čovjek kojega su u čitavoj svojoj povijesti imali jugoslavenski narodi“.

Ili poslušajte, molim vas, što kaže američki predsjednik Richard Nixon: „Tito je lider koji ima svoje principe, smisao za humor, sjajno pamćenje i on se nas Amerikanaca ne boji“. I sada to usporedite sa našom predsjednicom koja dođe, kao što ste i vi mogli doći do ograde Bijele kuće i pravi selfie. Koje su to svemirske razlike, bezobrazno je i uspoređivati.

I sada, poslije svih tih znamenitih ličnosti kada čujete Milijana Brkića kako pjeni da je Tito zločinac, a Jugoslavija zločinačka tvorevina, bolje ništa ne reći; ili kada naša predsjednica uživajući Titovu vilu koju je zadržala izbacivši iz nje bistu tvorca onoga čime vlada, šaljući najnemoralniju poruku narodu – Sjećanje na Broza ćemo izbrisati ali ćemo ono što je stvorio uživati. Pokazalo se ne samo uživati već i upropastiti.

Skupina krivotvoritelja i plagijatora, na čelu sa predsjednicom Mamićeve Republike, Plenkovićem i Bandićem, Hasanbegovićem i Brunom Esih, Brkićem i Bujancem, Slavenom Leticom i Zdravkom Tomcem, došla je suditi i presuditi Josipu Brozu i Trgu Maršala Tita u Zagrebu, istovremeno gurnuvši Republiku Hrvatsku na predzadnje mjesto Europske unije, ispod čak i Rumunjske, gdje Hrvatska nikada prije nije bila.

U vremenu zaobilaženja istine, svatko tko razmišlja zna da je rušenje Broza rušenje i Tuđmana. Sam je Tuđman Tita nazvao „najvećim hrvatskim političarem do naših dana“, koji je omogućio i stvaranje samostalne Hrvatske Ustavom iz 1974. godine ugrađujući u njega samopredjeljenje do otcjepljenja. Sasvim je logično – padne li Maršal mora pasti i njegov omiljeni najmlađi mirnodopski general, jedini za kojeg se Broz zauzeo na suđenjima iz vremena hrvatskog proljeća poručivši – „ Tuđmanu ne pakovati“.

Zapanjujuće je da sve to radi njegova stranka pozivajući se upravo na samog Tuđmana i time pokazujući kakvo mišljenje ima o potencijalima svoga članstva, prethodno uklonivši iz izvornog Tuđmanovog programa iz 1989. godine treći nosivi stup svog programa – pozitivne stečevine hrvatske ljevice.

U zemlji Hrvatskoj u kojoj je u Ustavu zapisano da se temelji na ZAVNOH-u nasuprot NDH; u zemlji Hrvatskoj u njenoj stvarnosti se antifašizam zaobilazi, a slavi se i širi ustašluk ulicama Mile Budaka i pločama sa natpisom ZDS.

Nužno je i potrebno reći da takvo stanje nije normalno i da nije tu samo riječ o pukom mijenjanju imena jednog Trga. Ovdje je riječ o izdaji Ustava Republike Hrvatske.

I zato kada skupina oko Hasanbegovića i Brune Esih danas po Hrvatskoj skida table sa imenom Josipa Broza, a uzdiže ploče sa natpisom „Za dom spremni“, oni u stvari rade isto što su prije 850 godina radili vitezovi i plemići dobrom kralju Zvonimiru.

Oni ubijaju Ustav Republike Hrvatske!

www.tacno.net/novosti/tito-verse-i-kontraverze/

Hoćemo li vjerovati svojim očima ili povijesnim falsifikatima, do nas je. Njegovo djelo ne možemo promijeniti. Ni trg. Ni ulicu. Tim činom samo pričamo priču o nama samima. Neukima, polupismenima, mrzovoljnima. Iracionalnima. Koji ne poštuju nikoga i ništa. Okretačima ćurka. Prevrtačima kožuna.

Tito i njegovo djelo su opet u fokusu.

Ovaj put u igranom dokumentarnom filmu “Houston, We Have a Problem”, Žige Virca, u kojem, prema najavi, igraju: Josip Broz – Tito, Slavoj Žižek, John F. Kennedy, Richard Nixon, Bill Clinton i mnogi drugi. Radnja se odvija šezdesetih kada je Tito, prema filmu, prodao Amerima “svemirski program”, koji će im kasnije omogućiti slijetanje na Mjesec.

Film je uvršten u najznačajniju smotru nezavisnog filma u USA, Tribeca.

Na drugom kraju “svijeta”, u Pljevlju, tamošnji SDP želi “ispraviti nepravdu istorijski dokazanom antifašisti i čovjeku” i vratiti ime ulici Maršala Tita.

I Vučić, kao jedan od većih političkih transvestita u “regiji”, kaže, neki dan, za “La Republicu”, da je “Tito bio autoritaran, ali nam je ostavio industrijaliziranu zemlju, proizvođače aviona, automobila, a mi iz bivše Jugoslavije smo sve to uništili”.

Tehnički ministar hrvatske kulture je pak, u jeku izbora predsjednika njegove stranke, izjavio da “novi predsjednik treba biti netko tko će preimenovati Trg Maršala Tita u Zagrebu”.

Takvih inicijativa naslušali smo se i ranije. Kao i drugih objeda na Titov račun.

Samo spominjane imena Josipa Broza izaziva reakciju. Gotovo nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kod nekih su poveznice Goli otok, Bleiburg, diktat. Kod drugih blagostanje, sigurnost, radničko samoupravljanje, sloboda, nostalgija.

U svakom ga slučaju ne treba gledati “pod lupom” ovog ili onog konteksta. Dovoljno je velik da se vidi “iz daleka”. Osim nekih rijetkih štiva koja šaraju crnilom sve što je povezano sa “soc” i “kom”, osvrti o njegovoj ulozi u “svijetu” su pretežno pozitivni. U Švedskoj, na primjer, svake godine na dan njegove smrti. možemo, u liberalnoj štampi, pročitati uglavnom riječi hvale.

Koju vizuru ćemo odabrati, do nas je. Onu “Šuškovu” (koji je, kako se priča, Titovo ime “tetovirao” na leđa neke životinje) i njegovih ljutih sljedbenika ili čitajući, već izblijedjele, fasade s imenima njegovih heroja, na tvornicama, institutima, brodogradilištima, rudnicima…

Hoćemo li vjerovati svojim očima ili povijesnim falsifikatima, do nas je.

Njegovo djelo ne možemo promijeniti. Ni trg. Ni ulicu. Tim činom samo pričamo priču o nama samima. Neukima, polupismenima, mrzovoljnima. Iracionalnima. Koji ne poštuju nikoga i ništa. Okretačima ćurka. Prevrtačima kožuna.

Koji smo, eto, na svoju žalost, našli krivca za sve nedaće i razočarenja. Pa kad nam god zatreba alibi izvlačimo Tita i “njegov sistem” iz ladice i upremo prst.

Jer nemamo muda suočiti se s činjenicom da je taj sistem za 25 godina poslije punog goreg rata izgradio infrastruktu, pravno i političko uređenje jedne, puno veće, zemlje. Sa pravima radnika, sa ravnopravnošću svih u zajednici i ugledom u svijetu.

A što smo to mi napravili za ovih 25 godina?

Još uvijek, što netko reče, krečimo ono što je ostalo poslije Tita. I nikako da okrečimo.

www.express.hr/top-news/povjesnicar-tito-je-lagao-o-svom-ratovanju-13823

Povjesničar: "Tito je lagao o svom ratovanju"
Piše Express

ugoslavenski šef jedno vrijeme je proveo u ruskom zarobljeništvu, a povjesničari ni danas nisu sigurni gdje je sve bio

Kako je zarobljen u Prvom svjetskom ratu i što je radio u ruskom zarobljeništvu? Je li Tito bio Josip Broz ili su ga zamijenili? Što se zna o njegovom boravku u SSSR-u, radu u Kominterni i konfliktu sa Staljinom? Zašto Staljin nije želio vidjeti Tita na čelu Jugoslavije? Na ova pitanja portala Russia Beyond odgovara dr. Nikita Bondarev, povjesničar, politolog, docent Ruskog državnog humanističkog sveučilišta, autor knjige "Zagonetka Tita. Moskovske godine Josipa Broza".

Tito je i sam volio pričati o tome kako su ga, navodno, zarobili Čerkezi iz "divlje divizije". Vladimir Dedijer u Brozovoj biografiji opisuje kako je strašni Čerkez s kopljem skočio ravno u rov u kojem je sjedio Tito. Odmah se postavlja pitanje: zašto je uopće sjedio u rovu ako je bio izviđač? To je već čudno.
Staljin
dlake su važne Life
Sedam slavnih brkova koji su obilježili rusku povijest

Nakon proučavanja dokumenata iz arhiva utvrđeno je da tamo čak ni u blizini nije bilo nikakvih Čerkeza, već da su Tita zarobile jedinice kojima je zapovijedao Carl Gustaf Emil Mannerheim. Budući predsjednik Finske zarobio je budućeg predsjednika Jugoslavije. Pravi povijesni kuriozitet!

Kasnije je Tita sudbina dobro prošetala po Rusiji. Nakon što je bio ranjen, prvo je smješten u bolnicu koja se nalazila u pravoslavnom manastiru u Svijažsku, u današnjem Tatarstanu. I kasnije se sve vrijeme nalazio na periferiji Rusije, u krajevima s većinskim neruskim stanovništvom. Tatarstan, Mordovija, jug Sibira, kazaške stepe. Dugo se, kako je i sam pričao (a arhivski podaci to potvrđuju), krio u kazaškim stepama kod kazaškog "kulaka". Tito je generalno za vrijeme svojih putovanja po Rusiji rijetko i kratko boravio među ljudima ruske nacionalnosti.
Je li Tito za vrijeme svojih tumaranja po Rusiji (1915.-1920.) vidio Moskvu ili Peterburg?

Dedijer u biografiji piše da je Tito krenuo u Peterburg, da je namjeravao prijeći sovjetsko-finsku granicu i pobjeći. Ali uhvaćen je i zatvoren u Petropavlovsku tvrđavu, odakle je pušten na jedvite jade. Međutim, tu informaciju, prema mojim podacima, dokumenti ne potvrđuju.
Brod "Galeb"
Maršalovo naslijeđe Kultura
New York Times: Veliki rat oko Titovog Galeba

Ako bismo sudili samo na temelju činjenica, najveći ruski grad koji je Tito vidio za vrijeme boravka u Rusiji bio je Omsk. A to ni izdaleka nije prijestolnica. Usput, upravo se u Omsku Tito u pravoslavnoj crkvi vjenčao sa svojom ruskom ženom Pelagijom. Taj podatak dokazuje da je Tito oduvijek bio potpuno indiferentan prema pitanjima religije. On nije bio neki zadrti ateist: ni u mladosti, ni u zrelim godinama. Da, kada je došao na vlast, on je kao komunist provodio antireligijsku propagandu. Ali kasnije, na primjer, kada je ciparski arhiepiskop Makarios izabran za predsjednika Cipra, u Jugoslaviji su prestali aktivni progoni protiv Pravoslavne crkve kako se ne bi kvarili odnosi s njim. Tito je jednostavno uvijek bio vrlo pragmatičan.
Je li Tito bio Josip Broz ili su ga zamijenili?

Postoji veliki broj nagađanja o tome tko je ustvari bio Tito. Priča se da nije bio Hrvat, da je u SSSR-u zamijenjen, da je izvanbračno rođeni potomak Habsburgovaca ili mađarski Židov s prezimenom Ambroz... Izvori ništa od toga ne dokazuju.

Insinuacije o tome da nije znao dobro govoriti srpsko-hrvatski i da po svojoj vanjštini nije nalikovao na čovjeka s Balkana počele su tek kada se našao na čelu Jugoslavije. Kažu da je imao čudan "poljski" naglasak. Postavlja se pitanje: zašto nikome nije padalo na pamet analizirati njegov naglasak ili njegovu vanjštinu dok je predvodio partizanski pokret?
Slobodan Milošević i Mira Marković
Tvrde povjesničari Life
Slobo i Mira pokrali Titovo blago iz vile na Dedinju?

Ni najmanje ne sumnjam u to da je Tito bio Josip Broz. Zapravo je očito da stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, posebno s područja odakle je on rodom, mogu izgledati potpuno različito, pa, između ostalog, mogu imati i plave oči kao Tito. Što se tiče poznavanja jezika, vidio sam ankete koje je Tito popunjavao na ruskom jeziku dok je radio u Kominterni. Tamo se pojavljuju greške koje je mogao napraviti samo nositelj srpsko-hrvatskog jezika. Osim toga, o neobičnom Titovom izgovoru pišu obično samo Srbi, dok se Hrvatima on ne čini tako čudan ili neobičan.
Što se zna o Titovom radu u Kominterni?

Kada je Tito konačno izašao iz zatvora, 1934. godine, partijsko rukovodstvo je zaključilo da će ga u Jugoslaviji vrlo brzo opet uhititi i zatvoriti, pa su ga zato poslali u Moskvu. Što je radio u Moskvi veliko je pitanje. Formalno je trebao raditi u Kominterni, ali zapravo nije tamo radio, nego na potpuno drugim mjestima.

I ja i srpski novinar Pero Simić smo neovisno jedan o drugome došli do zaključka da je Tito pohađao obuku u izvjesnim strukturama koje su istovremeno bile podređene Kominterni i sovjetskoj vanjskoj obavještajnoj službi. Nazovimo te strukture uvjetno "Partizanska akademija Kominterne", a naravno, službeni naziv nije ni postojao.
Žene u SSSR
Najvažnije pitanje Kultura
Staljin je urlao: Seks je partijski neprijatelj broj jedan!

Negdje u Moskovskoj oblasti oni su pripremali kadrove za partizansku borbu. Imam sve osnove za pretpostavku da su i Tito i Edvard Kardelj, kao i značajan dio jugoslavenskih komunista koji su se tih godina našli u Moskvi, prošli obuku u istoj akademiji. U Španjolskoj se vodio građanski rat i sovjetsko rukovodstvo je počelo vjerovati da se socijalistička revolucija može podići svuda po Europi, uključujući i Balkan. Za to su bili potrebni obučeni kadrovi.

Nijedan izvor izravno ne govori o tome da se Tito školovao u takvom centru. Svi dokumenti nose oznaku povjerljivosti i nosit će je još sto godina. Ali ima nekoliko neizravnih dokaza koji potvrđuju da je bilo upravo tako.

Danas se za izdavanje na ruskom i srpskom jeziku priprema priručnik koji je korišten za obuku u toj partizanskoj akademiji. Ako se upute iz te knjige usporede s onim što je Tito radio za vrijeme Drugog svjetskog rata, sve postaje jasno. Kada ta knjiga bude objavljena, sva pitanja o tome bit će riješena.
Zašto je 1948. godine došlo do razlaza između Staljina i Tita?

O tom pitanju nema konačne jasnoće. Zna se da Tito od samog početka nije bio čovjek kojeg je Staljin želio vidjeti na čelu Jugoslavije. Za to ima mnogo razloga. Možda zato što je Tito imao suviše bliske veze s Velikom Britanijom. Neki kažu da ga je još prije rata vrbovala engleska obavještajna služba. Za vrijeme rata on se, u svakom slučaju, veoma zbližio s njima. Kod njega je dolazio čak i Churchillov sin Randolph. On je bio vrlo zadovoljan i nadahnut poslije razgovora s Titom i govorio je ocu o tome kako je on nevjerojatan i divan čovjek. Uopće uzevši, Tito je bio previše blizak s Englezima, a Staljinu je bio potreban čovjek koji je znatno manje povezan sa Zapadom.
Tito, Jovanka i društvo u Ljubljani 1967.
POSLJEDNJA ISPOVIJEST Top News
Jovanka: "Tita su oteli i više nikad nije bio isti"

Drugi mogući odgovor: Tito je imao suviše vlastitih ambicija. I one su bile opravdane, jer je on rukovodio jedinim uspješnim i masovnim partizanskim pokretom u cijeloj istočnoj Europi. Bio je na čelu države koja je dobila najveći teritorij od svih "zemalja s narodnom demokracijom". Jugoslavenska vojska bila je, čini mi se, treća u Europi u vrijeme raspada Jugoslavije. U trenutku nastanka Jugoslavije vojska u pravom smislu riječi nije ni postojala, a stvorena je velika, kvalitetna, sposobna vojska. To jest, Tito je nesumnjivo imao osnove za vlastite geopolitičke ambicije i, naravno, Staljinu se to nije sviđalo. On je u državnom rukovodstvu u istočnoj Europi želio vidjeti poslušnije, manje ambiciozne ljude.

Što se tiče formalnog razloga za konflikt, u znanosti je to sve već opisano i malo što se može dodati. Kamen spoticanja postalo je pitanje o Balkanskoj federaciji, o tome trebaju li Bugarska i Albanija biti njezin dio. Tito je počeo raditi u tom pravcu bez prethodnog dogovora s Moskvom. Staljin, koji je sve to vrijeme samo čekao povod da se naljuti na Tita, iskoristio je ovu priliku, što je za Tita bilo sasvim neočekivano. Ni Tito, ni jugoslavensko rukovodstvo u cjelini, nisu mogli shvatiti zašto se to događa, jer je sam povod bio potpuno formalan. Staljin se odlučio na raskid.

Amerikanci su tome također doprinijeli. Američki časopis Life objavio je Titov portret na naslovnici i ogroman tekst posvećen njemu pod naslovom "Proleterski prokonzul". To je Staljina strašno razbjesnilo.