LJUDI KAO JEFTINA I ZAMENJIVA ROBA-JEDAN ROB KOŠTA OKO 90 $

Procjenjuje se da u ovom trenutku širom svijeta postoji između 12 i 30 miliona robova .

Uslijed ogromnog rasta svjetske populacije,povećao se i broj ljudi koji se mogu pretvoriti u robove,zbog čega su oni postali jeftina i lako zamjenjiva roba

Ropstvo nije samo mračno poglavlje prošlosti jer kada neko radi protiv svoje volje,bez nadoknade ili za bijednu platu,u očajnim uslovima - on je rob.

Prije dvije stotine godina jedan rob je koštao oko 40.000 dolara,a danas njegova cijena iznosi svega oko 90 dolara,što znači da je najniža u istoriji ropstva,tvrdi američki stručnjak za savremeno ropstvo Kevin Bales,a prenosi CNN.

Uslijed ogromnog rasta svjetske populacije,naročito u zemljama u razvoju povećao se i broj ljudi koji se mogu pretvoriti u robove,zbog čega su oni postali jeftina i lako zamjenjiva roba.

"Zašto plaćati liječenje ukoliko se razbole - jeftinije je pustiti ih da umru i zamijeniti ih drugima",kaže Bales.

Sve forme ropstva zvanično su ukinute,prema obavezi zemalja članica UN-a utvrđenih konvencijom iz 1956.

Međutim,i više od pet decenija kasnije,to obećanje još nije ispunjeno.

Sociolozi i Međunarodna organizacija za rad procjenjuju da u ovom trenutku širom svijeta postoji između 12 i 30 miliona robova.

"Ropstvo je šokantna realnost današnjice.

Međunarodna organizacija za rad procijenila je da se u svijetu više od 12 miliona ljudi nalazi na prinudnom radu,u nekoj vrsti modernog ropstva.

To se odnosi i na sve svjetske religije",navela je u svom izvještaju krajem prošle godine Gulnara Shahinian,specijalni izvjestilac Svjetske organizacije za moderne forme ropstva,pred Vijećem za ljudska prava UN-a.

Nevladina organizacija Anti-Slavery International govori čak o 27 miliona ljudi,pri čemu među njima najveći broj čine djeca i mladi.

Razlika u brojkama objašnjava se različitim kriterijima za definisanje ropskog rada.

Prema podacima UN-a,robova ima svuda.

Više od polovine onih koji su primorani da mukotrpno rade nalazi se u Aziji dok u regionima Južne Amerike i Bliskog istoka ima po 10 posto ukupnog broja robova.

U subsaharskoj Africi ih ima nešto više od pet posto.

Robovi uglavnom rade u oblastima kao što su prostitucija i masovna proizvodnja.

Ima ih,međutim,i u onim industrijskim sektorima koje možda ne biste povezali sa ropstvom - u oblasti trgovine kafom i čajem,u industriji za preradu hrane pa čak i u domenu zdravstva.

Imajući u vidu sve ovo, postoji opravdan razlog da se tokom svakodnevnog života zapitate da li su ruke robova dodirivale ono što sada držite u ruci.

Ako je vjerovati navedenim podacima, uopšte nije isključeno da bi odgovor mogao da bude potvrdan.

(net)

Postavlja se pitanje,zasto je to tako?

Odgovor je zalostan ali jednostavan.

Zato sto od pocetka kapitalistickog sistema nema promene,on je taj koji uglavnom koristi robove.

Firme koje kupuju odredjenu robu malo interesuje,ko je tu robu proizveo,na koji nacin (uslovi rada) je ona proizvedena.

Bitno je da je ta roba jeftina u nabavci,kako bi sto vise ostalo dobiti za kapitalistu,koji je plasirao na trzistu.

Kupca (znaci nas sve) malo interesuje,ko je tu robu proizveo,vazno je da je moderna i da mozemo da je platimo.

Kada bi svako kupovao samo onu robu koju stvarno treba,i pri tome vodio racuna da je ta roba proizvedena u nasoj (njegovoj zemlji ) bi puno toga bilo drugacije na svetu.

Nazalost je covek nerazumno,neinteligentno (vecina) bice i gleda samo svoj licni interes.

To koristi kapitalisticki sistem na razne nacine i tako stvara profit za sebe,dok vecina gradjana samo novac koji je teskim radom zaradila izdaje na (velika vecina ) nepotrebne stvari.

Radnicko samoupravljanje je bilo drugacije i to je smetalo kapitalistickom sistemu.

Samo licnim angazovanjem svakog pojedinca na unapredjenu nivoa inteligencije se moze nesto promenuti.

Kada ce se to desiti,zavisi od svih nas.

Valter

Владимир Соловјов, који је 80-их година прошлог [19.] века водио борбу против руског зоолошког национализма, прави разлику између егоизма и личности. Он тврди да је, с хришћанске тачке гледишта, национални егоизам (национализам) подједнако за осуду као и лични егоизам. Обично се мисли да је национални егоизам морална дужност личности и да не значи егоизам личности, него њену пожртвованост и хероизам. То је веома значајан резултат објективације. Када се оно најгоре што постоји у човеку преноси на колективне реалности, које се сматрају идеалним и надличним, онда оно постаје добро и чак се претвара у дужност. Егоизам, користољубље, сумња, гордост, воља за моћ, мржња према другима, насиље, све постаје врлина када се са личности преноси на националну целину. Нацији је све дозвољено, у њено име се могу извршити и дела која са људске тачке гледишта представљају злочин. Морал нације не жели да зна за људскост. Кратак је живот појединачног човека; живот, пак, нације је дуг, он може да траје хиљаду година. Живот нације остварује везу времена коју не може да оствари појединачни човек. Појединачни човек осећа везу са претходним поколењима кроз живот нације. „Национално“ импонује својом дубоком укорењеношћу у дуготрајан живот.

Ту наилазимо на исти проблем: где је егзистенцијално средиште, где је орган савести: у личности или у нацији? Персонализам негира да се егзистенцијално средиште, средиште свести, налази у нацији или у било којој другој колективној, нељудској реалности. Оно је увек у личности. Личност није део нације, националност је део личности и налази се у њој као једно од њених садржајних обележја.

Национално улази у конкретног човека. Једино у томе је делимична примена оне истине да се универзум налази у личности, а не личност у универзуму. Националност је окружење које напаја личност. Национализам је облик идолопоклонства и ропства, рођеног екстериоризацијом и објективацијом. Национализам, који је једно од поробљавања насталих испадањем универзума из човека, носи еротски карактер. Он се покреће захваљујући еросу и антиеросу и по својој природи је антиетичан. Примена етичких оцена на живот нације чини национализам немогућим. То је један од конфликата ероса и етоса. Национализам, који је у својој дубини еротска саблазан, увек се храни лажју и без лажи не може да се снађе. Лаж су већ и национална самосвест и уображеност, толико смешне и глупе када се посматрају са стране.

Национални егоцентризам, национална затвореност, ксенофобија нипошто нису бољи од личног егоцентризма, затворености и непријатељства према другим људима, и исто тако увлаче у фиктивни и илузорни живот. Национализам је идеализовани облик човековог самоузношења. Љубав према своме народу (видећемо да народ није исто што и нација) јесте веома природно и добро осећање, али национализам захтева мржњу, непријатељство, презир према другим народима. Национализам је већ потенцијални рат. Али, главна лаж рођена у национализму је у томе што, када год се говори о „националном“ идеалу, о добру „националне“ целине, „националном“ јединству, „националном“ позиву и др., онда се „национално“ увек повезује са привилегованом владајућом мањином, обично с класама које владају својином. Под „нацијом“, „националним“ никада се не схватају људи, конкретна бића, него апстрактни принцип погодан за неке социјалне групе. У овом је изворна разлика између нације и народа који је увек повезан са људима. Национална идеологија обично стоји у вези са класном идеологијом. Апеловање на националну целину је жеља да се угуше делови који се састоје од људи, бића способних да пате и да се радују.

„Националност“ се преобраћа у идола, захтева приношење људских жртава, како то, уосталом, захтевају и сви други идоли. Идеолози национализма се поносе тиме што они тобоже представљају целину, док, у исто време, други различити правци представљају делове ове или оне класе. Али, у стварности, и класни интерес може се лажно издавати за интерес целине. То је самообмана и обмана. Што се тога тиче, од огромног је интереса супротстављање националне идеологије класној. Идеологија класе има веома непријатну спољашњост и веома су лаке реторичке победе над њом. Национална целина постоји хиљаду година, има већу вредност од издвојених класа којих није било у прошлости и којих можда неће бити у будућности. Руски, француски или немачки народ је, као историјска целина, дубља реалност од руског, француског или немачког пролетаријата. Али, проблем се не решава, и чак се ни не поставља, онда када се говори о таквим општим местима. У извесном историјском тренутку проблем класе може да буде оштрији и ургентнији од националног проблема, и да неодложно тражи брзо решење управо ради самог постојања нације. Може да се постави проблем интегрисања класе која је одбачена и прикраћена у животу нације.

„Национално“ је у личности дубље од „класног“; то што сам ја Рус је дубље него то што сам племић. И тим пре у објективној стварности „класни“ интерес може да буде људскији од „националног“ интереса, то јест у њему може да буде говора о погаженом људском достојанству, о вредности људске личности; у „националном“, пак, интересу може бити говора о „општем“ које нема никакав однос према људском постојању. С овим је повезана оцена национализма и социјализма. Неоспорно, национализам је племенског порекла, социјализам је хришћанског порекла. Социјализам (не комунистичког, то јест не фашистичког типа) занима се за људе, за људске вредности, уколико није деформисан лажним светоназором; национализам се, пак, не занима за људе, за њега највиша вредност није човек него је то објективисана колективна реалност која није живљење него принцип. „Социјализам“ може да буде духовнији од „национализма“, јер „социјално“ може да буде захтев да човек човеку буде брат а не вук; заједнички „национални“ живот, пак, може да буде вучији. Националисти уопште не желе да људски живот буде у већој мери заједнички, да буде праведнији и човечнији. При тријумфу национализма господари моћна држава над личношћу, господаре богате класе над сиромашнима. Фашизам, национал-социјализам, жели комунитарнији живот унутар дате националности. Али, он лоше то реализује, доводи до чудовишног етатизма и на зверски начин се односи према другим националностима. Могућан је национал-социјализам, али у њему се као људски појављује социјални елеменат; елеменат, пак расно-национални значи дехуманизацију. О социјализму је било речи раније. Нужно је још подвући да национализам уопште није истоветан са патриотизмом. Патриотизам је љубав према својој отаџбини, својој земљи, своме народу. Национализам, пак, не само да није љубав, него је колективни егоцентризам, самосвест, воља за моћи и насиљем над другима. Национализам је више извештачен, он је идеологија у којој нема патриотизма. Национална самосвест и егоизам су подједнако грешни и глупи као и лична самосвест и егоизам, али њихове последице су далеко судбоносније. Исто тако егоизам и породична самосвест носе злослутнији карактер од личног егоизма и самосвести. Немачка националномесијанска самосвест, чак код генијалних људи, као на пример код Фихтеа, има комичан карактер; она се са стране не може прихватати. Свака пројекција и објективација личног зла и греха, која је пренесена на колективе, рађа максимум зла и изражава максимум греха. Тако се учвршћује човеково ропство.

http://www.dnevno.hr/auto-techno/buducnost-je-postala-sadasnjost-prva-elektricna-bespilotna-letjelica-je-stigla-video-878737


BUDUĆNOST JE POSTALA SADAŠNJOST: Prva električna bespilotna letjelica je stigla! (VIDEO)

Autor: Boris Biško
Četvrtak, 07. Siječanj 2016. u 18:22

Na Consumer Electronic Showu predstavljena je bespilotna letjelica koja će prevoziti ljude na udaljenosti do 100 kilometara.

Nema čovjeka koji nije mislio da će kad-tad automobili moći letjeti. Ovaj dron nije klasičan automobil, ali ispunjava svrhu o kojoj smo svi maštali.

Zašto bi upravljali dronom samo preko daljinskog upravljača kada možete sjesti u njega i prevesti se gdje želite.

Na Consumer Electronic Showu (CES) predstavljena prva letjelica-dron kojem je namjena prijevoz ljudi! “Igračka” imenom EHang 184 je prva autonomna električna bespilotna letjelica koja omogućuje letenje na kraćim udaljenostima i na niskoj nadmorskoj visini.

Kao i popularni manji dronovi i EHang 184 ima osam propelera, slijeće i uzlijeće vertikalno, kao helikopter, a iz kompanije EHang tvrde kako je njihova bespilotna letjelica u stanju sletjeti čak i u slučajevima kada je samo jedan propeler funkcionalan. Što se tiče tehničkihmogućnosti, EHang 184 je visok otprilike metar i pol, težak je 200 kilograma, može letjeti brzinom od 100 kilometara na sat u maksimalnom trajanju od 23 minute… Nosivost je 90 kilograma, što bi valjda trebalo značiti da je EHang namijenjen isključivo onima koji nemaju problema s viškom kilograma. Što se tiče punjenja baterija, potrebno je četiri sata, odnosno dva sata za brzo punjenje.

Svakako je zanimljivo da dron EHang 184 nema apsolutno nikakvih fizičkih kontrola u kokpitu, sve operacije se kontroliraju i reguliraju integriranim tabletom. Tvorci ove sasvim neobične bespilotne letjelice tvrde kako je odrađeno 100-tinjak sati probnih letova koji su odrađeni bez većih problema, iako je letjelica još uvijek u fazi prototipa. Dodatna prednost je, napominju iz tvrtke EHang, što se propeleri mogu “preklopiti” stoga ovaj dron, objašnjavaju, “zauzima prostor jednak otprilike parkirnom mjestu za automobil”.



"DEMOKRACIJA= KAPITALIZAM" PROFITERSTVO.

Umesto da se istrazuje kako ce sve veci broj ljudi na svetu da dobije (nadje) radna mesta se u "demokraciji" sve vise ulaze u automatizaciju.

To sa sobom nosi nove nezaposlene,nerede......

Postavlja se pitanje kome to odgovara?

Ko je taj sto stalno izmislja novu automatizaciju umesto da se radi na usavrsavanju solarne,vodene i vazdusne energije.

Radna mesta su potrebna i to za sve gradjane jedne drzave.

Ne samo za profitere.

Izgleda da je sami "vrag" umesao svoje prste.

Zar je moguce da samo ATEISTI vide da se radnicka klasa sve vise priblizava robovlasnickom statusu?

Postavlja se pitenje.:"KO OVDE KOGA FARBA?"

Osim toga se postavlja pitanje koji nivo inteligencije poseduju "ofarbani" kada i dalje cute na sve ovo sto se oko nas dogadja?

Razmislite malo o svemu (iskljucite mobilni a ukljucite mozak) i donesite svoj zakljucak.


Valter