TITO MEDJU BORCIMA

TITO MEĐU BORCIMA


Zbog mnogobrojnih poslova drug Tito nije mogao često da napušta Vrhovni štab i Užice, ali je upak nalazio vremena i mogućnosti da ode među borce, naročito pred odlazak na položaj ili posle borbi.

U vreme velikih i čestih okršaja u okolini Užica, u dane kada su čatnici sa svih strana bili žestoko napadali partizansku metropolu – i tada je Vrhovni komandant dolazio među svoje vojnike.

Tih dana u Užicu je bila hitno prebačena i Zlatarska partizanska četa. Ona je s drugim jedinicama vodila borbe na Metaljki i Kranju, odakle su četnici najposle proterani i partizansko Užice je bilo odbranjeno. Posle tih okršaja Zlatarci su se vraćali na svoj teren oko Nove Varoši.

Za vreme kratkog predaha u Užicu, u kasarni ih je iznenada poseti drug Tito. Bila je već noć.Čim su borci čuli o je došao da ih obiđe, nestalo je umora. Svi su skočili na noge. A Tito je išao iz sobe u sobu i rukovao se sa svima redom.

-Vi ste, Zlatarci, suvo zlato – rekao im je vrhovni komandant. – Dobro ste se borili.

Zlatarci su u borbi na Metaljci zaplenili neobičan trofej – četničku sablju. Sada su je poklonili drugu Titu. Ispričali su im da je četnički oficir išao pred strojem, u raskopčanom šinjelu i s isukanom sabljom. Tito je zagledao sablju, pa se nasmejao.

-Evo tebi druže, Zvjerota, sablja. Zaslužio si da je nosiš – rekao je Tito pružajući sablju Zvjeroti, đezdesetčetvorogodišnjem seljaku iz Dramanovića kod Nove Varoši, koji jke sa sinom bio u Zlatarskoj četi.

Drug Tito je pitao borce kako se osećaju posle borbi, koliko i kakvog oružja imaju, da li su puškomitreljesci dobri strelci, imaju li dosta bombi, koriste li se lukavstvomu borbi. Nije on zaboravio ni druge stvari. Pitao je borce imaju li dovoljno hrane, kakva im je odeća, kako izdržavaju napore. Na kraju im je rekao da je čuo kako su se dobro borili i da je siguran da će oni tako nastaviti i ubuduće.

Tito se nije dugo zadržao. Rekao je da ima mnogo posla, da očekuje vesti sa bojišta i da zbog toga žuri. Iako je bila noć i Zlatarci umorni, u četi je nastalo neopisivo oduševljenje. Ponos što je vrhovni komandant došao među njih, odao im priznanje i rekao da su se dobro borili, bio je opravdan. Posle Titove posete pesmi nije bilo kraja. Umesto da spavaju, borci su se veselili.

Tako je bilo i prilikom Titovog dolaska u Požegu neposredno posle razbijanja četničkih jedinica u Pranjanima i obroncima Ravne gore. I tada je vrhovni komandant došao iznenada, i to u požešku kasarnu, u kojoj su se posle dugog marša odmarali 3. bataljon 1. šumadijskog odreda i Dragačevski bataljon Čačanskog odreda. Borci su ležali na krevetimka kada se na vratima pojavio komandant Dragačevskog bataljona Duško Đurđević i rekao:

-Došao je drug Tito! Svi u stroj!

Začas su se Šumadinci i Dragačevci skupili i postrojili. Pred strojem su začeas stajali drugovi Tito, Ivo Lola Ribar i Vlado Zečević s komandantima i komesarima jedinica. Titio je prvi počeo dagovori. Govorio je o izdaji Draže Mihailovića i o pobedama koje su partizani odneli nad četnicima ispred samog Užica, ovde u Požegi, u Pranjenima, u Čačku. Rekao je da smo tamo u blizini Pranjana, već bili opkolili glavninu Dražinih snaga. Mogli smo i Dražu likvidirati, al to nismo učinili iz političkih razloga. Jer treba sve pokušati da se spreči bratoubilački rat. A ovako ćemo imati manje spoljno – političkih neprilika, manje smetnji.

Tito je u rukama držao karabin, a na desnom kuku o pojasu visio mu je parebelum. Na glavi je imao crnu šubaru s petokrakom, na leđima kožni kaput. U jednom trenutku, obraćajući se Šumadincima, drug Tito je obema rukama uhvatio vrh puške koja se kundakom naslanjala na zemlju, pa je za čas stao. Pogled mu je bio upravljen ka zemlji. Onda je podigao dlavu i počeo da govori o Milanu Blagojeviću doskorašnjem komandantu 1. šumadijskog odreda. Zablistala je suza u njegovom ou. Iskreno, od srca, govorio je Tito o ovom velikom junaka i rekao da je to za nas jedan od najtežih gubitaka u Srbiji. Utoliko teži što do njega nije moralo doći. Ubili su ga Dražini ljudi baš ovde, u Požegi, i to mučki bez ikakvog ispitivanja. Skinuli su ga s voza kada se iz Užica vraćao u Šumadiju, da nastavi borbu. Tada je Tito rekao da će želja boraca 1. šumadijskog odreda da njihova jedinica nosi ime svog voljenog komandanta, koji je dao život za slobodu, biti ispunjena.

Drug Tito je o svemu svojim borcima govorio otvoreno. Nije krio da Nemci sve žešće i sve jačim snagama stežu slobodnu teritoriju u Srbiji. Rekao im je da je tih dana špijunima i petokolonašima pošlo za rukom da izvrše diverzije u užičkoj fabrici oružja. Kazao je da od toga ima mnogo štete i, ono što je najteže, ljudskih žrtava, ali da ćemo i taj gubitak preboleti da se svim snagama moramo boriti protiv petokolonaša i izdajnika. I to svi zajedno na svakom koraku.. Moramo biti budni.

Obraćajući se Dragačevcima,vrhovni komandant je rekao kako je i za njih čuo da su dobri i disciplinovani borci. Zna za njihove podvge još s kraljevačkog fronta i iz dana odbrane Užica. Kazao im je da čuvaju uspomenu na svoga komandanta Kapelana, koji je pao u borbama za oslobođenje Požege.

To je bilo naše treće viđenje s drugom Titom, upravo nas nekolicine koji smo bili na proslavi oktobarske revolucije u Užicu. Tamo smo ga videli na tribini na gradskom trgu prilikom svečanog mitinga i kasnije, uveče, u prvom redu u dvorani Sokolane na svečanoj akademiji. Još tada nam je izgledao da je on čovek koji najpažčjivije sluša govornike ili prati izvođenje programa. Tako je bilo i sada, pri ovom susretu u Požegi.

Docnije je uzeo reč Vlada Zečević. O njemu mo taa bili dosta čuli, ali smo ga prvi put videli. Bio nam je sipatičan u odevanju – nosio je na šubari krst, a ispod njega petokraku. On je govorio o slozi srpskog naroda i hvali partizane kao dobre i vešte ratnika, koji se se primerno odnosio prema narodu i cene njegove običaje i navike.

Na kraju je uzeo reč Ivo Lola Ribar. I njega smo jedanput ranije videli. Bilo je to opet u Užicu na proslavi Oktobra. Upravo, slušali smo njegove vatrene reči koje su burno pozdravljale hiljade Užičana. Sad smo ga bolje videli. I one je, kao i Tito i Vlada, nosio pušku i bio u kožnom kaputu. I ovde je, kao i onda u Užicu, govorio živo i vatreno, ukazujužći na zadatke koji nas očekuju i napore koje omladina čini u borbi za slobodu.

Iako se saznalo da se vode teške borbe na svim stranama naše slobodne teritorije, da neprijatelj napreduje, borci su bili radosni zbog ovog susreta sa svojim vrhovnim komandantom. Isto tako to popodne otišli su u Čačak i dalje na front, odakle je nadirao neprijatelj. U toj teškoj situaciji Tito ih je ohrabrio i dao im novu snagu, pojačao veru u uspeh.

PARTIZANI U TALIJANSKOM ŠTABU


Odmah posle oslobođenja Uživa upućen je u Vardište, prema Višegradu, vod Pete užičke čete kojom je komandovao Nikola Ljubičić. Trebalo je da zaštiti grad s ovog pravca i da tamo prikuplja nove borce. U području Vardišta tada je bilo i četničkih snaga, koje su zajedno s partizanima imale zadatak da drže položaje prema Talijanima kod Belog Brda i da ih odatle, po mogućnosti, isteraju. Jedinice su odavde kontrolisale i Dobrun kraj Vardišta, odakle se muslimansko stanovništvo bilo povuklo. Kako su naselja i polja bila opustela, to je letina ostala nepokupljena i počela da propada. Zbog toga su iz Užica u to vreme bile upućivane radne jedinice, sastavljene većinom od omladine i dece, koje su prikupljale žito i voće za borce na frontu i za izbeglice iz Bosne. U akcijama sabiranja useva i voća, koliko su god mogli pomagali su i sami borci.

Talijani su se u Belom Brdu dobro utvrdili. Raspolagali su jakim snagama: jedan bataljon s oko 1.400 vojnika, baterija topova, više minobacača, mnogo mitraljeza i drugog oružja.

Prvi napad na Belo Brdo izvršili su partizani i četnici zajedn, ali pothvat nije imao nekog uspeha. Jer napad je, u stvari, više imao cilj isprobavanje snaga. Posle toga Talijani se se još bolje ukopali. Ali ubrzo su četnici počeli da se suprostavljaju planovima partizana o napadu na Talijane, jer su već s njima – krijući od partizana – bili napravili sporazum. Prema dogovoru četnici bi Talijanima davali zaplenjene debele muslimanske volove i krave za njihove mitraljeze i minobacače. Docnije su četnici počeli i javno da odlaze u štab.

Kako su u početku četnici sarađivali s partizanima, to su jednog dana upitali i komandira Nikolu Ljubičića, da li bi on hteo da s njima ide u talijanski štab. Ljubičić o tom događaju kaže:

-Pristao sam da idem sa četnicima u talijanski štab. Samo sam promenio kapu, pa više nisam nosio petokraku zvezdu. Promislio sam i zaključio da mi se nemože deseti, jer smo donekle sarađivali sa četnicima: oni su imali dosta magacina, dobro snabdeveni hranom, držali su deo svojih snaga prema višegradu na frontu, a komanda Užičkog odreda davala im je municiju iz fabrike oružja. U razgovorima nisam učestvovao, jer sam želo samo da budem prisutan. Kada su četnici zatražili od Talijana da im dadu minobacače, ovi su to glatko odbili. Četnicima je bilo neugodno što sam bio prisutan, jer su Talijani spominjal komuniste i borbu protiv njih. Nešto sam znao francuski, ponešto razumevao talijanski, shvatao po pola rečenice ili samo ponegde uhvatio smisao. Ipak, četnici su ostali praznih šaka, a očekivali su mnogo, pa su bili ljuti na sebe što su i mene poveli, a i na Talijane što im ništa nisu dali... Tada nisam shvatao zašto četnici tako uporno traže oružje od Talijana. Kasnije, kada su požeški i drugi četnici napali Užice, sve je postalo jasnije...

Otada su napade na Talijane partizani organizovali sami, bez četnika, jer su se ovi sasvim povukli sa fronta. Ti napadi postali su još češći kada je na Belo Brdo, kao pojačanje, došla Zlatiborska četa, s poručnikom Momčilom Smiljaniće, Ariljci, a kasnije umesto njih Prva i 2. užička četa.

Novi napad su sad pripremali novim snagama. Još u vreme priprema Talijani su osetili kocentraciju snaga, pa su se na brzin povukli, a partizani su tad, pored ostalih trofeja, zaplenili jednu talijansku zastavu. To je bila zastava na zgradi u kojoj se nalazio štab bataljona. U bežanju Talijani nisu imali vremena da je skinu i ponesu. Ulazak naših jedinica u Belo Brdo bio je velik događaj. Stanovništvo ih je dočekalo kao prave oslobodioce. Naročitosu žene bile zahvalne borcima i govorile im:

-Hvala vam, braćo! Da niste došli, pomrli bi smo od gladi! Talijani su nam sve živo odneli....

I doista, talijanska vojska je pljačkala sve što je stigla. Odnosila je mast, krompir, živinu. Obrala kukuruze, pokupila vunenu odeću. Ali su seljaci, ipak, s ono malo hrane što im je preostalo, počastili partizane. Javno su govorili da će partizanimadati sve što imaju, da će za njih od usta odvojiti. Tako su i činili.

O proterivalju Talijana iz Belog Brda pisala je i Borba:

»... Užičke čete pod komandom Kojadinovića, Ljubičića, Višića i Smiljanića uspešno su izvršile zadatak proterivanja neprijatelja sa Belog Brda.«

Posle dolaska u Belo Brdo partizani su se spustili i do iznad sela Štrbaca, na Ušću Uvca u Lim. To im je omogućilo da lako kontrolišu komunikacije za Rudo i priboj.

Od dela ovih jedinica docnije je formirana Treća užička četa, kojom je komandovao Nikola Ljubičić.

Ovako jaka četa partizana krenula je jedne kišne i tamne oktobarske noći iz Belog Brda u napad na oko dve stotine dobro utvrđenih Talijana u selu Štrpcima. Partizani nisu sasvim sigurno znali gde se neprijatelj nalazi, ali su se ipak dobro snašli. Jedinica se neopaženo, u razređenom streljačkom stroju, privukla talijanskom logoru, do pred same kuće u kojima su se ovi bili utvrdili. Jedan borac je dopuzao do talijanskih rovova pred zgradama u dobro osmotrio gde se nalaze mitraljeska gvezda. Onda se privukao do samih mitraljeza ubacio bombu u talijanski logor. Na to su Talijani otvorili paklenu vatru iz mitraljeza i minobacača, pa se povukli u školu. Isti ovaj borac je odmah zatim ubacio bombu i kroz prozor školske zgrade. To je bio početak i kraj talijanskog bežanja. Te noći i sutradan Talijani su sasvim najureni prema Priboju. Pri tome su kamionima odvukli poginule vojnike.

Uskoro su partizani u jednom sukobu iznad Rudog zaplenili šest talijanskih mazgi natovarenih hranom, municijom i puškama.

Kada je bila smenjena, Užička četa je došla u Užicem na odmor na nekoliko dana. Od železničke stanice partizani su prošli kroz grad pevajući, s muzikom na čelu. Pred četom, iznad glava već prekaljenih boraca, vijorila se srpska trobojka s petokrakom zvezdom. Borci su u grad uneli i svoj najvažniji trofej – zaplenjenu talijansku zastavu. Užičani su oduševljeno pozdravili svoje borce i priredili im srdačan doček.

Četa se postrojila pred komandom Užičkog odreda. Tu su borcima i građanima govorili komandant odreda Dušan Jerković i komesar Milinko Kušić. Oni su ih pohvalili za junačko držanje u teškim okršajima na Belom Brdu i pozvali da i dalje nastave borbu svom žestinom. Pred Komandom grada borce Užičke čete pozdravili su komandant grada Vukola Dabić i sekretar NOO Mišo Kovačević.

Bilo je to zasluženo priznanje posle uspešnih i napornih okršaja.