PARTIZANSKE POBJEDNIČKE BITKE

Podvizi Kopaoničkog odreda

Kopaonički narodno – oslobodilački partizanski odred, koji

se većinom sastoji iz rudara, oslobodio je niz varošica i rudarskih

mesta u dolini Ibra.

Od Leposavića do Mataruške banje oslobođena su sledeća mesta:

rudnik Lešak, sresko mesto Raška, Jošanička banja, Ušće i Lopatnica.

Oslobođen je zatim i rudnik uglja Jarando.

U šest razoružanih žandarmerijskih stanica, nijedan žandarm

nije dao otpora. Šta više, veliki deo žandarma odmah se priključio partizanima.

Čitav jedan voz s lokomotivom i 6 putničkih vagona u potpuno

Ispravnom stanju, zaplenjen je. Drugi jedan uništen je.

Nemački gubici iznose preko 150 ljudi. Ima i zarobljenih

Nemaca, ali se njihov broj tačnone zna.

»Vesti«, 12. oktobar 1941.

GENOCID U DRAGINCU

U narodu su dobro poznati zločini koje su nemački fašistički okupatori počinili u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcui mnogim drugim mestima u Srbiji godine 1941.

Međutim, narod, naručito mladi, malo znaju o stravičnom pokolju naroda od 13. do 19. oktobra u selima u dolini rečice Jadra: Dragincu, Koreniti, Velikom selu, Cikotama i susednim selima. To je bio pravi pokolj naroda. Ne samo odraslih muškaraca, i ne samo muškaraca, nego čitavog naroda. Pored odraslih – fašistički zverovi u ljudskom obliku su na najzverskiji način ubijali i decu u kolevkama, pa i novorođenčad. Istrebili su ova sela, sem retkih pojedinaca koji su uspeli da pobegnu ispred okupatorske puške i noža.

Tragedija Draganica i okolnh sela dogodila se polovinom oktobra, posle zločina koje su fašisti počinili u Šapcu, Mačvi, Loznici. Okupatorska 342. divizija, dovedena iz Francuske u Srbiju da »uguši ustanak«, bila je divizija ubica i zločinaca. Harala je i palila, ubijal sve živo pred sobom. Sredinom oktobra zaustavile su partizanske snage u dolini Jadra, kod Gajića Stene, na Krstu, Šajinovcu, Koreniti, Kostajniku. Te ubice naišle su na ovim položajima na takav otpor da su gotovo 12 dana stajale u mestu. I pored svoje artiljerije, tenkova, avijacije, ta fašistička »sila« nije mogla dalje.

Ubice i silnici, koji su navikli samo da pobeđuju, ovde su odlučili da »pobeđuju« samo nedužno stanovništvo, među njima žene i decu u kolevkama. Još ranije 21. septembra, šef upravnog štaba komandujućeg nemačkog generala u okupiranij Srbiji, Harold Turner, predložio je generalu Bemeu da »u akcijama odmazde« istrebljuje i žene i decu. On je pisao:

».... Deca i žene održavaju vezu a staraju se i o snabdevanju. Prema tome mora iskustiti kaznu celokupno stanovništvo a ne samo muškarci...«

Beme je naređivao svojim starešinama i vojnicima da postupaju sa najvešćom bezobzirnošću. Nazivao ih je »oscetnicima mrtvih« Nemaca koji su ovde izginzuli – 1914. i 1915. godine »osvajajući Srbiju«. I još im pretio da će svako »koji blago postua... biti pozvan na odgovornost, bez obzira na ličnost, i stavljen pod ratni sud.«

Za zločin u Dragincu i susednim selima Nemci, fašistički okupatori, smisli su podmuklu prevaru. Pronašli su nekoliko mladića u Dragincu i naredili im da idu do kuće i da pozivaju sve muškarce da dođu u prostorije opštine Draginicu da dobiju »objave za slobodno kretamke« od Nemaca. I svoje vojnike su slali u okolna sela »da savetuju« ljude da dođu i prime objave. Za taj prljavi i podmukli posao angažovalu su i sveštenika Sretena Protića iz Draginca. On je obilazio domaćinstva koja su slavila Miholjdan i usput im govorio dase odazovu pozivu Nemaca, pa da budu mirni i sigurni.

U jadarskim selima: Tekerišu, Gornjoj i Donjoj Badanji, Jarebicama, Filipovićima i Ribarnici živele su izbeglice iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, Srema, pa i izbeglice iz Mačve i Pocerine, koje je nešto ranije zahvatila nemačka kaznena ekspedicija. Većina od njih doživela je sudbinu žitelja tih sela.

Mnogi ljudi su poverovali ovom pozivu. Nisu ni slutili da ih Nemci zovu na klanicu. Iz okolnih seka muškarci su krenuli u grupama, kolonama, očevi su vodili sinove, unuke u Draginac – »da prime nemačke objave«.

Međutim, u Dragincu ih je čekala podvala. Nemci su sve pristigle zatvarali u opštinske prostorije, u kafane, podrume, u crkvu, pa i na crkveni tavan, u školsku zgradu.

Ipak, mnogi seljaci Draginca i okolnih sela nisu poslušali pozive da dođu »da prime objave«. Posakrivali su se i čekali. Podmukli Nemci odmah su ocenili da se malo ljudi odazvalo njihovom pozivu, pa su poveli racije – prisilno hvatanje i dovođenje u Draginac. Tako su uspeli pohvatati mnogo više ljudi.

Tek kada su dopali zatvora, ljudi su videli da su prevareni. Otpočela su sravična streljanja. Nemci su izvodili grupe od po oko 50 ljudi i streljali ih rafalima iz mitraljeza. Čim je jedna grupa poubijana, sledeća koja je dolazila najpre je bacala ubijene u već iskopane rake, pa je i ona streljana. Njih je u grobnice bacala nova grupa koju su Nemci dovodili.

Čitave porodice, čitava sela tako su stradala. Pobijeni su svi muškarci koji su došli sami ili koje su Nemci doveli u Draginac.

Ali fašističkim ubicama to nije bilo dosta. Kidisali su u druga sela, na žene, devojke, decu. Kao zverovi.

Teško je makar nabrojati zločine ovih zverova:

Iz Velikog Sela ubijeno je, masakrirano ili spaljeno 276 osoba, među kojima i 23 dece;

U Jarebicama je ubijeno 475 osoba, među njima 13 dece, mlađe od deset godina;

U Čokešini pobijeno je ili spaljeno preko 200 ljudi, a od toga 19 dece mlađee od deset godina;

U Novom Selu je ubijeno desetoro dece.

Na lomači u selu Koreniti spaljeno je 95 dece.

U selu Cikotama ubijeno je na najzverskiji način 396 osoba, među njima i 135 dece mlađe od deset godina.

U svim ovim selima od 17. do 19. oktobra dobijeno je i masakrirano 305 dece ispod deset godina uzrasta...

Selo Jarebice ostalo je potpuno pusto. Iz tog sela ubijeno je 450 žitelja. Ubice u fašističkim uniformama poklale su i svu stoku i živinu u već opustelom selu.

Kad su uspeli da osvoje selo Korenitu, fašisti su napravili pravi pakao: palili su kuće i u njima starce, decu, žene. U porodici Terzić, na primer, 13 njenih članova spalili su na lomači. Milovanu Laziću su spalili suprugu i petoro dece.

Selo Čikote doživelo je pravu tragediju: muškarci su na vreme izbegli iz sela. Ostali su žene i deca i oni su nastradali. Neci su 19. oktobra sa dve svoje jake kolone vojnika blokirali selo, pa ga zasuli ubitačnom artiljerijskom vatrom. Onda su zašli selom i poubijali gotovo sve žene i decu.

Mnogi muškarci, odrasli žitelji Cikota svojim očima su gledali tragedije svojih porodica: ubistva žena i dece, paljevine domova. A bili su nemoćni goloruki. Umirali su od tuge i žalosti, ali pomoći nisu mogli imati.

Malo je onih koji su uspeli da pobegnu; da izbegnu sigurnu smrt. Malo ih je, ali ih je bilo. Među njima uspevale su da pobegnu i pojedine žene i deca, pa čak i ona id po 6 ili 7 godina: da šmugnu u žbunje, iza ćoškova zgrada, da se pritaje dok Nemci divljaju. Neke su sačuvali leševi roditelja, braće ili sestra – na strelištima.

Na kamenim spomenicima danas stoje tragovi zločina u Dragincu, Cikotama, Novom Selu, Gornjoj i Donjoj Badanji i drugim jadarskim selima:

»Ovde počiva zadruga...« sa po desetoro i više čeljadai. Ili:

»Ovde počiva telo Milice Krsmanović sa svoje šestoro dece...«

I na svim tim kamenim spomenicima gotovo svuda isti zapisi:

»Svi izgiboše pred svojom kućom«. Ili: »Izgubiše živote od nemačke kaznene ekspedicije...«

Fašisti u nemačkim vojnim uniformama, osvajači i ubice, u selima u dolini rečice Jadra svirepo su poubijali nekoliko hiljada ljudi: muškaraca i žena, dece, novoređenčadi u kolevkama. I ovde su ti poludeli vojnici počinili jedan od najsvirepijih genocida.

JEDANAEST TENKOVA NA ZAVLACI

Zavlaka – to je raskršće puteva na drumu Valjevo – Loznica. Ali i ljuto bojište iz oktobarskih dana 1941. godine. Tu je 11. četa – Rađavska – Valjevskog partizanskog odreda više od deset dana vodila borbe i zadržavala blizu hiljadu Nemaca, uništavala tenkove, primoravala ih da odstupaju, da se vraćaju u Draginac...

Jedna jedina četa partizana s delom voda Valjevskog odreda – protiv 1000 Švaba, protiv jedanaest tenkova, protiv diviziona topova, protiv avijacije... To je Zavlaka.

Partizani su poseli sve padine visova iznad Zavlake: Cigankulju, Jezdimirovića stenu i Mićanovića brdo. Napravili su prava klešta oko druma. I spremno čekali Švabe da naiđu. Bombaški vod je takođe bio iznad Cigankulje i, koš dok se očekivao prilazak Nemaca, nagaznim je minama minirao deo puta pored Jadra. Partizani su, po zamisli komandira bombaškog voda Bogosava Mitrovića Šumara, izveli i jednu varku: mosnice jakog drvenog mosta na Jadru zasekli su testerama s donje strane i tako znatno oslabile njegovu nosivost. Očekivali su da naiđu nemački tenkovi ili druga teška vozila... I da, najzad, zaustave nadiranje neprijatelja.

Tako je čekala Zavlaka.

U zoru jednog oktobarskog dana je od Draginca prema Zavlaci krenula kolona Nemaca – pešadija, tenkovi i artiljerija. Jaka i dobro naoružana jedinica. Verovatno je u njoj bilo oko 1000 ljudi. Kolona je nastupala polako, oprezno. Na čelu kloparalo jedanaest tenkova, a za njima, u razrađenom stroju, išla je pešadija, kretala su se vozila.

A na Zavlaci po brdima oko puta i Jadra u zaklonima su čekali partizani. Dobro maskirani, ponegde ukopani. Na njihovim položajima ništa se nije primećivalo. Kao da nije bilo žive duše. Sve je mirno. Semo se putem od Draginca čulo kloparanje tenkova. A uz dolinu, ponegde i bat nemačkih čizama.

Partizani su čekali, pritajeni, po šumicama i padinama. Gledali su u Švabe. Proveravali da li je sve u redu. Očima su merili koliko još treba minuta, sekundi, koliko još metara pa da tenkovi naiđu na prve mine. A one su dole, na putu, bile dobro maskirane. To su još i ranije čuli. Pričali su to oni koji su silazili na drumove da se uvere. A možda i nisu? – kao da su se pitali. Da li će ih Švabe otkriti i zaobići? Šta će biti?... Tenkovi tek što nisu stigli na minirani deo puta.

I odjedanput se dolina reke prolomila od eksplozije. Tenk je naišao na minu. Nešto je u njemu zakrkljalo i motor je prestao da radi. Tenk se zaustavio. Zaustavila se čitava kolona. Komešanje među pešadijom. Mnogi su zauzimali zaklone po kanalima oko puta. Malo docnije izdvojila se grupa vojnika i pošla oprezno između tenkova. Bili su to pioniri. Pipalicama su počeli tražiti mine po putu. Nastao je trenutak da partizani progovore...

I grunule su puške ispod Cingankulje, sa Jezdimirovića stene i Mićanovića brda. Pioniri su ili pali pokošeni ili su pobegli sa puta u kanal. Ostali su bili prikovani za zemlju. Zaklonili su se za čelična telesa tenkova. Pokušali su dva – triput da nastave posao, pod zaštitom svojih mitraljeza. Cela dolina Jadra je grmela. Ali partizanske puške nisu pionirima dale da se odlepe od zemlje. Minirani deo puta bio je pod neprekidnom i jakom vatrom.

Desetak minuta docnije Nemci su počeli puzati oko puta. Obrazovali su se i njihovi streljački strojevi. A partizani su ćutali. Čekali su da Švabe priđu bliže, da pogoci budu sigurniji. Samo su minirani deo puta stalno »češljali«.

A kada su se strojevi Nemaca približili na oko trista metara, brda su odjeknula od plutona i uragana sa sve tri strane. Klešta kao da su gorela. Nemački redovi bili su formalno pokošeni. I zalepljeni za zemlju. Preživeli ni koraka nisu mogli napred. Povlačili su se. Zavlačili se u uvale, zaklone. I u korito Jadra. Tenkovi nisu smeli napred, a pešadiaja nije mogla oka otvoriti. Tada se javila nemačka artiljerija čak iz Draginaca. Gruvala je sat – dva pa prestala. U to vreme Nemci su se dizali sa zemlje, pokušavali da krenu – ali sve je bilo uzalud. Partizanska klešta su ih čvrsto držala.

Tek u noći, pod zaštitom tenkova, kupili su poginule i odvodili ih u Draginac. A njih je bilo mnogo. Čitavo snoplje. Docnije se saznalo – među ranjenicima je bio i komandant jednog nemačko puka.

Te iste noći kolona Nemaca se povukla za više od pola kilometra niz Jadar. Samo je na drumu ostao onaj onesposobljeni tenk. Njega ni noću nisu mogli izvući.

Sutradan su Zavlaku nadletali nemački avioni. Tražili su partizanske položaje. Mitraljirali su, bacili nekoliko bombi i odleteli. Verovatno su mislili da su se partizani povukli. I onda je ponovo naišla kolona tenkova. I opet gusti strojevi pešadije. Tada se ponovo javila artiljerija. Pioniri su krenuli da razminiraju put. Ali –opet su zagrmeli partizanski plotoni. Prolomili su se Cigankulja. Jezdemirovića stene i Mićanovića brdo. Polegli su nemački strojevi. Tenkovi su bljuvali vatru, a ipak nisu smeli napred. I njihove su se posade plašile mina. Tek oko podne se izdvojio jedan tenk. Skrenuo je s puta i oprezno pošao napred, preko njiva. Za njim, na odstojanju od nekoliko stotina metaram pošli su i drugi, počeli gamizati po polju. A onaj čelni je došao do Jadra. I opet izbio na put. Trebalo je sad da preko drvenog mosta pređe Jadar i tako upadne u Partizanske položaje. Na mostu ništa noje izgledalo sumnivo. Tvrdi stubovi, grede. Jak most. Nikakvih sumnjivih tragova. Dvojica Švaba u crnim uniformama iskočili su iz kupole tenka i počeli zavirivati oko puta, ispod mosta. Tražili su mine. A partizani su ćutali. Nemci su im bili pod nosom, ali oni su znali – tenk vredi više od dvojice vojnika. I ostali su mirni. Nisu hteli da otvore vatru. Najzad, varka je uspela: Švabe su se vratile u tenk. Nestali su u otvoru kupole i mašina je opet zatutnjala. Tenk je polako stupio na most. Partizanima je zastao dah. Čekali su da vide šta će biti. Tenk nije bio veliki, ali je težak – to je gvožđurija. Most je nasečen.

Sekunde su bile duge kao večnost. Tenk je mileo, nije išao. Najednom je građa mosta zaškripala, počeli su da se lome drveni stubovi, grede. I sve se to survalo. Deo mosta se polomio, a tenk je propao u Jadar. To je bilo ono što su čekali pritajeni borci ispod brda, tu, nadomak, Jadra i mosta. Mnogi od njih su se glasno radovali.

Švaba su izgubile još jedan tenk.

Za Nemce je to bilo nova prepreka. Zastali su i svi ostali tenkovi – njih još devet. Dva su bila onesposobljena. Dalje se nije ni smelo ni moglo. Sila je bila ukleštena među martizanskim zubima, preprekama i zamkama. Rađevci su imali dovoljno municije. Snabdevala ih je partizanska fabrika oružja iz Užica. I opet je pešadija pokušavala da priđe tenku koji je propao u Jadar. Hteli su drugim, najbližim tenkom da izvuku onaj iz reke. Ali su partizani taj prostor neprekidno tukli.

I opet je koloma stala da se povlači.

Nemci su deset dana nemoćno stajali na Zavlaci. Nisu se mogli probiti. Tek kada su obilaznim pravcima ušli u Krupanj i Stolice, popustila je i Zavlaka.

TRAGIČNI KRALJEVAČKI OKTOBAR

Plamen borbe srpskog naroda za slobodu zapalio je čitavu Srbiju, Šumadiju i zapadnu Srbiju, najjače. Ništa lepše i krupnije, niti časnije u ustaničkoj 1941. nije bilo od borbe za oslobođenje zemlje, od borbe za isterivanje okupatora iz Srbije i Jugoslavije.

Po Srbiji su borbe vodili partizanski odredi. U njima: radnici i seljaci, đaci i studenti, šegrti, profesori i nepismeni, devojek, seljanke i studentkinjke, radnice, Svi zajedno.

Na nemački utvrđeni garnizon u Kraljevu, gde je okupator skupio svoje jedinice iz Užica, Čačka i drugih oslobođenih mesta, napadali su: Kraljevački, Čačanski i Kopaonički odred. Pored pešadijskih jedinica, već ovde, u oktobru 1941. godine, fašističke okupatore prvi put tuku i partizanska artiljerija i tenkovi, istina malobrojni. I Nemci trpe gubitke, plaćaju za dotad počinjene zločine.

Ali, ti fašisti – ubiće i palikuće, ne ratuju s vojskom, sa protivnikonm. Oni za svaki svoj poraz okrivljuju čitav narod. Nemoćni da se bore protiv naoružanog naroda, okreću svoje prljavo oružje protiv građana, protiv neboračkog stanovništva: staraca, mladh, - protiv svih muškravca Kraljeva, njegovih stalnih žitelja ili izbeglica koji su se tu doselili ispred fašističkih progona iz Slovenije, sa Kosova ili izbegli ispred ustškog noža.

U noći između 14. i 48. oktobra izvršen je jedan od najvećih napada ustaničkih snaga na nemački garnizon. Deo manjih snaga prodro je duboko u Kraljevo i vodio ulične borbe u gradu. Tom prilikom Nemcima su naneseni veliki gubici. Po nemačkim izvorima bilo je: 14 poginulih i 10 ranjenih. Te noći partizanska artiljerija zasipala je granatama okupatorske položaje.

Sutradan, okupatori su sve svoje oružje okrenuli protiv naroda, protiv građana Kraljeva. U gradu su zaveli »vanredno stanje«. Na ulicama Kraljeva izlepljene su zloslutne objave u kojima su fašističke ubice poručivale:

»Daje se na znanje, sa današnjim danom za narod ovih krajeva stupa na snagu zakon najtežih represalija, tj. neće biti samo straljano 100 Srba za jednog Nemca, već i uništene porodice i imovina...«

U ime čega – niti je pisalo niti se znalo.

A narod je znao i danas zna – bilo je to – u ime bezumlja, u ime mraka i fašističke »više rase«.

Goloruko stanovništvo Kraljeva trebalo je da plati poraze nemačkih fašista i palikuća.

Krvava drama počela je 15. oktobra.

Prvo je stradala velika grupa železničara. Fašisti su ih okupili u jednoj hali, a onda »poveli na rad«. Tamo su im odredili – da sami sebi iskopaju rake! U vreme kad su otvorili vatru iz mitraljeza da pobiju Kraljevčane – počeli su tući iz topova. U stvari, hteli su da u gradu prikriju zločin, da se ne čuju mitraljeski rafali.

Toga dana izvedene su jedna za drugom još dve grupe radnika na streljanje.

Sutradan, 16. oktobra, zatvoreni Kraljevčani u hali fabrike vagona slutili su novu tragediju. Nemci su postrojili radnike, oduzeli im legitimacije, strpali ih po pet u red,po oko stotinu u grupe. Jedan oficir im je rekao da moraju ići na rad! U stvari, opet, i ove ljude je obmanjivao, lagao ih.

Napolju su ih čekali naoružani fašisti, ležali za mitraljezima. Drugi koji su ih sprovodili nemilosrdno su ih guali, udarali kundacima, nogama. Psovali ih. Ljudi su prestravljeni videli da su prevareni, da ih umesto na rad, vode na streljanje. Fašisti ih, kao da rukuju predmetima, daskama ili ciglama, odbrojavali, gurali ih na strlišta. Kraljevčani su toga dana umirali uspravno: neki su psovali, neki pretili, povicima prkosili ubicama:

-Smrt fašizmu!

-Živela sloboda!

-Živela Srbija, Živela Jugoslavija!

-Živeli partizani!

-Živela Komunistička partija Jugoslavije!

-Udrite one koji vas puškama tuku, nemojte nas goloruke...

Poneko je padao na zemlju, ljubio je i vikao:

-Deco moja!

-Majko, pomozi!

-Bože, ima li te!

Neki su pokušavali da beže, ali to je moglo biti do prvog žbuna, do prve, bilo kakve prepreke. Nemci su ih sustizali, tukli ili na mestu ubijali. Poslednja grupa zatvorenika počela je bežati po ogromnoj hali, zaklanjali se za lokomotive ili bilo šta. Ali, fašisti su bili kao zveri, jurili su ih, boli bajonetima, ubijali...

U vreme streljana Nemci su doveli sve antifašiste u ghalu fabrike vagona. Posebno su izdvojili žene. Sutradan su ihpoveli na gubilšte. Kad su ih postrojili pored zida, jedna od njih, verovatno Olga Petrović, uzviknula je i bacila se na prvog fašistu. Još nekoliko žena je skočilo na Nemce. Nastala sugušenja, hrvanja, Nemci su ih besomučno tukli, psovali, derali se. Osamnaest žena je bilo poubijano...

Lekarka Mileva Krajović protestvovala je što žene muče. Nemački oficir, tobož kulturan u ophođenju, pitao je: »Šta želi poštovana dama!«. Mlada lekarka je rekla da je lekar, član Crvenog krsta, poznaje međunarodne ratne propise i da traži da se masakr prekine. Kad je čuo da lekarka želi da spasava žene, ubica je izvadio pištolj i na mestu je ubio.

Ujutro, 17. oktobra,Nemci su doveli veliku grupu zatvorenih Kraljevčana – da sahranjuje steljane.

Mučenički je to posao bio – sahranjivati svoje komšije. Najteži u životu tih nesrećnika. Nailazili su i na još žive ljude, nedotučene, koji su ih molili za spasenje. Ali, pomoći nije bilo. Odmah su dolazili fašisti i dokrajčivali mučenike.

Međutim, nemačko haranje u Kraljevu nije prestalo ni 17. oktobra. Toga dana nemačka komanda je napravila još jednu gnusnu prevaru nad Kraljevčanima koje nije snašla smrt predhodnih dana. Dobošar je, u pratnji jednog vojnika folksdojčera, čitao saopštenjeda se ukida vanredno stanje i da se može kretati ulicama do policijskog časa. Licemeri i ubice čak su izjavljivali saučešće porodicama streljanih. Pozivano je muško stanovništvo da sutradan dođe u opštinu – radi provere ličnih karata!

U opštini su im stvarno overavali isprave, ali su ih na raskrsnicama ulica čekali fašisti. Opet su ih okupili i odveli u halu fabrike vagona. Ovde je došlo do gušanja, tuče. Najpres u mladići napali jednog nemačkog oficira, drugi su bacali kapute na nemačke vojnike. Jedan dečak je u opštoj gužvi uspeo da pobegne. Ali, naoružani nemci bili su brojni i jači. Savladali su pobunjene mladiće. Toga dana svi su bili streljani...

To zločinačko ubijanje naroda trajalo je nekoliko dana. Nemci su 20. i 21. oktobra ubijali stotine ljudi, masovno ih streljali.

Teško je utvdili koliko je građana Kraljeva, i okolnih sela, stradalo tokom krvavog oktobra. Svi raspoloživi podaci govore da su fašisti poubijali blizu šest hiljada ljudi.

Šest hiljada! – čitav jedan grad ljudi nestao je za samo sedam dana...

Narod je preskupo plaćao slobodu.

Mnoge porodice su gotovo zatrvene: poubijani su svi muškarci. Često po trojica ili više braće. Ili otac i sinovi.

Trojica braće Ktića: Jovan i Božidar, krojački radnici i Stojan – Cane, učenik.

Tri sina sveštenika Save Petrovića: Mićun, student, Radosav, bogoslov i Velibor - učenik.

Ljubomir Dimitrijević – Cvetić i dva mu sina: Milorad, trgovački pomoćnik i Radosav, učenik.

Jovan Ilić, opančar i Pantelija Vučetić abadžija – oobadvojica delegati partijske organizacije na Vukovarskom kongresu 1920. godine.

I stotine i hiljade drugih.

I na gubilištu, u tim tužnim danima, Kraljevo je imalo svoje junake: i među muškarcima, i među ženama i među dečacima.

Milan dir, kapetan bivše vojske, Hrvat, ostao je da živi u Kraljevu za vreme okupacije. Dolazili su Pavelićevi emisari i nagovarali ga da dođe u Pavelićevu NDH. Čak je jedan emisar dolazio i posebnim avionom da ga dovede. Ponosni Dir je sve odbio, nije hteo da služi izdajnicia naroda. Rekao je da je građanin Kraljeva i da će sa pstalim građanima deliti sve nevolje. I streljan je zajedno s njima u kraljevačkom pokolju.

Lekar vlasta Nikodijević, saradnik NOP, uhapšen je i držan među taocima. Neumorno je lečio bolesne taoce. I dostojno je otišao na gubilište.

Ana Hadžić, učiteljica, uhapšena je kao antifašistkinja, supruga istaknutog antifašiste i borca Jovana – Vanje Hadžića. Nemci su saznali da je Anka kći austrougarskog oficira. Tražili su da se odrekne muža komuniste, da puste iz zatvora i nju i sina od 13 godina. Anka je to odbila i podelila tragediju sa streljanim građanima Kraljeva...

Tog teškog i surovog oktobra Kraljevo je umiralo uspravno. Umiralo i borilo se – za SLOBODU.