SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» SAVEZ KRISTA PROTIV ANTIKRISTA
Today at 12:37 pm by Slaven

» DALI ZNATE ZA OVO?
Today at 11:50 am by Slaven

» HRVATSKA
Today at 11:30 am by Slaven

» TREBA DA PROCITATE
Yesterday at 5:03 pm by Slaven

» NASILJE MEĐU MLADIMA SVE VEĆE...
Mon Jul 16, 2018 9:49 pm by Slaven

» HRVATI I SRBI
Sun Jul 15, 2018 7:58 pm by Slaven

» STARI-NOVI SVJETSKI POREDAK-ŠTO JE TO DEMOnKRACIJA(DEMOKRADIJA)?
Fri Jul 13, 2018 9:47 pm by Slaven

» SOCIJALISTIČKA RADNIČKA PARTIJA(SRP)
Fri Jul 13, 2018 3:49 pm by Slaven

» KINA I KOMUNIZAM
Fri Jul 13, 2018 8:21 am by Slaven

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
July 2018
MonTueWedThuFriSatSun
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM

Go down

PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:37 am

PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM


Grad Čačak – grad velikana radničkog pokreta kakvi su bili sekretar CK KPJ Filip Filipović i dr Dragiša Mišović – bio je najveći i najnaseljeniji grad na teritoriji Užičke republike 1941. Pred aprilski rat je imao oko 12.500 stanovnika. Prvih meseci okupacije u Čačak su došla dva transporta prognanih Slovenaca, tako da je u vreme oslobođenja grada, 1. oktobra, bilo oko 1.500 izbeglica iz mnogih krajeva zemlje. Iako je u staroj Jugoslaviji Čačak bio znatno razvijen grad i privredni centar, odmah posle okupacije nemački fašisti su ga teško opljačkali. Veći deo privrednih objekata, naročito proizvodne opreme, okupatori su demontirali i odvukli u Nemačku ili u austriju. Najviše je u tom pogledu stradao Vojno – tehnički zavod »Čačak«, u narodu skraćeno nazvan »Arsenal«. Istina, u vreme aprilskog rata iz ovog zavoda je opremljeno 14 vagona radio – opreme i raznih mašina za Mokru Goru i za Sarajevo da bi se proizvodnja organizovala na pogodnom mestu. Međutim, okupatori su ga gotovo osakatili, tako da je ostao bez najpotrebnije opreme i privredno skoro likvidiran.

Oštećeni su bili i drugi privredni objekti, a potrebe izuzetno velike. Trebalo je podmiriti makar i najminimalnije potrebe fronta i vojnih jedinica, potrebe siromašnih, naezaposlenih, izbeglica, pružiti pomoć Užicu i drugim pasivnim krajevima. Čačanski partizanski odred »Dr Dragiša Mišović« brojao je nekoliko hiljada ljudi (više od 3.000 naoružanih i oko 2.000 u pozadinskim jedinicama – milicija, radne i posadne jedinice). Bilo je preko 1.500 izbeglica, dosta nezaposlenih i siromašnih, porodica zarobljenika. Sve je to trebalo makar delimično obezbediti, u prvom redu hraniti. Međutim, opštinska kasa je bila gotovo prazna, sem nešto novca zaečenog u hipotekarskoj banci.

Zato se u oslobođenom Čačkuodmah prišlo oživljavanju privredne delatnosti. Komanda mesta je još 3. oktobra, trećeg dana po oslobođenju grada, izdala naredbu u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

»Pozivaju se sopstvenici radnju da iste još u toku dana otvore i produže normala rad.

Novčani opticaj ostaje kao i do sada, do daljeg naređenja.«

NOO, odmah pošto je izabran, počeo se angažovati oko proizvodnje u privrednim objektima, fabrikama iradionicama, pre svega, zatim u razvijanju saobraćaja. Gradski odbor je doneo i više odluka o sekvestarciji ili nacionalizaciji pojedinih preduzeća i u njima organizovao proizvodnju. U vreme Užičke republike, tako su i u Čačku radnici, službenici i penzioneri primali plate, stanarine su plaćane.

Rastuće potrebe vojnih jedinica na frontu, ishrana stanovništva i druge obaveze prema građanima nije bilo lako zadovoljiti. Gradski NOO i komandamesta borili su se sa svim tim i drugim teškoćama.

».. Nahraniti gladne, ogrejati prozeble, osigurati krov nad glavom – to je najpreči zadatak odbora u sadašnje trenutku. Jasno je da je u sadašnjim uslovima taj zadatak težak, i mnogi će se zapitati – postoje li i gde se mogu naći srestva za njegovo ostvaenje. Ponavljamo, zadatak je težak, ali nije neređiv. Mi imamo, mada mnogo oštežćenu, državnu imovinu, izvršiće se rekviriranje »Prizada«, električne centrale, sekvestiraće se stovarišta drva kod kasarne i na nekim drugim mestima i dati sirotinji besplatno, onima koji imaju izvesne prihode u pola cene, a bogatijima po pijačnoj ceni. Sa ovim sredstvima moglo bi se rešiti pitanje gradske surotinje i davanje plata onim radnicima i činovnicima koji nisu na frontu ali su se stavili na raspoloženje narodnoj borbi za druge poslove. Pitanje krije i sva ostala pitanja najbolje će se rešiti ako bogatiji slojevi budu snosili veći deo tereta borbe, njihovim oprezivanjem i finansijskoj pomoći. Zato i ostale namirnice koje bi se dobile ovim načinom, razdeliće se stanovništvu po pravedim cenama, a najsiromašnijim će se dati hleb besplattno. Potrebno je takođe, popisivanje svih zaliha žita i ostaloga, a skrivanje i nagomilavanje namirnica u cilju špekulacija ne može se smatrati drugojačie nego kao petokolonaštvo ili izdaja, jer ko hoće danas da se bogatikada narod vodi svoju krvavu borbu za slobodu, ne razlikuje se nimalo od onih protiv kojih se borimo.« - pisalo je u listu »Novosti«, organu štaba Čačanskog partizanskog odreda.

Gradski NOO Čačka doneo je 10. novemba jednu značajnu i originalnu odluku: raspisao je dobrovoljni beskamatni zajam. Trebalo je, između ostalog, pomoći oko 2.500 porodica sa oko 7.000 članova koji nisu imali sredstva za život.

Dotad su Gradski odbor i Komanda mesta imali nešto sredstava, bilo da su ih nasledili od bivših državnih organa ili ih ubrali putem proizvodnje. Od ranije opštinske uprave nasleđena su neznatna sredstva, od hipotekarne banke nešto oreko 162 hiljade dinara, zatim manja sredstva od šumske uprave, poreske uprave i drugih ustanova. Prodato je oko 26 vagona nacionalizovane rakije od »Prizada«, od prodaje petroleja koji je pravljen u »Arsenalu«. Nešto novca odbor je dobijao od ubiranja kirija bogatihjih kućevlasnika, vlasnika trgovisnih radnji i radionica. Ubiran je i porez od ranijih imućnijih dužnika. Isto tako, u korist blagajne Gradskog odbora knjižena su i sredstva od konfiskovane imovine bivših izdajnika i petokolonaša.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno. Zato je i donesena odluka o raspisivanju zajma. U oglasu o raspisivanju zajma stajalo je i ovo:

»... U ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život: čačanska sirotinja, izbeglička sirotinja, radnici zaposleni i nazaposleni, porodice zarobljenika, invalidi, čiovnici i penzioneri.«

Raspisivanje zajma naišlo je na vrlo veliki odjek. Patriotizam i želja da se pomogne u teškim vremenima borbe za slobodu došli su do punog izrašaja. Još prvog dana kada je zajam raspisan – počelo je njegovo upisivanje. Tog dana uplaćeno je 148.500 dinara za narodni zajam. Za ondašnje vreme i vrednost novca, koji se davo u gotovom, bilo je i velikih suma:

Glavna zemljoradnička – nabavna zadruga Čačak upisala je 50.000 dinara, Slobodan Vilotijević, zubar iz Čačka – 50.000, Vojislav Matović – 30.000, Mihailo Smiljanić »Morava« - 30.000, Radoslav Zoranović – 20.000. Veći broj građana upisao je od hiljadu do 10 hiljada dinara. Z upisani zajam građani su dobijali uredne priznanice, tehnički vrlo lepo opremljene. To, su u stvari, bili vrednosni papiri. Patriotizam građana se pokazao u najtežim trenutcima – najveće sume su upisane 24. i 25. novembra, mada se tada uveliko osećao da okupator priprema ofanzivu na oslobođenu teritoriju.

Za svega 18 dana građani Čačka upisali su 620.463,46 dinara narodnog beskamatnog zajma.

Čačani su i na ovaj način pomagali narodnooslobodilačku borbu.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
https://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08
avatar
Valter
Admin

Broj postova : 4734
Age : 66
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika https://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM

Komentar  Valter on Sat Feb 10, 2018 11:56 pm

http://www.xxzmagazin.com/do-poslednje-kapi-benzina-krvi-ulja


Do poslednje kapi benzina, krvi, ulja
Pisao: Koča Popović
Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh - Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno — zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im ie doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spasava od boljševičkog terora

Fašističke ciljeve, metode i propagandu, njihovu surovu snagu i duboku slabost upoznali smo još pre nego što je počeo rat oružjem, rat neposredni, grudi o grudi, oči u oči. To poznavanje omogućilo nam je da krenemo u borbu na život i smrt, u vreme dok je bajka o nepobedivosti Hitlerove vojske bila gotovo još neokrnjena. Ono nam je dalo perspektivu, osposobilo nas da vidimo naše mogućnosti, da iza naše početne beznačajnosti sagledamo našu buduću — sadašnju snagu. Ali, tek u toku rata, u narodnom ustanku, sukobili smo se sa "nemačkom oružanom silom", sa nemačkim vojnikom. Pravilno je, dobro vojnički, što se naši vojnici interesuju koji je neprijatelj, u datom trenutku, pred njima, sa kakvim protivnikom imaju da se uhvate u koštac; što razlikuju jednog od drugog: ustašu, četnika, domobrana, Nemca, i što svoj način borbe prilagođavaju protivniku. Majstorstvo najsvetijeg našeg oružja, mržnje i osvete, nisu još svi naši ljudi, ipak, u potpunosti postigli, jer nisu još svi upoznali do kraja dušu i srce glavnog, vekovnog neprijatelja — nemačkog vojnika; bezdušnost i kukavičluk poganog, podivljalog germanskog soja, koji se — nesumnjivo naklonjen tome vežba u ubijanju i uništavanju, teorijski na nemačkoj zemlji, još od 1933. godine, a od rata stečenu veštinu primenjuje širom Evrope.

U jednom svom članku o ratu, sovjetski pisac lija Erenburg ispričao je kako ni Crvena armija nije, u početku, znala s kim ima posla. Nemačkoj smrtonosnoj lavini ona se suprotstavljala životima najboljih sovjetskih građana i — letcima, koji su pretili surovom kaznom, ali obraćajući se razumu i ljudskim osećanjima nemačkih vojnika. Frica ovi pozivi nisu uopšte dotaknuli, jer u njega nije bilo ni razuma, ni ljudskih osećanja. Crvenoarmejci su, kasnije, upoznali do kraja Nemca-ubicu, Nemca-kukavicu. Baš zato što su naučili da ga mrze neutoljivo, da mu se svete nemilosrdno, baš zato ga, između ostalog, tuku tako sigurno. Crvenoarmejci treba, i u tome, da posluže našim borcima za primer.

Radovan Vukanović, Blažo Lompar, Momo Poleksić, V. Cerović, Ljubo Vučković, J. Matetić, Tartalja i drugi: Vrhovni štab u Banjaluci, 24. april 1945.

Radovan Vukanović, Blažo Lompar, Momo Poleksić, V. Cerović, Ljubo Vučković, J. Matetić, Tartalja i drugi: Vrhovni štab u Banjaluci, 24. april 1945.

Photo: znaci.net

Avgusta 1941, u zapadnoj Srbiji, u slavnoj borbi koja se završila oslobođenjem Krupnja, zarobljeni su prvi nemački vojnici, njih oko 400. Kada su, početkom decembra 1941, za vreme nemačke ofanzive, naše malobrojne i mlade jedinice morale da se povuku iz Srbije — oni su pušteni na slobodu. Čim su se sastali s nemačkim kolonama, ti isti zarobljenici, kojima su partizani doslovno poklonili život, prednjačili su u paljenju kuća i ubijanju ranjenih partizana. To je bilo posle kaznenih ekspedicija, pokolja i požara u Mačvi, posle masovnih streljanja u Beogradu i Kragujevcu, ali mi još nismo znali, verovali da je cela nemačka vojska — vojska zločinaca.

"Na duboko razmišljanje navode činjenice kao, na primer, nastupanje nemačkih pešadijskih jedinica koje gone ispred sebe na našu vatrenu liniju žene i decu, uhvaćene pri begstvu iz sela. Nemačka vojska zaštićuje se ženskim suknjama i dečjim telima, — do takve sramote može doći samo armija pogođena samrtnim unutrašnjim raspadom", — piše u članku "Zašto Hitler mora pretrpeti poraz", objavljenom u moskovskoj "Pravdi", još jula 1941, veliki ruski književnik Aleksej Tolstoj.

Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga

Nemca savladanog, razoružanog u borbi, naš borac instinktivno prezire. Prva reakcija mu je, ipak, dugo bila da u njemu vidi, pre svega, pobeđenog protivnika, nesrećnog čoveka. Dim baruta zaklanja, trenutno, dim popaljenih domova. Ali, čim Nemac progovori, počne da zabašuruje, da se pravda kako je od početka rata u komori, kako je samo izvršavao naređenja starešina, borac oseti da je pred njim punokrvni član milionske armije zločinaca i kukavica.

Tako su, u paklenim okršajima, naši borci upoznali i sebe, i Nemca, od početka, od sitnica, odozdo. Prvi partizan koji je, kad se pojavio nemački vojnik, upozorio ostale da jedan avion ne nazivaju "avijacijom" — bio je, svojom mirnom prisebnošću, razboritošću, preteča naših slavnih bombaša. Prvi partizan koji se, kad je dotrčao novi borac da mu javi da su opkoljeni, pravio da ne razume i upitao koga su drugovi opkolili — bio je svojom hladnokrvnošću i spokojnom sigurnošću, preteča naših izvanrednih komandanata.

Koča Popović, Mijalko Todorović, Ivo Lola Ribar, Mika Đorđević, Vicko Krstulović, Vaso Jovanović i Svetislav Stefanović (stoji): Okolina Splita, septembar 1943.

Koča Popović, Mijalko Todorović, Ivo Lola Ribar, Mika Đorđević, Vicko Krstulović, Vaso Jovanović i Svetislav Stefanović (stoji): Okolina Splita, septembar 1943.

Photo: znaci.net

Prvi partizani koji su, usred bombardovanja, između dva naleta, počeli neodoljivo da se smeju kad su sa "Štuka" počele da zavijaju sirene — tim smehom su dokazivali da shvaćaju kukavnu moralnu pozadinu nemačkog totalnog, munjevitog rata. Sirena "Štuke" stoji u istom redu sa bradama, redenicima i mrtvačkim glavama brzonogih četnika, sa suludom ustaškom vriskom — za stepen niže od bezazlenog perja na glavi indijskog poglavice, od detinjastih šara na licu crnačkog ratnika. Vojska koja je sigurna u svoju snagu, nema i ne oseća potrebu da se kiti, čini strasnijom no što je. Stvarna snaga je najubed-ljivija i najubojitija kad se razgoliti, kad dejstvuje — kao pod Moskvom, Staljingradom, kod Orela, na Dnjepru i na Dnjestru, kao kad hiljade tona padaju na Berlin, Berlin nad čijom pravednom sudbinom urlaju sirene na uzbunu, ovog puta kao oličenje sopstvene, nesavladive samrtne panike.

U vazduhu sirene, iz vazduha "propusnice za prebeglice" na zemlji paradni marš — pred kojim istorodna masa utoliko više grokće od zadovoljstva, ukoliko vojska ukrućenu nogu baca dalje u vis; umesto prirodnog ljudskog glasa i u najobičnijem razgovoru životinjsko brecanje, koje nema ničeg zajedničkog sa jezikom kojim su govorili i pisali Gete i Marks; U srcu lik ulične devojčure Lili Marlen — od tih nakaznih elemenata sastavljena je psiha današnjeg Nemca, u ratu koji je trebalo, po firerovom tvrđenju, da mu donese hiljadugodišnje gospodarenje svetom.

Kada mu pokvariš, osujetiš plan, Nemac gubi glavu i bezglavo beži, u korak sa četnicima i Rumunima

Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno — zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im ie doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spasava od boljševičkog terora. U proleće 1943. godine, noću, kako bi sačuvale tajnost pokreta, kreću iz Gornjeg Vakufa, po unapred pomno izrađenom planu, dve nemačke divizije, uz svu silu topova i tenkova, u nameri da nabace na Neretvu glavninu naše vojske, koja se, zajedno sa preko 3000 ranjenika — već nalazi s one strane Neretve. Na Zelengori, nemački generali veruju da je, da bi tu istu glavninu uništili, dovoljno što su predvideli i postavili propisan broj obruča. Od bitke na Sutjesci, međutim, bar oni nemački generali, znaju da nas nikakve njihove divizije ne mogu uništiti, ali zašto — to još uvek ne znaju i neće saznati dokgod budu imali sadašnju pamet. Udariće Nemac glavom o zid pobedničke životnosti i naših naroda, koje je pošao da satre i istrebi — sve dok je ne razbije.

Moma Marković, Koča Popović, Sreten Žujović, Rudolf Primorac: Članovi Glavnog štaba Srbije sa sa članovima stranih misija, Radan planina, 1944. godine

Moma Marković, Koča Popović, Sreten Žujović, Rudolf Primorac: Članovi Glavnog štaba Srbije sa sa članovima stranih misija, Radan planina, 1944. godine

Photo: znaci.net

Pa ipak, moćna nemačka ratna mašina nije razbijena. Oružje kojim mi možemo da joj se suprotstavimo, da je tučemo, nije još uvek, zasada, broj tenkova, topova i aviona, nego borbena, duševna superiornost nas, slobodnih ljudi, Slovena, nad beslovesnim nemačkim čoporom. To je naše oruđe. Nemački moral, nemačka borbenost svode se na nadmoćnost broja vojnika, nadmoćnost njihovog naoružanja i njihovog divljaštva; u tome je i njihova slabost. Dok budu raspolagali tom premoći, nemački generali umeće da rasporede snage, po svim pravilima i propisima, a nemački vojnik, koji je postao deo, sluga, rob svoga oružja, umeće da puca i ubija. Naše je oružje drukčijeg kova, neuništivo: smelost, brzina, nadahnuće.

Između dva rata: Koča Popović u uniformi vojske Kraljevine Jugoslavije

Između dva rata: Koča Popović u uniformi vojske Kraljevine Jugoslavije

Photo: Wikipedia
Nemac je srastao sa svojim naoružanjem; on se uključio u mehanizam ubijanja; zato se i dešava da, kad mu, kao kod Korsuna, oružje više ničemu ne služi, uništava i sebe. Nemac poznaje savršeno sve sprave koje služe ubijanju, sve što ide na gorivo, na barut. On ume da ceni i bezobzirno nabavlja sve, i puter i slaninu, što preko njegovog stomaka pokreće njegovo telo-oružje. Ali zato ne razume ništa što dejstvuje pameću, nadahnućem, oduševljenjem i plemenitošću; zato onako brutalno uništava ljudske živote. Zato kada mu pokvariš, osujetiš plan, Nemac gubi glavu i bezglavo beži, u korak sa četnicima i Rumunima. Jedna desetina ljudi uvek je jača od čopor-čete životinja. Četa Nemaca postaje opasna tek ako joj dozvoliš da funkcioniše kao mašina, po planu; ako joj budu stizala naređenja, boriće se do poslednje kapi benzina, krvi, ulja, do poslednjeg metka. Tvoje je da ne daš da mu stižu naređenja i da se sprovodi plan: smelošću, lukavošću, pronicljivošću, prodornošću, inicijativom — Titovim oružjem. Razbij mehanizam, nateraj Nemca na samostalno razmišljanje!

Ništa on neće smisliti; ostaće bespomoćan, unezveren, sam sa svojom praznom glavom — koju će izgubiti. Ubijeni Nemac je nezamenljiv. U nemačkim fabrikama se ne proizvode erzac-vojnici.

Bezmerna zaglupljenost nemačkog vojnika je jedan od glavnih uzroka njegove spore demoralizacije. Zato je glavni naš argumenat njegovo uništenje. Kao ugojeno krme koje do poslednjeg trenutka ždere, ne znajući da ga vode na klanje, nemački vojnik koji se, u trenutku ulaska Crvene armije u Berlin, bude nalazio na nekom sporednom, mirnom otseku, sigurno neće verovati da je došao kraj Hitleru — samo ako iz nekog zabačenog magacina, od poslednje rezerve, bude dobio za doručak uobičajeni obrok holandskog putera.

Lajava, krvava rulja, koja je 1941. gazila Evropu i hrlila ka Moskvi, nije znala ni za kakvo drugo osećanje, do za osećanje nadmoćnosti, preziranja svega što nije nemačko, ma bilo i nebesko. Sada, sve češće, kod poginulih ili zarobljenih nemačkih vojnika, pored obaveznih zapisa o žderanju, o količini napljačkane robe poslane ženki, o pređenoj kilometraži i maršuti, pored adresa javnih kuća, zbirke udadbenih oglasa i Gebelsovih "dužnosti ratnika", sve češće se nailazi na prepisane molitve i posmrtne slike kolega koji su otišli na onaj svet, sa kratkim komentarom u stihu o blaženstvu zagrobnog života. U nedostatku zemaljskih perspektiva nemački vojnici, čije su oči bezdušno sive kao metal kojim ubijaju i metak od koga ginu, sve više gledaju i sve brojnije odlaze na onaj svet.

*Članak objavljen u listu "Nova Jugoslavija", br. 3, 1944. godine


_________________
Samo zajedno smo jaci!
https://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08
avatar
Valter
Admin

Broj postova : 4734
Age : 66
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika https://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM

Komentar  Sponsored content


Sponsored content


Na vrh Go down

Na vrh

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu