SLIKE TITA I STRANIH DRŽAVNIKA TE NARODA

Ko i malo mozga ima se nikada TITA odreci nece.

Sta smo imali zna vecina.

Sta sada imamo znaju svi.

Pa razmislite malo,ko je bio bolji.

Nije ni potrebno biti previse pametan pa to shvatiti.

Pitanje je samo,ko to hoce (moze) danas i da prizna.

"Samo oni ljudi koji drugacije misle,menjaju svet".

Sasvim sigurno ne oni koji samo klimaju glavom na ono sto im se naredjuje iz .....la.

Jadna je zemlja,koja je pod okupacijom.

Jos jadnija ona u kojoj to vecina ni "ne" vidi.


Valter

http://www.intermagazin.rs/ispovest-titovog-spijuna-sve-titove-tajne-politicki-trikovi-i-revolucije/

ISPOVEST TITOVOG ŠPIJUNA: Sve Titove tajne, politički trikovi i revolucije

U 76 godini života u Trstu je 29. jula 2012. preminuo najmlađi Titov general Marko Strunje. Bio je godinama specijalni obaveštajac Beograda koji je po nalogu Josipa Broza izveo 78 narodnih revolucija i afričke zemlje uvodio u svet nesvrstanih. Umro je a da nije dočekao da mu država podari vojnu penziju, koju je, kako je smatrao Marko Strunje, potpuno zaslužio.

O tome je pisao dr Zoranu Stankoviću, dok je ovaj bio ministar odbrane, a kabinete Borisu Tadiću, predsedniku Srbije:

– Gospodo, ja sam general Marko Strunje iz Trsta. Rođen sam 1934. u Šibeniku. U armiju sam otišao sa 12 godina. Bio sam Titov oficir za specijalne zadatke punih 12 godina. Potom sam bio politički prognanik SFRJ i JNA punih 15 godina i 4 meseca. Na temelju priče i dokumenata, koje Vam dostavljam i postojećih propisa, molim Vas gospodine ministre da mi se prizna status oficira JNA i status političkog zatvorenika, kako bih mogao da rešim svoj penzijski staž, na šta kao general armije imam!

Da bi objasnio ko je on Marko Strunje je napisao kratsku biografiju, u kojoj je prvi put javno priznao da je bio tajni i poverljivi oficir Josipa Broza za specijalne zadatke.

– Dete sam železničara iz okoline Šibenika, koji je dosta putovao starom Jugoslavijom, tako da sam ja rođen 1934. u Vinkovcima. Tu me zatekao rat i mobilizacija, iako sam bio maloletan. Tada sam prvi put čuo za Tita. Posle rata, nije bilo druge nego da postanem oficir. Vojnu Akademiju sam završio kao pitomac u Puli i Beogradu, a potom sam kao mladi komunista poslat u SSSR na Višu vojnu akademiju Gorki. U ovoj čuvenoj akademiji, koju je završio i Josip Broz, školovan sam za vojnog obaveštajca.  Kao pitomac specijalne akademije iz Gorkog, ja sam odabran da sa grupom diplomaca budem gost u oktobru 1952. na svečanosti kada je Staljin proglašen za generalisimusa. Prijemu nas pitomaca kod Staljina organizovan je u Kremlju. Sa mnom je na prijemu bio general Peko Dapčević, u svojstvu izaslanika maršala Tita. Staljin je bio nizak, nabijen, markantnih brkova i veđa i hladnokrvnog ponašanja. Ušao je u salu i prošao pored nas. Pozdravio nas je pogledom. Nije se rukovao ni sa kim. Onda je Staljin održao kratak govor o oficirskoj časti i požrtvovanju za narod i otadžbinu. Hvalio je SSSR, ali sam ja, uvek nestašnog duha, šapnuo generalu Dapčeviću: »Nije on vidio Dalmaciju!«

U svojoj životnoj ispovesti koju mi je dao general Marko Strunje je prvi put govorio o svom političkom i obaveštajnom radu:

– Taj šapat u vreme govora Josifa Visarjonoviča u Kremlju nije promakao generalu Zukovu, sekretaru Staljinovog kabineta, koji me kaznio sa 8 dana vojničkog zatvora, jer »niko ne sme da priča dok drug Staljin govori«. Samicu sam izdržao u akademiji Gorki, iako, je u njoj bilo ledeno hladno. Još gore je, međutim, bilo to što sam po povratku u Beograd morao da idem kod vrhovnog komandanta na raport. Tito je bio obavešten da sam ja uvredio druga Staljina. Odveli su me kod Tita 11. marta 1953. u njegov kabinet na Terazijama. Peko Dapčević je pred Titom vikao da sam osramotio armiju i Jugoslaviju. Tito mu je, međutim, rekao da je u redu: »Ponosan sam što imam takve ljude. Peko, neka drug kapetan bude uvek na raspolaganju mom kabinetu« – rekao mi je Josip Broz.

UPOZNAVANJE SA TITOM

– Tada sam prvi put video Tita. Bio je nizak, punačak, ali pokretljiv i šarmantan čovek. Što je najvažnije Josip Broz je bio visoko obrazovan obaveštajac, iskusan političar i svetski državnik, koji je umeo da napravi politički spoj Moskve sa Vašingtonom. Tito je to uradio tako što je SSSR i SAD okrenuo protiv dve kolonijalne sile Francuske i Velike Britanije. -Rezolucija Informbiroa, povodom koje su se Staljin i Tito posvađali 1948. godine, na primer, bio je politički trik kojim su Broz i Visarjonovič očistili Jugoslaviju od raznoraznih političkih frakcija i potom gurnuli FNRJ kao komunističkog džokera Zapadu u zagrljaj. Josip Broz sve sam smislio, jer je Tito bio mozak Kominterne, čak je i sam inicirao Rezoluciju IB. Uostalom i sam Milovan Đilas je u svojoj u knjizi Druženje s Titom pisao da je «Broz pripremao sukob sa Moskvom». Da je Staljin zaista hteo da ukloni Tita, on je mogao preko svojih špijuna, a najveći je bio Ivan-Stevo Krajačić, da ga ubije. Tako su Staljin i Tito 1948. od Jugoslavije napravili Trojanskog konja, koji je preko srpskih žrtava ušao u kapitalističko društvo – tvrdio je Marko Strunje.

I ovaj Titov saradnik bio je kao i maršal nizak, okretan, ali tih i gotovo neprimetan čovek. Pravio je svoju karijeru diskretno i sa puno poverenja u komunističku vlast:

– Kad sam se vratio u Beograd kao kapetan od 1953. do 1955. bio sam na dužnosti političkog komesara u 11. odredu torpednih čamaca Jugoslovenske armije. Potom sam do 1958. bio u Generalštabu JA, odakle sam prebačen u Savezni sekretarijat za spoljne poslove, odnosno u specijalno odeljenje za nesvrstane zemlje. Načelnik ovog tajnog Odeljenja za formiranje i organizovanje nesvrstanih zemalja, kakav je bio njegov pun naziv, bio je ambasador Veljko Vlahović – otkriva general Marko Strunje.

POKRET NESVRSTANIH

Od njega saznajemo kako je Josip Broz ušao u svet nesvrstanih početkom šezdestih godina prošlog veka:

– Broz je smislio da komunizam treba da menja svet nerazvijenih, da ih oslobađa kolonijalizma i uvodi u socijalizam. Taj zadatak je Kominterna sebi postavila na svom drugom kongresu 1921. godine, ali sve do 1947. nije bilo uslova da se on realizuje. Tek posle rata Josip Broz je određen od strane Kominterne da sprovodi program 100 godina razvoja socijalizma u svetu. Staljin i Hruščov su podržavali tu Titovu ideju, čak toliko, da sam se ja uverio da je Beograd bio mozak Moskve i mozak komunizma. Broz je od 1922. do 1924. godine u Moskvi završio Akademiju NKVD, dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz tridesetih godina prošlog veka bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar videlo se i po činjenici da je Tito doveo i Staljinu namestio opasnog Beriju za šefa sovjetske tajne policije KGB.

Istovremeno, međutim, 1923. Amerikanci su u vreme predsednika Vudo Vilsona usvojili program 100 godina razvoja kapitalizma, koji je imao za cilj promenu sveta. Kada su iza rata Amerikanci krenuli da osvajaju, ali i ruše Evropu, Tito im je u ime Moskve ponudio plan borbe protiv kolonijalnih sila. Francuska je držala pod kontrolom 33 države, a Ujedinjeno britansko kraljevstvo čak 72 zemlje. Amerikanci su prihvatili Titovu ideju i zato je Broz postao miljenik Vašingtona.

– Samo uz podršku Moskve i Vašintona, malo poznati predsednik Josip Broz Tito uspeo je da postane svetski državnik. Uostalom, kako drugačije objasniti uticaj Josipa Broza na afrička plemena i male azijske zemlje, koje su u saradnji sa Jugoslavijom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, izlazile u svet kao samostalne države. E, takav genije, Josip Broz je meni poverio zadatak da 78 država oslobodim kolonijalizma. Politička skrivalica za to bio je Pokret nesvrstanih zemalja – priznao mi je general Strunje.

Nesvrstani-2-527Termin ”Nesvrstani” je prvi skovao indijski premijer Džavarhalal Nehru tokom svog govora 1954. u Kolombu, Šri Lanka. U svom govoru, Nehru je opisao pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u kinesko-indijskim odnosima, a koje je prve smislio ondašnji kineski premijer Žu Enlai. Nazvani Pet principa miroljubive egzistencije ili Pančšil, ovi principi će kasnije poslužiti kao osnova Pokreta nesvrstanih.

Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu, Indonezija, 1955. Svestke nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. Bandung je bio značajna prekretnica za razvoj pokreta kao političke organizacije. Šest godina kasnije u septembru 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Ambdel Naser, predsednik Egipta, i Sukarno, predsednik Indonezije.

PRVI ZADACI

– Moj položaj je u specijalnom Titovom odeljenju za kolonijalne države i njihove kolonije bio je jako specifičan. Račune za ostvarenje zadataka, koje sam dobio lično od Veljka Vlahovića, a ponekad i od Josipa Broza, polagao sam samo Titu. Koliko sam dobro radio vidi se i po tome što mi je Tito 1968. godine dodelio čin generala JNA i uveo me u program specijalnih obaveštajnih i politički tajnih misija– pohvalio se general Marko Strunje.

– Prva moja misija je bila stvaranje narodnog pokreta Mau Maua u Keniji 1960. godine. U Keniju sam ušao kao poslovni čovek i vrlo brzo se približio doktoru Džomo Keniati, koji je bio čovek u godinama, ali veliki intelektualac i vrlo poštovan narodni tribun. Rekao sam mu rekao da će mu Moskva i Vašington pomoći politički i finansijski, ako ujedini kenijska plemena i podnese zahtev engleskim vlastima za autonomiju kulture i za formiranje lokalnih organa vlasti. Da bi se kenijska plemena, koja su imala svoje vođe i koja su govorila različitim jezicima, ujedinila morali smo da privolimo poglavice, da ih podmitimo novcem i obećanjima, da će imati mnogo veću vlast, kada Kenija postane narodna država. Zadatak Moskve je bio da politički podrži narodni pokret Mau Mau, a Vašingtona da tajno finansira rad doktora Džomo Keniate. Čim su se kenijska plemena ujedinila i podnela zahtev za autonomiju, Englezi su to i uhapsili doktora keniatu. Bio je ukupno 7 godina u zatvorima. Zato 1963.  nije trebalo mnogo para i vremena da se narodni pokret Mau Mau digne na noge i obori britansku vlast. Dr Džomo Keniata je izabran prvo za premijera, potom za ministra spoljnih poslova, a 1964. i za predsenika Kenije.

– U Gani sam tajne dogovore imao sa vođom pobune Kvamom Nukrumahom, koji je krajem pedesetih češće bio po zatvorima, nego na slobodi. Kvama Nukrumaha sam nagovarao da pravi političke izgrede, jer je za njegov pokret bilo bolje dok je on bio u tamnici. Svaki put kada bi Englezi uhapsili Nukrumaha  demonstracije radnika i inteligencije Gane su bile sve burnije i sve jače. Tada sam u Gani upoznao Nukrumahovog rođaka, koji se zvao Kofi Anan. Kao Nukrumahov rođak, koji mu želi dobro, Anan ga je savetovao da napusti politiku, dok sam mu ja naredio, da čim izađe iz zatvora, proglasi nezavisnu državu Ganu. Ali uz obećanje da će dobiti podršku SSSR-a, SFRJ i SAD. Tako je i bilo. Da bi sklonio Kofija Anana, njegov rođak Kvama Nukrumah ga je kao novi lider Gane poslao da bude predstavnik Gane u OUN. I Kofi Anan je tamo ostao 40 godina i postao generalni sekretar, a Nukrumah je umro – poverio mi se Marko Strunje.

– Josip Broz Tito je pomogao Afrikancima da se organizuje prvi Panafrički kongres, kada je u centru pažnje bila situacija u Južnoj Africi. Tada sam upoznao Nelsona Mandelu, koji je bio politički zatvorenik. Tito nije znao sa Mendelu. Ja sam Nelsonu Mendeli spasao život. Britanci su se spremali da likvidiraju Mendelu, ali sam ja obavestio Tita o tome i on je napisao Rezoluciju o slobodi naroda u Južnoj Africi i prosledio je u Ujedinjene nacije. Za tu rezoluciju je glasalo 128 država članica OUN. Posle ovakve političke pobune celog sveta Britanci su prebacili Mandelu u zatvorski apartman, koji je imao dve sobe i biblioteku. Imao je specijalno obezbeđenje. U tom zatvoru Nelson Mendela je mogao dva puta mesečno da se viđa sa svojom ženom Vini. Živeo je kao gospodin, ali se kasnije prodavao kao politički robijaš. Dao sam Nelsonu Mendeli 4,5 miliona dolara za njegov pokret, a on se potom prodao Britancima.

ODNOSI SA FRANCUSKOM

Pričao mi je i o tome kako je kao obaveštajac funkcionisao i u bivšim francuskim kolonijama:

– U francuske kolonije sam, na primer, ulazio kao Luj, sa francuskim pasošem, a u britanske kao Luis, sa engleskim pasoše. Oslobodio sam tako i Togo. Tito je tajno obaveštavao francuskog predsednika Šarla de Gola šta se dešava u Africi. Nije tačno da general Šarl de Gol nije voleo Tita i da ga nije primao. Broz je čak tri puta bio kod Šarla de Gola. Ja sam dva puta bio sa njima. Kao oficir na specijalnom zadatku ja nisam smeo nikad javno da budem u blizini lidera narodnih pokreta, niti da se slikam. Uostalom, još kao pitomac akademije u Gorkom učen sam da budem neuhvatljiv i nevidljiv.

Marko Strunje 01Bio je i u Boliviji, Kolumbiji i Brazilu. Trebalo mu je dva meseca da 1962. dođem do prvog plemena Kuduku u Boliviji.

– Tu sam ostao 3 meseca, taman da naučim jezik i dogovorim »revoluciju«. Prošao sam 132 države sveta. Nikad nisam bio gost, a kao obaveštajac, nikad nisam imao tumača. Kada sam na granici Angole i Namibije, u koj usam hteo da uđem ilegalno, nagazio na minu leteo sam 40 metara kroz vazduh i pao na neko drvo. Posle sam tri noći spavao pod drvetom zajedno sa lavovima. Tu me je ranjenog našla angolska patrola i spsala da me lavovi kad ogladne ne pojedu.

Bio je tri puta ranjen u Africi. Imao je devet operacija ruke i šake, ali nije uspeo da je spase. Dugo nije mogao da zatvori šaku.

– Imao sam para koliko mi je bilo potrebno. Potkupljivao sam i narodne tribune, ali i činovnike lokalne kolonijalne vlasti. Pokret nesvrstanosti su Amerikanci plaćali još od 1949. godine. Prve pare za nesvrstane od Amerikanaca je tražio i dobio Svetozar Vukmanović Tempo. Reč je bila o 7 milijardi dolara, koje smo dobili mi u Jugoslaviji, a onda smo taj novac delili zemljama, u kojima smo dizali bune i revolucije. Preko Tita je išla i tajna američka pomoć SSSR-u. Koliko ja znam, SAD su za razvoj nesvrstanih, SFRJ i SSSR-a, preko Josipa Broza dali, bez ikakvog zahteva, bez ikakvog dokumenta, ukupno 39 milijardi dolara. Uz to dobijali smo američko žito iz Teksasa, koje nam je dolazilo u solunsku luku. U Solunu su se menjala dokumenta i Tito je žito slao ili u Moskvu ili u Kairo, gde je on hteo – svedočio je Strunje.

TITO I ČE GEVARA

On je, kako priznaje imao i važnu obaveštajnu ulogu u svetu nesvrstanih na Kubi, gde je susreto sa legendarnim Če Geveralom, kog je procenio kao veliku neznalicu:

– I na Kubi je izvedena narodna revolucija. Nije to bio ni komunizam, ni socijalizam. Kastro nije hteo ni da čuje reč socializam, a kamo li nešto drugo. Tek posle raketne krize 1962. Fidel Kastro je prihvatio socijalizam. Jedini koji je voleo socijalizam bio je Ernesto de Če Gevara, ali nisam znao kako da mu verujem, kad je doktor Če bio totalna pijanica. On je zagovarao i komunizam i socijalizam, a da uopšte nije znao šta je to. Da bih ga naučio nešto o socijalizmu ja sam Ernestu dao dve radničke knjige, koje sam objavio u Boliviji, o stvaranju komunizma u svetu. Če je to pročitao i preko noći postao ideolog socijalizma. U stvari, Ernesto de Če Gevara se borio na sve načine protiv američkog kapitalizama. CIA se dugo dvoumila da li da ubije Če Gevaru, jer se bojala da će postati idol mladih u SAD ili da ga puste da umre od tuberkuloze i alkoholizma. Kad je doktor Če krenuo u Boliviju, neko u Americi se unervozio i naredio da ga CIA ubije.

ZAŠTITNIK DRUGA TITA

Poslednja njegova misija je bila da napravi revoluciju u Zapu i Zanu, odnosno u Angolu, Zimbambveu i Namibiju. Pokret nesvrstanih je počeo sa 16 država na konferenciji 1961. u Beogradu, ali je za samo 15 godina narastao na blok od 128 država.

– Josip Broz Tito je bio otac pokreta nesvrstanih. To je bila politička i planetarna sila, koju ni Rusi, a ni Amerikanci nisu podnosili. Zato su rešili da unište pokret nesvrstanih. Rusi su to radili podmićivanjem prosovjetskih zemalja, Kube ili Egipta, a Amerikanci omekšavanjem Indije i Alžira. Kada je Tito krajem sedamdesetih to osetio predao je vođstvo nesvrstanih Indiji i povukao se iz pokreta – pričao je Strunje.

I nagašavao:

– Ja sam 12 godina bio Titov zaštitni kišobran. Nije Broz mogao nigde u svet da krene, a da ja to nisam znao šest meseci pre putovanja. Poznavao sam Broza kao rođenog oca. Imao je srčani udar u Kairu 1964. godine za koji niko nije smeo da zna. I mogu reći da Tito nije bio diktator. Znate kako je Broz meni naređivao? Ovim rečima: »Kad bih druže Marko ja bio na Vašem mestu, ja bih uradio tako« A kad je bio ljut govrio je: »Majku mu božju, pa šta to radite?«

Kako je tvrdio Broz je u njega ima dosta poverenje.

–  Tito mi je pričao da je njegov sukob sa Aleksandrom Rankovićem 1966. godine bio zapravo kraj rata između Edvarda Kardelja i Leke, koji se vodio od 1953. Te godine su se, naime, Kardelj i Ranković, pred Titom, posvađali oko granica na Kosmetu i oko statusa Albanaca u Srbiji. Kardelj je počeo da vređa Rankovića da je neobrazovani šnajder. Leka je izvadio pištolj i zapretio mu da će ga ubiti. Tada je Kardelj skočio na Rankovića, pištolj je opalio i metak je posle rikošeta pogodio Kardelja u petu. Taj napad Kardelj nikada nije oprostio Rankoviću i onda mu je 1966. namestio aferu prisluškivanja i političku likvidaciju, koja je izvedena na Brionima.

POKLON OD JOSIPA BROZA

Broz mi je kao prijatelju poklonio 1968. godine tabakeru, zlatni sat i neke porcelanske figure. Kada sam uhapšen, sve su mi uzeli, da se ne bih hvalio kako mi je Tito prijatelj. Kad je Tito umro, bio sam u Italiji. U to vreme umrla mi je i majka, a ja nisam smeo da joj dođem na sahranu – priznaje u svojoj ispovesti Marko Strunje.

Najmlađi Titov general je osam puta hapšen kao sumnjiva osoba i obaveštajac:

– Problemi sa mnom i političkim vrhom Jugoslavije su nastali 1970. godine, u vreme 4. konferencije nesvrstanih u Lusaki, kada sam se sukobio sa Stanetom Dolancom, Titovim miljenikom. Dolanc je u to vreme bio glavni pisac Titovih govora i na konferenciji u Lusaki je Brozu napisao, blago rečeno, referat o političkim problemima u Hrvatskoj. Reagovao sam i rekao Titu da taj govor nije primeren jednoj svetskoj konferenciji. Dolanc kritiku nije prihvatio, nego je Broza obmanuo da sam ga ja vređao. Tito mi je rekao da će sa mnom razgovarati kada dođem u Beograd. To mi je ličilo na pretnju, kao kad ljut otac nemirnom sinu kaže, da će se njih dvojica obračunati kada dođu kući.

VREME U ZATVORU

Ali, te 1971. godine, posle 2. konferencije samoupravljača  u Sarajevu, Tito me prekorio da ja kao Dalmatinac branim hrvatske nacionaliste i ne razumem da je Stane Dolanc želeo da ukori Miku Tripala i Savku Dapčević-Kučan. Posledica je bila ta što je mene Veljko Vlahović pozvao 20. maja 1972. da hitno iz Gane dođem na sastanak u Beograd. Čim sam sleteo, uveče oko 23 sata, uhapšen sam i priveden u vojni zatvor u Batajnici. Sutradan mi je pukovnik Panić saopštio da sam osumnjičen za veleizdaju i da sam kao oficir JNA suspendovan.

– U zatvoru sam proveo 11 meseci u izolaciji. Bio sam izložen i torturi zbog moje, navodne, veze s hrvatskim rukovodstvom i katoličkom crkvom. Nisam osuđen, nego sam pušten da odem kući, u Šibenik, da bi me u mom rodnom gradu na moj 40 rođendan 10. aprila 1973. opet uhapsili. Cilj je bio da me ponize i kazne, ali na neobično drastičan način. Dok sam bio u zatvoru, država me razvela od moje žene i oduzela mi moju decu. Tukli su me pet puta dnevno, tako sam smršao na 40 kilograma. Tek kada sam doturio pismo Titu i naveo šta mi sve rade, moj slučaj je preuzeo Okružni sud, koji me u septembru 1973. i pustio privremeno na slobodu. To sam iskoristio da preko Italije i Švajcarske pobegnem u Ameriku. Lečio sam svoje rane na Universitetskoj klinici u Bruklinu 8 nedelja.

Za to vreme sud u Šibeniku je raspisao poternica za mnom preko Interpola, koja je bila zavedena pod tajnim brojem – KIO 114/74. Čim sam, međutim, 1977. došao natrag u Evropu, uhapšen sam u Austriji. Proveo sam 167 dana u zatvoru u Insbrucku, ali sam uspeo da ubedim Austrijance da sam ja politički izbeglica i da dobijem politički azil.

Sa austrijskim pasošem sam prešao u Trst, gde sam se oženio i nastanio. Italijani su me po nalogu Interpola hapsili tri puta 1978. i 1982. godine, ali su me potom puštali, jer sam u međuvremenu dobio italijansko državljanstvo. I kada sam mislio da je sve prošlo 1988. godine sam kao italijanski sindikalni radnik pošao u Ljubljanu, ali su me 28. septembra Slovenci uhapsili i odmah sproveli u šibenski zatvor. Dva dana kasnije sam oslobođen svih optužbi i pušten na slobodu, s obrazloženjem da je moj slučaj zastareo i da je protiv mene obustavljen progon. Nikada niko u Jugoslaviji nije odgovarao za moj progon kao veleizdajnika u vojsci – podsećao me general Marko Strunje.

I naglasio:

– Na osnovu svega što sam učinio za Jugoslaviju, koja je u vreme Tita bila svetski priznata zemlja, smatram da imam pravo da regulišem svoj status visokog oficira i zato od ministra odbrane generala Zorana Stankovića tražim da me primi samo pet minuta, da mu objasnim kako da mi kao Titovom oficiru da vojnu penziju. Na taj način bi me ministar odbrane SCG rehabilitovao i učinio ravnopravnim građaninom Srbije i Crne Gore – rekao nam je na kraju svoje ispovesti Titov obaveštajac za specijalne zadatke i general Marko Strunje iz Trsta.

Pokret nesvrstanih se po završetku Hladnoga rata borio da pronađe novi smisao svoga postojanja. Novi fokus članica je produbljivanje ekonomske saradnje među zemljama u razvoju i očuvanje nezavisnosti u odnosu na najjače centre moći. Zemlje naslednice Jugoslavije su pokazale malo interesovanja za Pokret nesvrstanih od raspada zemlje, a 2004. Slovenija je, zajedno sa Maltom i Kiprom, prestala da bude članica pokreta kada je stupila u Evropsku uniju. Malta i Kipar sada imaju status posmatrača kao i zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije. Kandidatura Bosne i Hercegovine za punopravnim članstvomu u devedesetim je odbijena, a jedina Evropska punopravna članica je Belorusija.

Poslednje godine 21. veka Marko Strunje je provodio zvanično kao predsednik Komiteta za kulturu i turizam u Trstu, a nezvanično kao specijalni savetnik vlada mnogih nesvrstanih zemalja. Bio je u Namibiji i Bocvani da ih pripremi za naredne Konferencije nesvrstanih država. Pokušavao je da pomogne Srbiji da povrati svoje pozicije kod nesvrstanih. U tome ga je iznenadna smrt sprečila.

NOVA KNJIGA MARKA LOPUŠINE

Reporter “Novosti” i publicista Marko Lopušina objavio je kod izdavačke kuće “Prometej” svoju novu knjigu “Špijuni majke Srbije”.Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda. U knjizi “Špijuni majke Srbije” su, između ostalih, opisani lik i dela tajnih agenata Save Vladislavića, Sime Nešića, Dragutina Dimitrijevića,Vere Pešić, Duška Popova, Milana Stojadinovića, Stevana Dedijera, Bobi Fišera, Jovice Stanišića i Vukašina Maraša.

Lopušina ovom knjigom obeležava četiri decenije novinarskog rada. Karijeru je počeo u beogradskom “Džuboksu” i “Studentu” 1972. godine. Danas je reporter “Večernjih Novosti”. Posle Priznanja izdavačke kuće “Narodna knjiga” u 2003. godini Lopušina je postao najbolji publicista u Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2004. je od strane UNS proglašen za najboljeg novinara u Srbiji.

Nosilac je ordena Vuk Stefanović Karadžić za doprinos novinarstvu, srpskoj kulturi, informisanju i očuvanja identiteta Srba u dijaspori. Vlasnik je najnovije nagrade “Zlatno pero 2013.” Srpskog kulturnog društva “Štajerska skupnost” iz Maribora.

Knjiga “Špijuni majke Srbije”, biće promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu. Može se nabaviti, (zajedno sa knjigom “Ubice u ime države”, o državnim likvidatorima u emigraciji i u Srbiji), kod izdavača “Prometej”, Novi Sad:

-preko sajta www.prometej.rs

-preko telefonskog broja 0800 323-323

www.princip.info