SUOCAVANJE SA PROSLOSCU

Jedino sa sredjenom prosloscu se moze ici pravilno napred.


http://www.dnevnik.rs/politika/pastor-suocavanje-sa-prosloscu-je-put-do-pomirenja



Valter

На месном гробљу у Брежђу сахрањен је Светозар Филиповић (91), последњи војник Драгољуба Драже Михаиловића, који је Равногорском покрету приступио маја 1941. године.
svetozar filipovic Отишао и последњи Дражин равногора

Његовом испраћају, уз чланове породице, присуствовало је неколико стотина пријатеља, поштовалаца Равногорског покрета, људи који су дошли из свих крајева Србије.

Сахрањен је у морнаричкој униформи, јер је био подофицир Краљевске морнарице. Није било војних и државних почасти.

Ноћ пре него што је преминуо, кажу, читао је своје сведочење „Енглези од Драже тражили руднике“. После прочитаног текста, био је задовољан. Заспао је и није се пробудио.

Светозар Филиповић рођен је, од оца Божидара и мајке Десанке, у Брежђу. После ниже гимназије обрео се у Кумбору у Нижој поморској академији, где га је задесио Априлски рат. Као кадет војске у капитулацији, вратио се кући и већ 15. маја, чувши да на Сувобору има Краљевске војске која неће да се преда, нашао се код Драже као његов 27. војник.

Учествовао је у првим борбама четника и партизана против Немаца код Горњег Милановца, познавао је Жикицу Јовановића Шпанца и посећивао мајоре Александра Мишића (сина славног војводе) и Ивана Фрегла, који су имали штаб у Струганику, а био је сведок успостављања прве радио-везе четника са Енглезима. У време Тита и непосредно после његове ере хапшен је 16 пута.

Драган Радевић
ЗАШТО НИСАМ „ШАРЛИ“
(23.01.2015.) {fastsocialshare}

Гнусни и терористички чин ликвидације готово читаве редакције париског сатиричног листа „Шарли Ебдо“,коју су извршила браћа - муслимански фанатици и фундаменталисти у име одбране Алаха Мухамеда,заиста заслужује сваку осуду и нема никаквог оправдања.Нити га може бити.
Али све што је уследило, пре и након тога, нагони нас да добро проанализирамо и стање и узроке који су довели до ове трагедије.Пре свега згражавање западног света ,њихово поимање слободе говора ,демократије и људских права.
Наводно уједињени у осуди ,под паролом „Сви смо ми Шарли“,у милионској поворци париским улицама у првим редовима међу државницима Запада ,корачали су можда највећи терористи на свету.Они који убијају хиљаде деце у Гази;који су разорили Авганистан,Ирак и Либију;који су на гнусан начин ликвидирали Садама Хусеина,Гадафија или Слободана Милошевића у хашком казамату...Они који данас убијају црнце по Америци,зато што сматрају да су разбојници;они којима су смешне фереџе и вера у Алаха...
Највећи број њих и њихових земаља ,су 1999.године у агресији против СР Југославије ,терористичким чином ,додуше бомбама са неба, разорили Радио телевизију Србије ,побивши при том 16 њених новинара.Пре тога, прогласили су српску телевизију за легалну мету,само због тога што је ,сликом и речју,приказивала читавом свету,како Нато и Америка,утерују демократију и како штите људска права и слободе.О слободи речи и да не говоримо.Није им падало тада на ум да тај типичан терористички чин и страшан злочин,као што су често чинили ,подведу ни под „колетералну штету“.
Тада није било никакве осуде са Запада, нити протестног марша са паролом „Сви смо ми РТС“.Напротив ,жртве су проглашавали за злочинце у својој прљавој медијској кампањи.У тој кампањи видно место имала је и редакција париског сатиричног листа „Шарли“,предвођена француским левичарем и интелектуалцем Левијем,где су Србе извргавали руглу ,описујући их као највеће убице,кољаче и силоватеље.Ни једне речи осуде за страхоте које су нама тада чинили.
Зато нисам и не могу да будем „Шарли“,и због тога што та парола данас не решава ни један од проблема , већ их само радикализује.Нити је истина да је реч,како би они да представе- о толератности либералног Запада и
нетолерантности агресивног муслиманског Истока.
Није ли истина да су карикатуре нациста ,средином тридесетих година прошлога века,које су Јевреје извргавале руглу,биле увод у један страшан геноцид.Слобода није анархија .Оно што не желиш себи и своме народу , не чини ни другима.Слобода јавне речи има своју границу,али има и одговорност.Скарадне карикатуре ,Христа,Мухамеда,Мојсије или Буде ,свеједно ,немају никаквог оправдања.
Да се ,примера ради, у демократској Америци неко усуди да тако скарадне карикатуре објави, не би опстао ни трен. То је тамо немогуће и због етичких разлога. Зато поглавар римокатоличке цркве папа Фрања, ових дана упозорава:“Провокатори попут карикатуриста сатиричног недељника „Шарли Ебдо“,који се изругују религији,могу очекивати одговор сличан ударцу.Не можете да провоцирате и вређате туђу веру“.А посланик Европског парламента Жан Мари Ле Пен иде много даље и оптужује да су „масакр у редакцији париског сатиричног листа „Шарли“,нахушкали ЦИА и Мосад“?
Четрнаест година касније,највећи живи мислилац Ноам Чомски , подсећа Америку и Запад, на терористички чин 1999.против Србије и њене Телевизије, после кога је, уместо терориста и
злочинаца, осуђен директор РТС Драган Милановић,који је заједно са Редакцијом бранио своју земљу и свој народ и 10 година невин лежао у затвору.
Очигледно је да се ради о двоструким стандардима – само оно што је у интересу Запада и што му одговара је дозвољено.Ништа више од тога.Французи су свог држављанина ,пореклом из Туниса ,осудили на 10 месеци затвора због изјаве „Французи су то заслужили“.Где је ту право на слободу говора и другачије мишљење?
У јеку рата у Босни ,коме је опредељујуће допринео исти тај либерални и демократски Запад ,подвргнут сам оштрој критици и оптужбама што сам као главни уредник на првој страни „Дневника“ објавио муџахедина који држи одсјечену српску главу негде у врлетима Босне.Критика се заснивала на узнемиравање јавности и подстицај на рат. А шта је са истином и чињеницама. И откуда муџахедини у Босни?
Када су јуче ,исти ти муџахедини почели да одсецају западњачке главе онда су то биле ударне вести на свим западним и светским медијима.
Тероризам је највеће зло,али погледајмо истини у очи и запитајмо се -ко га и у чије интересе изазива и подстиче.

Posebno interesantan je ovd deo pri kraju.
Nezelim time reci da ostali deo nije interesantan.
Licno smatram da je naveci problem sto najveci deo "demokratskih" zemalja (na celu sa SAD-a) sve ostale gleda kao manje vredne "individue".
Mi znamo zasto je,zato necu sada o tome.
Taj problem (nazalost ) veliki broj politicara zapadnih drzava (a takodjer i gradjani istih) se ni ne "zamara" razmisljanjem o tome da bi i neko drugi mogao biti u pravu?!

Ta prepotencija vecine u "demokratskim" drzavama nas je iz medju ostalog dovela u situaciju u kojoj se danas nalazimo.

U zadnjih nekoliko godina se i na " Zapadu" nesto menja.
"Na zapadu ipak po nesto novo".
Postoje ljudi koji vide da nije "zlato sve sto (prividno) sija".

Ne zelim da skrenem sa teme,ali ova bi nas tema mogla odvesti u "mnoge" pravce.
Druge diskusije bi se mogle voditi.

Kratko receno.
Osvajacka politika SAD-a i onih koji na to "cute" je celu zemaljsku kugu dovela pred "rub" propasti.
Zasto?
Samo da bi nekoliko lobista oruzija moglo da bude jos bogatiji.
Zar to nije.....
Nemogu ni da nadjem pravi izraza za takvo ponasanje,a da pri tome nekazem preverzno.

Kao sto sam vec napomenuo,moglo bi se sasvim sigurno voditi jedna (najmanje) emisija (celovecernja) i nebi bili gotovi.

Samo kada se nekim osobama nesto protiv Sad-a kaze,odmah skacu spremni kao macka da ti skoce u oci.
Dali je u pitanju neinformisanost''
Dali je upitanju nesto drugo?

Jedno se mora priznati.
SAD-e,bolje receno politicari u SAD-a su uvek znali da manipulisu mase.
Sa "Holiwod osmehom cak i svoje ljude salju u sigurnu smrt,pa kako da nece druge.

I ponovo moram da vas podsetim na



Ko je to video, ome vise niko nemoze da prica da su SAD-e neduzne.

I ne samo kada smo mi u pitanju.


Valter

BEOGRAD - U ranim jutranjim časovima 6. aprila 1941. godine, započeo je masivni napad nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju.Tim napadom Jugoslavija je uvučena u Drugi svetski rat, iako su jugoslovenske vlade, i pre i posle dvadesetsedmomartovskog puča, svim mogućim sredstvima nastojale to da izbegnu.
Nemačka (i njene saveznice Italija, Bugarska i Mađarska) Kraljevinu Jugoslaviju su napale bez objave rata. Koliko se zna, u vazdušnim napadima na Beograd koji su započeli oko 6.30, i trajali, u više naleta, tokom dva dana, učestvovala su 484 nemačka vazduhoplova, od čega 234 bombardera i približno 120 lovačkih aviona.
Precizan broj žrtava nikada nije utvrđen, najčešće se uzima da je bilo 2.274 poginulih. Nemačke procene govorile su da je žrtava bombardovanja biloizmeđu 1.500 i 1.700. U Beogradu je vazdušnim napadima uništen ogroman procenat stambenog fonda i infrastrukture, ali i brojni objekti kulture, među kojima i nacionalna biblioteka.Već u prvom, od ukupno četiri talas bombardovanja, tog dana, stradala je zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.
Tada je u požaru izgoreo fond biblioteke od oko 350.000 knjiga, uključujući i brojne rukopise i razne starine. Aprilski napad na Jugoslaviju je, najverovatnije, bio odmazda za 27. mart 1941. kada je oborena vlada i namesništvo čija je prva ličnost bio knez Pavle Karađorđević. Vlada Cvetković-Maček je dva dana ranije, u nastojanju da nekako održi zemlju van ratnih zbivanja, a posle brojnih pritisaka i uslovljavanja iz Berlina, 25. marta 1941. u Beču, potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu.
Usledile su, u Beogradu, i drugim gradovima zemlje 27. marta 1941. masovne demonstracije, kao izraz podrške puču, i zapadnim saveznicima. Pučistička vlada Dušana Simovića, takođe je učinila sve kako bi izbegla rat, čak je i priznala akt potpisan 25. marta u Beču.
Usledio je napad na Jugoslaviju 6. aprila. Zapravo, napad je počeo tokom prethodne noći na prostoru Đerdapa.Beogradsku vladu je o času napada prethodno obavestio, sasvim precizno, naš vojni ataše u Berlinu pukovnik Vladimir Vauhnik, vrhunski obaveštajac. Jugoslovenska vojska kapitulirala je 17. aprila.

После освајања Славије и околних улица, штаб Пека Дапчевића био је у згради Железнице, у Немањиној. Док је носио једну од Пекових наредби, на углу Ломине и Балканске улице Кевића је погодио шрапнел минобацачке мине.

– Удари ме у потколеницу и обори. Крварим и видим да ми је откинута ногавица испод колена. У амбуланти доктор узео неку гвоздену шипку, гура је у рану и каже да је све у реду, кост није поломљена. Превију ме, а ја нећу у болницу, него се вратим код Пека у штаб. Баш када ми је давао ново писмо, у собу улети мајор и каже: „Друже команданте, заробили смо краља”. Каквог краља, питам се, није ваљада дошао из Лондона. Нећу одмах да кренем, хоћу да га видим кад сам се већ ту затекао. С човеком кога уведоше Пеко се грли и љуби, а ја у чуду. Шта је ово, мој пролетерски командант се љуби с краљем. Каже Пеко: „Ваша висости како сте? Хвала вам, ви нисте издали нашу Србију!” Услужи га, попили су по ракију, а Пеко напише наредбу да се Његовом Величанству изађе у сусрет, да му се обезбеде бензин, кола, следовање, одећа и паре, да му се додели обезбеђење. Коначно сам разумео, био је то принц Ђорђе Карађорђевић, брат краља Александра.

– Отишао сам онда задатком до Теразија, испред Албаније и на Зеленом венцу Немци су пружали снажан отпор, с Бежанијске косе гађали су артиљеријом. Баш на Теразијама чујем да су ћерка и син Драже Михаиловића пришли партизанима. Видим их, Гордана лепа девојка, али сам морао даље. Касније смо се срели, попричали, Гордани је било драго што види тако младог партизанског официра. Тада ни Бранко ни ја нисмо знали да ћемо после рата бити велики пријатељи – каже Кевић.

– У 16.00 сати 20. октобра, борбе за ослобођење Београда су завршене.

http://www.koreni.rs/svabe-traze-pola-vojvodine/


Švabe traže pola Vojvodine


Podunavske Švabe, nekadašnji stanovnici srpske Vojvodine, već odavno zahtevaju vraćanje  imovine. O plaćanju ratne štete Srbiji -nikada ni reč! 1941. godine po statistikama   Kraljevine Jugoslavije, oko 500.000 Podunavskih Švaba i njihovih potomaka, živelo je na teritoriji Vojvodine. Njihovi pretci su masovno naseljavanje započeli još od 1722 do 1727 g. pod Karlom IV. Marija Terezija je intenzivirala dolazak od 1763. do 1773.g. kako bi naselila tada pustu i močvanu zemlju. Dolazak Švaba trajao je sve do polovine 19. veka. Najviše njih je, bežeći od siromaštva i gladi, došlo iz današnje pokrajine Baden-Virtemberg, ranije “Švaben”. Iz Ulma su Dunavom kretali brodovi i splavovi do željenih destinacija tokom Dunava ka Vojvodini. Do propasti austrougarske monarhije 1918.g. Švabe su bili žitelji te monarhije da bi posle pripajanja Vojvodine 25. novembra 1918.g. Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, postali žitelji Srbije, potom Kraljevine Jugoslavije. Srbi su i pre početka Prvog svetskog rata bili većinski narod na teritoriji Vojvodine. Postoje pisani izveštaji da su Srbi  imali miran suživot sa Podunavskim Švabama. Vredne i zanatski obrazovanije Švabe su kroz generacije stekle velika imanja, bili su vlasnici mlinova, radionica, pivara pa čak i ponekih  većih fabrika.

Miran suživot je trajao sve do okupacije Jugoslavije 1941.g. Nekadašnje “dobre komšije” su krenule u masovna proganjanja, hapšenja i ubijanja  Srba, Jevreja i Roma. Mnogi su se dobrovoljno javili u zloglasnu SS diviziju “Princ Eugen” ili u vojne jedinice Vermahta. Podosta ih je ogrezlo u ratnim zločinima. Računa se da je oko 60.000 Švaba poginulo u ratnim dejstvima boreći se na strani SS i Vermaht divizija,  deo je pobeglo pred naletom ruskih i partizanskih jedinica, dok do danas nikada nije utvrđen tačan broj Švaba koji su posle oslobođenja dospeli u komunističke logore. U njma je prema srpskim izvorima umrlo oko 30.000 ljudi.

Po Podstamskom sporazumu pobednika iz 1945.g. oko 14 miliona Nemaca čiji su se preci i pre nekoliko stotina godina doselili  na tuđe teritorije, bili su proterani. Isto pravo za proterivanje su od saveznika zahtevale i jugoslovenske vlasti, ali za to nisu dobile dozvolu. Titova administracija je ipak sve do 1955.g. prvo proterivala, zatim je dozvoljavala iseljavanje Švaba. Oko 1960.g. u Vojvodini je ostalo samo hiljadu-dve ljudi, koji su se kao komunisti bili priključili partizanima.

Svabe -bezanje pred Crvenom armijom i partiznima
Dunavske Švabe beže iz Vojvodine  oktobra 1944.g.
Na kolima njihova i verovatno napljačkana imovina

Švabe iz Vojvodine je prihvatila nemačka pokrajina Baden-Virtemberg i omogućila im je kroz beskamatne kredite, velikodušne nadoknade za izgubljenu imovinu idr. dovoljno sredstava da u novoj sredini započnu bolji život. Često bolji od domaćeg stanovništva koje je više stradalo u Drugom svetskom ratu od Podunavskih Švaba! Nakon stvaranja Savezne Republike Nemačke 1949.g. novim vlastima su bili potrebni verni glasači. To su bili milioni u Nemačku doseljenih “Folksdojčera” – Nemaca, koji su poput Švaba, ranije živeli u više evropskih država. Njihova “vernost” je kupljena velikim finansijskim dotacijama.

Podunavske Švabe su se, kao i grupacije Nemaca proteranih iz drugih u ratu okupiranih država, zahvaljujući velikom posleratnm prilivu novca iz fondova nemačke države, što traje i danas, veoma brzo organizovali. Osnovali su udruženja, izgradili klubske prostorije, osnovali zavičajne muzeje. Prognanici su uzeli  učešća u političkom i javnom životu Baden-Virtemberga i drugih nemačkih pokrajina. Ni jedna odluka više nije mogla da prođe neki pokrajinski ili čak savezni parlament bez  “aminovanja” organizacija prognanih. Počelo je izdavanje novina i knjiga. U izdanjima Švaba je redovno prekrajana istorija jer su pisane  žalopojke o njihovoj “zloj sudbini u Titovoij Jugoslaviji”, otimanju imovine, ubijanjima u logorima, umiranja u zatvorima itd. Jedino što se i tada i u današnjim publikacijama nigde i nikada nije pomenulo, bilo je  njihovo učešće u ratu na strani SS i Vermaht-jedinica, ubijanja nedužnih, prisvajanja srpske i jevrejske imovine u Vojvodini.

Kontakti Podunavskih Švaba sa bivšom postojbinom su bili na nuli, ni jugoslovenske vlasti nisu želele  nikakve kontakte sa njima. Tek posle raspada Jugoslavije i kasnijih promena 2000.g. u Srbiji, diplomatsko-konzularna predstavništva su dobila nalog, da se uspostave kontakti sa organizacijama Podunavskih Švaba. Već od 2001.g. su udruženja Švaba organizovale posete Vojvodini, počeli su uređivanje svojih grobalja, dizali su spomenike gde su navodno skončali njihovi pretci, bez obzira da li su oni bili pripadnici SS divizija ili “obični paori”, tražili su kontakte sa vojvođanskim muzeijma i “stručnjacima” koji su bili spremni da potvrde, ne pominjući srpske, nego samo švapske patnje.
Svabe i pored naredbe -bezanje
Faksimil nadebe da Švabe iz Bačke, ne smeju da napuste Vojvodinu -a oni ipak pobegli

Posebno aktivan je bio predsednik Nemačkog Saveza Podunavskih Švaba, Hans Supric, rodom iz Bačke Palanke, koji je već desetinu puta posećivao Vojvodinu i mesta gde su pre Drugog rata živele Švabe. U poseti je bio. bez da je iko pokušao da ga kao ratnog zločinca zadrži na srpskoj granici, i zloglasni Peter Egner. Neko je njegovo ime na vreme uklonio iz kompjuterske liste ratnih zločinaca. On je od 1941. do 1943.g. samo u Beogradu organizovao i naredio ubistva 17.444 Jevreja, Srba, komunista i Roma. Živeo je u SAD koje očigledno nisu želele da ga izruče Srbiji! Pomenimo da su do pre nekoliko godina, bez da ih je srpska strana ikada potraživala, u Štutgartu bili živi i zločinci dr Ričard Derner iz Inđije, šef Kulturbunda, i Adam Hofman iz novosadskog Gestapoa.

U posetu Švabama su dolazile i delegacije vojvođanskih gradova, posebno onih na čijem su čelu bili ljudi iz DS-a, npr. iz Inđije, Pazove, Bačkog Jarka itd. Na proslavi “50 godina reintegracije Podunavskih Švaba u Baden-Virtemberg” 2004.g. u Štutgartu, po prvi put je takvom skupu prisustvovao predstavnik srpske ambasade iz Berlina Boro Šuput. Od tada je  održavanje kontakata sa Švabama postalo obligatorno. Hans Supric pokušava i kontakte sa srpskim klubovima. Folklorni ansambl Švaba je nedavno učestvovao na proslavi jednog srpskog kluba u Štutgartu.

Podunavske Švabe se nikada nisu odrekli svojih zahteva da im se vrati konfiskovana imovina u Vojvodini. Na protiv, njihovo udruženje je publiciralo informacije, kako i kada da zatraže povraćaj imovine, bez obzira na to, da ih je Nemačka već obeštetila i da ona nikada Srbiji nije isplatila ratnu oštetu! Na jednom velikom skupu pre četiri godine u Sindelfingenu glavna tema je bila zahtev za vraćanje  imovine. Preko 300 prisutnih je pokazivalo tapije imanja iz 1940.g.  a neki čak i iz 1943.g., verovatno otete od predhodnih vlasnika. Naslednici pognanih iz Vojvodine su tvrdili da će, čim Srbija dobije saglasnost za prijem u EU, tražiti da im se imovina vrati a to je, prema navodima nemačke strane, pola Vojvodine!

Pojska, Češka i Slovačka su u predpristupnim dogovorima postigli sporazum da Nemci, vlasnici nekadašnjih imanja u tim državama, neće moći da zahtevaju povratak. Da li će to biti omogćeno i Srbiji ostaje da se vidi. Ko zna, možda zahteve za autonomijom Vojvodine Pajitća i njegovih, izašle ovih dana na videlo, guraju baš Nemci i njihove službe. Oni kažu, da polažu “istorijsko pravo na Vojvodinu” i žele da “zaštite” ’nekadašnju imovinu svojih državljana na sveru Srbije.

P. Rakočević

Doček i za Jošku Broza

Na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, dva dana pre početka parade, u ranim jutarnjim satima pojavio se i Titov unuk, Joška Broz. Iz Beograda je doputovao avionom kompanije "Aeroflot", a domaćini iz Moskve su mu ukazali vidno poštovanje. Jedan prijatelj Joške Broza kazao nam je da predstavljaju "stari puk", mada je sa njima bila i "mlada garda".

http://www.koreni.rs/svabe-traze-pola-vojvodine/


Švabe traže pola Vojvodine


P. Rakočević

Jos jedan dokaz sta je cilj "demokraciji".

Razmislite dobro,ko je kriv za sve ovo?

Dali hocete i dalje da budete "ovcice" i verujete ono sto vam se svakodnevno nudi?


Valter

http://www.peticije24.com/108163

http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/video-papi-ce-klecati-kolena-kad-bude-gledao-zavrsen-film-o-jasenovcu-i-mucenom-starcu-vukasinu-clanak-1982341


Procitajte i donesite sami svoj zakljucak


Valter

www.yugopapir.com/prota-milan-smiljanic-predsednik-subnor/html

Intervju, Ljubisa Ristic, sluzba, jedina domovina

bar na tlu SFRJ, da se ispljuje socijalizam,i da se otvori mogucnost,nezdravim,nacistickim da, se rehabilituju,reinkarniraju kao sto jesu,svedoci smo svi zajedno.Proslost,je stvar istorije a ne politike i koje kakvih,slebdenika jedne strane "naoruzane",tabloidima !!

U niti u jednoj od novo ("staro") nastalih drzava na podruciju bivse SFRJ nema politicara koji gleda u buducnost regije.

To je najzalosnija cinjenica.

Imam utisak da se ponekad ponasaju kao da su u "zabavistu".

Nezreli,neiskusni kao mala deca.

Rade sve ono sto gradjanima nije potrebno.

Nerade ono sto bi gradjanima bilo potrebno.

Nije uopste ni cudo sto za sve samo krive one kojih nema.

Ti nemogu da se brane.

Tako je najlakse.

To je i razumljivo.

Oni koji nemaju znanja za "gledanje u buducnost" slusaju one koji to imaju.

U nasem slucaju je to EU.

Onaj "TOTALITARNI SISTEM" u kom je najveci deo radnicke klase ziveo dobro,nije uredu.

Sadasnja situacija u kojoj najveci deo radnicke klase nezivi dobro,to je u redu.

Najzalosnije je to,sto ta ista radnicka klasa i dalje cuti??

DOKLE??

Verovatno sam ja "stara budala" koja pojma nema o demokratiji.

Ocito da nasto nestima.

Ili samnom,ili......

"SVAKI NAROD IMA ONAKVU VLADU, KAKVU I ZASLUZUJE".


Valter

Kada,sa obe strane "utihnu nacionalisti", a progovori "trziste i statistika", Kitarevickina Rijeka, Luka Rijeka i Bakar, sa vodecom spedicijom Transadriad su imale,promet usluga, izrazeno u tonama..20.000.000 tona godisnje,poredjenja radi, Nemacka, spedicija Senker je imala,jedna od jacih, sa 37.ooo ljudi na kugli,25.000.000 tona.Bilo bi lepo,da na TV,okrugom stolu, gostuje, Kitarevicka,Vedrana Rudan,i neko iz Luke Rijeka,posto ne moze niko iz medjunarodne spedicije Transadria,posto je unistena, i objasne."sta je to EU demokratija,zdelala",naravno,moze, na dobrovoljnoj osnovi,da se pridruzi i Luka Koper,sa Intereuropom, da "uvelicaju skup".

www.subnor.org.rs/idemo-dalje

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/bilo-nam-je-bolje-nego-danas-vecina-srba-i-dalje-zali-za-jugoslavijom-clanak-2731475

BILO NAM JE BOLJE NEGO DANAS: Većina Srba i dalje žali za Jugoslavijom

ZAGREB - U Srbiji za bivšom Jugoslavijom žali čak 71 odsto stanovnika, dok za zajedničkom državom najmanje žale na Kosovu i u Hrvatskoj, pokazuju rezultati regionalnog megaprojekta Strategija simbolicne izgradnje nacije u državama Jugoistocne Evrope, piše Tportal.

www.vidovdan.org/ruska-pravoslavna-crkva-se-protivi-uklanjanju-lenjina-sa-crvenog-trga

http://www.yuhistorija.com/serbian/kultura_religija_txt00c5.html


Srđan Barišić

Srpska pravoslavna crkva i Jugoslavija

Analiza slučaja 5


Na početku XX veka Srpska pravoslavna crkva1 uživala je privilegovani društveni položaj, visok ugled i veliki nacionalni i kulturni značaj. U ustavu Kraljevine Srbije iz 1903. godine, pravoslavlje se određuje kao zvanična, državna religija, veronauka je obavezan školski predmet, državni praznici se obeležavaju crkvenim obredima, sve verske službenike plaća država, kao i druge državne službenike. Pravoslavlje i Srpska pravoslavna crkva su bile deo službene kulture u funkciji legitimizacije društvenog poretka. Ovaj “stimulativni idealno-tipski obrazac” bio je na delu do završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu Kraljavina SHS), „mada se može činiti da se taj afirmativni period po Srpsku pravoslavnu crkvu može produžiti do početka Drugog svetskog rata” (Blagojević, 2005:157).

Ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve, zvanično 1920. godine, postignuto je uz saglasnost Carigradske parijaršije, pod čijom jurisdikcijom su bile eparhije u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i tzv. staroj Srbiji. Tradicionalno povlašćeni položaj Srpske pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Crnoj Gori već je faktički bio eliminisan Krfskom deklaracijom iz 1917. godine i posebno proklamacijom kralja Aleksandra iz 1919. godine, u kojoj je bila naglašena ravnopravnost svih vera u budućoj državi.

Vidovdanski ustav, 1921. godine, proglasio je načelo slobode vere i osigurao je teorijsku ravnopravnost verskih zajednica, a priznate konfesionalne zajednice proglašene za ustanove sa specijalnim položajem i specijalnim privilegijama.

„Vaspostavljanje“ duhovne jurisdikcije

Stvaranjem Kraljevine SHS, 1. decembra 1918. godine, u jednoj državi našli su se gotovo svi delovi nekadašnje Pećke patrijaršije, odnosno pomesne crkvene oblasti Srpske pravoslavne crkve, od kojih je jedino Mitropolija Srbije bila autokefalna. Izvan granica nove države, a time i izvan ujedinjene Srpske pravoslavne crkve, ostali su samo Zadar, Skadar i Budim, kao i veći deo Temišvarske eparhije (Slijepčević, 2002a:4). Pećka patrijaršija, nakon što je rasformirana, 1766. godine potpala je pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije, a delovi crkvene organizacije funkcionisali su u različitim društevno-političkim okolnostima, drugačije organizovani i razjedinjeni.

Pomesna Srpska crkva u Srbiji stiče autokefalnost 1878. godine i ima status Beogradske mitropolije. Najvišu duhovnu vlast predstavljao je Sveti arhijerejski sabor, koga su sačinjavali svi eparhijski arhijereji u Srbiji pod predsedništvom arhiepiskopa beogradskog i mitropolita Srbije.

Pomesna crkva u Vojvodini, Slavoniji i Hrvatskoj bila je naslednica nekadašnje Krušedolske mitropolije, autonomne crkvene oblasti u sastavu Pećke patrijaršije, a kasnije je imala status Karlovačke mitropolije, sa mitropolitom na čelu. Nakon proglašenja Srpskog Vojvodstva 1848. godine, mitrpolit je proglašen za patrijarha, a pukovnik regimente za vojvodu.

Pomesna Srpska crkva u Crnoj Gori nakon proglašavanja Crne Gore kneževinom 1852. godine i razdvajanja državne i crkvene vlasti,2 imala je status Cetinjske mitropolije, sa raško-zahumskom eparhijom i obnovljenom pećkom eparhijom.

Pomesna Srpska crkva u Bosni i Hercegovini je od 1766. godine bila pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, odnosno rukovodstvom episkopa Grka fanariota. Funkcionisale su četiri organizacione celine: Dabrobosanska mitropolija, Zahumsko-hercegovačka, Zvorničko-tuzlanska i autonomijom osnovana eparhija banjalučko-bihaćka.

Pomesna Srpska crkva u Dalmaciji i Boki Kotorskoj imala je status Bukovinske mitropolije, a Sveti arhijerejski sinod na čelu sa mitropolitom je zasedao u Beču, nakon odobrenja Franje I Josifa.

Pomesna Srpska crkva u Staroj Srbiji i Makedoniji je od 1766. godine pod upravom Carigradskog patrijarha i fanariotskih episkopa, a posle Drugog balkanskog rata svi ovi prostori ušli su u sastav Kraljevine Srbije.

Već krajem januara 1918. godine u Sremskim Karlovcima sastala se konferencija predstavnika svih delova Srpske pravoslavne crkve i započete su pripreme za ujedinjenje svih crkvenih oblasti u jednu celinu. Odluku episkopa o ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve proglasio je regent Aleksandar kraljevskim ukazom, 17. juna 1920. godine. Zvanični naziv srpskog patrijarha bio je „srpski patrijarh pravoslavne crkve kraljevine SHS” (Slijepčević, 2002:375). Sveti arhijerejski sabor ujedinjene Srpske pravoslavne crkve, 12. novembra 1920. godine, izabrao je dotadašnjeg mitropolita Srbije Dimitrija Pavlovića za prvog patrijarha obnovljene Srpske patrijaršije.

Srpska pravoslavna crkva
između ideala simfonije i realnog cezaropapizma

Izbor prvog patrijarha ujedinjene Srpske pravoslavne crkve ukazao je na istrajnost tradicije odnosa između države i Srpske pravoslavne crkve još od dobijanja crkvene autonomije. Vlada nije priznala prvobitan izbor Svetog arhijerejskog sabora, već je izdala uredbu o izboru prvog patrijarha ujedinjene Srpske pravoslavne crkve, kojom se određuje da ga bira Izborni sabor između trojice kandidata, koje predloži Sveti arhijerejski sabor. Izborni sabor, osim episkopa i sveštenika, činio je i veliki broj visokih državnih funkcionera, bez jasnog kriterijuma konfesionalne pripadnost (Slijepčević, 2002:376). Da je reč o tradiciji odnosa države prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, svedoči i zapažanje Dimše Perića da za vreme života patrijarha Dimitrija (1846-1930), Sveti arhijerejski sabor nikada nije raspravljao o pitanju izbora patrijarha (Perić, 1999:210).

Načelo simfonije odnosa između države i crkve preuzeto je iz Vizantije, a Sveti Sava je isto načelo uneo u Zakonopravilo ili Nomokanon. Međutim, osvrt na istoriju odnosa države i crkve, pokazuje da je simfonija više bila ideal no realnost.

Već u vreme drugog mitropolita autonomne Srpske crkve bilo je jasno da država zauzima poziciju neprikosnovenog sagovornika u dijalogu države i crkve. Pozivajući se na Ustrojenije duhovnih vlasti Knjaževstva Serbskog, koje je država, tačnije knez Miloš, takođe nevoljno i nakon dugog odlaganja prihvatila, nakon neuspeha u pregovorima sa državom oko statusa sveštenstva u odnosu na policijski zakon, mitropolit Petar Jovanović bio je prinuđen da podnese ostavku u januaru 1859. godine.

Njegov naslednik, mitropolit Mihailo bio je isključen iz procesa donošenja Zakona o crkvenim vlastima, kojim se stavlja van snage Ustrojenije iz 1847. godine. Zakon je obezbedio državi kontrolu rada svih crkvenih tela, a ministar prosvete i crkvenih dela dobio je veoma široka ovlašćenja.

Nakon što su zajednički, na osnovu odluka Berlinskog kongresa, izdejstvovali od Carigradske patrijaršije Tomos o autokefalnosti Srpske crkve, koji je izdat 20. oktobra 1879. godine, između duhovnih i svetovnih vlasti došlo je do oštrog sukoba: mitropolit Mihailo se u svom radu oslanjao na Rusiju, gde se i školovao, a Srbija se u spoljnoj politici počečela okretati prema Austriji. Kriza odnosa manifestovala se nakon što je kralj potpisao Zakon o taksama bez saglasnosti i znanja Svetog arhijerejskog sabora Beogradske mitropolije i mitropolita Mihaila, a produbila se mitropolitovim odbijanjem da razvede brak kralja Milana i kraljice Natalije, jer nisu postojali kanonski razlozi za to. Kralj Milan je, 18. oktobra 1881. godine potpisao ukaz kojim se mitropolit „razrešava od administracije Arhiepiskopije beogradske i Mitropolije srpske”.

Izmenama i dopunama zakona iz 1882. godine, vlada je obezbedila još veći uticaj na sva crkvena tela, a izborni sabor, koga su većinom činili svetovnjaci, 20. marta 1883. godine jednoglasno je izabrao za mitropolita Teodosija Mraovića, koji je hirotonisan u Sremskim Karlovcima. Tom prilikom razrešeni su episkopi koji su odbili da učestvuju u radu izbornog sabora i da hirotonišu mitropolita Teodosija.

Nakon abdikacije kralja Milana, namesništvo je ukazom, 27. maja 1889. godine razrešilo mitropolita Srbije Teodosija i episkope Dimitrija i Nikanora, a sutradan donelo Ukaz kojim se mitropolit Mihailo vraća na svoje mesto, čime je prekinuto višegodišnje nekanonsko stanje.

Nakon smrti mitropolita Mihaila, izborni sabor, februara 1898. godine, izabrao je mitropolita Inokentija Pavlovića, tokom čijeg mandata je došlo do izmirenja kanonskih arhijereja sa nekanonskim episkopima iz vremena mitropolita Teodosija, Dimitrijem3 i Nikanorom. Krunišući kralja Petra Karađorđevića 1904. godine, mitropolit Inokentije je uspeo da povrati običaj krunisanja i miropomazanja kralja. „U njegovo vreme nije bilo sukoba sa državom – bilo je uglavnom onako kako je država htela” (Perić, 1999: 190).

Poslednji poglavar autokefalne Srpske mitropolije, nakon smrti mitropolita Inokentija, izabran je iz drugog pokušaja, „u uzavreloj atmosferi” (Perić, 1999:191) 18. avgusta 1905. godine. Vreme Mitropolia Dimitrija obeležio je skandal u Narodnoj skupštini, koji je doveo do penzionisanja episkopa niškog Nikanora, a naravno, još više Balkanski ratovi i Prvi svetski rat. Mitropolit sa vladom i vojskom polazi na put preko albanske golgote; pećki mitropolit Gavrilo Dožić ostao je u Peći i prove Prvi svetski rat u ropstvu u Mađarskoj.

Srpska pravoslavna crkva u Kraljevini SHS/Jugoslaviji

Kraj Prvog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je dočekala sa velikim ljudskim i materijalnim gubicima. Od oko 3000 sveštenika, koliko ih je bilo na početku rata, umrlo ih je i nestalo 1056, dakle više od trećine (Slijepčević, 2002:374). Već 1920. godine, svi zemljišni posedi Srpske pravoslavne crkve došli su pod udar agrarne reforme, a mnogi oduzeti posedi nisu bili preneti na nove korisnike, pa je Srpska praovlsavna crkva godinama plaćala poreze.

Nova država je bila višekonfesionalna. Prema popisu stanovništva iz 1921. godine, 46,8 odsto ukupnog stanovništva deklarisalo se kao pripadnici pravoslavne veroispovesti, 39,4 odsto izjasnilo se kao rimokatolici, a 10,9 odsto kao muslimani.

Proklamacijom regent Aleksandra od 6. januara 1919. godine ukinut je povlašćeni položaj Srpske pravoslavne crkve i zamnjen je ravnopravnošću priznatih veroispovesti.

Ustavom Kraljevine SHS, koji je donet na Vidovdan 1921. godine, usvojeni su principi Krfske deklaracije po pitanju ravnopravnosti vera, preciznije, sadržaj sedme tačke pomenutog dokumenta: Sve priznate veroispovesti vršiće se slobodno i javno. Pravoslavna, rimokatolička i muhamedanska veroispovest, koje su po broju sledbenika najjače u našem narodu, biće jednake i ravnopravne prema državi.

Donešenjem Uredbe o centralizaciji upravne i sudske vlasti u srpskoj patrijaršiji, kojom se, prema članu 16, „stavljaju van snage sve one odredbe posebnih zakona, odnosno crkveno-avtonomnih uredaba, koje se ovoj Uredbi protive” (Slijepčević, 2002:377) prenet je deo zakona koji su pre crkvenog ujedinjenja važili za Srpsku pravoslavnu crkvu u Kraljevini Srbiji. Uredba o ustrojstvu Ministarstva vera, doneta 31. juna 1919, stavila je Srpsku pravoslavnu crkvu pod državnu kontrolu u svim versko-političkim poslovima ukoliko spadaju u krug državne delatnosti, a član 3. ove uredbe munistru vera daje ovlašćenja da u Srbiji i Crnoj Gori vrši „svu upravnu vlast u vrhovnoj instanci” (Slijepčević, 2002:378).

Nakon brojnih predstavki sinoda povodom intervencija ministra pravde na postojeći dogovor, Zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi donet je 8. novembra 1929. godine. Crkvena imovina, fondovi i zadužbine, ostali su i dalje pod nadzorom države, koja je sebi zadržala pravo da i dalje vrši eksproprijaciju preostale crkvene imovine, kralj je i dalje imao pravo da potvrdi ili ne potvrdi izbor episkopa i patrijarha, Ministarstvo prosvete je i dalje vršilo nadzor nad autonomnim crkvenim duhovnim školama, odnosno davalo odobrenje za njihovo osnivanje i za nastavni plan. Zakon o izboru patrijarha Srpske pravoslavne crkve od 6. aprila 1930. godine bio je kopija Uredbe o izboru prvog srpskog patrijarha iz 1920. godine, i osiguravao je vladaru i državi dosta veliki uticaj na izbor patrijarha. Ipak, u materijalnom pogledu, država je izašla u susret Srpskoj pravoslavnoj crkvi: određena je stalna materijalna pomoć crkvi, zvanična crkvena prepiska oslobođena je plaćanja poštanskih taksi, razrezivanje tzv. „patrijaršijskog prireza” na državljanje pravoslavne vere.

U ovakvim uslovima novi ustav Srpske pravoslavne crkve stupio je na snagu 24. novembra 1931. godine. Odredbe o potvrđivanju izbora patrijarha i episkopa prešle su u ustav, a svi činovnici crkvenih nadleštava i ustanova morali su, isto kao i državni činovnici, polagati zakletvu vernosti kralju. Patrijarh je bio član Krunskog saveta, i imao je privilegije pripisane njegovom visokom položaju. Ovaj povlašćeni položaj patrijarhov odraz je stare tradicije srpske države u kojoj je patrijarh bio prva ličnost do kralja i uživao naročito poštovanje. Na predlog ministra pravde, a u sporazumu sa patrijarhom i sa pristankom Ministarskog saveta, kralj je postavljao 12 lica, svetovnjaka, članova Patrijaršijskog upravnog saveta, koji je predstavljao “vrhovno uredbodavno pretstavništvo u poslovima spoljašnje crkvene uprave” (Slijepčević, 2002:382).

Pitanje veronauke rešeno je tek 1933. godine, donošenjem Zakona o verskoj nastavi u narodnim, građanskim, srednjim i učiteljskim školama, a sve do Drugog svetskog rata, sva korespondencija, dostavljanje i pismeni kontakt koje je Srpska pravoslavna crkva imala s licima i ustanovama u inostranstvu obavljali su se preko Ministarstva inostranih poslova. Nasleđena iz Kraljevine Srbije, ova politika je vođena samo prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno ostale verske zajednice slobodno su i nekontrolisano obavljali korespondenciju sa inostranstvom. (Perić, 1999:212).

Sukobi duhovne i svetovne vlasti u Kraljevini Jugoslaviji

Srpska pravoslavna crkva se u nekoliko navrata otvoreno sukobila s državom. Prvi otvoreni sukob nastao je neposredno nakon smrti patrijarha Dimitrija, 24. marta 1930. godine, kad je istog dana, kralj „u tajnosti i iza leđa Arhijerejskog sinoda” potpisao pomenuti zakon o izboru patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Sveti arhijerejski sinod, kojim je predsedavao mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, oštro je reagovao na zakon zahtevajući njegovu promenu. Dan pre zakazanog izbornog sabora, Sinod je kolektivno podneo ostavku, a kralj i vlada su odlučili da se promeni sporni član zakona i da se uvaže predlozi Sabora Srpske pravoslavne crkve. Od tri kandidata koje je izabrao izborni sabor, kralj je ukazom postavio mitropolita skopskog Varnavu za patrijarha.

Najveći sukob između Srpske pravoslavne crkve i države bio je povodom konkordata. Vlada je pripremila konkordat u sporazumu sa Vatikanom bez ikakvog konsultovanja sa (većinskom) Srpskom pravoslavnom crkvom; konkordat je izglasan u Narodnoj skupštini 23. jula 1937. godine, a naredne noći je umro patrijarh Varnava.4 Nekoliko dana pre izglasavanja spornog sporazuma u Narodnoj skupštini, planirana molitvena litija za ozdravljenje patrijarha ulicama Beograda, podržana političkom opozicijom, prerasla je u masovne demonstracije, u istoriji poznate kao „Krvava litija”. Srpska pravoslavna crkva je ekskomunicirala sve ministre i poslanike pravoslavne vere koji su glasali za konkordat, a država je uvela cenzuru oglašavanja Svetog arhijerejskog sinoda. Konkordatska kriza dovela je do prekida svih kontakata između Srpske pravoslavne crkve i Kraljevine Jugoslavije. Tek u februaru 1938. godine, nakon pismenih garancija da konkordat neće biti ozakonjen, da će Srpska pravoslavna crkva ubuduće biti konsultovana, da će sve žrtve konkordatske krize biti amnestirane, a nakon izbornog sabora, namesništvo je ukazom postavilo mitropolita Gavrila za patrijarha.

Osnivanje Banovine Hrvatske kao autonomne teritorijalne jedinice unutar Kraljevine Jugoslavije, takođe je predstavljalo osnovu novih sukoba između Srpske pravoslavne crkve i države, koji zbog bliskog izbijanja Drugog svetskog rata nisu dobili formu konkordatske krize. Sporazum Cvetković-Maček, kojim je znatan deo jurisdikcije Srpske pravoslvne crkve potpao pod vlast Banovine Hrvatske, tumačen je kao još jedan u nizu ataka na pravoslavlje i srpski entitet u Kraljevini Jugoslaviji. O ozbiljnosti i značaju koga je Srpska pravoslavoslavna crkva pridavala ovom sporazumu, svedoči i poslanica Svetog arhijerejskog sabora za Božić 1940. godine: “Sveti arhijerejski sabor zna da prilikom preuređaja bivaju i poremećaji i nepravde, jer i do njega dopiru s mnogih strana vapaji nezadovoljstva; ali veruje da na tome ne može i neće ostati, jer čvrsto veruje da srpska krv, prolivena za stvaranje i veličinu ove otadžbine, za narodno i državno jedinstvo nije uzalud prolivena; veruje da životi prineseni na žrtvu za oslobođenje sve braće Srba, Hrvata i Slovenaca, ne mogu biti prezreni, nego da je nadčovečanskim naporima stečena jednakost i sloboda za svakog brata u domovini” (Slijepčević, 2002:383).

Početkom Drugog svetskog rata, patrijarha Gavrila je 23. aprila 1941. godine Gestapo uhapsio u manastiru Ostrog. Episkopi koji su izbegli stradanja, okupili su se u Beogradu sa mitropolitom skopskim Josifom i organizovali su rad Svetog arhijerejskog sinoda onako kako je to u tim uslovima bilo moguće.

Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata

Kraj Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je dočekala s razorenom organizacionom strukturom, gubitkom čak četvrtine svešteničkog kadra i ogromnom materijalnom i finansijskom štetom. Od više od 4200 pravoslavnih crkava i kapela, kao i 220 manastira, tokom Drugog svetskog rata uništeno je bilo 330 crkava, 49 kapela i 17 manastira, a ozbiljno je bilo oštećeno čak 335 crkava, 23 kapele i 17 manastira. Najveća razaranja su bila na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (NDH) (Radić, 1995:125).

U materijalnom pogledu, Srpska pravoslavna crkva se našla u najtežoj poziciji od ujedinjenja: bili su iscrpljeni gotovo svi izvori prihoda, državna subvencija, kao i svi prirezi (patrijaršijski, eparhijski i crkvenoopštinski), bili su ukinuti, svi fondovi su bili uništeni, a ono zemlje što je preostalo posle agrarne reforme iz 1920. godine došlo je pod udar nove agrarne reforme. Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je 70.000 hektara zemlje i šume, a nacionalizovano je 1180 crkvenih zgrada (Slijepčević, 2002a:170). Mitropolit Josif i Sveti arhijerejski sinod odbijali su da, u odsustvu patrijarha, vode razgovore s državnim vlastima o regulisanju položaja crkve u državi, te je vlada FNR Jugoslavije, polovinom novembra 1946. godine, odlučila da omogući povratak patrijarhu Gavrilu u zemlju.

Ustav FNR Jugoslavije izglasan je 31. januara 1946. godine i proklamovao je potpunu odvojenost verskih zajednica od države. Prilikom pisanja novog ustava, predstavka Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve za očuvanje crkvenog braka nije uzimana u obzir.

Član 25. ustava, kojim se proklamuje odvajanje crkve od države, prenet je i u novi ustav od 13. januara 1956. godine.

Novouspostavljena politička vlast ubrzo je demonstrirala negativni stav prema religiji i verskim zajednicama, donošenjem niza sistemskih zakonskih propisa koji su marginalizovali, demonopolizovali, depolitizovali i ekonomski dodatno oslabili sve religijske organizacije u zemlji, pa i Srpsku pravoslavnu crkvu. Odvajanjem crkve od države, laicizacijom prosvete, odnosno odvajanjem škole od crkve i zabranom verskog obrazovanja u javnim školama, kao i izdvajanjem Bogoslovskog fakulteta iz sastava Beogradskog univerziteta (1952. godine), država je direktno oslabila privrednu, javnu, političku i kulturnu moć i uticaj crkvene hijerarhije i religije na stanovništvo (Blagojević, 2005:160). Ovaj postratni „administrativni tip državne politike” karakteriše odnos suprotstavljenosti ili sukoba između državno-partijske birokratije i verskih zajednica, kao i nastojanje države da određenim merama do kraja suzi prostor delovanja crkve, što ona vrlo brzo i uspeva, stavljajući je pod svoj nadzor i kontrolu (Blagojević, 2005:165-166).

Celokupno razdoblje od 1945, do 1970. godine moglo bi se podeliti na dva perioda: 1) period izražene represije državnih organa u odnosu na verske zajednice, sa jedne strane i njihovog vidljivog otpora do 1953-54. godine, 2) period prilagođavanja i traženja održivog modela odnosa, od polovine pedesetih pa do polovine šezdesetih godina. U drugoj fazi, posle 1953-54. godine ideološki pritisak je postepeno popuštao (Radić, 2007:285). Sredinom šezdesetih godina, s ekonomskom i političkom liberalizacijom socijalističkog društva, postepeno popušta jak politički pritisak na verske zajednice, odnosno dolazi do liberalizacije odnosa države i verskih zajednica, ali istovremeno dolazi i do lojalnijeg i kooperativnijeg odnosa verskih zajednica prema socijalističkoj državi.

Kao i neposredno pre, tako i tokom Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva nije bila naklonjena komunistima koje je smatrala bezbožnicima, već je bila monarhistički nastrojena, vezana za nacionalističku desnicu, četnički pokret Draže Mihailovića. Tu sklonost ispoljavala je u svojim obredima, na primer, pomenom kraljevog imena na liturgiji i posle završetka rata.5 U bespoštednom obračunu socijalističke države s četničkim pokretom i monarhističkim uređenjem nakon Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva izgubia je ideološko-političku, pa i materijalnu potporu države.

Antikomunistički stav unutar Srpske pravoslavne crkve najjasnije je artikulisan u časopisu „Hrišćanska misao“,6 u kom je ukazivano na sve veću komunističku opasnost u zemlji i delovanje Narodnog fronta. Kao primer može poslužiti uvodnik novembarskog broja 1939. godine, pod naslovom „Sumorne teze u obliku apela crkvi“, koji predstavlja „sažet Memorandum o duhovno-političkom stanju u zemlji” (Slijepčević, 2002a:9), a u kom se navodi: „Crkva danas nema opasnijeg neprijatelja od komunizma. Svi su razlozi, a najviše duh i smisao postojanja crkve, da odlučno stupi u borbu protiv komunizma. Borba se mora povesti odmah i odlučno. Ceo narod se može i mora mobilisati“.7

Raskoli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

Posle Drugog svetskog rata u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dogodila su se dva formalna raskola. Prvi je slučaj kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve (MPC), čije pokretanje datira još od marta 1945. godine, kada je „Inicijativni odbor u Skoplju“ artikulisao zahtev za osnivanje samostalne pravoslavne crkve u Makedoniji i uspostavljanje nekadašnje Ohridske arhiepiskopije.

Formalno, do proglašenja Makedonske pravoslavne crkve došlo je početkom oktobra 1958. godine na narodno-svešteničkom saboru u Ohridu. Prvi ustav Makedonske pravoslavne crkve, donet 6. oktobra 1958. godine, proglasio je da se Makedonska pravoslavna crkva „nalazi u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko njenog poglavara Nj. Sv. patrijarha Srpske pravoslavne crkve“. Krajem 1966. godine, Sinod Makedonske pravoslavne crkve zatražio je da se ovoj crkvi prizna autokefalnost, što je dodatno pogoršalo odnose između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve. Na sastanku u Beogradu, mitropolit Dositej i njegovi episkopi otvoreno su izašli sa zahtevom da se Makedonskoj pravoslavnoj crkvi da autokefalnost. Nakon što je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve odbio njihov zahtev, saziva se „crkveno-narodni sabor“ u Ohridu 19. juna 1967. godine, koji je samovoljno proglasio autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Srpska pravoslavna crkva je ovu crkvenu organizaciju smatrala raskolničkom i prekinuta je svaka komunikacija.

Početkom šezdesetih godina, sveštenici Srpske pravoslavne crkve iz dijaspore sve intenzivnije su kritikovali sveštenike u Jugoslaviji da su preterano popustljivi i saradljivi sa komunističkim vlastima. Drugi raskol nastao je upravo u dijaspori, kad je, nakon podele Američko-kanadske eparhije, 1963. godine, došlo do suspendovanja episkopa američko-kanadskog Dionisija8 koji nije prihvatio odluke Svetog arhijerejskog sabora o stvaranju tri nove eparhije. Naime, nakon odluke o podeli Američko-kanadske eparhije, episkop Dionisije je sazvao Deseti crkveno-narodni sabor, 10-14. novembra 1963. godine, na kom je odlučeno da se ne prihvate nikakve odluke, rešenja i instrukcije Svetog arhijerejskog sabora iz Beograda dok u Jugoslaviji vlada komunistički režim, kao i da se Eparhija američko-kanadska proglasi za slobodnu i nezavisnu. Nakon raščinjenja episkopa Dionisija, koga je Sveti arhijerejski sabor, u martu 1964. godine, vratio u red svetovnjaka pod imenom Dragoljub Milivojević, većina crkveno-školskih opština u Australiji prilazi raščinjenom episkopu. U Australiji je sazvao Prvi crkveno-narodni sabor u Melburnu, 31. oktobra 1964. godine, na kome je osnovana Slobodna srpska pravoslavna crkva, Eparhija za Australiju i Novi Zeland. Manastir Nova Gračanica kod Čikaga bilo je mesto održavanja, 10. avgusta 1984. godine, crkveno-narodnog sabora na kom je proglašena Slobodna srpska pravoslavna crkva, usvojen njen ustav i proglašen mitropolit. Mitropolija novogračanička je od 1963. godine bila u raskolu sa Srpskom patrijaršijom i nazivala se Slobodna srpska pravoslavna crkva, sve do 1991. godine kada je raskol prevaziđen.

Među raskolničke organizacije unutar Srpske pravoslavne crkve, svakako bi trebalo uvrstiti i Savez udruženje pravoslavnih sveštenika SFRJ, naslednika predratnog Udruženja srpskog pravoslavnog sveštenstva u Jugoslaviji, koje je decenijama stvaralo jaz između najnižih i najviših nivoa organizacione strukture Srpske pravoslavne crkve. Tragovi nastanka datiraju još od novembra 1942. godine, u Srpskoj Jasenici, a posle rata prvo udruženje je bilo osnovano u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (1946. godine), a zatim u Srbiji, kasnije u Makedoniji i Crnoj Gori (Slijepčević, 2002a:181). Početkom marta 1949. godine, 295 sveštenika u Beogradu osniva Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, a prvi kongres Saveza održan je polovinom oktobra 1951. godine. Prema zvaničnim podacima Saveza, bilo je učlanjeno 1625 pravoslavnih sveštenika, a tvrdilo se da je taj broj iznosio 70 odsto pravoslavnog sveštenstva Srpske pravoslavne crkve (Slijepčević, 2002a:183).

Episkopat nije pristajao na ovakav način organizovanja sveštenstva, iako su imali saglasnost državnih vlasti. Sveti arhijerejski sabor nije priznavao organizovanje udruženja po republikama, već je zahtevao obnovu eparhijskih udruženja, koja su prethodno, preko Saveza eparhijskih udruženja, učlanjena u Savez udruženja. Još u decembru 1947. godine, članovi Udruženja (budućeg saveza) kritikovali su klerikalizam u crkvi i tražili demokratiziranje crkvene uprave. Kasnije, Udruženje je tražilo reviziju ustava SPC iz 1947. godine, kao i celokupnog crkvenog zakonodavstva. Savez, koji i sam nije bio priznat od Srpske pravoslavne crkve, kako se moglo i očekivati, stao je na stranu, takođe nepriznate Makedonske pravoslavne crkve.

Savez udruženja pravoslavnih sveštenika, organizovan od onih sveštenika koji su učestvovali u partizanskom pokretu, imao je veoma neprijateljski stav prema epsikopatu (Marković, 2005:168), u kom, pak, „nijedan od tada živih episkopa Srpske pravoslavne crkve nije pokazivao simpatije za partizansku borbu” (Slijepčević, 2002a:189). Savez udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije prestao je da postoji 1990. godine.

Godine 1988. otvorena je je i polemika oko autokefalnosti pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Tragove ove inicijative, u prethodno pomenutm kontekstu, između ostalog, možemo naći u rezoluciji koju je na svojoj skupštini, održanoj u junu 1945. godine, doneo deo sveštenstva, koje je ostalo u Crnoj Gori.9 U Rezoluciji se umesto Srpske pravoslavne crkve pominje Pravoslavna crkva, a Srpska pravoslavna crkva se optužuje da sprovodi „veliko-srpske šovinističke ideje“. Takođe, zahtevalo se „demokratsko crkveno uređenje“ (Slijepčević, 2002a:101).

Posledice ateizacije

Ako se uzmu u obzir rezultati posleratnog popisa stanovništva 1953. godine, koji je tretirao i pitanje o konfesionalnoj pripadnosti, može se zaključiti da proces ateizacije u početku nije bio toliko efikasan. Svih 88 odsto ukupnog stanovništva i dalje se konfesionalno izjašnjavalo, odnosno samo 12 odsto stanovništva bilo je nereligiozno ili ateistički opredeljeno.10

Ovaj popis ukazao je na razlike po pojedinim republikama, koje će kasnije biti potvrđene u empirijskim istražiivanjima religioznosti i vezanosti ljudi za religiju: najmanje religioznih bilo je u Crnoj Gori, odnosno u njoj je bilo najviše nereligioznih, čak 32 odsto, u Beogradu je takođe u odnosu na ostale delove zemlje visok procenat nereligioznih 29,5 odsto, a najviše religioznih je na Kosovu i Metohiji i u Sloveniji (Blagojević, 2005:168).

Uzimajući u obzir metodološka ograničenja, odnosno odsustvo uporedivog sintetičkog pokazatelja religioznosti (skale ili indeksa), rezultati sistemskih istraživanja religioznosti u socijalističkoj Jugoslaviji, znatno brojnijih za katolički religijski prostor, omogućavaju uvid u osnovne tendencije za određena konfesionalna područja. Već 1964. godine oko 70 odsto stanovnika deklarisalo pozitivno u konfesionalnim terminima, a oko 30 odsto ispitanika nije navodilo svoju konfesiju (nereligiozni, ateisti). Krajem iste decenije, 1968. godine, već je nereligiozna orijentacija u jednom javno-mnjenskom ispitivanju većinska pojava jer se 51 odsto ispitanika izjašnjavaju kao ateisti, a 39 odsto kao vernici. Istraživanja su dozvoljavala izvođenje zaključka o značajno manjoj raširenosti (padu) klasične religioznosti na parvoslavno dominantnim prostorima, kakva su bila područja tzv. uže Srbije i Crne Gore u odnosu na neke druge, recimo, konfesionalno dominantnih katoličkih, islamskih ili konfesionalno mešovitih prostora. Isti zaključak potvrdila su i kasnija istraživanja, tokom sedamdesetih (Blagojević, 2005:169-170).

Empirijski evidentiran rekordni otklon ljudi od religije i Srpske pravoslavne crkve na pravoslavno homogenom, Crna Gora i uža Srbija, ili multikonfesionalnim prostoru, Vojvodina i Hrvatska, operacionalizovan je gubitkom značaja pravoslavlja kao moralne potke ili motivacije za praktično ponašanje ljudi, smanjenim participiranjem ljudi u crkvenim obredima i crkvenom životu uopšte (Blagojević, 2005:174).

Na „nagli i strašni otpad od vere“, „opalu pobožnost“ ukazivao je i sam patrijarh German u božićnoj i vaskršnjoj poslanici 1970. godine (Slijepčević, 2002a:143).

Međutim, sa sve upadljivijom političkom i ekonomskom krizom jugoslovenskog socijalističkog sistema, tokom osamdesetih godina, dolazi do promene religioznosti stanovništva, čak i na pravoslavno homogenim konfesionalnim područjima Srbije i Crne Gore. Tadašnja javnomnjenska istraživanja omogućuju nam, bez obzira na brojna metodološka ograničenja, relativno pouzdan uvid u postojanje pomenutog trenda. Krajem pomenute decenije, istraživanje na uzorku omladinske populacije pokazuje prosek od 34 odsto religioznih za čitav uzorak, što u poređenju sa rezultatima istraživanja religioznosti omladine u centralnoj Srbiji sprovedenog 1974. godine, a koja je iznosila 11 odsto, ili godinu dana kasnije 17 odsto, religioznost omladine je ovaj put izmerena na nivou od 26 odsto. Interesantno je da je u Vojvodini religioznost mladih bila 34 odsto a na Kosovu čak 48 odsto (Blagojević, 2005:224).

Javnomnjensko istraživanje sprovedeno polovinom 1990. godine pokazalo je da se razlika između, mada još uvek manjinskih religioznih ispitanika i ostalih drastično smanjila, ali da su opstale ranije detektovane pravilnosti o različitoj religioznosti s obzirom na teritorijalno-nacionalne pretpostavke. Najreligioznije stanovništvo je na Kosovu (67 osto), a zatim u Sloveniji (58 odsto), Makedoniji (51 odsto), Hrvatskoj (46 odsto), Crnoj Gori (čak 39 odsto). Konfesionalnu pripadnost u ovom istraživanju je na nivou uzorka navelo 84 odsto ispitanika, pri čemu iznenađuje podatak da najnereligioznija populacija u prethodnom period sada iskazuje najšireniju identifikaciju sa pravoslavljem: 91 odsto Crnogoraca navodi svoju konfesiju, više od Albanaca (90 odsto) i Hrvata (87 odsto), Srba i Makedonaca (po 86 odsto). (Blagojević, 2005:226)

Istraživanje je pokazalo da je visok stepen identifikacije sa odgovarajućom konfesijom i viši procenat vernika među pripadnicima nacionalnih manjina nego među pripadnicima većinske nacije u lokalnoj sredini, ili među sunarodnicima u “matičnoj” republici. Takav je slučaj bio, na primer, sa Srbima na Kosovu i Metohiji, sa Albancima u Makedoniji, muslimanima u Srbiji, Hrvatima u Bosni i Hercegovini, što je rezultat činjenice o homogenizirajućoj ulozi konfesija i religija određenih naroda. Oživljavanje religioznosti početkom devedesetih godina je najočitije bilo kod pravoslavlja, uzimajući u obzir decenijsko udaljavanje od religijsko-crkvenog kompleksa. (Blagojević, 2005:229)

Posle rasta u osamdesetim godinama, klasična religioznost u socijalističkoj Jugoslaviji, merena indikatorom samoocene, početkom devedesetih dostigla je maksimum. Konfesionalna samoidentifikacija tradicionalno je kod svih nacija u Jugoslaviji bila procentualno visoka i redovno je premašivala 80 odsto.

Sa preciziranjem indikatora religioznosti, jasno je da konvencionalnu religioznost nije dovoljno meriti samo konfesionalnom identifikacijom i samodeklarisanom religioznošću. Prema istraživanjima, u Centralnoj Srbiji 83,5 odsto ispitanika identifikovalo se sa pripadnošću pravoslavlju, gotovo 30 odsto se deklarisalo kao religiozno, gotovo 20 odsto ispitanika veruje u boga, a jednom nedeljno posećuje crkvu samo 3,8 odsto ispitanika11 (Blagojević, 2005:230).