VOJVODINA

http://kpsub.orgfree.com/

        

Kako sam napisao, zbog nekog googlanja, objavljujem „samostalni nastavak, svadjam se sam sa sobom, kako napisa jedan od posetilaca“ .
………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
“ u obradi“…?
http://www.autonomija.info/veliki-backi-kanal-kao-septicka-jama.html#comment-53906
………………………………………………………………………………………………………………..
Zbog nekog „googlanja“ ili nekog „moderatora“ ovaj pasus se na portalu „cas vidi cas nevidi“, ali nista nas nesme iznenaditi, pa ga pridodajem „domacoj i svetskoj javnosti“ !

Lune
Nimbuse, kao sto su u kako kazes „izuzetoj Srbiji“, jedni postavljali bandere, a za njima nocu „isli drugi i sekli“, dokazivali da „titoisticka struja ne valja“, tako ste i vi, „hm,hmm..sitnog zuba“..“sitno sopstvenickog mentaliteta“..zatrpavali kanale, pravili „sebi prilaze“ kucama „i vidim gusili u sopstvenim govnima“, da bi, danas optuzivali Tita. Zasto niste organizovano brinuli o „vasim kanalima od 1922.godinea ne „Titinim“ od 1945 godine..?       
………………………………………………………………………………………………………………………………………………….
Lune
Nimbuse, bio sam maloletnik, stanovao u Beogradu okolina Vukovog spomenika, a stigao „cak u Batajnicu“, i sa „drugim pionirima“, cupao travu,korov, po nesto otpadaka..itd “ duz glavnog sora“, kasnije su dosli, „neki stariji klinci“, iskopali “ kanal duz glavnog sora“ od ulaska u Batajnicu do „crkve i spomenika“…a iza njih neki komunalci i postavili vodovod…hm,hmm.. znam da nisi „lala“, ali podsecas na jedan „od vicova“..“video Lala Sosu, kako je hebe komsija u mamuruzima, pljune..i promrmlja..“ ta vidi budalu hebe a nemora“..posle, kada sam jos malo stasao bio sam ne dve radne akcije, jednoj opet pa „preko save“ a jednoj po tebi „Sumadiji iskljucenoj iz plana“…hm,hmm..??

       

Димитрије Т. Марковић
Како бивши нацисти и домаћи каријеристи данас „уређују“ нашу стварност, уз то и историјске чињенице и сећања

Питање повраћаја имовине Подунавским Швабама већ више од десет година постављају потомци оних који су са првим данима Титове Југославије морали да напусте своје домове. Међутим, како то и приличи представницима некада поражене, а данас вољом победника силе у порасту, ово питање што, истини за вољу, никада до краја није решено, временом је постајало све више политичко, а све мање је у фокусу имало „невине“ страдале од руку партизана, док су главни протагонисти његовог решавања безмало постали бивши припадници оружаних формација Трећег рајха: од обичних редова, преко добровољаца у СС до истакнутих злочинаца и обавештајаца.

Да ће рад ових немачких удружења на територији Србије бити знатно другачији од рада на територији околних земаља, показало се већ 2001. године, када се кренуло са уређењем гробаља и напуштених цркава (што, наравно, у читавој причи није и никада не би смело да буде спорно) али и са подизањем споменика „невино пострадалим“ и често се није водило довољно рачуна да ли међу онима којима је хладан мермер посвећен има и припадника Вермахта односно СС јединица. Уосталом, немогућност добронамерних Подунавских Шваба да се ослободе нациста у својим редовима показала се када је ратни злочинац Петер Егнер посетио Нови Сад. Он је током само две ратне године организовао и наредио убиства преко 17.000 Срба, Рома, Јевреја и комуниста у Београду. Оваква пракса наставила се до данас, како у Бачкој и Банату, тако и у Срему, о чему ће бити речи нешто касније.

ОРДЕЊЕ ЗА „ПОМИРЕЊЕ“ Везе фолксдојчера са српском државом, разним удружењима и појединцима у Србији све су јаче и оне, како смо рекли, немају много заједничког са повраћајем имовине, за шта је у Агенцију за реституцију стигло свега осамдесетак формалних захтева. Захваљујући овим контактима, у Србији се појавила велика квазиисторијска литература, чији аутори нису били вођени „глађу за истином“, него потребом да у српској кризи идентитета, свесно или не, докажу геноцидност сопственог народа. И мада таква литература најчешће не завређује посебну пажњу, треба истаћи књигу „Геноцид над немачком мањином у Југославији 1944 – 1948“ коју је 2004. године објавила Радна група за документацију а издало Друштво за српско-немачку сарадњу. Ту се на тенденциозан начин, вешто избегавају „замке“ историјске истине о улози Подунавских Шваба у Другом светском рату и непрекидно се говори о геноцидној намери Титових комуниста и „невиним“ Швабама које је најпре „искористио“ Трећи рајх, а касније побио српски део КПЈ.      

Нови Сад – „Сва она лица српске, босанске и црногорске, те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 29-ог овог месеца у 0.00 сати“.

Ово је наредба мађарског генерала Ференца Бајора, војног команданта Новог Сада, обзнањена 25. априла 1941, тачно две седмице пошто је мађарски регент Миклош Хорти, уз бојни поклич „Напред, на хиљадугодишње границе!“, своје хонведе послао у напад на већ тешко рањену Краљевину Југославију.

Рођен је 13. августа 1922. године у Земуну. Гимназију је учио у Земуну, Сремској Митровици и Белој Цркви.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941, а члан Комунистичке партијае Југославије од 1942. године. У току рата био је на дужностима политичког комесара одреда, бригаде, дивизије.

После рата се налази на функцијама члана Главног одбора Савеза социјалистичког радног народа Србије, члана Централног комитета Комунистичке партије Србије, секретара Окружног комитета КПЈ у Зрењанину и Панчеву, члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, секретара Савета за просвету и културу НР Србије.

Био је директор Радио Београда у периоду од 1955. до 1959. године. Амбасадор ФНРЈ у НР Мађарској и помоћник државног секретара за инистране послове, од 1959. до 1969. године. Директор и главни уредник листа „Политике“ и члан ЦК СК Србије, од 1965. до 1967. године. Председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, од 1965. до 1967. године и Савезни секретар за иностране послове од 25. априла 1969. до 1. новембра 1972. године, када је смењен због оптужбе за либерализам.

Муж је глумице Ренате Улмански. Умро је 28. августа 2014. у Београду.

UZAJAMNO RAZUMEVANJE

God. 1944. Tito je posetio Vršac i neka okolna sela, pa se zanimao kako narod živi, kako se slažu sa svojim susedima.

-Pa, eto, slažemo se…Samo, druže Tito… kradu nam konje!
-A što vi na to?
-Pa i mi njima krademo konje.
-E, onda dobro – smeška se Tito – znači, postoji obostrano razumevanje.

Lune (citat):UZAJAMNO RAZUMEVANJE

God. 1944. Tito je posetio Vršac i neka okolna sela, pa se zanimao kako narod živi, kako se slažu sa svojim susedima.

-Pa, eto, slažemo se…Samo, druže Tito… kradu nam konje!
-A što vi na to?
-Pa i mi njima krademo konje.
-E, onda dobro – smeška se Tito – znači, postoji obostrano razumevanje.  

Ocito je `obostrano razumevanje` bilo bolje 1944 godine nego danas.

Da sad ne spominjem duhovitost politicara koji nas okruzuju.

To sto se desavalo 1944 godine, se moze i situacijom u kojoj se tada nalazila cela zemlja i jednim delom (naravno ne sasvim) i opravdati.

Ponasanje ljudi i odredjenih politicara danas u dvadeset i prvom veku, je medjutim veoma upitno.

`oslobodili smo se ` mraka,komunjara...

Konacno je upaljeno ko je ono upalio) svetlo.

Od `paljenja svetla je proslo `nekoliko ` godina.

I sada me interesuje,koje prednosti danas ima gradjanin i radnikca klasa?

Ako je uopste `paljenje svetla`bilo zbog gradjana i radnickeklase?

NIJE ?

Pa zbog koga je `upaljeno svetlo` ?


Valter

Donau Schwaben Club
1686 Ellesmere Road
Scarborough, ON M1H 2V5
Neighbourhood: Scarborough
(416) 290-6186
http://www.bluedanube.ca/
Doticni svabo Bauman je odavno napravio udruzenje sa madjarima za odvajanje Vojvodine!!!
Inace rodom iz Zemuna. Svi do jednoga su nosili SS uniforme. Mrze srbiju is dna duse. Ne vole bas ni svoju maticnu domovinu, jer su ih njeci samo prebacili preko atlantika.
A sta radi konzulat Srbije u Torontu i ambasada Srbije u Ottawi raspitajte se sami?!
P.S. Tako je bilo i za vreme Jugoslavije, samo sto su tada i hrvati bili ukljuceni u sve akcije rusenja zemlje. Pa je izmedju ostalih Ruza Tomasic sada u HSP i izabrana za evropski parlament. A njihov pop Juraj Jezerinac, dosao isto iz Toronta. Znate li sta on prica??
A koliko je takvih doslo u Srbiju u proteklih 20 i nesto godina??
SRETNO TI BILO SRBIJO!!!

Sve bi to bilo drugacije,da su gradjani slozni.

Medjutim,nisu.

Dok se dvoje svadjaju,koristi treci.

Stara izreka,ali tacna.

Gde neme inteligencije u "kuci",se kuca rasprodaje.

To je druga istina.

Mada vecina to zna,se ipak ponasa suprotno.

To je verovatno vezano za nas univerzum,koji je (dobije se utisak)stvoren iz inata.

Tako ce i zavrsiti.

"Iz inata".

A moglo je biti tako lepo.


Valter

http://web-tribune.com/spektar/tada-su-srbi-i-muslimani-zajedno-plakali-potresan-rastanak-komsija-1995-godine-suno-i-neda-bili-su-prijatelji-koji-su-ziveli-zajedno-i-delili-sve-68-godina-video


To je bilo.

A sta je sada?



Valter

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:598008-Vojvodjanske-price-Bezte-cure-stizu-polivaci

Vojvođanske priče: Bež`te cure, stižu polivači
Jelena Lemajić | 30. mart 2016. 18:36

Uskrsni ponedeljak nekad prilika momcima za udvaranje, a danas lep običaj. Devojke beže, ali dopuste da ih sustigne i polije samo mladić koji im se sviđa

TI ćeš opet ić` u kolo, dolaziće polivači, pivaćete pisme stare, pratiće vas tamburaši..."

Peva Zvonko Bogdan, ali pevalo je prekjuče, na Vodeni ponedeljak, i staro i mlado u Bajmoku, gde se od zaborava čuva stari bunjevački običaj polivanja na drugi dan Uskrsa.

Već oko devet ujutru, grupa mladića, svi odreda u belim košuljama i suknenim pantalonama uvučenim u duboke, izglancane čizme, upregli su gizdave čilaše i krenuli po selu. U koloni okićenih karuca, lagano i paradno, skidanjem šešira pozdravljaju znatiželjne, koji izlaze iz kuća da ih vide i odmere. U troje karuca polivači, a u četvrtom tamburaši, jer se "bez pesme u posao ne kreće".

A krenuli su da obiđu kuće u kojima ima lepih devojaka, da ih poliju vodom iz bunara i požele im dobro zdravlje i da se dogodine udaju. Dok se čuje pesma, domaćini nestrpljivo osluškuju bat kopita i jeku praporaca, a devojke, u haljinama od šuštave svile, trepereći čekaju da vide da li će među polivačima biti i njihova simpatija.

- Mi smo Bunjevci, vrila je naša krv... - pevaju ispred kuće, kod koje su zatekli širom otvorenu kapiju, znak da u njoj ima ženske čeljadi i da su polivači dobrodošli.

Kako adeti nalažu, najrečitiji među polivačima pregovara sa domaćicom, pita ima li cura i da li mogu da uđu.
PARFEMI
KATOLIČKI živalj običaj polivanja na Uskrsni ponedeljak neguje i u gradovima, ali se umesto vode upotrebljavaju parfemi i dezodoransi.

- Ima, ima divojaka, ali samo ako ima veštih polivača da ih uhvate - odgovara nana, dok baća skidanjem šešira želi dobrodošlicu momcima.

A onda kreće cika devojaka, koje držeći glomazne suknje u rukama, trče svuda po avliji. One najdovitljivije iskoriste metež, pa od polivača beže kroz prozor. Dok svom snagom žele da umaknu onom ko im se ne sviđa, simpatiji puštaju da je uhvati. Naravno, i on mora malo da se preznoji.

- Da se ove godine udaš za onog kog ti srce ište - šeretski će mladić, dok studenom bunarskom vodom poliva devojku.

Devojke potom mladiće kite cvećem i nude kolačima, a tajnim simpatijama namenjuju najlepše uskršnje jaje.

Naravno, kako je počelo, tako se uz pesmu i zajedničko kolo i završava polivanje. Kad padne noć, kada se na igranci sumiraju utisci, mladići se hvale koliko su prikupili uskršnjih jaja, a devojke koliko im se mokrih sukanja suši na konopcu.

Polivanje uz želju da se ove godine devojka uda za onog, kog joj srce ište.

IZVORNI OBIČAJ BUNjEVACA

- POLIVANjE je izvorni običaj Bunjevaca, koji se kasnije proširio među katoličkim življem na ovim prostorima - kaže Branko Pokornić, predsednik Bunjevačkog kulturnog centra u Bajmoku, koji brine o tome da ovaj lep i nesvakidašnji običaj ne iščezne. - Ima više verovanja o poreklu praznika, a jedno je da se u stara vremena na ovaj dan osveštavao bunar i polivanjem bunarskom vodom svi su se prali od greha. Nekada je to bila prilika za udvaranje, da momak proveri svoje šanse, jer na taj dan niko se od kuće ne odbija. S druge strane, što je devojka imala više polivača i mokrih haljina, toliko je njena "vrednost" kao udavače bila veća.

U haljinama od šuštave svile, trepereći čekaju momke da ih poliju

Zlatko Jelisavac fasizam oko nas, obratiti paznju na komentare, nije na odmet da se ukljucite u raspravu !!!

http://www.autonomija.info/


Birajte temu.


Valter

http://www.danas.rs/danasrs/srbija/vojvodina/protiv_ideologije_mraka_.41.html?news_id=318938

Protiv ideologije mraka

Autor: G. N.

Šid - - Na spomen-kompleksu Sremski front u Adaševcima kod Šida, održana je ceremonija obeležavanja 71. godišnjice proboja Sremskog fronta. Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić i pomoćnik sekretara za kulturnu baštinu dr Milan Micić položili su venac palim borcima.
Slaviša Grujić je rekao da se sa posebnim pijetetom klanjamo herojima ove velike bitke u kojoj je učestvovalo toliko boraca, a mnogi od njih su ovde dali svoje živote.

- Upravo zato, ceneći njihovu žrtvu mi danas moramo da pamtimo i uvek se podsećamo na to mračno doba i usmerimo svu svoju snagu, da ne dozvolimo povampirenje fašizma. Nažalost, iako se mislilo da su fašizam i nacizam zauvek nestali sa ovih prostora i dalje se događa da neke grupe i pojedinci ponovo zagovaraju ideologiju mraka i nasilja, da se teži rehabilitaciji ratnih zločinaca iz tog perioda, a da se veličanstvena herojska dela naših boraca sve više zaboravljaju. Zbog svega toga danas smo sa punim poštovanjem odali počast našim palim borcima, zaključio je u svom izlaganju sekretar Grujić. Ceremoniji je prisustvovao i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin. Pored predstavnika Vlade i Vojske Srbije, prisustvovali su učesnici ove velike bitke, diplomatski predstavnici zemalja čije su trupe učestvovale u borbama na Sremskom frontu, predstavnici udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i brojni građani. Punih 175 dana, od 21. oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine, vođena je bitka u kojoj je sa obe strane učestvovalo oko 250.000 vojnika. Uz jedinice Jugoslovenske armije učestvovale su i trupe Crvene armije. U teškim borbama, poginulo je oko 13.500 jugoslovenskih vojnika i 1.100 pripadnika Crvene armije. Na strani neprijatelja poginulo je oko 30.000 vojnika. Proboj Sremskog fronta označio i okončanje Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije.
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/srbija/vojvodina/protiv_ideologije_mraka_.41.html?news_id=318938#sthash.Q221XZjj.dpuf

www.ortodoks.com/nulti-srpski-ustanak

Na, nekim portalima, moze da se otvori i procita, a na nekim nemoze..pod merama haker bande !

http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/169650/CIA-u-Novom-Sadu-II-deo-Najinteresantnije-fabrike-inzenjeri-i-hemicari.html

CIA u Novom Sadu (II deo): Najinteresantnije fabrike, inženjeri i hemičari

Istraživanje 021.rs o delovanju američke obaveštajne agencije u Novom Sadu, a na osnovu objavljenih dokumenata sa kojih je posle 50 godina skinuta oznaka tajnosti, pokazuje da se ova špijunska služba u vojvođanskoj prestonici nije bavila samo prikupljanjem podataka o vojnim kapacitetima tadašnje armije, već vrlo detaljno i industrijskim kapacitetima.

Piše: Žarko Bogosavljević

Novosadski informativni portal juče je objavio prvi deo priče o delovanju CIA i prikupljanju padataka o vojsci (više možete čitati OVDE), ali je posebno zanimljivo to da je najstariji izveštaj koji je dostupan javnosti poslat iz Novog Sada još pre osnivanja američke špijunske agencije i ne odnosi se na vojsku, nego na fabriku "Novkabel".

Naime, taj izveštaj poslat je još 17. juna 1947. godine, neposredno pre zvaničnog osnivanja CIA.

CIA (Central Intelligence Agency) je osnovana 26. jula iste godine odlukom američkog predsednika Harija Trumana i zvanično je počela da radi 18. septembra, tri meseca pošto je podnet izveštaj o Novkabelu koji je napravila CIG (Central Intelligence Group). Ovaj izveštaj postoji jer su jeseni 1945. godine, neposredno nakon II Svetskog rata, SAD raspustile tadašnji OSS (Office of Strategic Services), ali je odmah nastalo nekoliko obaveštajnih službi koje su pridodate raznim rodovima vojske SAD i drugim službama Vlade SAD.

Tako je 1946. osnovana NIA (National Intelligence Authority), poznatija kao CIG (Central Intelligence Group) i od koje će potom nastati CIA. Iz Jugoslavije su izveštaji CIG-a konstantno slati tokom 1946. godine, što govori da su američki agenti delovali ovde i pre osnivanja CIA, odnosno odmah nakon uspostavljenog mira.

1 / 1

Prvi izveštaj od 17. juna 1947. godine odnosi se samo na osnovne podatke o fabrici Novkabel i njenoj nameni. O Novkabelu, sem pomenutog izveštaja gde se navodi da u fabrici radi 400 ljudi, ima još nekoliko sličnih, pa i jedan vrlo detaljan iz marta 1952. godine.

Tada se daju obimni podaci o lokaciji fabrike, detalji o tome kako je okružena kamenim zidom visine dva metra na čijem vrhu su komadi polomljnog stakla, kao i da je štiti "industrijska milicija". Uz imena rukovodilaca navodi se i podatak da je tada u fabrici radilo 1.200 ljudi, da je zaposleno i šest Nemaca, od toga dva inženjera.

Uz sve je priložena i skica fabrike na srpskom, pa nije jasno da li je neko to namenski crtao ili je kopija nekog postojećeg plana.

1 / 4

S istorijske tačke gledišta interesantno je da se kroz izveštaje CIA mogu pratiti podaci o razvoju fabrika u Novom Sadu nakon rata, a uočljivo je da, kako je iz godine u godinu rastao proizvodni kapacitet, tako je rastao i broj radnika, odnosno zaposlenost.

O fabrici "Petar Drapšin" se najobimniji izveštaj piše 27. novembra 1951. godine i tada se opisuje gde se ona nalazi (lokacija sadašnje Kineske četvrti), a dati su podaci o direktoru, broju radnika i njihovim zanimanjima, poreklu materijala koji koriste u proizvodnji, spisku objekata, opreme i slično.

Samo nekoliko dana kasnije, 10. decembra, novi izveštaj sadrži skicu fabrike koja je propraćena legendom na srpskom jeziku pa je pretpostavka da je to kopija neke od tadašnjih mapa ili urbanističkih planova koju je pribavio neki od doušnika CIA iz Novog Sada.

Istog dana je poslat još jedan detaljan izveštaj, koji sadži razne podatke, između ostalog da je zaposleno 500 radnika i da je direktor Luka Janković.

1 / 4

Zanimljivo je da je istog dana poslat i kraći izveštaj o fabrici "Elektroporcelan", gde se navodi da je postrojenje počelo da radi 1949. godine na mestu manje fabrike koja je pre Drugog Svetskog rata postojala u Ulici Marka Miljanova (N.A. - u II Svetskom ratu Nemci su Elektroporcelan pretvorili u fabriku delova za avio-motore zbog čega je zajedno sa većim delom Ulice Marka Miljanova sravnjena sa zemljom u savezničkom bombardovanju leta 1944. godine).

CIA je tada imala podatak da u Elektroporcelanu radi 300 radnika koji proizvode 60 odsto porcelana u tadašnjoj Jugoslaviji, prvenstveno za upotrebu u domaćinstvu.

Glavna američka obaveštajna agencija se Elektroporcelanom bavi opet krajem 1949. godine, kada se beleži da je uprava fabrike prijavila Upravi državne bezbednosti sabotažu na mašinama. UDBA je tada uhapsila nekoliko radnika i supervizora Petra Obradovića (N.A. - više o sabotažama i hapšenjima 021.rs će posebno pisati u III delu ).

Ovde je interesantan podatak da se navodi da u fabrici radi 1.200 zaposlenih, što je znatno više nego u izveštaju poslatom nekoliko meseci ranije.

Jedan CIA izveštaj od 23. oktobra 1949. godine bavi se JUSPAD-om "Sovjetsko - Jugoslovenska rečna navigaciona kompanija", koja je imala brodogradilište koje je prvenstveno u to vreme služilo za popravku rečnih brodova oštećenih u II Svetskom ratu. U brodogralištu u Novom Sadu je tada radilo 350 radnika, a bilo je više Rusa koji su ovde ostali i posle političkog sukoba tadašnje Jugoslavije i SSSR-a 1948. godine.

U izveštaju od 26. septembra 1952. godine vidimo da JUSPAD više ne postoji i da je prerastao u JDRB, a podnet je spisak svih rečnih plovila.

Distribucija nafte je bila važna, pa se tako u izveštaju CIA od 2. avgusta 1949. godine može pročitati da u Novom Sadu rade "Jugopetrol" koji civilima distribuira gorivo i "Jugonafta" koja je zadužena da iz depoa snabdeva vojsku i javne službe. Depo goriva se nalazio na obali Dunava, na današnjem prostoru Limana (N.A. - taj prostor su teško bombardovali saveznički avioni leta 1944) i snabdevao se strujom iz tadašnje elektrane (N.A. - elektrana je bila obnovljena posle rata jer je leta 1944. u bombardovanju sravnjena sa zemljom).

Ovaj depo je bio pored pruge i nafta je uglavnom dolazila preko tankera iz Rumunije. Zanimljivo je da doušnici CIA navode da su do decembra 1948. godine u depou radili i nemački ratni zarobljenici, tačnije osmorica njih, koji su potom pušteni kući.

1 / 3

Pomenimo i da se u više izveštaja o Jugoslaviji, Novi Sad spominje i zbog medicinskih, bakterioloških i sličnih informacija.

Jedan od dokumenata je iz avgusta 1954. godine kada CIA dobija poduži izveštaj o radu Pasterovog zavoda i vakcini koja se tu proizvodi, kao i ljudima koji vode ustanovu. Takođe, dati su podaci o tada poslednjim poznatim akcijama za borbu protiv besnila u Vojvodini kada je za dva meseca tokom 1953. godine vakcinisano 256.000 pasa protiv besnila.

Agenti ili saradnici američke centralne obaveštajne agencije su u Novom Sadu pravili i spiskove stručnjaka iz raznih oblasti, pa tako izveštaj od 10. oktobra 1952. godine ima spisak od oko 50 inženjera i hemičara koji žive u Novom Sadu i okolini, a sem njihovih imena ostali podaci su zatamnjeni i dalje se smatraju tajnim.  

1 / 2

CIA u izveštaju od 1. avgusta 1948. godine navodi da je direktor Bakteriološkog instituta u Novom Sadu Nemac, koji je tu radio tri godine kao ratni zarobljenik, a sada radi na osnovu ugovora.

Postoji i dosta podataka o saobraćajnoj mreži kao što su skice železničke stanice, a skupljali su čak i razglednice sa fotografijama starog Varadinskog mosta, tada zvanog Most maršala Tita (izveštaj iz jula 1954).

1 / 12

Nije praćena samo industrija, nego i razvoj obrazovanja.

Tako je u novembru 1950. godine, CIA primila izveštaj da je Novom Sadu otvorena Hemijska škola sa 250 učenika, sa sve podatkom da su časovi držani na obali Dunava.

Među raznim izveštajima koji su dostupni javnosti mogu se naći mnogobrojni zanimljivi podaci.

Jedan novosadski špijun je tako 1964. godine poslao Amerikancima izveštaj o dnevnoj migraciji đaka, studenata, radnika i službenika železničkim saobraćajem iz drugih mesta ka Novom Sadu, a koristio je podatke Saobraćajnog instituta iz Beograda.

1 / 3

Iz izveštaja CIA se vidi i da su prikupljali novinske članke iz tadašnje štampe sa informacijama o poljoprivrednoj proizvodnji u Novom Sadu, vremenskim prilikama, itd.

021.rs će nastaviti da piše o delovanju CIA u Novom Sadu, bar onom koji je dostupan u javno objavljenim dokumentima, a u trećem delu koji izlazi sutra očekuju vas informacije o sabotažama i rukovodiocima.

U bazi podataka koja je odnedavno dostupna na sajtu CIA, Novi Sad se spominje u stotinama dokumenata koji se odnose na funkcionisanje grada u sklopu nekadašnje Jugoslavije, a u mnogim izveštajima informacije su predstavljene u sklopu zasebnih dokumenata. Za sada su uglavnom dostupni podaci s kraja 40-tih i početka 50-tih godina prošlog veka, kao i pojedini tajni spisi CIA iz kasnijih decenija koji se nalaze u digitalnom obliku. Portal 021 u tri nastavka objavljuje deo dokumentacije koja pokazuju kakve informacije je u Novom Sadu i za koje svrhe prikupljala CIA.  

NAPOMENA: Tekstovi su rezultat višenedeljnog rada novinara, njegove pretrage baze podataka, prevođenja i istraživanja i nije dozvoljeno slobodno preuzimanje članaka bez prethodne dozvole uredništva redakcije 021.
Autor: Žarko Bogosavljević - zarko@021.rs

http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/169885/CIA-u-Novom-Sadu-III-deo-Kolonisti-iz-Crne-Gore-glavesine-u-partiji-i-bezbednosnim-sluzbama.html

CIA u Novom Sadu (III deo): Kolonisti iz Crne Gore glavešine u partiji i bezbednosnim službama

Izveštaji CIA sa kojih su skinute oznake tajnosti i koji su dostupni na internetu ne sadrže samo podatke o vojnim i industrijskim kapacitetima ili sabotažama u Novom Sadu, već i mnoge druge informacije iz svakodnevnog života građana Vojvodine.

Piše: Žarko Bogosavljević

Kako je 021.rs pisao u prva dva nastavka, među hiljadama stranica tajnih dokumenta, najveći broj se odnosi na vojsku, industriju i saobraćajnu mrežu Novog Sada i bivše Jugoslavije, ali CIA je prikupljala i druge podatke o dešavanjima u nekadašnjoj zajedničkoj državi Južnih Slovena.

U izveštajima o nekadašnjoj zajedničkoj domovini gde se mogu pronaći brojni podaci o delovanju četničkih, ustaških i arnautskih bandi nakon II Svetskog rata, graničnim sukobima sa vojnicima Varšavskog pakta ili hapšenjima koja su usledila nakon rezolucije Infobiroa, Novi Sad se retko spominje.

Ipak, neki podaci u kojima se pominje privlače pažnju. U izveštaju od 3. februara 1950. godine koji se odnosi na Srpsku pravoslavnu crkvu, beleži se da je decembra 1949. godine dinamitom srušena pravoslavna crkva u Futogu, kao i da je još jedna crkva srušena u neimenovanom naselju 15 kilometara jugozapadno od Novog Sada.

Između ostalog piše i da je manastir u Beočinu pretvoren u bolicu za tuberkulozu, a da su crkvene zgrade u Sremskim Karlovcima pune vojnika.

1 / 2


U delu izveštaja o fabrici Elektroporcelan (možete više čitati OVDE)  i hapšenju sabotera u istoj pomenuli smo da je CIA beležila i razne sabotaže u Jugoslaviji.

Tako u jednom dokumentu od 1. juna 1950. godine stoji da je januara 1950-te neko počinio sabotažu tako što je presekao telefonske kablove u Novom Sadu.

Posle rezolucije Infobiroa sa pažnjom su se pratila hapšenja u Jugoslaviji, a Novi Sad se spominje 23. aprila 1949. godine kada se navodi da je u martu uhapšena Smilja Romić, predsednica Antifašističkog ženskog fronta, koja je bila predratni komunista i članica Vrhovnog suda Vojvodine.

CIA beleži da je tog marta širom Jugoslavije uhapšeno 9.000 ljudi zbog sumnje da su inforbiroovci ili reakcionari, a u jednom kasnijem izveštaju se govori i da je u Jugoslaviji za nekoliko godina uhapšeno čak 30.000 ljudi od kojih su mnogi završili u zatvoru.

1 / 2

U nekoliko izveštaja američka obaveštajna služba se dotakla i migracija stanovništva, tačnije kolonizacije Vojvodine, odnosima među nacionalnim manjinama i slično. Jedan od takvih izveštaja je podnet 19. januara 1952. godine i odnosi se na selo Kulpin.

CIA se bavi vrlo detaljno tim naseljem i životom stanovnika, koji su pretežno Slovaci. Izveštaj je vrlo detaljan i sadrži podatke o rukovodiocima u selu, problemima sa kolektivizacijom, itd.

Interesantno je da se poseban deo izveštaja bavi odnosom starosedelaca i doseljenika-kolonista u Vojvodini nakon II Svetskog rata. Konstatuje se, između ostalog, da u vojvođanskim selima sva važna mesta u Komunističkoj partiji, Upravi državne bezbednosti i miliciji drže doseljenici iz Crne Gore.

U izveštaju se kaže i da je juna 1951. godine u Ravnom Selu oko 70 Crnogoraca uhapšeno zbog pro-infobiroovske aktivnosti.

1 / 2

Agenti ili doušnici CIA iz Srbije slali su i više izveštaja o sporovima koji su nastajali u vojvođanskim selima zbog kolektivizacije, ali sam Novi Sad nije posebno pominjan.

Ovo su samo neki od podataka koje je 021.rs pronašao u bazi Američke obaveštajne agencije koja se konstantno uvećava novim doušničkim dokumentima. Među stotinama stranica raznih izveštaja gde se spominje Novi Sad, najveći deo otpada na podatke o vojnim instalacijama i da bi se sve proučilo i dokumentovalo potrebna je omanja knjiga.

S druge strane, novosadskim istoričarima, hroničarima i stručnjacima Istorijskog arhiva Novog Sada bi kako vojni, tako i podaci o industriji trebalo da budu korisni radi budućih istraživanja i pisanja moderne istorije grada jer sadrže mnoge informacije koje možda nisu poznate domaćoj javnosti. Pre svega jer su podaci o odbrani i kapacitetima tadašnje industrije pretežno držani kao tajni, a i danas se mnogi nalaze zaključani u arhivama daleko od očiju javnosti, za razliku od dela otvorenih izveštaja CIA koji su sada svima dostupni putem interneta.

Direktor Istorijskog arhiva grada Novog Sada Petar Đurđev kaže za 021.rs da dokumenti koji govore o radu CIA na području Novog Sada, odnosno Jugoslavije nisu iznenađenje.

- Sve svetske sile se trude da prate šta se dešava u određenim područjima, a taj period na koji se odnosi najveći deo objavljenih dokumenata je bio tada važan zbog Hladnog rata i odnosa istočnog i zapadnog bloka. Zato ovolika količina dokumenata nije neko veliko iznenađenje - kaže Đurđev.

S druge strane, kako objašnjava, zanimljivo je da se vidi šta je zanimalo CIA, a kao primer navodi fabriku Novkabel i njene tadašnje kapacitete (više o tim izveštajima možete čitati OVDE).

- To govori o snazi Novkabela, koliko je ta firma tada bila velika i snažna kada se našla pod operativnom obradom CIA. Oni su već tada imali ozbiljnu proizvodnju i izvoz, pa su bili vidljivi. Kako je tekao industriski preobražaj Jugoslavije, velikim silama je sve više bio interesantan i deo koji se odnosi na industrijsku špijunažu - objašnjava za 021 direktor Istorijskog arhiva.

On dodaje da informacije iz izveštaja američke obaveštajne službe treba uzeti sa rezervom jer je svet špijunaže prepun podmetnutih informacija, ali da oni uvek mogu da posluže kao još jedan izvor koji u kombinaciji sa domaćom arhivskom građom daje potpuniju sliku o tom periodu.  

U bazi podataka koja je odnedavno dostupna na sajtu CIA, Novi Sad se spominje u stotinama dokumenata koji se odnose na funkcionisanje grada u sklopu nekadašnje Jugoslavije, a u mnogim izveštajima informacije su predstavljene u sklopu zasebnih dokumenata. Za sada su uglavnom dostupni podaci s kraja 40-tih i početka 50-tih godina prošlog veka, kao i pojedini tajni spisi CIA iz kasnijih decenija koji se nalaze u digitalnom obliku. Portal 021 u tri nastavka objavljuje deo dokumentacije koja pokazuju kakve informacije je u Novom Sadu i za koje svrhe prikupljala CIA.  

NAPOMENA: Tekstovi su rezultat višenedeljnog rada novinara, njegove pretrage baze podataka, prevođenja i istraživanja i nije dozvoljeno slobodno preuzimanje članaka bez prethodne dozvole uredništva redakcije 021.
Autor: Žarko Bogosavljević - zarko@021.rs

http://www.021.rs/story/Info/Vojvodina/173992/Multikulturalnost-Vojvodine-stvarnost-ili-mit.html

Multikulturalnost Vojvodine - stvarnost ili mit
Multikulturalizam, uz tolerantnost, bio je jedan od pojmova koji se vezivao za Vojvodinu. Međutim, mnogi tvrde da se danas o njemu sve manje može govoriti.

Piše: Zoran Strika

Tokom 2016. godine Republički zavod za statistiku evidentirao je 14 krivičnih dela koja su počinili maloletnici, a tiču se izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti u Srbiji. Podaci pokazuju i da se 13 od 14 tih dela dogodilo u Vojvodini.

Za uništavanje albanskih pekara u Novom Sadu 2014. godine kažnjeno je šest maloletnika. Najsvežiji primer dolazi iz Zrenjanina gde su na kapiji i zidu kuće ispisani uvredljivi grafiti na nacionalnoj osnovi.

Svakako da je Vojvodina, zbog velikog dijapazona nacija i najpodložnija takvim incidentima, ali direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže za 021.rs da se seća vremena Vojvodine u kojoj se živela multietničnost, gde je bilo prirodno stanje stvari da se ljudi susreću sa različitim jezicima, nošnjama i običajima.

"U međuvremenu su došle devedesete i potpirivanje nacionalizma koje je ostavilo trajne posledice na međuljudske odnose. Onda je usledio i priliv ljudi iz krajeva koji su bili zahvaćeni ratom. Oni su imali manju toleranciju na različitost jer su došli iz krajeva gde je ta mala tolerancija i dovela do ratova", smatra Popov.

Nasuprot sukobima između nacionalnih zajednica, zvanična politika načelno propagira multikulturalizam. Organizuju se manifestacije nacionalnih manjina, a nedavno je najavljena i obnova rodne kuće bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu.

Deluje kao da se neguje tradicija multikulturalizma u Vojvodini, kao i kultura sećanja na one koji su ovde rođeni, a koji nisu nužno pripadali većinskom narodu.

Za predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Tomislava Žigmanova, multikulturalnost pretpostavlja dobro osmišljen program pravnih instituta, politiku finansiranja i realizovanja sadržaja koji idu u prilog da se više nacija koje žive na istom prostoru priznaju na jednak način.

"Potrebno je da im se stvaraju jednake mogućnosti za njihov razvoj i da su one jednako vidljive u javnosti. Bez obzira na institucionalne aranžmane koji postoje, ne može se reći da je to sada slučaj u Vojvodini. Takođe, ne postoji ili nije dovoljno razvijena kulturna razmena. Kada je u pitanju praksa samih institucija, raspodele novca unutar pojedinih zajednica, tu postoji nejednakost, što onda svakako nije u skladu sa idejom multikulturalizma koji u nultom zahtevu ima da je svaka kultura jednako vredna i da svakoj treba dati jednaku mogućnost da se razvije u celosti", ukazuje Žigmanov za 021.rs.

O dekorativnom i nacionalističkom multikulturalizmu

Često se multikulturalizam smešta na nivo dvojezične administracije, natpise tabla na ulicama, ali ona se tiče i kultura. Same po sebi one su autonomne i ravnopravne, tako da se ne može govoriti o velikim i malim kulturama, jer svaka je specifična na svoj način.

Kao kritika multikulturalizma navodi se to da se u njemu sve kulture getoiziraju. Odgovor na tu kritiku glasi da se one ne getoiziraju, osim ako to ne čini državna vlast, nego da međusobno utiču jedna na drugu i da se prepliću. To bi značilo da svaka nacija neguje svoju kulturu, ali da upoznaju i kulture suseda.

Na pitanje imamo li takav multikulturalizam u Vojvodini danas, književnik Laslo Vegel kaže da se o tome sve manje može govoriti.

"U Vojvodini postoji tradicija multikulturalizma 300 godina unazad. Danas imamo neku vrstu dekorativnog multikulturalizma, koji se odnosi na folklorne manifestacije, festivale manjinskog pozorišta i slično. To je u suštini izlog. Veće je pitanje kako taj multikulturalizam deluje u zajednici i društvu. A tu imamo nekoliko tradicija. Jedna je ona socijalistička u kojoj je multikulturalizam bio forsiran od gore, kao norma. Onda su došle devedesete koje su sve to eliminisale. Danas lutamo između te dve tradicije", objašnjava Vegel za 021.

Multikulturalnost Vojvodine - stvarnost ili mit

Velika polemika o multikulturalnosti i "srbizaciji" Vojvodine povela se nakon donošenja odluke o uvođenju takozvane "tradicionalne vojvođanske zastave". Stranke desnice podržavale su tu odluku, dok su pojedini istoričari osporavali njen legitimitet.

Kada je u pitanju suživot naroda u Vojvodini, poslanica Pokreta "Dveri" u Skupštini Srbije, Marija Janjušević, kaže za 021.rs da je najvažnije to da se nijednoj naciji ništa ne nameće. Po njenim rečima, omladina bi trebalo da bude taj element koji će nositi međusobno uvažavanje.

"Trebalo bi da koriste bogatstvo koje im multikulturalnost pruža, poštujući i svoje i tuđe. Naravno, ukoliko to žele. Važno je da to nikome ne bude nametnuto. Sasvim je dovoljno da se držimo Ustava koji reguliše prava i obaveze naroda i nacionalnih manjina. To što se oni često zatvaraju u svoje sredine, da li to bili kafići ili domovi kulture, to njima ne nameće država u kojoj su, niti im nameće srpska većina u Vojvodini. Pretpostavljam da oni sami tako biraju, jer pokušavaju da sačuvaju obeležja svog nacionalnog identiteta. Svakako da bi trebalo da im se ponudi integrativni pristup multikulturalizmu, ali ne možemo da ih prisilimo na to, a nije ni korektno da tražimo krivicu u većini", smatra Janjušević.

Žigmanov ukazuje na to da se u Vojvodini u pogledu nacionalnih manjina može govoriti o etno-kulturalnoj anarhiji. To se odnosi na postojanje određenih kodova koji postoje u nacionalizmu, ali ne u svom punom političkom kapacitetu.

"Zato bih radije govorio o višekulturalnosti u Vojvodini. Ovde postoje određene vrste etničkog diverziteta, postoje različiti kulturni prostori u kojima se onda određenim praksama pokušavaju ostvariti kulturni sadržaji. Ako pogledamo taj prostor, onda vidimo da postoje određene nerazvijenosti. Ukoliko posmatramo kulturne programe i sadržaje, onda vidimo da su to sadržaji uglavnom za većinski narod, ali postoje i nejednakosti među nacionalnim manjinama. Recimo, mađarska zajednica ima četiri pozorišta, a hrvatska niti jedno", dodaje on.

U Srbiji je registrovano preko 100 političkih stranaka. Deo njih zastupa prava nacionalnih manjina. Svoje partije imaju Mađari, Hrvati, Rusini, Bunjevci,....

Aleksandar Popov ukazuje na to da na ovim prostorima postoji model koji promoviše nacionalne lidere, bez obzira na veličinu nacije ili nacionalne manjine.

"Onda nacionalni lideri pregovaraju u naše ime i to svima odgovara. Pregovara se u nedogled i njima će biti jako dobro u poziciji pregovarača, a nama svima sve gore. Što više međuetničkih sukoba bude, oni će imati više razloga da pregovaraju. U celoj toj priči ima i biznisa, jer nekome je posao da bude zaštitnik svoje nacije i to je jedino čime se bavi. Njemu je cilj da se time bavi što duže, pa su i sukobi dobri", objašnjava Popov za 021.rs.

Laslo Vegel primećuje da bi partije nacionalnih manjina i nacionalni saveti trebalo da postoje, ali da nedostaje treći element, a to je zajednički politički prostor gde se razmanjuje mišljenje. Po njegovom mišljenju, u parlamentu se retko kada diskutuje o nacionalnim manjima, a još ređe tim diskusijama prisustvuju sve etničke zajednice.

Integrativni i segregativni multikulturalizam

U trenucima kada se preispituje postojanje multikulturalizma u Vojvodini, javlja se potreba da se situacija pomeri sa segregativne na integrativnu multikulturalnost. Oni koji se sećaju multikulturalizma u Vojvodini koji je podrazumevao uvažavanje svoje i tuđe kulture, teško da su mogli da zamisle da će kroz nekoliko decenija doći trenutak kada će Mađari i Srbi sedeti u odvojenim kafićima.

"Kulture po sebi ne bi trebalo da budu zatvorene. Neka težnja ka otvorenosti prema drugom i razmeni sa drugima naročito kroz dijalog jeste jedna od bitnih komponenti onoga što savremeni svet podrazumeva pod kulturom. Integracija manjina u društvo je jedan od najsloženijih zahteva koji danas postoje pred demokratskim društvima i tu nema univerzalnih rešenja. Kada su u pitanju pravni instituti plašim se da se ide ka rešenjima segregativnog multikulturalizma. Kada pogledamo obrazovanje, vidimo da se tu svakoj zajednici ponaosob stavlja određena vrsta ograde. Vidimo da to dovodi do segregacije, da se ljudi međusobno ne poznaju, da je manji broj veza i uključenosti u procese unutar zajednice", naglašava Tomislav Žigmanov.

Aleksandar Popov smatra da je čitav sistem postavljen na segregativnom multikulturalizmu. Mladi se od ranih godina izdvajaju, izdvajaju se u posebne vrtiće, škole, kafiće. Mesta u kojima se druže Srbi, Hrvati, Mađari ili Bunjevci, najčešće se razlikuju.

"Multikulturalizam postoji u smislu da smo mi multikulturalna sredina sa mnoštvom nacija koje žive na određenom prostoru. To ništa ne govori o kvalitetu tih odnosa. Trebalo bi da se ide u drugom pravcu, ka integrativnom multikulturalizmu u kojem se kulture prožimaju. Onda bi se ljudi bolje razumeli, ovako postoji strah od različitosti", poručuje Popov za 021.rs.

Multikulturalnost Vojvodine - stvarnost ili mit

AUTOR:ZORAN STRIKA

Marija Janjušević iz "Dveri" postavlja pitanje za one koji čvrsto zagovaraju integrativni pristup multikulturalizmu, koje su to mere potrebne da bi se njemu pristupilo, ali i da li su problemi sa kojima se suočavaju pripadnici nacionalnih manjina i većinskog naroda u njihovom suživotu realni.

"U višenacionalnim sredinama je najlakše napraviti sukobe. Do sada su se građani Vojvodine pokazali mudrima. Opasnost po mom mišljenju uvek dolazi spolja, a na nama je da to prepoznamo na vreme. Bez obzira što će neko reći da komšija Mađar ima više, jer ima i pomoć matične države, to nisu istinski razlozi za sukobe. Ja se bojim da su osobe koje naprave incident isfrustrirane svojim ekonomskim položajem, a da vrlo često tražimo neke druge razloge za to. Potrebno je i pratiti dešavanja i uticaje bilo kojih ekstremnih pokreta. Ali to su stvari koje u pristojnoj sredini prosto odskaču da ih je teško ne primetiti ili suzbijati. Ja sam optimista, poznajem ljude u Vojvodini i verujem da sukobi koji se povremeno dese nisu odraz realne situacije", ocenjuje naša sagovornica.

Struktura stanovništva u Vojvodini u 20. veku se uveliko izmenila. Oni koji su dolazili nisu se upoznavali sa tradicijom kakva je postojala u Vojvodini, dok se država nije brinula o njihovoj socijalizaciji.

"Čim kulture žive u zajedničkom prostoru one moraju da utiču jedna na drugu, a sada to jedva da imamo. Svejedno sa koje strane gledamo, da li sa strane većine ili manjine. Na obe strane se javlja problem ograđivanja, a onda to vodi i ka trendu samogetoizacije. Većinski narod ne razmišlja o problemima manjina, a isto je na drugoj strani. Kada postoji problem za celo društvo, neretko manjine izlaze iz tog prostora pod izgovorom da to nije njihov, nego srpski problem. I kod jedne i kod druge strane postoji ograđivanje. Ne brinemo se o problemima drugih, a isto to važi i za kulturu", zaključuje Laslo Vegel.

Prema zvaničnim statistikama, na prelazu iz 20. u 21. vek broj Srba u Vojvodini je znatno porastao. Sa druge strane, broj pripadnika manjina se smanjivao. Neki su otišli zbog nacionalističke politike devedesetih u kojima se razmišljalo samo o srpskoj Vojvodini, a ne o Vojvodini koja pripada ljudima koji u njoj žive. Iz Vojvodine je veliki broj Hrvata izbegao, a došao je još veći broj Srba koji su proterani iz Hrvatske.

Danas se u Vojvodini smanjuje kako broj Srba, tako i broj nacionalnih manjina. Osim ekonomskih migracija, jedan od razloga za to je i negativni prirodni priraštaj. Ukoliko se takav trend nastavi, u budućnosti se o multikulturalizmu neće polemisati, jer ga, verovatno, neće ni biti.

Postavlja se pitanje,kako to "bogatstvo" sacuvati medju gradjanima ako politicari tih nacionalnih manjina podupiruju netrpeljivosti medju gradjanima.

Treba samo pogledati kakav status gradjani jedne drzave imaju u "susednim" drzavama.

Sigurnost gradjana se uvek prenosi i na druge drzave u kojima oni zive.

Licno smatram da u svakoj drzavi politika treba da bude usmerena ka toleramciji prema drugima.

Takodjer je potrebno sve one koji to "podkopavaju" kaznjavati sto bi se moglo prevesti kao:" Svako mora da cisti ispred svoga praga"

Nacionalisti danas veoma dobro znaju da napadaju politiku i gradjane u drzavama u kojima su "oni" manjinski deo stanovnistva.

Pri tome ne cine nista ili cak podpiruju netrpeljivost medju gradjanima u svojim drzavama u kojima su oni deo vecinskog dela stanovnistva.

Zato smatram da se pitanje nacionalnih manjina mora resavati u saradnji sa  onima koji cine te manjine,po principu za sve ljude jednako pravo.

Kako u "nasoj" tako i u "vasoj" kuci.

Da se to moze dokazuje politika koja je vodila o tome racuna.

Politika SFRJ.

Samo sto bi trebalo politiku ravnopravnosti podici na malo "visi" nivo.

Ako zakon jedne drzave po tom pitanju daje sve mogucnosti,taj zakon treba i postovati.

U SFRJ su mnogi "LIDERI" bas taj zakon iskoristavali za postizanje jos vece mrznje medju narodima.

Danas bi trebalo da je politika iz toga nesto naucila.

Nemoze se po svaku cenu u jednoj drzavi "gurati" pravo jedne (ili vise) manjina a u isto vreme se na taj nacin podkopava stabilnost drzave i time i sigurnost onih koji su vecina u drzavi.

Upravo takva politika odredjenih "LIDERA" je dovela i do unistenja SFRJ u kojoj je bilo preko pedeset naroda i narodnosti.

Znaci tolerancija prema svakom,ali ne na "MOJU"= (vecinskog stanovnistva) stetu.

Sasvim sam siguran da manjinama nije potrebna prevlast.

To zele samo "LIDERI"

Svim narodima i manjinama u jednoj drzavi je dovoljna tolerancija i postovanje prema njima i njihovom poreklu.

Ako se takva politika podrzava od strane politicara u drzavi sa vecinskim stanovnistvom,ce svi ljudi u njoj ziveti u miru i slozi.


Valter