PRVA PROLETERSKA

Prva proleterska udarna brigada

Formirana je 21. prosinca 1941. u Rudom. Odluku o formiranju brigade donio je CK KPJ, a formirao je Vrhovni komandant NOPOJ Josip Broz Tito.

Na dan formiranja imala je šest bataljona (dva iz Crne Gore i četiri iz Srbije) i prištapske dijelove jačine 1.199 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović narodni heroj a politički komesar Filip Kljajić Fića narodni heroj. Prva borba ove brigade, kod sela Gaočića i Mioča, 22. prosinca 1941, slavila se kao Dan JNA. Da bi pomogla stabiliziranju ustanka u istočnoj Bosni, koji je došao u ozbiljnu krizu, krajem prosinca, zajedno s Vrhovnim štabom, prešla je u te krajeve. Njen dolazak značio je mnogo za NOP u ovoj oblasti. Dvadesetak dana je uspješno djelovala. U II neprijateljskoj ofanzivi (17 — 23. 1. 1942.) vodila je više borbi: na Pjenavcu (gdje su poginuli Čiča Romanijski i Milan Ilić Čiča s još 57 drugova iz 1. proleterske i nekoliko boraca iz Romanijskog NOPO), zatim kod Rogatice, Vareša, Han-Pijeska i Bijelih Voda. Glavnina brigade izvela je Igmanski marš. Posle završetka ofanzive, ponovo poduzima značajne poduhvate u istočnoj Bosni — učestvuje u oslobođenju njene znatne teritorije, stvaranju jedinica Dobrovoljačke vojske i stabiliziranju NOP.

U III neprijateljskoj ofanzivi imala je istaknutu ulogu zajedno s 2. proleterskom brigadom. Njene snage su djelovale u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i u teškim borbama (Polja Kolašinska, Durmitor, Hercegovina) znatno pomogla uspješno povlačenje partizanskih snaga u rajon Tromeđe. U sastavu Udarne grupe proleterskih brigada 24. juna pošla je u pohod u Bosansku krajinu. U pohodu je učestvovala u borbi na pruzi Sarajevo — Mostar i rušenju ove saobraćajnice, oslobođenju Konjica (8. VII), zatim u borbama oko Bugojna, Duvna i Šujice, za oslobođenje Livna i u drugim poduhvatima. Posle toga, do ulaska u sastav 1. proleterske divizije (1. XI 1942), vodila je više borbi u nadiranju prema Imotskom i oslobodila nekoliko mjesta. Sedmog oktobra učestvovala je u oslobođenju Ključa, do kraja oktobra angažirana je u borbama sa četnicima i talijanskim snagama oko Bosanskog Grahova. Sedam dana po ulasku u sastav divizije, u Bosanskom Petrovcu od Vrhovnog komandanta NOV i POJ druga Tita dobila je proletersku zastavu. U skladu s planom Vrhovnog komandanta o prodoru snaga NOVJ u centralnu Bosnu, u novembru i prosincu 1942. i januaru 1943. godine izvela je više poduhvata u dolini Vrbasa i centralnoj Bosni: 19/20. novembra uništila je jako neprijateljsko uporište Sitnicu; 25/26. novembra učestvovala u oslobođenju Jajca; u prosincu je oslobodila Skender-Vakuf i Kotor-Varoš i područje Jošavke; u januaru dijelom snaga učestvuje u oslobođenju Teslica; potom je oslobodila Prnjavor (15/16. I). Uspjesi kod Teslica i Prnjavora bili su veliki: ubijeno je i ranjeno nekoliko stotina, a zarobljeno blizu 2.000 neprijateljskih vojnika i zaplijenjen veliki ratni materijal. U IV neprijateljskoj ofanzivi, u šestodnevnom maršu, prebacila se sa sektora Banje Luke, preko Šipraga, Bojske, Gornjeg Vakufa, na željezničku prugu Sarajevo— Mostar, pa 17/18. februara likvidirala posade neprijatelja na odsjeku Raštelica—Brđani i posle toga vodila teške borbe na Ivan-sedlu i Bradini i dijelom snaga učestvovala u napadu na Konjic. Učestvovala je u poznatom protuudaru NOVJ kod Gornjeg Vakufa (3—5. marta), a potom zatvarala pravac Gornji Vakuf— Prozor.

Posle forsiranja Neretve u nastupanju divizija Glavne operativne grupe (GOG) na istok, brigada prva nastupa općim pravcem: Glavatičevo, rajon Kalinovika, Ustikolina, Od 15 do 17. marta razbila je četnike kod Glavatičeva i na Lipeta planini, a 22/23. marta vodila je teške borbe sa četnicima kod Kalinovika. U ovim borbama četnici su pretrpjeli nekoliko teških poraza, a brigada je pohvaljena od Vrhovnog komandanta. Krajem marta izbila je na Drinu kod Ustikoline. Prvo je pokušala da reku forsira iz pokreta, a pošto nije uspela, posle priprema, forsiranje je izvršila 8/9. aprila 1943. godine. Vodila je žestoke borbe za
Kapak i Krčino brdo. U boju kod Ifsara (10. i 10/11. aprila) učestvovala je u razbijanju znatnih dijelova talijanske divizije „Taurinenze". Ovim borbama omogućen je prodor Glavne operativne grupe VŠ preko Drine u Sandžak. Krajem aprila vodila je žestoke borbe kod Goražda sa 369. Njemačkom divizijom. Po izbijanju na Lim na komunikaciji Bijelo Polje
— Brodarevo uništila je jednu i talijansku auto-kolonu. U bici na Sutjesci prvih dana vodi borbe sa Njemačkom 1. brdskom divizijom na sektoru Bijelo Polje, Mojkovac, Šahovići. Sa ovog sektora hitno je prebačena na sektor Čelebića, radi zaštite bolnice i zatvaranja pravca Foča — Čelebić.

Posle sedamdesetosatovnog marša, 21. maja kod Čelebića je iz pokreta napala i razbila 13. domobransku pukovniju. Od tada do 24. maja na ovom sektor C, zajedno sa drugim jedinicama, vodila je ogorčene borbe. Učestvovala je 24. i 25. maja, u neuspjelom pokušaju proboja jugoistočno od Foče. Do početka juna vodila je borbe kod Zlatnog bora, Uzlupa i Vučeva. Njena je velika zasluga što su obranjeni ranjenici, što je omogućena njihova evakuacija na lijevu obalu Tare i od branjen prijelaz kod Uzlupa. Do 6. juna vodila je borbe u dolini Sutjeske: Borovno, Popov Most. Osmog juna izbila je na Zelengoru (Lučke i Vrbničke klibe). Desetog juna jurišem na Balinovcu brigada je probila neprijateljski obruč na Zelengori, a dva dana kasnije novi obruč na komunikaciji Kalinovik—Foča. U protuofenzivi GOG u istočnoj Bosni u julu i kolovozu vodi više borbi (Vlasenica, Drinjača, Zvornik) i na pruzi Sarajevo—Zenica. U septembru djeluje u Dalmaciji, a u oktobru i novembru na širem prostoru Travnika. U zimu 1943/44. i proljeće 1944. djeluje oko Jajca, Mrkonjića i Gerzova. U drvarskoj operaciji vodi žestoke borbe na pravcu Mrkonjić-Grad—Mlinište i Mlinište—Glamoč. Iz zapadne Bosne kreće za Sandžak, a na tom putu vodila je borbe na planinama Vranići, Zecu, Bitovnji i kod Trnova. U kolovozu učestvuje u borbama u Sandžaku. Dvadeset trećeg kolovoza počeo je njen prodor u Srbiju.

Vodila je teške borbe s Bugarima na Palisadu, s jakim četničkim snagama na Jelovoj gori, kod Karana, Kosjerića i Varde, za oslobođenje Bajine Bašte i Valjeva (septembra) i Uba (oktobra). U Beogradskoj operaciji istakla se u mnogim borbama. Od prosinca 1944. do 12. aprila 1945. djeluje na Sremskom frontu. Učestvuje u proboju Sremskog fronta 12. aprila, a od tada do 9. maja u više poduhvata u Sr em u, Slavoniji, sve do Zagreba. Posljednju borbu vodila je za oslobođenje Zagreba, u koji ulazi 9. maja 1945. godine.

Stvaranje 1. proleterske označava novu fazu u razvoju naše armije. Njenim formiranjem označen je i početak intenzivnije borbe protiv svih oblika kolaboracije i izdaje, čvršće povezivanje najbrojnijeg dijela naroda na revolucionarnoj liniji. Na svom ratnom putu prešla je više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 20.000 ljudi iz cijele Jugoslavije. U njenom sastavu izvjesno vrijeme je bio u talijanski bataljon „Garibaldi". Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijatelja. Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja.

Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom narodnog heroja.

Ranije je odlikovana Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvijezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom za hrabrost.

Dodatak :
U prvoj borbi ,22./23. decembra 1941, brigada je zarobila 124 Italijana iz alpinske divizije "Pusteria", sto je vjerovatno grofa Ciana ponukalo da u svoj dnevnik (6.1.1942) pribiljezi da je primjetna pojava da se cijele jedinice daju zarobiti uz "simbolican otpor".

Boj na Ifsaru je, prema njemackom istoricaru K. Schmideru, "za tri bataljona divizije Taurinense zavrsio sa osjetnim gubicima i povlacenjem ka Pljevljima." Jugoslovenski izvori najcesce pominju 3. alpinski puk, a Dedijer cak i zarobljenu pukovsku zastavu.

Koca Popovic nije bio u Rudom kada se formirala brigada, pa cak se nije znalo ni da li je ziv.On je u Sehovicima primio pismo od VS o naimenovanju, pa se smjesta zaputio ka brigadi, koju je i nasao 28. decembra. Zvanicno je postavljen za komandanta naredjenjem VS sa kraja decembra.

Izvori:
Klaus Schmider,"Partisanenkrieg in Jugoslawien",Hamburg,2002;
Koca Popovic,"Beleske uz ratovanje,Beograd,1988.

Druga Proleterska udarna brigada

Formirana je, naredbom Vrhovnog štaba, 1. marta 1942, u Čajniču, od Užičkog, Čačanskog i 2. šumadijskog NOP odreda. Na dan formiranja imala je četiri bataljona — oko 1.000 boraca. Prvi komandant brigade bio je Ratko Sofijanić, narodni heroj, politički komesar Milinko Kušić, narodni heroj, a partijski rukovodilac i zamjenik komesara Spasenija Cana Babović, narodni heroj. Do formiranja 2. proleterske divizije — 1. XI 1942 — bila je pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba. U martu i prvoj polovini aprila djelovala je u istočnoj Bosni. Zauzela je četničko uporište Borike, oslobodila Vlasenicu, Bratunac, Milice, Srebrenicu i Drinjaču; potom je vodila borbe na Romaniji i učestvovala u napadima na ustaška uporišta u Rogatici i Han-Pijesku. U drugoj polovini aprila dijelom snaga učestvuje u napadu na ustaško uporište Borac (Hercegovina). U borbama koje su poznate kao III neprijateljska ofanziva imala je veoma teške zadatke, najprije je vodila borbe oko Čajniča, Goražda, Foče, na sektoru Pljevlja, a u prvoj polovini juna vodila je ogorčene borbe sa četnicima na Durmitoru i na Gatu (kod Gacka). Sve te borbe imale su vidan značaj za prikupljanje snaga u rajonu tromeđe Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

U sastavu Udarne grupe brigada, pod neposrednom komandom Vrhovnog komandanta, 24. juna počela je pohod u zapadnu Bosnu. Vodila je borbe oko Kalinovika. učestvovala u rušenju željezničke pruge Sarajevo-Mostar, u zauzimanju Tarčina i Pazarića, zatim u borbama na sektoru Travnika, Donjeg Vakufa i Bugojna. Od kraja jula do polovine oktobra 1942. vodila je veliki broj teških borbi. Zajedno sa 4. proleterskom, 10. hercegovačkom i 1. krajiškom učestvovala je u napadu na Kupres. Učestvovala je u oslobođenju Jajca (25. IX)... Sedamnaestog oktobra u Drvaru, od Vrhovnog komandanta NOP i NOVJ Josipa Broza Tita primila je proletersku zastavu. Od tada do početka bitke na Neretvi djelovala je oko Bosanskog Grahova, Livna, Kupresa, Duvna, u Kninskoj krajini. Izvela je protuudar protiv talijanske divizije „Sasari" i četnika 26—28. X, i čišćenje Kninske krajine od četnika i ustaša. Vodila je borbe za Livno (5—15. XII), izvršila napad na Kupres (decembra). Krajem januara vodila je žestoke borbe kod Knina i Strmice. Od tada do forsiranja Neretve vodila je borbe za Imotski i Posušje (9. i 10.11 1943), prodrla u dolinu Neretve, zauzela Drežnicu i Grabovo 16/17. II, gdje se istakla i razbila bataljon divizije „Murđe". Zajedno s još osam brigada, učestvovala je u protuudaru kod Gornjeg Vakufa, i naročito se istakla (razbila bataljon 717. Njemačke divizije). Tim uspjesima spašeni su ranjenici i olakšan je položaj NOVJ na Neretvi. U ofanzivnim poduhvatima Glavne operativne grupe s Neretve, brigada je vodila teške borbe s četnicima kod Krsca, na Prenju, kod Bijele, Boračkog jezera, Glavatičeva, Obija i Kalinovika. Tu su bili izuzetno teški porazi četnika. U aprilu je učestvovala u borbama na Drini. Njena dva bataljona zajedno sa 4. i 5. proleterskom učestvovala su u boju na Javorku (Nikšić) 1. i 2. maja 1943, kada su razbijene talijanske i četničke snage jačine nekoliko bataljona. Za vrijeme bitke na Sutjesci, pored ostalog, učestvovala je (24. i 25. maja) u pokušaju proboja jugoistočno od Foče, a od tada pa do 10. juna vodila je teške borbe na Vučevu, za Košur, kod Suhe, na Barama i Košuti. Njen uspeh na Vučevu i Košuti spada u najznačajnije borbe u ovoj bici, Veoma je značajno i učešće brigade u proširenju proboja njemačkog obruča na Zelengori (11. juna), kao i u proboju drugog obruča na komunikaciji Kalinovik—Foča.

S ove komunikacije borbom se probila na sever, oslobodila je Olovo, 24/25. juna, a dva dana kasnije učestvovala je u oslobođenju Kladnja. Od tada do početka septembra djeluje oko Tuzle i na planini Ozrenu. Učestvuje u razbijanju jakih četničkih i drugih snaga, S ove teritorije prešla je u rajon Foče, pa u Sandžak. Oslobodila je Foču (3/4. IX), Pljevlja (22.IX), Prijepolje; pa je učestvovala u oslobođenju Bijelog Polja, Berana i Kolašina. Oslobodila je Priboj i prešla u Srbiju. Mjesec dana vodila je borbe na Zlati boru i drugim mjestima. Kod Prijepolja je, 4. decembra, u žestokoj iznenadnoj borbi pretrpjela velike gubitke. Ponovo je prešla u Srbiju, i u decembru 1943. i januaru 1944. vodila je više borbi na Zlatiboru, za Ivanjicu, kod Arilja, u rajonu Priboja i drugih mjesta. Morala se povući. Sredinom marta, u sastavu Udarne grupe divizija ponovo prodire u Srbiju. Od tada do 21. maja vodila je gotovo neprekidne borbe u zapadnoj Srbiji i Sandžaku (Rudo, Zlatibor, Ivanjica, Kaona, Povlen). U sudarima s nesrazmjerno jačini snagama bila je prinuđena da se povuče u Crnu Goru. U junu i julu vodila je borbe na sektoru Andrijevice. Pored ostalog, učestvovala je u Andrijevičkoj operaciji. U prodoru Operativne grupe divizija iz Crne Gore u Srbiju učestvovala u borbama na Pešterskoj visoravni i na Ibru. U kolovozu djeluje na Kopaoniku, u Župi, Rasini, i oko Kuršumlije. naročito se ističe u razbijanju četnika. U septembru učestvuje u borbama na Ibru, kod Požege i Gornjeg Milanovca. Učestvovala je u Beogradskoj operaciji, i naročito se istakla. Od tada do kraja decembra djelovala je na Sremskom frontu. U februaru i martu 1945. učestvovala je u borbama na Drini (Banja Koviljača i Loznica). U aprilu je učestvovala u oslobođenju djela istočne Bosne (Bijeljina. Brčko, Šamac), zatim u borbama u Slavoniji, pa na Majevici.

Druga proleterska je prešla oko 24.000 kilometara. U njenim redovima borilo se oko 15.000 ljudi. Izbacila je iz stroja 62.000 neprijateljskih vojnika. Više puta je popunjavana borcima iz drugih republika. Dala je veliki broj rukovodećih kadrova za druge jedinice, (naročito u Srbiji) i za narodnu vlast, kao i 48 narodnih heroja. Među njima je i Petar Leković, prvi narodni heroj Jugoslavije. Zajedno s 1. proleterskom, imala je veliku ulogu u stvaranju operativnih jedinica naših oružanih snaga. Veoma je doprinijela jačanju bratstva i jedinstva.

Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom narodnog heroja. Zatim je odlikovana Ordenom partizanske zvijezde, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom narodnog oslobođenja, i Ordenom za hrabrost.

Operacija SCHWARZ
Bitka na Sutjesci - (Peta Neprijateljska Ofenziva)


U planovima Sila osovine za 1943 zamišljeno je da se u operaciji WEISS I-III (Četvrta neprijateljska ofenziva - Bitka na Neretvi) eliminira NOVJ nakon čega bi slijedila operacija SCHWARZ čiji je prvobitni cilj bio razoružavanje Četnika u talijanskoj okupacijskoj zoni koji su svi bili legalizirani u Dobrovoljačku anti-komunističku miliciju (Milizia Volontaria Anti-Comunista - MVAC). Plan je ubrzo morao biti drastično izmijenjen jer su za vrijeme WIESS II partizani praktično uništili većinu četnika i probili se u istočnu Hercegovinu i Crnu Goru, zadnja faza WIESS III je otkazana a SCHWARZ je prepravljen kako bi eliminirao partizane prije očekivanog Savezničkog iskrcavanja na Balkanu. Dio preostalih Četnika je razoružan za vrijeme operacije SCHWARZ, ali oni nisu pružili apsolutno nikakav otpor a neke su Nijemci čak uzeli kao vodiče.

Operacija SCHWARZ je bila najveća operacija do tada i ujedno posljednja operacija takvih razmjera, a sa 117,300 vojnika19,700 boraca Glavne operativne grupe NOVJ ujedno je bila i najbliže što su Nijemci došli u pokušajima eliminacije partizana i osiguranja svojih komunikacija i pozadine u slučaju iskrcavanja Saveznika. protiv samo
Operacije u Sandžaku i Crnoj Gori prije ofenzive

Ofenziva
Jačanje okruženja - operacije od 15. do 20. svibnja:
Prvi pokušaj proboja - operacije od 21 do 26. svibnja
Drugi pokušaj proboja - operacije od 27. svibnja do 4. lipnja
Proboj na Sutjesci - operacije od 5. do 9. lipnja
Proboj sa Zelengore - operacije od 10. do 16. lipnja
Protuofenziva u Istočnu Bosnu
14. svibnja 1943 - početak ofenzive.

Neprljatelj poduzima novu ofenzivu poslije Spornenute zimske operacije (Bitka za ranjenike - Neretva ) nisu polucile one rezultate kojima su se neprijateljske snage nadale. Naprotiv, jedinice NOVJ izvrsile su prodor u Hercegovinu, Crnu Goru i Sandzak, priblizavajuci se Srbiji. Neprijatelj je bio primoran da nastavi ofenzivu. Plan Nijemaca bio je jasan. Trebalo je uz veliku brojcanu premoc u vojsci i naoruzanju opkoliti grupu divizija NOVJ zajedno s Vrhovnim stabom i najvisim rukovodstvom NOP-a na prostoru Sandzaka i Crne Gore i ondje ih zauvijek unistiti. Nova velika ofenziva pocela je sredinom svibnja, a u njoj su neprijateljske snage brojile oko 120 tisuca vojnika nasuprot 20 tisuca boraca NOVJ. Partizanske snage bile su osim toga veoma iscrpljene i oslabljene zbog stalnih danonocnih borbi koje su do tada vodile protiv neprijatelja. Trebalo je i dalje voditi punu brigu o ranjenicima. Napadajuci s nekoliko strana na slobodni teritorij Sandzaka i Crne Gore, neprijatelj je sve vise stezao obruc oko partizanskih snaga. U tome su mu osobito pomagali zrakoplovstvo i jako topnistvo.


STEZANJE OBRUČA OPERACIJE OD 15 DO 20 Svibnja 1943

15 svibnja 1943

Nijemci su išli za tim da iznenade ne samo Partizane nego i Talijane i četnike, da se posljednji ne bi mogli skloniti u krajeve pod talijanskom kontrolom. Ofenziva je doista potpuno iznenadila Talijane i četnike. Nijemci su prve pozvali da uzmu učešća u njoj, ali su oni, prema njemačkim podacima, za prvi mah odbili svaku suradnju dok ne dobiju naređenja. Guverner Crne Gore nije odmah odgovorio na poziv da pošalje svoje predstavnike u njemački štab. Tek je 22. svibnja dobio ovlaštenje od Musolinija da surađuje sa Nijemcima. Jedino je divizija "Taurinenze" odmah ponudila suradnju, ali ni divizija "Venecija" nije bila sasvim pasivna, dok su trupe Podgoričkog sektora bile već u akciji protiv partizanskih snaga kod Bioča. Zatečeni četnici na pravcima nastupanja njemačkih jedinica predavali su oružje bez otpora, ili su se sklanjali ustranu.

Vrijeme je prvog dana bilo oblačno i kišovito. Uslijed toga, njemačko zrakoplovstvo je izvršila samo jednu izviđačku akciju. Talijansko zrakoplovstvo tuklo je mitraljezima i malim bombama Pipere, gdje su bile u akciji partizanske jedinice, i pratilo je sa podozrenjem njemačke pokrete u oblasti Nevesinja, Kalinovika i Gackog. Radi lakšeg izučavanja, operacije će se razmatrati po danima, a u okviru dana po sektorima i pravcima ukoliko čine operativne cjeline. Otuda će se sektori i pravci označavati prema razvoju operacije.

Sektor Foča, Čajniče, Pljevija

369 divizija: 369. pukovnija (bez 2 bojne) prodrla je preko Miljena u Čajniče gdje je stigala oko 11.30 sati. Izvještaj ove divizije ne spominje partizanski otpor, bilježi samo da se glavnina partizanskih snaga povukla prema jugoistoku. Otpora nije moglo biti, jer se 3. bataljun 6. bosanske brigade već dan ranije povukao južno od Čajniča, a grad bio evakuiran. Druga bojna 369. pukovnije, koji je upućena iz Foče preko Slatine, Krstaca (9 km jugozapadno od Čajniča), Madžara i Krčevina za Čajniče, naišla je na jak otpor i dostigao visove južno od Čajniča. Njemački izvještaj ne kaže gdje se vodila borba, ali prema partizanskim podacima to je bilo na liniji Crni Vrh, Ilisija gdje su se nalazili 1. i 2. bataljun 6. brigade. Pošto su neprijatelju zadali dosta gubitaka, ovi partizanski bataljuni se su povukli na Ponikve. Svojim izviđačkim dijelovima 369. pukovnija je prodrla do linije Trojan (3 km južno od Čajniča), Metaljka.

Za idući dan 369. pukovnija je namjeravala da vrši nasilno izviđanje u pravcu Pljevalja, s obje strane puta. U međuvremenu je 369. divizija nastavila prikupljanje u pravcu Goražda. Ovog dana je Stožer sa 2. četom 369. protuoklopne bojne krenuo iz Doboja za Goražde radi osiguranja puta Goražde, Pljevlja. Njegove zadatke u Doboju preuzela je jedna četa 2. bojne 370. pješačke pukovnije. Prvi bataljun 61. bugarskog puka stigao je u Dobrun. a 3. bataljun u Priboj. Puk je bio u sastavu 369 divizije.

Kada je 14. svibnja 1. bataljun Majevičke brigade potisnut sa Golog Vrha prema Ifsaru, brigada je po naređenju Drinske operativne grupe uputila jedan drugi bataljun iz Kruščice ka Ifsaru. Nema podataka kada je ovaj bataljun krenuo, ali da je pošao prije 2. bojne 369. pukovnije, morao bi se sudariti s njim kod Krstaca. Izgleda da je stvarno išao tragom 2. bojne 369. pukovnije i zadržao se u Krstacu sa zadatkom da hvata vezu sa 1. bataljunom Majevičke brigade i 6 bosanskom brigadom. Bataljun je ostao u Krstacu dan i pol, ali nije došao u vezu ni sa 6. bosanskom ni sa Majevičkim bataljunom.

Koncentričan napad 369. pukovnije je zatekao 6. brigadu u nezgodnom rasporedu. Ugrozio je njena oba boka, pa je brigada morala odstupiti na jugoistok. Izgleda da ju je napad 2. bojne 369. pukovnije dijelom iznenadio. Tako se može objasniti da nije uspela da izvuče streljivo iz Ifsara. Prvi bataljun Majevičke brigade se povukao također, po nekim podacima zajedno sa bataljunima 6. brigade. Kada je 6 brigada odstupila prema Metaljci izgubila je veza sa ostalim dijelovima Drinske operativne grupe.

Na frontu 2 proleterske brigade kod Crnog Vrha i Ravnih Njiva ujutro je bilo manjih borbi.

Saznavši za prodor neprijatelja prema Čajniču, Štab Drinske operativne grupe je naredio da jedna četa 4 bataljuna 2. proleterske krene sa Šćepan Polja u Zavajit, a oko 20 sati je uputio bataljun Majevičke brigade, koji je bio u Potpeći, prema Vikoču i dalje ka Planskom (6 km jugozapadno od Čajniča). Sada su dakle sva tri bataljuna Majevičke brigade angažirana na zasebnim pravcima. Ali je Drinska operativna grupa ovim, donekle, zastrla veliku brešu koja je nastala između 2. proleterske i 6. brigade kada se posljednja povukla ka Ponikvama.

Glavnina 4 bataljuna 2 proleterske je osiguravala most na Tari kod Šćepan Polja, a jedna njena četa je držala položaj na ušću Sutjeske.

Pravac Tranovo, Kalinovik, Foča

118 divizija: u ponoć je Izviđačka bojna krenula iz Trnova za Kalinovik, a u 5 sati je krenula za njim i glavnina. U 10 sati divizija je stigla u Kalinovik i nastavila pokret prema Foči i Ulogu. Grupa Anaker (nazvana po komandantu 738 pješačkog pukovnije) krenula je u isto Vrijeme iz Konjica prema Kalinoviku. Ovog dana je vjerojatno stigla u područja Glavatičeva. Nijemci izjavljuju da su naišli na slab otpor i da su razoružali veliki broj četnika. Dijelovi ove divizije iz područja Foče vršili su izviđanje i došli u sukob sa partizanskim snagama 3 km jugoistočno od Foče.

Ovog dana je 4. lovački zdrug dostigla prostor Trnovo, Leletin Han, Jablanica. Prva bojna upućen je po dijelovima preko Igmana i Bjelašnice za Kalinovik i za Leletin Han. Treća bojna 7. pukovnije zadržana je privremeno u Sarajevu. Četnicima u Kalinoviku naredio je Jevdević da se povuku u Gacko. Planirano čišćenje prostorije Foča, Gacko je tako izostalo.

Sektor Gacko, Nikšić

SS divizija je krenula ovog dana jednom kolonom (Štab divizije, dijelovi u neposrednom sastavu i 13. pukovnija) iz Širokog Brijega preko Mostara za Nevesinje, a drugom (14. pukovnija) iz Ljubuškog preko Čapljine za Stolac.

Широм Србије, посебно у борачкој организацији и међу свим људима добре воље, достојанствено је обележен Дан борца.

Четврти јул је неизбрисива успомена, симбол почетка ослободилачке борбе 1941.и стварања нове државе, која је дуги низ година после победе над фашистима и колаборационистима у Другом светском рату, уживала силан углед и поштовање широм планете.

OLYMPUS DIGITAL CAMERAПоводом Дана борца су многе делегације и самоиницајитвне групе из разних делова бивше државе посетиле Кућу цвећа на Дедињу у Београду да одају вечну почаст првом човеку устанка и потом дугогодишњем председнику и Врховном команданту, маршалу Јосипу Брозу Титу.

Венац части СУБНОР-а Србије положио је председник Републичког одбора проф.др Миодраг Зечевић. У делегацији су били и члан Председништва генерал Видосав Ковачевић и секретар Милош Богићевић.

На београдском Новом гробљу су чланице Председништва СУБНОР-а Србије Јелисавета Миловановић и Борка Нешковић положиле цвеће и одале пошту истакнутим борцима револуције и народним херојима, државним руководицима Кочи Поповићу, Пеку Дапчевићу, Александру Ранковићу, Сретену Жујовићу, Благоју Нешковићу, Мијалку Тодоровићу, Радивоју Јовановићу Брадоњи. А посебно и генералу Душану Симовићу, предводнику надалеко чувеног народног бунта којим је 27. марта 1941.срушен издајнички пакт краљевске владе тадашње Југославије са хитлеровском нацистичком Немачком.

А 7.јул, Дан устанка народа Србије, биће достојанствено и скромно, као и увек у свим приликама, са народом. У легендарној Белој Цркви, где ће бити положени венци и цвеће на споменике народним херојима који су испалили прве ослободилачке хице у од фашиста окупираној земљи.

       

Hm,hmm..providjenje  Baba Vange tek dolazi, 1945, je bila samo "pokazna vezba"

2076 - Zemljom zavladava novo besklasno društvo - komunizam;

Недавно је, приликом посете Београду, познати руски редитељ Александар Сокуров, између осталог, рекао да „Србија никад није подржала Русију“. Многима је то запарало уши, а неке и обрадовало као добра препорука за куповину улазнице у НАТО. Али не стигоше ни једни ни други да се докопају микрофона или лате пера и оловке кад се појави интервју Владимира Мединског, министра за културу Руске Федерације. Доневши у Београд страницу Мирослављевог јеванђеља која се од деветнаестог века налазила у Петрограду, он каза следеће:

„Мислим да колега Сокуров није историчар, опростићемо му он је уметник. Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам – у најтежим годинама Другог светског рата, још пре отварања другог фронта у Нормандији, а када су се већ водиле борбе у северној Африци и Италији, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата – био је само партизански отпор, него што су слали у северну Африку. Овде су Срби представљали за Немце огроман проблем. Много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, јединa земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације била је Југославија. Партизански покрет у Француској био је пре Де Гола разбацан, ту и тамо. У Пољској су размере отпора биле много мање. Остале земље су се просто покориле и чекале да их Руси спасу својом крвљу.“

Gde je u pravu je u pravu.
Taj " Partizanski otpor" je nacistickoj nemackoj i slomio "vrat".

Ali to,to je druga prica.

Zato se nesme zaboraviti ogromna zrtva svih nasih naroda i narodnosti u NOR-u.


Valter