BITEF teatar

ГРАЂАНСКО ПОЗОРИШТЕ У СЛУЖБИ ОКУПАТОРА

Овогодишњи Битеф показао је сву безидејност и устајалост савременог буржоаског друштва, па тако и његовог позоришта.

Манифестацију је отворила је представа „А где је револуција, стоко?“. Очигледна провокација за радничку класу, бучна, хистерична и неритмична представа, са претензијом „модерности“. Затим следи низ представа посвећених Првом светском рату, „рату уопште“, атентату на Франца Фердинанда и томе слично. Ове представе све личе једна на другу, разноврстност у приступу позоришту и самој теми је сведена на минимум. Све оне заударају пацифизмом, своде рат на неки религијски појам - рат као нека необјашњива сила која погађа човечанство. Затим релативизују везу између садашњих времена и тадашњих догађаја, сводећи их на пуко сећање и емоцију. Нигде се пажња не посвећује Октобарској револуцији, која је преломна тачка те епохе, која поменуте догађаје објашњава и распетљава. Поред тога што су углавном аисторијске, има и оних отворено ревизионистичких.

Поставка представе „Мали ми је овај гроб“, извикане списатељице Биљане Србљановић, која је овај текст сачинила по наруџбини аустријске владе (сиц!), поред тога што је банална, патетична, на тренутке „провокативна“ ван граница доброг укуса (сцена у којој глумци касапе огромне комаде свињског меса, што би ваљда требало да буде метафора за покољ (свиња) који је уследио након атентата у Сарајеву) – увредљива је и ревизионистичка. Она исмева Гаврила Принципа и његове другове, представљајући их као инфантилна деришта која врше атентате због неостварене љубави, и који због своје наивности дозвољавају неким тајним злочиначким удружењима да злоупотребе њихове праведне идеале. Драгутина Милутиновића Аписа представља као неког Аркана, прећуткујући да је контраверзни Апис имао запажену улогу у ослободилачком покрету југословенских народа како од окупатора, тако и од монархистичке диктатуре, да је он био велики непријатељ сваке краљевске лозе, да се залагао за републику - да је био српски Гарибалди, а не Коста Пећанац, Аркан и слични. Антисрпство и антијугословенство зраче, а све под маском јефтиног југоносталгичарског сентиментализма. Реченица која затвара представу, у патетичном тону каже: „3,6 милиона људи је изгубило своје животе у стварању Југославије“. У целом контексту то значи – нека шачица будала нас је терала да узалуд гинемо. Сами смо криви што нас је напао окупатор у оба светска рата, и што смо сами себе поубијали! Ова представа, у ствари, једино има за циљ да потврди полицијску тезу аустроугарског окупатора – да је Србија одговорна за атентат, и сама крива за рат! Затим да је крива за стварање Југославије, али је исто тако крива и за разбијање Југославије. У складу са сликом коју је стварала пропаганда како Аустроугарске, тако нацистичке Немачке и медијске машинерије данашњег окупатора НАТО солдатеске – требало је створити слику о Србима као свињском народу, са повременим инцидентима песника и романтичних бунтовника, који се не уклапају у околину. Ова представа се разликује од осталих, она је „политички ангажована“, она се не бави узалудним „малим човеком“, већ узалудним великим идејама, она не игнорише историју, већ је преправља, она не разбија везу између прошлости и садашњости, већ их повезује на изузетно креативан начин. Наиме, драги другови, по њима, метак Гаврила Принципа убио је и Зорана Ђинђића!

Поред тога што или жмури на једно око, или је отворено на страни агресора и окупатора, овогодишњи Битеф имао је и изражену антипозоришну тенденцију. Тенденцију која обесмишљава драму, драмску радњу, драмски сукоб, која „ослобођа“ позориште од „застарелих институција“ редитеља и глумца, која „разбија границе“ између гледалишта и сцене, која своди позориште на обичан перформанс, стављајући акценат на естетику (која треба да буде јефтина) и форму (за коју је, опет, „штос“ да не постоји јасно дефинисана, већ да је „слободна“), док садржај зврји празнином. Све то је ужасно досадно, без икаквог стварног живота, борбе! Фарсичност читавог догађаја заокружује слоган Битефа - „Нове позоришне тенденције“. Метузалем садашњег друштва – буржоазија, оптерећена виталношћу и младошћу са којом се трагично опростила још у Француској буржоаској револуцији -  сада своју устајалост, и тај огроман корак у назад, убијање позоришта, представља као нешто „ново“ и „модерно“.

Као што је и до сада показао своју бригу за позориште и допринео му више него било која класа у историји, пролетаријат, истинска нова, млада снага постојећег друштва, ће и у новим таласима својих победа препородити умртвљено позориште, и повратити му његов еманципаторски карактер. Нарочито млади драмски уметници треба да буду тога свесни, како би своје снаге упрегли на праву страну ове историјске борбе, која се одиграва и у позоришту – борбе између пролатеријата и буржоазије, радничке класе и капиталиста, између сиромашних и богатих, тлачитеља и потлачених, између робова рада и оних ослобођених рада, између оних који немају ништа и оних који поседују све.

Ovaj tekst (gore) veoma dobro opisuje celokupno stanje u drustvu.

To sto je napisano za pozoriste,znaci i za sve ostalo.

Mozda je to pisac "hteo" da kaze.

A mozda i nije.

Bitnije je to,kako je masa reagovala na sve to?

" I fon" Generacija je verovatno bila odusevljena tematikom.

Onih malo,koji nisu verovatno i tako niko nista ni ne pita.

U svakom slucaju je komentar veoma interesantan za  raspravu.

Trebalo bi u dnevnim listovima napraviti anketu.

Ta anketa bi pokazala i opste raspolozenje u drustvu.


Valter

Uporno me proganja utisak, a voleo bih da me vara, da je srpsko novinarstvo potučeno do nogu i da se još dugo neće oporaviti od poraza koji mu je u utorak uveče (Upitnik, RTS 1) zadao naš premijer.

Taj “intervju” bio je duel neravnopravnih učesnika. RTS je pred kamere poslala nepripremljenu, indisponiranu, uplašenu voditeljku, sa unapred pripremljenim i zakovanim pitanjima koja su joj vezala i ruke i jezik.

Jedini koji su profesionalno odradili posao bili su kamermani i reditelj; njihovo zumiranje lica voditeljke ovekovečilo je antologijske slike straha.

Straha koji ju je paralisao.

Naš premijer se poigravao s njom, degradirao je, ponižavao, autoritativno vladao situacijom i nemilosrdno je saterivao u ćošak.

Ni kompliment “da je jedna od najpametnijih žena u Srbiji” nije joj pomogao da se oslobodi hipnoze.

Ona s njim nije razgovarala; na svako njegovo kontrapitanje, na njegovu (opravdanu) kritiku uređivačke politike RTS-a (primer: poskupljenje struje) odgovarala je užasnutim izrazom lica i mrmljanjem koje se pretvaralo u “gutanje sopstvenog jezika”.

Ne samo da nije smela (ili nije znala) da odgovori šta je Vlada Vojvodine do sada uradila za građane te Pokrajine, nego mi se čini da ne bi smela da odgovori ni da je naš premijer upitao kako joj je ime i prezime. Ili se ne bi setila kako se zove.

Moja prva asocijacija na ovaj neravnopravan duel bila je scena iz dokumentarne serije BBC-a “Planeta Zemlja”, u kojoj antilopa zaleđenih očiju stoji hipnotisana i čeka da je tigar rastrgne.

Toliko je u tom Upitniku bilo prilika, loših prvih servisa njenog gosta, da je voditeljka imala prilike da se trgne, vrati u igru i našem premijeru pošalje bar jedan precizan “ritern” i stavi mu do znanja s kime ima posla.

Ništa od toga. U strahu da ne razljuti gosta i ponašajući se kao krotka domaćica, voditeljka je brže-bolje prelazila preko poluneprijatnih pitanja (kafana kao prvi objekat Beograda na vodi, Železara, pad helikoptera…) i nabacivala mu loptu da bi on mogao efektno da poentira. Naš premijer joj čak nije dozvolio ni da pročita unapred pripremljena pitanja, toliko je kipteo od želje i pucao od nestrpljenja da gledateljstvu saopšti sve podatke koje ima, da prikaže sve slike i grafikone, da kaže sve što je naumio.

Kakva pitanja, kakvi bakrači…

Bilo je to veče demonstracije nemoći novinarstva, kao kad je Bajern s 4:1 ponizio Real Madrid. Odlično pripremljen (kao da ga je spremao Alister Kembel), naš premijer je ponizio novinarstvo “u gostima”. Bila je to još jedna propuštena dobra prilika profesionalnog novinarstva. Ne zarad sebe i potrebe da pokaže svoju moć, nego da potvrdi svoju važnu ulogu u društvu, i zbog građana (i pretplatnika RTS-a) koji (i dalje samo teoretski i u reklami) imaju “pravo da znaju sve”.

Gledao sam Upitnik širom zatvorenih očiju. Od stida i sramote.

Nedorasla voditeljka namerno je žrtvovana i gurnuta u čeljusti ovog političara. Način na koji je RTS degradirao svoju prvu TV zvezdu zaslužuje svaki prezir i osudu. Namerno ili slučajno, RTS ju je položio na oltar udvorništva i slugeranjstva dnevnoj politici. Prisustvovali smo sramotnom opelu jednom zanatu.

Da se razumemo, nije ovo tekst-naricaljka nad sudbinom voditeljke. Ona je od utorka uveče postala paradigma jada i bede srpskog novinarstva.

Nema više “upitnika”, sve je jasno kao suza. Kakva sedma sila; naš premijer smestio je novinare tamo gde i inače misli da im je mesto – u deveti krug Pakla.

Iskoristio je Upitnik (RTS 1, 17.3.2015) da visoko podigne lestvicu nadmoći političara i efektno poentirao dokazujući beskorisnost novinara.

Svaki televizijski novinar od integriteta koji s njim ubuduće bude hteo ozbiljno da razgovara, prvo će morati da od svojih šefova i gazda dobije maksimalnu samostalnost, da bi uopšte mogao da s našim premijerom otpočne razgovor “jedan na jedan”.

Jer ovako dalje nema smisla: da novinar(ka) bude džak-sparing partner odlično pripremljenom premijeru.

I svaki put ista monodrama, bez trunke improvizacije, u kojoj nema mesta za statistu. Novinara.

Još sve nekako verujem da će se RTS odvažiti i izraziti odbojnost prema ovoj novoj vrsti mobinga.

Ako je to na tv emisijama tako,kod nas nije.

Zahvaljujem na interesantnom komentaru.

Kao sto sam vec i ranije naglasio,samo nivo inteligencije ljude vodi napred ili nazad.

Verujem da ce ljudi shvatiti ove poruke i svojim nivoom inteligencije odreagovati kada za to dodje vreme.

Jer,bez obzira dali je nesto na ekranu "montirano" ili nije ono sto se nemoze sakriti je posledica toga.

Niko od nas bolje nezna kako bolno mogu biti posledice nekih propustenih "trenutaka".

Ali to to je druga prica.

Mi mozda danas nemozemo uticati na "trenutak".

Samo uvek postoji i onaj drugi "trenutak".

Pitanje je samo dali su tog "trenutka" svi shvatili da je "trenutak " tu.

Valter