SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Similar topics
    Latest topics
    » HRVATSKA
    Today at 1:06 pm by Valter

    » ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
    Yesterday at 5:22 pm by Slaven

    » KLOPKA OKO SRBIJE
    Yesterday at 10:07 am by Valter

    » KRITIKA KAPITALIZMA
    Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

    » U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
    Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

    » TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
    Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

    » VIJESTI BiH
    Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

    » JEDNO PITANJE...
    Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

    » DANAŠNJA OMLADINA
    Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

    Gallery


    Navigation
     Portal
     Index
     Članstvo
     Profil
     FAQ
     Pretraľnik
    Affiliates
    free forum
    December 2016
    MonTueWedThuFriSatSun
       1234
    567891011
    12131415161718
    19202122232425
    262728293031 

    Calendar Calendar

    Affiliates
    free forum

    DAN USTANKA 13 JULI 1941

    Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

    DAN USTANKA 13 JULI 1941

    Komentar  Lune on Sat Jul 13, 2013 11:48 am

    Grudvama na narodnog heroja
    Velimir Radičević Veco (97) jedan je od poslednjih živih sa spiska od 1.322 narodna heroja, koliko ih je imala SFRJ. Bio je u najvažnijim bitkama, odlikovan gomilom priznanja, ali je doživeo da mu neki novi „bombaši" zasipaju prozore
    Svako vreme ima svoje heroje, a heroji to vremena što im je naklonjeno, dok ne dođu ona koja obesmisle i ponize sve za šta su stradali. A neumitno dođu, prevrnu istoriju naglavce i satru jednako žito i kukolj, bez razlike i pardona. Po principu prekih sudova razrežu i ljudima i ideji i žrtvama, promovišući nove heroje, dok i njima ne presudi rok važenja na koji su oročeni...
    Da je drugačije, ne bi obesna mlađarija danas grudvama zasipala okna na prvom spratu zgrade u Hadži Ruvimovoj ulici, na beogradskom Vračaru. Možda bi se s pijetetom stišala dok sitne noć pod prozorom sobe u kojoj bolećivi starac uz lupu i naočare iznova prelistava zbornike i monografije, tiho pobrajajući imena drugova kojih odavno nema, dok ih traži na fotografijama.
    Znaju li uopšte ko je Velimir Radičević Veco, heroj vremena u kojima su im stasavali roditelji, il' roditelji njihovih roditelja? Znaju li kako izgleda lenta Narodnog heroja i šta uopšte predstavlja, dok tih 97 leta žive istorije, nogu pred nogu gazi trotoar, umoran od negdašnjeg forsiranja Pljevlja, Prozora, Konjica, Neretve, Sutjeske, Zelengore, Knina...
    - Ne znaju, naravno, ali za to su ponajmanje ona kriva - pomirljivo veli Olga, kći jednog od poslednjih živih Narodnih heroja Drugog svetskog rata, trudeći se da nikome ništa ne zameri, niti koga osudi zbog današnjeg odnosa, ne prema ocu, već ideji, ideologiji za koju joj se otac borio.
    - Ma, pušti to! Ja se ni onda nijesam busao s lentama i ordenima, pa ne moraju ni danas da mi odaju počasti, ali moraju s poštovanjem da se odnose prema onima koji su ostavili kosti za slobodu, a koji su ovo odličje zaslužili mnogo više i od mene i od mnogih koji su ga okačili oko vrata, a kojima se ni ime više ne pominje - još iz starine bije oštri ton zetskog gorostasa, iz sela Goričani u kojem su majke još po rođenju muške dece znale da će doći dan da za njima zaleleču i zakukaju. Nije bilo rata u kojem nisu među prvima ustajali na oružje...
    - Ne, vala! Pa smo se tako i 1941. digli na ustanak prije nego li je i zvanično objavljen - ote se glas dvadesetsedmogodišnjaka iz starine koji se pričom već vratio u ustaničku Zetu, mada je svoje vojevanje počeo godinama pre tog rata.
    - Član partije sam od 1936. godine, a '37. sam pokušao sa grupom drugova da se domognem Španije i pomognem revolucionarima u građanskom ratu, ali je naša namera osujećena, brod kojim smo krenuli put fronta presretnut i mi pohapšeni. Poslat sam na robiju, pa me je i 27. mart 1941. zatekao u logoru u Sremskoj Palanci, koji je odmah po izbijanju demonstracija u Beogradu raspušten, a mi pohitali kućama da se dohvatimo oružja i udarimo na dušmane! Baš tih dana došao mi na prag jedan žandarm noseći poziv za mobilizaciju, a ja ga mršnem i kažem: „Znam ja bolje nego ti đe mi je ratni raspored, i nećeš me ti učit kako ću se borit za ovu zemlju", pa pravac u šumu sa drugovima - a među drugovima sve čuvena imena revolucije, s kojima je Vladislav još iz školske klupe i SKOJ-evskih dana maštao o utopiji koja se nazirala s vrha nišana: Budo Tomović, Vlado Božović...
    Jedna od prvih i svakako u to vreme najvećih bitaka u kojoj je Velimir, uz starijeg brata Dušana, jurišao u prvim redovima bila je ona za Pljevlja, iz koje su uz ogromne gubitke izašli kao pobednici.
    Skromnost - Išao je pešice na posao i nikada nije potezao veze
    Iako su mu 1948. predlagali da se demobiliše i posveti partijskoj karijeri, Velimir je odbio, insistirajući da se nađe u prvim redovima ukoliko Istočni blok udari na Jugoslaviju zbog rezolucije Informbiroa. Posle nebrojeno prekomandi penzionisao se kao general-potpukovnik u komandi Prve armije. Koliko nije mario za pripadajuće privilegije svedoče reči ćerke.
    - Kad god je išao na proslave, orden bi nosio u džepu dok ne dođe tamo, i stavljao ga tek koliko mora, kao i ostale kojima je odlikovan. Nikada nije koristio službeni automobil, išao je pešice na posao, i nikada ništa nije završio preko veze. Majka i on su brata i mene vaspitavali da ne smemo da se izdvajamo od ostale dece i da ni po koju cenu ne smemo da zloupotrebimo to što nam je otac cenjen i uticajan. Na zaposlenje sam kao diplomirani stomatolog čekala godinama jer nije hteo da urgira, a podstanar sam bila duže od decenije, jer mu nije padalo da potegne veze i obezbedi stan za nekoliko minuta - naglašava Olga, ćerka jednog od poslednjih živih narodnih heroja, sa spiska od nekadašnjih 1.322 koliko ih je imala SFRJ.
    - Pokušavali su da me kao SKOJ-evskog rukovodioca odgovore od učešća u borbi, ali nijesam hteo ni da čujem. Zar dok mi drugovi ginu ja u pozadini da vodim politiku? Odbijem naređenje i u boj! Poslao me posle bitke u Rudo da podnesem izveštaj Vrhovnom štabu o učinku, kad tamo u toku formiranje legendarne Prve proleterske brigade. Kumim i molim generala Arsu Jovanovića da me primi u nju, a on veli: „Ne, vala, nego ćeš se vratit u Crnu Goru da sačekaš formiranje ostalih brigada i njima se pridružiš! Valja će im takav borac ko hleb", pa tako i učinim. Od manjih formacija sačinismo Podgoričko-zetski odred, a nešto kasnije i čuvenu herojsku Petu crnogorsku brigadu - ovde zastade, pogleda nas ko da pita da li znamo čije će ime da prevali preko usana, i znači li nam nešto, u vremenima kada malo šta ima istinsko značenje.
    - Pod komandom Save Kovačevića, najhrabrijeg borca kog sam upoznao i jednog od najboljih ljudi koje je revolucija imala - reče odsečno, da zagrmi sobom i da dobro zapamtimo to ime.
    Pamtimo. Poslednja smo generacija kojoj je petica iz muzičkog zavisila od poznavanja opusa narodnooslobodilačkih pesama.
    - Pamtim da nas je pred prelazak Sutjeske okupio i rekao: „Drugovi, noćas ćemo gaziti Sutjesku! Biće teško, ali verujem u svakog od vas i znam da možemo"! I bio je u pravu; bilo je teško i uspeli smo, ali izgubismo takvog junaka komandanta Savu - omekša mu i utiša glas, kao da još kleči kraj mrtvog komandanta pokušavajući da ga dozove.
    Upravo je Velimir Radičević bio jedan od prvih koji su dotrčali do palog vojskovođe, i sa još petoricom saboraca satima branio mrtvo telo komandanta da ne padne u ruke Nemaca.
    - Dogovorili smo se da mu skinemo komandantske oznake s rukava, da ako izginemo Nemci ne otkriju koga su ubili, i ne iživljavaju se na mrtvom heroju, pokazujući ga kao najznačajniji trofej - opet utihnu starina, nesta u lamentu za komandantom, bratom kog nije pošteno stigao da ožali na Neretvi dok mu je držeći položaj sklapao oči, ocem Vasilijem za kojeg je stigao glas da su ga u Podgorici streljali četnici, i majkom Milicom kojoj je morao da odnese crni glas o sinu i suprugu.
    Za Sutjeskom, kao borac na glasu koji je za svoje rane i jurišanja korak ispred drugih već bio odlikovan ordenom za hrabrost, Velimira upućuju u prateći bataljon Vrhovnog štaba, za zamenika komesara čete koja je brinula o bezbednosti najviših ličnosti partije i NOR-a.
    - Upućeni smo u Jajce, da obezbeđujemo Vrhovni štab i delegate Drugog zasedanja AVNOJ-a! E, tad sam se prvi put u ratu iskreno uplašio, ali ne od borbi, već od odgovornosti koju sam dobio. Sreća, u svakoj situaciji, dilemi i odluci našao mi se drug Marko, odnosno, Aleksandar Ranković, koji me je više nego očinski savetovao šta i kako da činim, i podržavao u odlukama koje sam donosio. Pričaju i pišu sad svašta o njemu, ali ja vam tvrdim da je reč o velikom junaku i časnom čoveku. Tito nije imao većeg prijatelja od njega, ali su mu drugi smestili te sramne optužbe zbog kojih je postradao '66, ali sam ubeđen i da mu je Tito sačuvao glavu posle toga, jer da su se drugi pitali, verujem da bi ga pojeo mrak - pretrčavamo poslednje dve godine rata, Velimirove rane, pale saborce, borbe u Dalmaciji, bitku za Knin, ne bi li se obreli u tek oslobođenom Beogradu, u kojem je kao odlikovani partizanski potpukovnik ušao sa legendarnim generalom Petrom Drapšinom.
    - Pozovu me u današnju „Maderu", u kojoj se u to vreme nalazio Centralni komitet, i Krsto Popivoda mi saopšti da sam raspoređen u Oznu. Pogledam ga, otpozdravim i kažem: „Vidi, Krsto, hvala tebi na ponudi, ali niko mi u familiji nikad nije bio špijun, pa neću ni ja! Svestan sam značaja te službe, i znaš da ću sve učinit za našu revoluciju, daću i život ako ište, ali u Oznu ne mogu i neću"! Naljutio se Krsto ko ris! Ko je tad smeo da kaže ne Ozni i pošalje me kod Rankovića, što mi je, ubeđen sam i spalilo glavu. Marko me je dobro znao još iz rata, nije mi zamerio, ali me je rasporedio u KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije, preteča vojne obaveštajne službe prim. aut.), prvo u Kragujevac, a potom u Zagreb. Tu je moja jedinica izvela najznačajniju akciju, ravnu onoj hvatanja Draže Mihailovića. Presreli smo ustaškog kurira, propisno ga pritegli da oda šifre i lokacije na kojima se kriju zlikovci, i uspeli da namamimo u zamku i pohvatamo krvoloke Ljubu Miloša i još nekolicinu Pavelićevih najkrvavijih koljača - seća se deda Velimir, jedino se ne sećajući čime je zavredio najznačajniji orden Drugog svetskog rata.
    Zapravo zna, ali toliko beži od toga da se to ističe u priči, uporno ponavljajući da su ga ponajviše zaslužili oni nepomenuti kojima su kosti još razasute na znanim i neznanim bojištima. A zaslužio ga je zbog „posebnog isticanja u borbi i pokazane hrabrosti", idući glavom tamo gde mnogi nisu smeli ni nogom. Vođen tim kriterijumom drug Stari je i potpisao ukaz 1951. godine, kada je na skromnoj svečanosti u Belom dvoru Velimiru i još petorici boraca prebacio lentu preko vrata.
    - Bili smo njegovi gosti na ručku i nazdravili crnogorskom lozom - u ovoj je rečenici narodni heroj Radičević sabrao sve što ima da kaže o privilegiji koja je nekad značila sve, a danas ni toliko da neki novi „bombaši" grudvama zaobiđu prozore njegovog stana. Heroji tog vremena za njih su tek starci sa nekakvim kolajnama oko vrata, ni približno vrednim „kajlama" koje krase današnje „heroje".

    Lune

    Broj postova : 402
    Location : Beograd
    Registration date : 2013-05-17

    Vidi profil korisnika

    Na vrh Go down

    Vraćaj naše!

    Komentar  Lune on Sat Jan 10, 2015 2:56 pm

    Amfilohije: Tači dolazi da vrati što je naše

    Arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije izrazio je nadu da će potpredsednik kosovske vlade Hašim Tači, koji u Podgoricu dolazi 15. januara, "da vrati ono što je za vreme Zetske banovine pripadalo Crnoj Gori".
    Amfilohije: Tači dolazi da vrati što je naše
    "Nadam se da dolazi da vrati ključeve kuća 30.000 prognanika sa Kosova, koji ovde žive kao prosjaci", rekao je Amfilohije, prenosi RTCG pisanje podgoričkog lista Dan.
    Mitropolit je, kako se navodi, na akademiji povodom 99 godina od Mojkovačke bitke sugerisao da se ne treba odricati ćirilice i podsetio da je nedavno iz crnogorske prestonice dobio pozivnicu na latiničnom pismu na koju se nije odazvao.
    Amfilohije je, između ostalog rekao, "i da je Sveti Petar Cetinjski imao plan stvaranja Srpskog carstva, te da je, kako je rekao, bilo reči da on bude kralj Dalmacije, da Dubrovnik i čitav taj kraj budu u Srpskom carstvu i da to bude osnova obnove Dušanovog carstva", preneli su podgorički mediji.
    Twisted Evil Tači, koji je i šef kosovske diplomatije, u Podgoricu će doputovati kao gost crnogorskog ministra spoljnih poslova Igora Lukšića, a sastaće se i sa predsednikom države Filipom Vujanovićem, premijerom Milom Ðukanovićem i predsednikom Skupštine Rankom Krivokapićem.

    Dan kasnije, Tači će, kako je najavljeno, posetiti Ulcinj, gde će razgovarati sa predsednikom Opštine Fatmirom Ðekom.

    Tri udruženja u Crnoj Gori najavila su mirne proteste tokom Tačijeve posete.

    Lune

    Broj postova : 402
    Location : Beograd
    Registration date : 2013-05-17

    Vidi profil korisnika

    Na vrh Go down

    Re: DAN USTANKA 13 JULI 1941

    Komentar  Lune on Thu May 28, 2015 2:21 pm


    Lune

    Broj postova : 402
    Location : Beograd
    Registration date : 2013-05-17

    Vidi profil korisnika

    Na vrh Go down

    Re: DAN USTANKA 13 JULI 1941

    Komentar  Sponsored content Today at 1:13 pm


    Sponsored content


    Na vrh Go down

    Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh

    - Similar topics

     
    Permissions in this forum:
    Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu