SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» HRVATSKA
Today at 1:06 pm by Valter

» ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
Yesterday at 5:22 pm by Slaven

» KLOPKA OKO SRBIJE
Yesterday at 10:07 am by Valter

» KRITIKA KAPITALIZMA
Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

» U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

» TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

» VIJESTI BiH
Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

» DANAŠNJA OMLADINA
Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Komentar  Valter on Thu Jun 25, 2009 10:22 am

Istorijat Omladinskog pokreta u Jugoslaviji.

 
Omladina kao brojna struktura jedne države uvijek je predstavljala jak faktor u društvu. Jugoslavenska omladina je svojim učešćem kako u NOB-utako i u predratnom i poslijeratnom periodu pokazala svoju snagu i volju za prosperitetom.

Već 1919. godine, uporedosa osnivanjem SRPJ(k), pokrenuto je i osnivanje omladinske organizacije koja je okupila do tad razjedinjenu radničku i intelektualnu omladinu. U aprilu 1920. SKOJ je brojao oko 3 000 članova.

U maju iste godine,  na inicijativu SKOJ-a, održava se u Beču ilegalna Prva internacionalna konferencija komunističkih omladinskih organizacija jugoistočne Evrope. U junu 1920. g. se održava  u Beogradu Kongres SKOJ-a. Tada je SKOJ već brojao 5 500 članova u 28 organizacija.

Uoči drugog svjetskog rata, 1940. godine, SKOJ je već imao 18 000 članova da bi već 1941. 30 000 omladinaca bilo spremno da krene u najveće napore i žrtve koje je zahtijevala Narodnooslobodilačka borba. Uticaj SKOJ-a je svakim danom sve više rastao kako je odmicala NOB. Omladina je sačinjavala ¾ svih boraca u NOV-u. U toku NOB-a poginulo je više od 100 000 članova SKOJ-a.  

Pod uticajem SKOJ-a razvija se širi pokret antifašističke omladine koji poslije Prvog i Drugog kongresa (novembar 1942. u Bihaću i maj 1944. u Drvaru) dobija naziv USAOJ i okuplja više od 500 000 članova. Poslije rata se mijenja ime USAOJ-a na Trećem kongresu 1946. u Narodna omladina Jugoslavije. Omladina kreće u razvoj i izgradnju razrušene zemlje. Rađa se svojevrsna ideja dobrovoljnih radnih akcija u kojima omladinci osim izgradnje pruga, puteva i drugih objekata ujedno izgrađuju i svoje ličnosti na vrijednostima druženja i zajedništva. Na radnim akcijama se ostvaruje ideja bratstva i jedinstva kao i patriotizam, humanizam i proleterski internacionalizam. Takođe  učestvuje i omladina iz drugih zemalja sa svojim radnim brigadama.



Sami počeci omladinskih radnih akcija su vezani za period NOB-a kad se sa 35 milijona radnih sati kroz skupljane vojne opreme i municije, odjeće i obuče za borce, ubiranje ljetine i sl. daje veliki doprinos konačnoj pobjedi. U prvim godinama poslijeratnog perioda najviše radnih akcija je vezano za izgradnju pruga:



- Brčko - Banovići (1. V- 7. XI 1946.) u duzini od 90 km uz učešće 62 268 omladinaca.
- Šamac – Sarajevo (1. IV – 15. XI 1947.) u dužini od 242 km sa 217 234 omladinaca.
- Doboj –Banja Luka (1. III – 20 XII 1951.) u dužini od 90 km sa više od 87 000 mladih.
- Nikšić - Titograd (1. I1947. - 13. VII 1948.) sa 53 km gradi je 30.000 omladinaca,
- U Sloveniji se gradi pruga između Perserja i Borovnice u dužini od 11 km
- Na području Kosova gradi se pruga Goleš - Belačevac (12 km)
- Gradačac - Modriča (15 km)
- Sežane i Dutovlja (7 km)
- Kučevo - Brodice (16 km)
- Puračić - Doboj (42 km)



Uz ove pruge izgrađeno je i 5 pionirskih pruga: u Beogradu (6,6 km), u Zagrebu (7 km), Ljubljani (4 km), Sarajevu (7 km) i u Skoplju (5,5 km).

Cijelo vrijeme izgradnje pruga brigadiri su imali na umu parolu sa otvaranja prve pruge Brčko – Banovići: «Mi gradimo prugu – pruga gradi nas!»

U tom periodu omladina radi i na izgradnji velikih industrijskih objekata:
- Tvornica teških alatnih mašina «Ivo Lola Ribar» u Željezniku, (20. IV 1947. do početka 1948.) u radu učestvuje 15.566 brigadira, Tvornica hidrauličnih uređaja i parnih kotlova u Žitnjaku kod Zagreba
- Tvornica za prehrambenu i kemijsku industriju «Jedinstvo» u Žitnjaku
- Tvornica za proizvodnju odlivaka iz tempera iz sivog liva «Titan» u Kamniku
- Tvornica magnezijskih opeka, današnji «Magnohrom» kod KraIjeva
- Hemijski kombinat u Vitkovicima kod Goražda (1950-1951)
- Tvornica «Maglić» i «Sutjeska» (lesonit ploče) u Foči (1950. -
- Tvornica tekstila «Raška» u Novom Pazaru 1951. - 1953.
- Tvornica kablova «Moša Pijade» u Svetozarevu 1952.
- Tvornica čamota u Aranđelovcu i Mladenovcu
- Tvornica «Krušik» u Valjevu
- Željezara Zenica (1948 - 1953.)
- Valjaonica bakra u Sevojnu (1950 - 1952.)
- Željezara Nikšić, gdje radovi počinju 1951. godine


Mladi u periodu obnove naše zemlje rade i na izgradnji velikih hidrocentrala:
- Hidrocentrala Jablanica (1947 - 1954.)
- Hidrocentrala Mavrovo, učestvuje 37.000 brigadira (1948- 1952)
- Hidrocentrala Zvornik (1950 - 1955)
- Sistem hidrocentrala na Vlasini (1950 - 1955)
- Hidrocentrala Vinodol (1950 - 1954, a centrala je proradila 1955. godine)

Mladi rade na izgradnji novog Beograda. Prva faza ove akcije traje od 1948 - 1951. godine, a u radovima učestvuje 140.000 omladinaca i omladinki, da bi druga faza bila u periodu 1968 – 1969.
U periodu od 1948. do 1951. godine traje izgradnja nove Gorice, a radovi se odvijaju i na izgradnji studentskih gradova u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani itd.



Uporedo sa radom na trasi radi se i na opismenjivanju i obrazovanju. U okviru radnih akcija je opismenjeno oko 70 000 nepismenih a oko 40 000 mladih je završilo razne kurseve potrebne privredi.

Takođe se nastavlja i politička aktivnost omladine koja se ogleda u pripajanju SKOJ i NOJ u zajedničku organizaciju Savez omladine Jugoslavije na beogradskom kongresu održanom krajem 1948. Savez omladine Jugoslavije okuplja omladinu i pruža svojim radom osnovu za ispunjenje potreba omladinaca kroz muziku, folklor, sport i sve druge aktivnosti. U takvoj omladini Tito vidi budućnost Jugoslavije: «To je ono što nas ispunjava najvećim zadovoljstvom i osjećanjem sreće, što imamo takvu omladinu koja će znati da vodi Jugoslaviju u pravcu koji joj je određen.» Rekao je Tito omladincima-graditeljima autoputa Bratstvo i jedinstvo kod Novog Mjesta krajem 1948.

Preneto sa internet stranice druga Vuka

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Komentar  rozalin1 on Tue Dec 14, 2010 1:59 pm

PRUGA UGLJA I HLJEBA

Godine 1946. gradnjom pruge Brčko – Banovići, započinje nova era dobrovoljnog omladinskog rada. Treći kongres USAOJ-a preuzeo je obavezu i zavetovao se drugu Titu, da će prugu izgraditi, za u to vreme u neshvatljivo kratkom roku.
Nije bilo malo „nevernih Toma“.
No, radni zanos i udhićenje omladine cele Jugoslavije garantovao je da da je ništa neće sprečiti u ostvarenju toga cilja.
Delegati su uputili pismo Predsedniku Republike: „Treći kongres, skup najboljih omladinaca i omladinki, obavezuje se, da će u određenom roku, uprkos svim teškoćama i naporima, pruga povesti ugalj iz Bosne u Vojvodinu, a hleb iz Vojvodine u Bosnu.“
Pruga Brčko-Banovići bila je od ogromnog značaja; zemlji je od preko bio potreban ugalj čija bi veća produkcija poboljšala rad mnogih privrednih grana i ubrzala obnovu zemlje.
Izgradnja ove pruge omogučila bi, po predviđanjima, čak hiljadu procenata bolju eksploataciju uglja izvanrednog kvaliteta iz basena Banovići – Seone.
Novom prugom bi bio izbegnut pretovar u Slavonskom Brodu koji je državu koštao 50 miliona tadašnjim dinara.
Pored toga, ova pruga je trebalo da obezbedi bolju eksploataciju soli iz Tuzle i drugih sirovina u istočnoj Bosni kao i bolje snabdevanje ovog regiona životnim namirnicama.
Iznad svega, na izgradnji je trebalo da se potvrdi bratstvo i jedinstvo izgrađivano u NOB-u, a to bi ujedno bio i novi teren za sticanje socijalističkih iskustava i saznanja iz oblasti kulturno-vaspitnog rada.
Za početak radova određen je 1.maj, a odluka o ovome doneta je 9.aprila 1946. godine.
Formiran je Odbor za gradnju, koji je za dvadeset dana postavio trasu, izvršio pripreme za rad, kako-tako snabdeo buduće graditelje alatom i materijalom.

„Izgradnja pruge je pitanje časti omladine Jugoslavije, pitanje njenog završetka je pitanje časti naše omladinske organizacije“, bile su reči druga Rate Dugonjića na mitingu. 1. maja u Brčkom.
Nedostajanje alata bilo je na početku najveći problem.
Na seču i krčenje odlazilo je po deset omladinaca sa samo jednom sekirom.
Lopata je služila kao osnovni alat, čak i pri vađenju panjeva, i nije se smela slomiti!
O kamionima – transporterima nije bilo ni reči; zemlja je stotine metara gurana u kolicima ili nošena u vrečama.
Nekoliko buldožera, drobilica, kompresora, koje je omladini ustupila armija, predstavljali su prave dragocenosti i prilikom dopremanja u naselje bili veliki podstrek da se radi još bolje i brže.
Bez obzira na teškoče, brigade su preticale jedna drugu u rezultatima, vodila se grčevita borba za svaki poen, za svaki metar pruge, svaki šliper.
Najbolje čete od štabova brigade dobijale su prelaznu zastavicu.
Štabovi sekcija dodijeljivali su svakih deset dana zastavu najboljoj brigadi.
Ona brigada koja bi je tri puta sticala, dobijala je pravo da je zadrži.
Glavni štab je svakih dvadeset dana dodijeljivao zastavu najboljoj brigadi na trasi.
Brigada koja bi je dobila dva puta, imala je pravo da zastavu ponese sa sobom na kraju smene.
Na brigadiste okolni meštani su u prvo vreme gledali sa nepoverenjem, ali kako je vreme odmicalo, počela je da se razvija saradnja između naroda i graditelja.
Seljaci su pomagali brigadistima prilikom izgradnje platoa, uređivanja puteva oko pruge, zatim u smeštaju i konjskoj i volovskoj zaprezi.
Na drugoj strani, brigadisti, posebno studenti i srednjoškolci, mnogo su napora posvečivali prosvečivanju seoskog življa, posebno opismenjavanju i na polju zdravstvenog vaspitanja.
U vreme žetve omladina je porodicama bez radne snage pomagala u prikupljanju letine.

Malo je sačuvanih dnevnika sa pruge Brčko-Banovići, mada je sigurno da su vođeni u svakoj brigadi, po dužnosti, ili su to „na svoju ruku“ radili brigadisti-literati.
Kakva je njihova sudbina, teško je znati, tek jedan je, mada nepotpisan, dospeo u naše ruke.
Očito je da je ovaj pisao gimnazist iz Šapca koji je radio u drugoj smeni.
Evo najinteresantnijih redova iz tog dnevnika;

26.VI.1946.- Ceo nas je Šabac pratio na prugu.
Bilo je mnogo suza radosnica, ali mnoge majke čiji su sinovi poginuli u ratu stajale su skamenjene u crnini i tihjo cvilele.
Činilo mi se da su htele nešto posebno da nam kažu, a to nisu mogle..“

27.VI.1946.- Brčko.
Desno se nazire most.
Biće to jedina veza od Banovića kojom će da tutnje vozovi sa ugljem.
Ovde čujemo da se naši zemljaci (Podrinjska brigada I smene) bore za zastavu najbolje brigade na pruzi.
Imamo dva sata odmora.
Potom kupanje, pa šišanje.
Krećemo prema budućem logoru.
Vođa puta nam pokazuje most koji je napravila omladina iz Like.
Ushićenje, zavist, želja da se i mi dokažemo.
Tu negde radi Kosmetska brigada.
Nailazimo na Slovence.
Šalju nam pozdrav i mi im uzvraćamo.
Približavamo se Majevici gdje je smještena većina brigada.
Srečemo Čehoslovake.
Oduševljenje je tako da ne mogu da ga opišem. „Da žiVe Jugoslovenska mladina“, kliču Česi.

MINERSKA PRIREDBA

Stižemo na cilj, u logor Prve dalmatinske brigade. „Starosedeoci“ nas divno dočekuju. Svi su kršni, kao od brega odvaljeni. A tek Dalmatinke, ni nalik na naše žgolje. Odjednom, vatreno krštenje, a priredili su nam ga njihovi mineri: Odjeknu: „Čuvaj“ a potom poče kanonada mina. Prebledeli smo, ukipili se, popadali, očekivali smo potoke krvi, kad ono smeh, malo razasutog kamenja i nikom ništa.
28.VI.1946.- Jutros je moja sestra u Šapcu sigurno otišla po moje svedočanstvo. Ni prošlogodišnje nisam uzeo jer sam bio u Boranji, a ni pre dve godine. Koliko me još ovakvih godina čeka? Sve dok traje obnova meni je mesto ovde, ovo je jedina naša mladost.
Tango na Strnjici
29.VI.1946.- Vračamo se sa posla. U logoru kod Kruševljana pesma. Štab nam dozvoljava da posle večere možemo na igranku kod njih. Stižemo, oglašava se Cana sa harmonikom. Divna noć, vatra, čavrljanje i tango. Trideset parova nogu kližu uz ritam strnjikom. Neki naši lepotani ašikuju sa Kruševljanima. A onda, na vrhuncu oduševljenje – Oj Kozaro!
1.VII.1946.- Danas je tužno jer odlaze Kruševljani. Uskoro stiže direktiva – selimo se na teren naše brigade iz prve smene. Verovatno čemo ih zameniti na postavljanju koloseka. Trka. Stižemo do naših. Grljenje i unutarnja sumnja da li čemo moči uspešno da ih zamenimo. Kao ukopani gledamo prugu sa šinama i šliperima, pravu prugu.
3.VII.1946.- Devet je sati. Počeli su časovi čitalačkih grupa. . Svaka četa se deli na one koji su teorijski jači i one koji su teorijski slabiji. Jači prorađuju poreklo čoveka, a slabiji – sve za obnovu i izgradnju zemlje.
4.VII.1946.- Danas radimo u najtežoj smeni, od 9 do 15 časova. Užasna je vručina, a nismo se na vreme postarali za dovoljno vode. Kalimo se. Ruka se lepi za šinu, a treba ih što više postaviti. Nešto sve predosečam – svi su izgledi da budemo najbolja brigada.
5.VII.1946.- Glava mi je kao merica. Svi smo u groznici – vakcina je učinila svoje. Previjamo se i svakoj četi jedva da je po nekolicina ostala na nogama. Kroz san čujem kako Devečarski, Nestorović i Rosić žučno raspravljaju o marksizmu. Govore dosta pametnih stvari, ali ima, brate i lupetanja.
Kamion kolača
Uveče se jedva pridigoh. Pogledam, u šatoru, omladinci iz Bugarske. Pevaju naše pesme, vesele nas u bolesti. Uskoro šator postaje tesan. No, ako je šator tesan, nije tesno polje.
6.VII.1946.- Gradnja odmiče, smanjuje se rastojanje od Brčkog do Banovića. Rastajemo se sa zmajevcima iz prve smene. Meni posebno teško pada rastanak sa Žutim. Kaže mi: Doći ću ja i u treću smenu, samo da pokupim letinu kod kuće“..
9.VII.1946.- Ostvarila nam se želja da radimo noću. Tek što smo pristigli na radilište, kad počne strašna kiša. Prodire kroz kožu. Klizamo se bosi kroz gustu ilovaču. Tonemo do kolena u blato i povezujemo šine. No priroda je jača i moramo se vratiti u logor.
12.VII.1946.- Rešili smo da dobijemo zastavicu najbolje brigade. Kako i ne bi. Uhodali smo se izvanredno. Devojke nose šlipere. Po dve na jedan. Dari i Cici ni među muškarcima nema ravnih. Odakle samo crpu snagu. Ima junaka koji sami nose šliper, mada je to zabranjeno. Markan nam dobaci da ćemo uskoro dogurati 530 metara, a to je rekord. . Samo što ne popadasmo od iznenađenja. Zar mi „pikavci“ pa za šest časova 530 metara. E, ako je to rekord, onda ćemo ga i premašiti. Zapesmo i dogurasmo 560. Čak smo premašili i našu brigadu iz prve smene. Veselju i radosti nikad kraja.
13.VII.1946.- Na radu smo doznali da je došla omladinska delegacija iz Šapca sa kamionom kolača.
Za Vojvođansku, Nišku, Sremsku, i našu brigadu prikazan je film „Čkalov“.
17.VII.1946.-Danas se donosi odluka koje če brigade biti udarne. Sve brojke pokazuju da smo najbolji. Imamo takmace jedino u Karlovačkoj i Vojvođanskoj. Predveće okupljam četu i držimo sastanak. Postižemo najslabije rezultate u brigadi. Mnogo intelektualaca pa nikako da se dogovorimo šta če ko da uradi.
U nočnoj smo smeni neoprezni. Gojku je karbid-lampa gotovo deformisala lice, Brani je stradala ruka.
Neiskazano smo srečni – Završava stranicu dnevnika šabački omladinac....Grudi nam se šire, srce hoče da iskoči. Puštamo u saobračaj prugu Brčko-Bjela. Paradnim maršem stižemo pred masu naroda. Sa brda okolnih sišla je ta sirotinja koja je hrabro i mukotrpno podnela prošli zverski rat. Sišla je da vidi kako civilizacija ne mimoilazi ni njih. Siva, spečena lica, ljudi obučeni svečano, svečano koliko to prilike dozvoljavaju, a trenutak traži.

Bitka za tunele
Najviše problema graditeljima pruge Brčko-Banovići zadali su tuneli. Već na samom početku skeptičniji stručnjaci su smatrali da to nije posao za omladinu i da će za to biti potreban veliki broj kvalifikovanih radnika-minera. Ali omladinci su dokazali suprotno.
Ubrzo se pokazalo da mladi dobrovoljci brže i bolje rade. Tunel „Majevica“ dug preko 394 metra, probila je i sagradila minerska omladinska brigada za svega sto dvadeset dana. Nijedan omladinac pre početka rada ništa nije znao o minerskom poslu. Za nepun mesec dana oni su naučili da rukuju kompres-pištoljima. Staru minersku normu omladinci su tokom posla pomerali dva puta. Visok moral pokazali su mladi mineri kada je u poslednjem mesecu gradnje pruge kretanje slojeva zemlje uništili jedan usek. Trebali je izgraditi veštački tunel dug 190 metara. Tunel je završen rekordno – za 30 dana.
Tim povodom Štab omladinskih brigada na gradnji omladinske prugeuputio je svim brigadama vanrednu odluku: „Klizeće mase zemlje bile su zatrpale usek kod Kiseljaka. Bila je dovedena u pitanje čast omladine Jugoslavije pošto je postojala bojazan da pruga neće biti završena u određenom roku. Danonočnim radovima na kojima je ispoljen najviši heroizam otklonjena je posljednja prepreka“
Posebnu zahvalnost štab je ovom prilikom odao brigadama;

-Drugoj grčkoj udarnoj „Elas“,
-35 minerskoj udarnoj brigadi,
-Trečoj čačanskoj udarnoj brigadi,
-Daruvarskoj brigadi,
-Brigadi posavskog kanala,
-Drugoj istarskoj brigadi,
-Drugoj somborskoj brigadi,
-Sedmoj tuzlčanskoj brigadi,
-Trećoj skopskoj brigadi.

Veliko iskustvo
Pruga nije bila samo radni heroizam naše omladine. U isto vreme ona je bila izvor novih socijalističkih saznanja, živo iskustvo. Graditelji su na trasi provodili po šest časova, a ostalo vreme je bilo ispunjeno raznolikom političkom i prosvetnom aktivnošču.

Evo nekih rezultata tog rada: Od 5.832 nepismena graditelja 5.112 je naučilo na pruzi da čita i piše. Održan je veliki broj kurseva za potrebe pruge i potrebe omladinske organizacije. Preko 4.000 omladinaca završilo je kurseve za pomočnike nadzornika, buldožeriste, stručne zidare, praktične tehničare, za rukovodioce omladinskih čitalačkih grupa i analfabetskih tečajeva.
Na pruzi je radilo oko 2.000 omldinaca iz 20 zemalja.

U govoru uoči svečanog otvaranja pruge, drug Mihailo Švabić je rekao: „Našoj privredi ova akcija dala je prugu jeftiniju od svake druge koja je dosada sagrađena. Za narod i državu Omladinska pruga je sjajna potvrda svega onoga na osnovu čega je zasnovana naša bratska zajednica naroda. Zajednički rad doprineo je međusobnom povezivanju omladine i jačanja bratstva i jedinstva – kamena temeljca naše države.“

Krajem 1946. izračunato je da su mladi Jugoslavije u izgradnji zemlje dali preko 15 miliona radnih dana, od čega preko tri miliona za izgradnju pruge Brčko-Banovići.
U novogodišnjem govoru 1. januara 1947. drug Tito se obratio mladima:
„Omladino Jugoslavije! Svojim dobrovoljnim radom i upornom požrtvovanošću u izgradnji i obnovi ratom porušene zemlje ti si zauzela prvo mjesto i pronijela slavu mlade generacije naših naroda daleko van granica naše zemlje. Neka ova godina bude godina još masovnijeg, još večeg radnog poleta mlade generacije Jugoslavije, ne samo u izgradnji naše zemlje, već svugdje, i u školama i na univerzitetima, svugdje gdje radi i uči omladina! Školsko, stručno, fizičko i kulturno vaspitanje neka ti bude zadataka preostalo vrijeme posveti izgradnji zemlje!. Gradnja novih železničkih linija, novih puteva, novih fabrika i rudnika, novih zgrada. Čeka i tvoje učešče 1947. godine“.


rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Komentar  rozalin1 on Tue Dec 14, 2010 2:05 pm

O IZGRADNJI PRUGE BRČKO-BANOVIĆI-VREME BITAKA BEZ ORUŽJA


U novogodišnjoj poruci 1946. godine,Tito praktično udara temelje drugačijem pokretu akcijaštva:
„Obraćam se tebi, omladino Jugoslavije, da budeš nosilac radnog oduševljenja, da budeš primjer upornosti i samopožrtvovanja u izgradnji naše zemlje kao što si bila primjer u četverogodišnjoj borbi za slobodu svoje zemlje, kao što si u prošloj, 1945. godini bila primjer na obnovi zemlje“
Te godine, 1946., započinje uistinu istorijsko poglavlje u priči o omladinskim radnim akcijama.
Omladina prihvata Titov poziv i hvata se u koštac sa planinama, rekama, neimaštinom – odlučuje da gradi prugu Brčko-Banovići.
Poduhvat-to je netačna reč za ovu akciju.
Jer, u to vreme to je bilo i više od-podviga!
Tito več tada uviđa da gradnja ovog velikog objekta nije samo veliki doprinos omladine izgradnji zemlje, on već tada pokušava da osim ogromnog ekonomskog, naglasi i veliki vaspitni značaj ove akcije, njen veliki politički značaj.

Evo šta je Tito rekao maja 1946. godine nam kongresu mladih Jugoslavije:

„U najtežim danima po svršetku rata uspjeli smo sprečiti da nijedan građanin Jugoslavije ne umre od gladi.
Razumije se, trebalo je za to učiniti natčovječanske napore.
Mnogima možda nije poznato šta se sve moralo raditi.
Mi smo se trudili da prebacujemo hranu s jednog kraja na drugi..“
Evo, ovih dana poćela se graditi pruga čiju su izgradnju uzeli na sebe omladinci.
Preko 90 kilometara pruge grade omladinci, i to pruge koja če voziti ugalj iz Bosne u Vojvodinu, a hljeb iz Vojvodine u Bosnu.
To je pruga od velikog ekonomskog značaja i ja vjerujem da će je naši omladinci izgraditi....
I ne bih dozvolio da tjeramo omladinu da se napreže do fizičkog iscrpljenja i na štetu svoga vaspitanja, ako imamo mogučnosti da platimo radnu snagu i ako ćemo je imati dovoljno.
Naša omladina, pored toga što će raditi, ima i drugih zadataka i mi imamo da se brinemo o njenom kulturnom i stručnom vaspitanju.
Mi ne smijemo tražiti od vas da zanemarite ono što je bitno, mi ne tražimo od vas da zabacite vaspitanje, da biste mogli kopati...“

Ove reči su suština Titovog odnosa prema ciljevima i značaju omladinskih radnih akcija koji se konsekventno potvrđivao u svim njegovim kasnijim istupanjima kada je govorio o omladini i dobrovoljnom radu.
Suština je, dakle, njegovo opredeljenje da u organizovanju radnih akcija ne sme da „preteže“ ni jedan od njegovih činilaca, a pogotovo ne da ekonomski efekti budu odlučujući.
Tačnije rečeno – i ekonomski i vaspitni i obrazovni i politički aspekti moraju biti u ravnoteži. Svaki od njih je podjednako značajan.

„Omladinu treba vaspitavati u trudoljubivost, u plodnom radu, ali joj u isto vreme treba dati sve što joj je potrebno kao omladini. Ne treba kruto postavljati stvari, jer ako se negdje omladini budu davali samo krampovi i lopate, niko tamo neće ići“

Briga za „stvaraoce neodoljivog poleta“

Prilikom posete graditeljima pruge Brčko-Banovići, 26. septembra 1946. godine, informisan ne samo o graditeljskim poduhvatima mladih već i o brojnim društvenim, vaspitnim, obrazovnim i kulturnim aktivnostima, Tito je, govoreći o značaju poslova koje obavlja omladina, naglasio:

„Drugovi i drugarice, ova pruga i rad na ovoj pruzi ne znače samo stvaranje jednog saobračajnog objekta važnog za našu privredu.
Ne, ovdje se događa nešto mnogo više.
Ovdje se kuju novi ljudi.
Ovdje se prekaljuju i izlaze iz rada novi ljudi,s novim pojmovima o radu....
....vi odlazite odavde u svoja mjesta, širom naše zemlje, i odnosite sobom sav polet, sav elan, svu upornost, svu vjeru koju ste stekli u svoje sopstvene snage, i unosite ih u nove i nove mase radnog naroda, - i u seljaštvo i u radništvo, i u našu inteligenciju, u sve naše građane.
Time vi vršite jednu veliku misiju, misiju stvaralaca neodoljivog poleta, požrtvovanosti i spremnosti za savlađivanja svih zapreka koje stoje pred nama.
I to je jedna velika stvar, koja je možda mnogo važnija i od ekonomskog značaja ove naše pruge...“


PREKUCANO IZ KNJIGE:„ORA – MLADOST NAŠE ZEMLJE“, str. 10-11.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

"mlada partizanka pusku nosila"

Komentar  Lune on Mon Jan 05, 2015 2:16 pm

Seća se vremena kada je Ida Sabo, kao trinaestogodišnjakinja morala da napusti nižu gimnaziju i zaposli se u jednoj subotičkoj štampariji. Kao grafička radnica priključila se radničkom pokretu, a u SKOJ je primljena 1934. godine.
Ida Sabo
Zbog političke aktivnosti iz Subotice je morala da beži u Sloveniju, gde je u KPJ primljena 1939. U Ljubljani je obavljala dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a.

- Pripadala sam grupi komunista koji su u Sloveniji organizovali ustanak 1941, zbog čega sam uhapšena 1942 godine. Kada sam puštena iz zatvora priključila sam se partizanima. Kraj rata sam dočekala u Glavnom štabu partizanskih odreda Slovenije - kaže Ida Sabo.

Za 99 godina života preturila je svašta preko glave

Posle rata službovala je u Sloveniji, a zatim obavljala odgovorne dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima Vojvodine i Jugoslavije.

- Prošlog maja su me iz Slovenije zvali da dođem na proslavu Dana pobede. Možda sam i mogla otići, ali kada su mi rekli da sam jedina živa partizanka, odustala sam. Daleko je, ali prija što su me se setili - kaže Ida.
Jezike učila na robiji
– Kad me je unuka pitala da li može tokom Egzita dovesti kod mene prijatelja iz Amerike, poreklom Italijana, pristala sam. Kad je stigao, počela sam s njim da razgovaram na italijanskom. Bio je iznenađen i pitao me gde sam naučila njegov maternji jezik. Odgovorila sam mu: „Kod vas u zatvoru”. Mladom čoveku je to bilo čudno jer ništa nije znao o vremenu kad se kod Musolinija robijalo.
Prošlog maja su me iz Slovenije zvali da dođem na proslavu Dana pobede. Možda sam i mogla otići, ali kada su mi rekli da sam jedina živa partizanka, odustala sam stidimo se svoje antifašističke borbe: Ida Sabo
Sve slabije vidi, manje čita. Upućena je na televiziju i gleda samo ono što je zanima. Voli kad čuje nešto što je dobro i vodi napretku. Izbegava priče o bedi, brzom bogaćenju.
- Kad bih danas bila mlada, uradila bi mnogo toga što u svoje vreme nisam. Vreme više ne mogu vratiti, ali se ni na ovo ne žalim – kaže partizanka.
Veoma joj je žao što se za NOR važni istorijski datumi danas obeležavaju nemušto, “kao da se stidimo svoje antifašističke borbe". Za 99 godina života preko glave preturila je svašta. Bila je u zatvorima Mikloša Hortija i Musolinija.
Napad na komunalnog policajca
Pre tri godine ćerka Uranija ju je spasla od “demokratskog zatvora”. U Dunavskom parku je hranila mačke i pse lutalice. Utom je iz grmlja iskočio krupan muškarac četrdesetih godina. Pomislila je da je reč o naoružanom banditu i snažno ga je udarila tašnom po glavi.

Optužena zbog fizičkog napada na komunalnog policajca affraid

Osoba za koju je mislila da je napasnik, počela je da zapomaže da je inspektor.
- Ma kakav inspektor. Iz grmlja iskaču partizani ili lopovi, a partizana odavno nema - odbrusila je napadaču.
Ni slutila nije da će par meseci kasnije uslediti optužnica protiv nje za fizički napad na komunalnog policajca. Zaprećeno joj je novčanom kaznom, te ako ne plati, mora da odleži u zatvoru. Na sudu je pružila ličnu kartu, sa datumom rođenja - 6. jul 1915. godine. To nije bilo dovoljno sudu i stigla je stroga presuda - kazna ili zatvor. Dok se baka partizanka pripremala za zatvor, krijući od nje, kaznu je platila njena ćerka. Cool Cool Cool Cool

Lune

Broj postova : 402
Location : Beograd
Registration date : 2013-05-17

Vidi profil korisnika

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Komentar  Valter on Wed Jan 07, 2015 12:21 pm

http://noviplamen.net/2012/10/20/u-susret-studentskim-nemirima-omladinski-pokret-u-jugoslaviji-i-srbiji-juce-i-danas-deo-i/



U susret studentskim nemirima: Omladinski pokret u Jugoslaviji i Srbiji, juče i danas (DEO I)

Posted by Novi Plamen on October 20, 2012 · Leave a Comment
12




   Nasušna potreba omladinskih masa danas je nezavisna i demokratska masovna organizacija sindikalnog tipa koja bi bila njihov instrument u borbi za neposredne interese omladine koji su centrirani oko tri osnovna socijalna interesa i zahteva mladih: pravo na rad, pravo na obrazovanje i pravo na mir. U takvoj nezavisnoj sindikalnoj organizaciji moralo biti mesta za sve ideološke i političke tendencije unutar masovnog omladinskog pokreta – sve koji prihvataju ta tri osnovna interesa mladih i lojalno se bore za njih.

piše Pavluško Imširović

Nesporno je da i Srbija, kao i skoro sve druge zemlje na svetu, ima duge tradicije omladinskog pokreta. Uprkos tome, sasvim je umesno pitanje: postoji li danas u Srbiji išta što bi se moglo nazvati organizovanim omladinskim pokretom? Ako postoji, gde i šta je to onda zapravo? Ako ne postoji, kud su se onda denule sve slavne istorijske tradicije tog pokreta koje danas izgleda kao da postoje još samo u zaboravljenim istorijskim knjigama koje skupljaju prašinu po bibliotečkim magacinima čekajući da ih se neko seti?

Klasna podela društva obuhvata sve uzraste i sve generacije, a ne samo radno aktivne. Svaka društvena klasa ima svoj podmladak i svoje seniore i svoje unutarklasne sukobe generacije. Zbog toga se nikako ne može govoriti ni o kakvoj čvrstoj homogenosti i jednorodnosti, a pogotovu ne o monolitnosti omladine kao zasebne društvene grupe. U njoj su prisutne, a ne retko i anticipirane, sve društvene i političke protivrečnosti i antagonizmi svakog društva. Veliki istorijski i socijalni sukobi i socijalne krize ponekad svoje prve anticipacije (pa i anticipacije svojih ideoloških i političkih ispoljavanja i artikulacija) nalaze upravo unutar omladine i njenih borbi. No, omladina nema nikakve samostalne istorijske uloge. Njena uloga, u krajnjem, uvek je određena ulogom njene socijalne klase odnosno one socijalne klase kojoj ona gravitira i koja se pokaže sposobnom da je organizuje i okupi oko sebe i svojih organizacija. Svi blistavi ili neslavni izuzeci samo su izuzeci od neumitnog istorijsko-materijalističkog pravila da čoveka određuje njegova socijalna sredina i njegovo socijalno poreklo. Nikakve međuklasne socijalne fluktuacije, pojedinačne ili grupne, ne menjaju temeljni karakter ni osnovnih socijalnih klasa i njihovih borbi ni njihovih podmladaka. Trocki je svojevremeno napisao da je omladina izuzetno osetljiv barometar društvenog i političkog razvoja, ali da barometar samo pokazuje vreme a ne menja ga.

Istorija je nedvosmisleno pokazala da i revolucija i kontrarevolucija imaju svoje udarne omladinske trupe i svoje omladinske heroje i da ne postoji, niti može da postoji, nikakva posebna „omladinska revolucija“. Kao što ne postoji niti može postojati ni omladinsko društvo i omladinska država.

Omladina i omladinski pokreti o kojima je ovde reč je omladina radnih socijalnih klasa – radništva, seljaštva i svih tipova sitne buržoazije – ona omladina koju čini ogromna većina mladih u svim društvima prošlog i tekućeg veka.

Ipak, najveći deo mladih još nisu integrisani u društvenu proizvodnju i zbog toga klasne podele među njima nemaju istu uvreženost, oštrinu i težinu kao kod osnovnih društvenih klasa. Ekonomski i socijalni teren njihovog sudelovanja u društvenoj raspodeli u kapitalizmu nije neposredna borba za najamnine protiv profita nego je borba za mehanizme naknadne preraspodele društvenog proizvoda, za javne socijalne službe (obrazovanje, zdravstvo, kultura, socijalna zaštita…) finansirane iz državnog budžeta.

Masovan omladinski socijalni pokret pojavio se i organizovao sa masovnim organizovanim radničkim pokretom i njegovim osvajanjem demokratskih i socijalnih prava, a pre svega prava na obrazovanje za mase radničke i seljačke omladinu. Položaj omladinskih masa direktno je zavisan od položaja radničke klase i ostalih radnih klasa i sve njene socijalne i političke tekovine osvajane su u zajedničkim socijalnim i političkim borbama sa tim klasama protiv buržoazije i njene države. Pobede radništva i radnih klasa uvek su bile i pobede mladih, a isto tako zajednički su bili i njihovi porazi.

Temeljni interesi i zahtevi širokog omladinskog pokreta oduvek su pravo na mir (na život u miru, a ne na smrt u ratu), pravo na obrazovanje  i pravo na rad. Preduslov borbe za ove interese su pravo i sloboda izražavanja, delovanja i organizovanja. Zbog toga je omladinski pokret nužno duboko demokratski. Njegovi temeljni interesi i zahtevi istovremeno su interesi i zahtevi svih potlačenih društvenih klasa i slojeva – radništva, seljaštva i sitne buržoazije u svim njenim varijetetima – ali nemaju ni istu formu ni isti neposredni konkretni sadržaj.

Zbog toga mase mladih imaju potrebu za samostalnim sindikalnim i političkim organizovanjem i istorija njihovih organizacija i njihovih borbi jedva da je išta siromašnija zbivanjima i formama od istorije radničkog pokreta od trenutka omasovljenja njegovih sindikalnih i političkih organizacija, tj. od prve decenije dvadesetog veka.

Prva internacionalna omladinska organizacija, Međunarodni savez organizacija mladih socijalista nastaje 1907. u okviru Druge internacionale i imala je sedište u Beču. Nastala je kao pre svega antiratna i antimilitaristička organizacija i prvi predsednik joj je bio Karl Libkneht. Raspada se zajedno sa Drugom internacionalom na socijaldemokratsko i komunističko krilo. Iz njenog levog krila nastaje 1919. Komunistička omladinska internacionala koja je bila neka vrsta mlađe partnerske organizacije Kominterni i koja je imala svoje nacionalne sekcije u svim zemljama u kojima su postojale komunističke partije, članice komunističke internacionale.[1]

Demagoške i hipokritske službene „idealizacije i glorifikacije“ mladosti najčešće imaju za cilj njeno uspavljivanje i umrtvljivanje pred socijalnim beznađem i talasima represija koji se na nju obrušuju. Reakcionarni režimi uvek i na svakom mestu su u stanju permanentnog totalnog rata protiv ogromne većine omladine u svim porama društvenog života. Isto važi i za birokratske političke i sindikalne aparate koji su agentura svetske reakcije u radničkom pokretu i u radničkim državama.

U epohi imperijalizma i ofanzive svetske kontrarevolucije, mladi su prve i najranjivije žrtve sputavanja razvoja proizvodnih snaga i njihovog stalnog razaranja ratovima, ekonomskim krizama i politikama „štednje“, masovne nezaposlenosti, razaranja sistema javnog  obrazovanja njegovim privatizacijama, kresanjima javnih budžeta obrazovanja i dekvalifikatorskim kontrareformama, kao i svih vidova socijalne patologije (droga, lumpenproletarizacija, kriminal…)…

Ni diktatura kraljevine Jugoslavije, pre drugog svetskog rata i jugoslovenske revolucije, ni totalitarna diktatura birokratske radničke države nakon njih, nisu uspele ugušiti otpor mladih i težnju ka artikulisanju i razvoju nezavisnog omladinskog pokreta. U oba ta režima omladina je prva i najzastupljenija meta i žrtva policijskog terora i nadzora.

Zahvaljujući svojoj ukorenjenosti u masovnom omladinskom pokretu i svom vodećem učešću u svim borbama mladih, SKOJ je u istoriji radničkog pokreta i revolucije imao daleko značajniju ulogu nego što se to može i naslutiti iz falsifikatorske titoističke historiografije koja je služila samo jednom cilju: konstruisanju lažne historiografske legitimacije za titoističku birokratsku diktaturu.

Članstvo SKOJ-a je bio višestruko brojnije od  članstva KPJ – naročito u periodu staljinizacije KPJ u kome je KPJ bila totalno politički marginalizovana i svedena na samo senku i svoje nekadašnje senke. Nakon osipanja pod udarcima policijskog terora posle sulude avanture sa oružanim ustankom u okviru Staljinovog zloslavnog „ultralevog“ „trećeg perioda“ 1928, jalovog pokušaja klasne saradnje sa politikom „antifašističkog narodnog fronta“ od 1935, masovnog pokolja jugoslovenskih komunista u sklopu monstruoznih Staljinovih „antitrockističkih“ terorističkih čistki 1937-1939 i potpisivanja pakta Staljin-Hitler (avgust 1939), KPJ pada čak ispod 1000 članova, a SKOJ na oko 8000 članova. Ti brojevi su oduvek bili među najskrivenijim i najfalsifikovanijim činjenicama u titoističkoj pridvorskoj istoriografiji koja je bila jedina dozvoljena istoriografija sve do 90-tih godina.

U periodu između dva rata, SKOJ je snažno prisutna i često vodeća snaga u revolucionarnoj i demokratskoj opoziciji i sve vreme očuvava svoj organizacioni kontinuitet. Njegovi kadrovi kale se ne samo u borbi protiv režima buržoasko-monarhističke diktature nego i u borbi protiv reakcionarnih studentskih organizacija kojima je režim pokroviteljstvovao i koji su bila produžena ruka policije među mladima. Oni čine i kičmu komandnog i borbenog sastava NOVJ i transmisija su pritiska revolucionarno mobilisanih masa koji prinuđuje vođstvo KPJ da u narodno-oslobodilačkoj borbi stupi na put raskida sa ostacima starojugoslovenskog buržoaskog režima i da na tom revolucionarnom putu ode dalje nego što su to želeli i rukovodstvo KPJ i Staljin koji je sve vreme rata insistirao na „lojalnom savezništvu“ sa njegovim zapadnim imperijalističkim saveznicima – pre svega sa Velikom Britanijom. U ime tog „lojalnog savezništva“ Staljin je izričito zabranio uspostavljanje jedinstvene komande balkanskih partizanskih snaga – pre svega jugoslovenskih, grčkih, albanskih i bugarskih partizana. U ime istog tog „lojalnog antifašističkog savezništva“ on je 1943. godine raspustio i Kominternu i Komunističku omladinsku internacionalu.

Na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 1942. godine, pored SKOJ-a, osnovan je i USAOJ (Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije) koji je bio pandan AFN (Antifašističkom narodnom frontu). Omladinski par SKOJ-USAOJ bio je pandan „odraslom“ paru KPJ-AFN. Onaj manji deo ionako slabašne jugoslovenske buržoazije koji se priključio otporu protiv fašizma bio je u ovom Narodnom frontu predstavljen još slabijim i ništavnijim okrnjcima svojih političkih partija, a njen veći deo, njena država i njene političke partije bili su u totalnom rasulu i beznadežno kompromitovani kolaboracijom sa okupacionim fašističkim režimom. Većina četničkih trupa, jedinih preostalih oružanih snaga domaće kontrarevolucije, krenuli su u bežaniju iz zemlje zajedno sa okupatorskim trupama u povlačenju ka Nemačkoj. Slom fašizma tako je stvorio politički vakuum koji su lako ispunile revolucionarne pokrenute mase kojima je KPJ morala da se prilagođava i da im čini svakodnevne i dalekosežne ustupke. Tako se u Jugoslaviji po prvi put ostvarila ona istorijska varijanta koju je Lav Trocki smatrao najmanje verovatnom i mogućom samo u krajnje izuzetnim istorijskim socijalnim i političkim uslovima – da pritisak mobilisanih radnih masa prinudi sitnoburžoaske i staljinističke partije da u raskidu sa kapitalizmom i buržoazijom odu dalje nego što su to ikada i pomišljale i htele.

KPJ je veoma brzo i lako likvidirala okrnjke starih buržoaskih partija u Narodnom frontu, a s njima i njihove partijske podmlatke, i uspostavila svoj totalni politički monopol – totalitarni režim Titove birokratije po uzoru na staljinistički režim u Sovjetskom savezu. U periodu od 1945. do 1953. Tito u svojim rukama koncentriše više poluga vlasti, više državnih i partijskih funkcija nego što ih je ikada imao čak i Josif Visarionovič Staljin, bonapartistički diktator sovjetske totalitarne birokratije.

Totalitarni birokratski aparati i njihovi policijski zakoni nisu jači od zakona klasne borbe. Ukidanjem političkih i organizacionih sloboda oni mogu za izvesno vreme ugušiti slobodnu političku artikulaciju i izražavanje različitih socijalnih interesa, ali ih ne mogu ukinuti. U nemogućnosti slobodnog artikulisanja i izražavanja ti interesi onda koriste sve moguće forme i trikove socijalne i ideološke mimikrije, prodiru u organizacione aparate totalitarizma i u manje ili više deformisanoj formi mimikrijske adaptacije nalaze način da se izraze unutar tih aparata, stvarajući u njima različite frakcije i političke pukotine. Zato je istorija svih totalitarnih režima neprekidna istorija frakcijskih borbi u kojima svaka vladajuća frakcija teži monolitizmu pod svojim gospodstvom i zabrani i likvidaciji svih drugih frakcija. To je jedno od temeljnih obeležja staljinizma i svih njegovih izdanaka od samog njihovog nastanka.

Masovan socijalni pritisak obespravljenog radništva i omladine u totalitarnom režimu najbrže i najlakše prodire u one sektore totalitarnog političkog aparata sa kojima je direktno suočen – u sindikate i u omladinsku organizaciju. U tim sektorima političkog i organizacionog monopola birokratski totalitarizam radničke države najneposrednije trpi posledice svoje socijalne i političke šizofrenije – birokratija je od početka prinuđena da se lažno predstavlja kao tobožnja demokratska zastupnica radničke klase, omladine i naroda, dakle upravo masa koje najsurovije i najciničnije ugnjetava i obespravljuje. Mase njene laži uzimaju zdravo za gotovo i neprekidno zahtevaju zbiljsko ostvarenje prava i sloboda koja im se obećavaju i stalno u toj borbi hvataju birokratiju za njenu lažljivu reč i u laži.

Zbog toga su sve eksplozije socijalnog nezadovoljstva u tim režimima, svi štrajkovi i sve spontane demonstracije, i po svom socijalnom sadržaju i po svom ideološkom izrazu nesumnjivo socijalistički i komunistički. To se više nego jasno pokazalo i u junskom ustanku u Berlinu 1953, u mađarskoj revoluciji radničkih saveta 1956, u talasima štrajkova 60-tih godina u Jugoslaviji posle 60-te godine (od početka prve „tržišne reforme“), u omladinskim previranjima krajem 60-tih (legendarna 1968), u poljskim ustancima 1971. i 1980…

Jedinstvena omladinska organizacija pod imenom „Narodna omladina Jugoslavije“ (formirana 1948. ujedinjenjem SKOJ-a i USAOJ-a) već je 50-tih godina bila zahvaćena povremenim stihijnim studentskim demonstracijama i protestima na univerzitetima. Ta organizacija je 1963. preimenovana u SOJ (Savez omladine Jugoslavije), naporedo sa preimenovanjem jugoslovenske države iz Federativna narodna republika Jugoslavija (FNRJ) u Socijalističku federativnu republiku Jugoslaviju (SFRJ). Iste godine počinje i prva „tržišna reforma“ u Jugoslaviji, reforma kojom su bili uslovljeni zapadni inostrani krediti nakon prekida dotoka kapitala po osnovu isplata nemačkih ratnih reparacija. Te nemačke ratne reparacije činile su više od 10 % ukupnih jugoslovenskih razvojnih investicija u periodu 1952-1963, periodu najbržeg razvoja i urbanizacije Jugoslavije na osnovama planske privrede i društvene svojine.

Otvaranje za zapadni finansijski kapital, masovan izvoz radne snage, opšti nagli porast  nezaposlenosti, a naročito nezaposlenosti mladih, izazvali su talas masovnih radničkih štrajkova 60-tih godina, a taj talas štrajkova izazvao je i frakcijske podele i sukobe unutar vladajuće partije i aparata vlasti. Ti sukobi su kasnije nazvani sukobom Titovih „reformista“ sa „hardlajnerima“ Aleksandra Rankovića, šefa Titove tajne i javne policije još od vremena konstituisanja temelja nove Jugoslavije 1943.godine.

Taj sukob frakcija kulminirao je smenom i eliminisanjem iz javnog života Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu CK SKJ, 1. jula 1966, i čistkom aparata tajne i javne policije koji je optužen za masovan teror prema stanovništvu, za ilegalan politički nadzor i špijuniranje građana i državnih i partijskih rukovodstava, uključiv i navodno tajno prisluškivanje samog Josipa Broza Tita,  kao i za sve socijalne i političke nevolje jugoslovenskog društva i države. Ranković je lojalno kapitulirao „pred Titom i Partijom“ i povukao se u penziju i privatni život, a čistke državnog i partijskog aparata su nastavljene na „tržišnom i demokratskom reformskom kursu“.

Taj politički obračun frakcija na državnom i partijskom planu, nimalo nije ublažio štrajkačku antireformsku mobilizaciju jugoslovenskih radnika, nego ju je samo još više podstakao pukotinom u državnom i partijskom aparatu. To su godine kada statistike beleže i po 2000 štrajkova godišnje – prosečno oko 5,5 štrajkova dnevno. Istovremeno, jačanjem tržišne stihije u ekonomiji, jačaju i centrifugalne tendencije u jugoslovenskoj državi koje se izražavaju pojačanim otporom protiv hegemonije srpske nacionalne frakcije jugoslovenske birokratije. Na dnevni red izbijaju odnosi između republika i nacionalni odnosi.

Ova socijalna i politička previranja se u jugoslovenskoj omladinskoj organizaciji SOJ artikulišu i izražavaju izdvajanjem njenog studentskog sektora u zasebnu i autonomnu studentsku organizaciju pod nazivom Savez studenata Jugoslavije (SSJ). Opšta socijalna i politička klima i ovo osamostaljivanje jugoslovenske studentske organizacije pojačali su težnje ka nezavisnošću i ka oslobađanju od partijskog tutorstva i u preostaloj opštoj omladinskoj organizaciji SOJ. Te težnje su tih godina izražene naročito u osamostaljivanju studentske i omladinske štampe u svim jugoslovenskim republikama.

Borba jugoslovenske birokratije i te relativno osamostaljene omladinske i studentske organizacije i njene štampe trajaće potom sve do konačnog razbijanja Jugoslavije 1991. godine i okončaće se konačnom likvidacijom jedinstvenih omladinskih organizacija u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Savez studenata Jugoslavije ukinut je već krajem 1974. godine reformom svih omladinskih organizacija po receptu koji je primenjen u Čehoslovačkoj nakon njene okupacije trupama Varšavskog pakta, tj. trupama kremljevske birokratije. Krajem 1974.godine ukinuti su i SOJ i SSJ i formirana je nova omladinska organizacija pod nazivom Savez socijalističke omladine Jugoslavije – upravo kao i Savez socijalističke omladine Čehoslovačke tri godine ranije.

Revolucionarna eksplozija jugoslovenskih studenata 1968. bila je zapravo pre svega plod masovne štrajkačke mobilizacije jugoslovenskih radnika predhodnih godina. Ta eksplozija bila je jasan signal državnom i partijskom aparatu da će se suočiti sa radničkom i omladinskom revolucijom ukoliko ne odustanu od tržišnih privrednih reformi i likvidacija „nerentabilnih preduzeća“, nerentabilnih po merilima svetskog kapitalističkog tržišta, a ne planske privrede koja koristi sve proizvodne snage, a naročito ljudske snage, za proizvodnju radi zadovoljavanja ljudskih potreba, a ne radi profita.

Tito i njegova birokratska vrhuška su tada zamrzli započete tržišne reforme i latili se posla na predupređivanju revolucije i stabilizaciji aparata vlasti. Likvidacija „nerentabilnih preduzeća“ se prekida, a investicijama iz inostranih kredita se grade i nova i tako, uz dalji masovan izvoz radne snage u zapadnu Evropu, zaustavlja se rast masovne nezaposlenosti i usporava štrajkačka mobilizacija jugoslovenskih radnika. Buntovni studenti se podvrgavaju policijskoj represiji, a u državnom i partijskom aparatu počinju nove čistke. Ovaj put to su čistke usmerene protiv nacionalizma u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu i protiv „liberalizma“ u Srbiji – frakcije Latinke Perović i Marka Nikezića koja je instistirala na nastavljanju liberalnih tržišnih antiradničkih reformi. Te čistke okončane su krajem 1972. i u prvoj polovini 1973. godine godine i aparat se okrenuo pripremama likvidacije nezavisne studentske i omladinske organizacije kao nukleusa socijalističke i demokratske političke opozicije.

Početkom 1974. pripremljen je projekt te likvidacije i osnivanje SSOJ kao puke partijske transmisije i pod direktnom kontrolom partijskih komiteta na svim organizacionim nivoima. Taj projekt je naišao na relativno širok ali bezuspešan otpor opozicionih jugoslovenskih studenata. Bezuspešan zbog toga što je među tim studentima prevladalo ultralevičarsko sektaštvo koje je, uprkos nepovoljnom menjanju odnosa snaga usled demobilizacije radništva i omladine kombinacijom ustupaka i represije, dakle uprkos oseci opšte revolucionarne moblizacije, zastupalo bezuslovan bojkot te nove omladinske organizacije.

Taj bojkot je značio odricanje od svakog legalnog političkog prostora za opoziciono delovanje i zapravo je bio ultralevičarska forma kapitulacije pred jugoslovenskom birokratijom. Autor ovih redova, Pavluško Imširović, tada je bio jedan od malobrojnih protivnika bojkota i zalagao se za to da opozicioni studenti sami preuzmu u ruke transformaciju dotadašnje studentske i omladinske organizacije i da tako zadrže kontrolu nad studentskim organizacijama na politički najaktivnijim fakultetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Te političke rasprave bile su poprilično groteskne jer su novi mladi ultralevičari bili prilično zbunjeni time što im je ta taktika ulaska u SSOJ. koju su oni smatrali „oprtunističkom i nerevolucionarnom“, predlagana od javnog aktiviste IV Internacionale koji tek što je izašao iz zatvora i od koga su oni očekivali mnogo bombastičnije i radikalnije revolucionarne gestove.

Studentskim odborom opozicione studentske organizacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu tada su predsedavali razbarušeni ultalevičar Zoran Đinđić i umereniji i racionalniji Miodrag Stojanović. Ipak, nekoliko meseci intenzivnih političkih diskusija rezultiralo je dogovorom da se ipak prihvati  „oportunistička“ politička linija i taktika: da se preuzme u svoje ruke transformacija studentske organizacije na Filozofskom i na Filološkom fakultetu i da se tako zadrži kontrola nad novom legalnom omladinskom organizacijom. No, pre nego je i otpočeta ta reforma studentske i omladinske organizacije, Pavluško Imširović je poslan na služenje vojnog roka u Crnu Goru i tako odsečen od svake mogućnosti lične direktne političke intervencije u sprovođenju postignutog dogovora. Za nekoliko meseci Zoran Đinđić i Miodrag Stojanović su opet podlegli pritiscima ultralevičarskog sektaštva i umesto da preuzmu novu omladinsku organizaciju bar na svom fakultetu oni su je bojkotovali. Partija je tako neometano sama konstituisala novu omladinsku organizaciju, a staru naprosto ukinula i stavila van zakona. Tako su studenti konačno ostali bez ikakve legalne forme za legalno političko opoziciono delovanje. Isto se desilo i u Zagrebu i Ljubljani, bastiljama levičarske opozicije Titovom režimu. Počinju olovne godine polulegalnog i ilegalnog opozicionog političkog delovanja i one traju sve do Titove smrti 1980. godine.

Cena socijalnog mira u periodu 1973-1980 bio je munjeviti rast spoljnjeg duga Jugoslavije. Sa nekih 3 milijarde dolara 1973. godine on je skočio na 20 milijardi u trenutku Titove smrti početkom 1980. godine. Jugoslavija je tako već pod Titom bila dovedena u položaj polukolonijalne zavisnosti od svetskog finansijskog kapitala, a finansijske institucije imperijalizma su sve više preuzimale kontrolu nad ekonomskom i socijalnom politikom jugoslovenske vlade. Nakon likvidacije SOJ i SSJ,  krajem 1974. godine, opoziciona politička delatnost  do 1980. godine ostaje ograničena na polulegalne diskusione kružoke i „peticionaški pokret“ – pisanje protestnih peticija u zaštitu ljudskih i građanskih prava. Omladinski pokret i omladinska štampa te godine provode u stanju hibernacije.

Novi moćan impuls radnički i omladinski pokret u Jugoslaviji dobijaju sa ustankom poljskih radnika u avgustu 1980. godine. Iste godine, po diktatu MMF-a, počinje i šok terapija tržišnih reformi, štednje, smanjivanja potrošnje stanovništva i javne potrošnje radi otplate spoljnjeg duga koji je, sa 20 milijardi dolara, bio dosegao skoro polovinu jugoslovenskog godišnjeg bruto proizvoda ili dve ukupne godišnje potrošnje jugoslovenskog stanovništva. Oba ova elementa dovode do široke i žustre štrajkačke mobilizacije radništva i procvata opozicionih previranja među mladima i preporoda omladinske opozicione štampe. Režim i tada pokušava da mlade gurne na put romantične ultalevičarske avanture revolucionarnog podzemlja, ali nema nimalo uspeha u tome. Krajem decembra 1980. godine u Beogradu se za nekih nedelju dana prikuplja oko 1500 potpisa za protestnu peticiju u odbranu poljske radničke revolucije protiv vojnog puča generala Jaruzelskog. Nijedna od ranijih protestnih peticija u predhodnih 6 godina nije bila premašila broj od 150 potpisnika.

Naredna decenija 1980-1990. je decenija burne mobilizacije i radništva i omladine i inteligencije. Režim pokušava da tu mobilizaciju zaustavi provokacionom političkom represijom ali je ti njegovi pokušaji samo još više raspaljuju. Poslednji takav pokušaj bio je 1984-1985. sa pokušajem organizovanja sudskog monstr procesa protiv Otvorenog univeziteta, polulegalnog oblika opozicionog delovanja u diskusionim kružocima koji su bivši šezdesetosmaši organizovali 1976. godine i kojima su se posle par godina priključili i grupa praksisovaca koji su 1976. proterani sa Univerziteta u jedan novoosnovani naučni institut (CFDT – Centar za filosofiju i društvenu teoriju). Taj pokušaj represije neslavno je propao pred neviđenom mobilizacijom otpora među studentima i demokratskom inteligencijom i od 1985. u Jugoslaviji praktično više nema političkih suđenja. Demokratska opozicija tako, na talasu masovne radničke i omladinske mobilizacije, počinje da se približava osvajanju najvažnije političke slobode – slobode organizacije. Ta težnja i tekovina izražava se u osnivanju nekoliko javnih odbora za odbranu ljudskih i građanskih prava, a taj trend će kulminirati sredinom 1988. osnivanjem svejugoslovenskog Odbora za ljudska prava u Ljubljani oko omladinskog magazina „Mladina“.

Nakon poraza sa pokušajima da radničku i omladinsku mobilizaciju uguši sudskom i policijskom represijom, srpska frakcija jugoslovenske birokratije se okreće manevru da socijalne i političke tenzije uguši mobilizacijom najcrnjeg antialbanskog šovinizma, da ukine autonomiju Vojvodine i Kosova, osvoji vlast i u Crnoj Gori i BiH, pa da onda sa tom većinom u Predsedništvu SFRJ i sa vojnim i policijskim aparatom uvede režim vanrednog stanja i velikosrpske diktature u celoj Jugoslaviji. Deo srpske liberalne inteligencije se tada priklanja Slobodanu Miloševiću koji je vođa te šovinističke srpske frakcije jugoslovenske birokratije. To pojačava već jake centrifugalne tendencije u jugoslovenskoj federaciji i olakšava i drugim nacionalnim frakcijama jugoslovenske države i partije da upotrebe isti manevar prigušivanja masovnog socijalnog i političkog nezadovoljstva mobilizacijom svog šovinizma i nacionalizma.

Najjasniji izraz jačanja tih centrifugalnih tendencija bio je prestanak rada Saveznog fonda za nerazvijene republike i pokrajine 1986. godine. Taj fond je jednostavno zamro tako što su federalne jedinice prestale da u njega uplaćuju doprinose na koje su bili obavezani saveznim zakonom. Bio je to prvi žestok udarac jedinstvenoj federatvnoj državi, ali je u medijima i državnim političkim ostao prikriven velom debele ćutnje i tišine. O tome skoro da se uopšte i nije pisalo. Naveliko i naširoko se pisalo samo o skandalima opozicione omladinske štampe i o izmišljenom antisrpskom teroru kosovskih Albanaca koji su roptali pod brutalnom vojnom i policijskog čizmom vanrednog stanja na Kosovu od 1981. godine.

No, svi ti šovinistički manevri i policijski marifetluci nisu uspevali u svom glavnom cilju – nisu uspevali da blokiraju revolucionarnu, socijalističku i demokratsku mobilizaciju jugoslovenskih radnika i omladine. Krajem 80-tih dolazi do pojave prvih nezavisnih sindikata i do koordiniranih radničkih štrajkova čak i na saveznom nivou – u velikim preduzećima koja su imala svoje pogone u više republika. Primeri za to su štrajkovi železničara i štrajk vukovarskog kombinata „Borovo“ sa oko 60.000 zaposlenih u svim jugoslovenskim republikama. Početkom jula 1989. vukovarski radnici u štrajku došli su masovno u Beograd i na juriš zauzeli zdanje Savezne skupštine u borbi za svoje pravo na život, rad i slobodu i protiv šovinističkih huškanja i podela. Dve godine kasnije, Vukovar će biti sravnjen sa zemljom upravo zato da bi se u njemu ubili radnički internacionalizam i jugoslovenstvo.

Ta masovna odbrambena mobilizacija jugoslovenskih radnika i omladine sve jasnije razvijala se ka generalnom štrajku i radničkoj političkoj revoluciji. Radnici i omladina sve očitije su pružali ruku ka vlasti. Pokušaji Miloševića i vojnog vrha da manevrima u aparatu vlasti osvoje većinu i nametnu vanredno stanje izjalovili su se. Zbog toga se, uz blagoslov i učešće velikih svetskih sila, pristupa izazivanju i nametanju rata protiv svih jugoslovenskih naroda. Tek tim zločinačkim ratom blokiran je razvoj štrajkačkog pokreta jugoslovenskih radnika i pokreta mladih ka generalnom štrajku i revoluciji, ali nikako nije zaustavljen i njihov masovan otpor ratu, šovinizmu i privatizaciji.

Taj pokret radničkog i omladinskog otpora sve vreme rata 1991-1995. bio je najmasovniji upravo u Srbiji – zbog toga što se Miloševićeva Srbija u tom ratu javljala kao šovinistički agresor na druge narode i republike Jugoslavije. Miloševićev režim se ni u jednom trenutku nije usuđivao čak ni da pokuša da zabrani šrajkove i demonstracije i bio je prinuđen da im stalno čini stvarne ili prividne ustupke. U Beogradu je procenat bojkota vojnih mobilizacija dostizao čak celih 98 procenata i režim je zbog toga bio prinuđen da rat pokreće i nameće pomoću svakojakih paramilitarnih organizacija skrpljenih od kriminalnog lumpa mobilisanog direktno po zatvorima. U tome su mu u pomoć priskakale tajne službe svetskih sila mobilišući za jugoslovensko ratište sav mogući plaćenički ološ iz celog sveta.

Na tom talasu antiratne mobilizacije radništva i omladine u Srbiji je u novembru 1991, u vreme surovog višemesečnog razaranja Vukovara bombardovanjima, osnovana izrazito opoziciona i antiratna nezavisna sindikalna konferencija Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ koja je otvoreno digla svoj glas protiv rata, šovinizma i privatizacijskih pljački. Na taj sindikat odmah su se bacili svakojaki zapadni dobrotvori i donatori sa ciljem da ga korumpiraju i pridobiju za privatizaciju, u čemu su vremenom i uspeli, bar kad je reč o birokratizovanom vođstvu tog sindikata koji je bukvalno privatizovao doživotni šef njihove centrale Branislav Čanak koji se predstavlja kao „predsednik“ UGS mada statut UGS-a ne poznaje ni takvu funkciju ni predsedničku organizacionu strukturu sindikata. Ista vrsta „dobrotvora“ ostrvila se tih godina i na omladinski pokret.

Sa prepakivanjem jednopartijskog birokratskog totalitarizma u višepartijski likvidirana je i bivša jedinstvena organizacija jugoslovenske omladine u svim republikama. Njihovo mesto zauzeli su ništavni stranački podmlaci još ništavijih političkih stranaka, a njihovu imovinu su prigrabile svakojake mafijaške režimske „nevladine organizacije“, od kojih je jedna ukrala čak i  ime nekadašnjeg Saveza studenata. No, i te stranke i njihovi podmlaci su se veoma brzo kompromitovali i postale nepopularni do te mere da su bukvalno proterivani i iz sindikata i iz spontanih masovnih omladinskih mobilizacija u kojima su njihovi članovi morali i još uvek moraju da skrivaju svoju stranačku opredeljenost i pripadnost. Ti stranački podmlaci su tako ovladali i novosnovanom studentskom unijom početkom 90-tih koju su podelili između sebe po receptu sličnom onom po kome su njihove stranke podelile politički prostor.

Jedna od najvećih i najperfidnijih prevara sa simuliranjem „nezavisne nadstranačke“ omladinske organizacije anarhističkog tipa je ona sa „Otporom“ 1998-2000 godine. „Otpor“ je predstavljan kao autentična i spontana omladinska „organizacija bez organizacije“ i „pokret sa hiljadama glava na jednom telu“, a iza njega je zapravo stojala čvrsta organizaciona struktura koju su činili omladinski i odrasli kadrovi „opozicionih“ stranaka pod komandom tajnih službi velikih zapadnih sila (pre svega CIA-e) i uz njihovo izdašno finansiranje.  Vilijam Montgomeri, poluzvanični balkanski USA gubernator i kum svih balkanskih mafija, javno se hvališe uspesima svoje kancelarije za Srbiju sa sedištem u Budimpešti i stotinama miliona dolara koje su uložili u to da preuzmu kontrolu nad omladinskim i svakim opozicionim pokretom u Srbiji. Taj, po spoljašnjoj formi anarhistički (a anarhizam uopšte se uglavnom i svodi na praznu formu radikalnog liberalizma) recept „Otpora“ su CIA&Co posle nastavili da primenju u svim „narandžastim“ i „cvetnim“ „revolucijama“ širom sveta i koriste ga i danas.

Zahvaljujući pre svega Otporu i tajnim organizacionim agenturama i aparatima pod kontrolom tih mafijaško-špijunskih tajnih službi, kukavnoj Miloševićevoj dvorskoj opoziciji, okupljenoj u DOS-u („Demokratska opozicija Srbije“) pod kontrolom i komandom Vilijama Montgomerija i Medlin Olbrajt,  uspelo je da preuzme vođstvo revolucionarnog ustanka radnika i omladine 5. oktobra 2000-e i da spase Miloševićev državni aparat od revolucije i razbijanja. Tako je revolucionarna energija radnika i omladine paralizovana i razbijena, a njihovo rušenje Miloševića iskorišćeno za spas njegovog državnog aparata i za instalaciju otvoreno kompadorskog režima koji je neuporedivo reakcionarniji i desniji od Miloševićevog.

Današnji mladi su lišeni skoro svake mogućnosti da saznaju istinsku istoriju omladinskog pokreta 20. veka u svetu i u Jugoslaviji. A samosvest i svesna aktivnost svake socijalne klase ili grupe utemeljena je pre svega na socijalnom i političkom pamćenju sopstvenih kolektivnih iskustava. Ta socijalna i politička iskustva materijalizuju se i nalaze svoj kontinuitet u političkim organizacijama svake posebne socijalne klase ili grupe. Sa razaranjima tih organizacija već kod prve naredne generacije dolazi i do prekida te socijalne samosvesti, do rastakanja istorijskog pamćenja i gubitka znanja o istorijski stečenim kolektivnim iskustvima.

Bez organizacionog kontinuiteta i akumulacije sopstvenih iskustava, socijalni pokreti su prinuđeni da stalno iznova počinju od nule, da stalno iznova prolaze kroz iste forme borbe i iznova stiču ista iskustva, da stalno iznova trpe iste poraze i ponavljaju iste greške. U republikama bivše Jugoslavije to je naročito vidljivo u iskustvima studentskih pobuna protiv privatizatorskih reformi školstva  u poslednjih deset godina. Tako današnji studenti ne poznaju iskustva studentskih pobuna na sopstvenim fakultetima čak ni od pre 5 godina, a kamoli pre 10, 20 ili više godina.

Nakon 5. oktobra 2000. u Srbiji dolazi do osnivanja nekoliko studentskih sektaških ultralevičarskih grupica nastalih uglavnom iz spontanih studentskih protesta. Sve ove grupice ne samo da nisu dale nikakav stvaran doprinos nezavisnom sindikalnom i političkom organizovanju, nego su i same pojavile kao direktna smetnja svakom nezavisnom organizovanju srbijanske omladine. One predstavljaju upravo onakvu „opoziciju“ stranačkim političkim podmlacima kakvu srbijanski politički establišment može samo poželeti i pomagati joj opstanak u takvoj formi.

Bolonjska reforma, komercijalizacija i privatizacija školstva i stalno kresanje budžeta školstva lišavaju sve šire slojeve mladih prava na obrazovanje. Stalni porast školarina izaziva svake godine spontane pobune studenata sa istim zahtevima i istim epilozima. Režimu stalno iznova uspeva da te studentske pobune lokalizuje i izoluje u okvire sukoba studenata sa upravama fakulteta i sa profesorima i da tako skrije sopstvenu odgovornost za stanje u prosveti. „Ultralevičarske“ grupice mu u tome zdušno pomažu suprotstavljanjem svojih maglovitih „revolucionarnih“ bulažnjenja svakom konkretnom „reformističkom“ zahtevu studenata, a same proteste pretvaraju u svojevrsne larpurlartističke hepeninge i performanse „direktne demokratije“ koji vode samo ka osipanju i gašenju protesta. Tako se akumulirana energija protesta istutnji u prazno ili u najboljem slučaju uz nešto minimalnih kvazi-ustupaka od strane vlade, a položaj mladih i stanje školstva nastavljaju da se neprekidno pogoršavaju. Ultralevim „revolucionarima“ i ne pada na pamet da u tim protestima jasno postave pitanje državnog budžeta školstva i da pristupe organizovanju nezavisnog studentskog sindikata koji bi se zajedno sa radničkim sindikatima borio za povećanje tog budžeta do mere koja bi garantovala pravo na besplatno školovanje za sve i dostojan život zaposlenima u prosveti. U tom suštinskom pogledu nema nikakve razlike između „anarhista“, „marksista“ i „trockista“ koji se između sebe razlikuju samo po „ideološkim“ etiketama sopstvenog neukog kvazidoktrinarstva lišenog svake sposobnosti da se integriše u masovne spontane omladinske eksplozije i svake sposobnosti da otvore ikakvu perspektivu razvijanjem političkih strategija i taktika omladinskog pokreta.

U Srbiji je u tom pogledu situacija čak mnogo gora nego u drugim republikama bivše Jugoslavije  upravo zbog ranijeg formiranja mnoštva učaurenih bučnih „ultralevičarskih“ kružočića koji su totalno nesposobni za bilo kakvu političku i organizacionu strategiju i taktiku i totalno izolovani od omladinskih masa, njihovih potreba i aspiracija. Nesposobni da spontanim mobilizacijama mladih otvore ikakvu programsku, organizacionu i političku perspektivu te „političke grupice“ se prilagođavaju i udvaraju tim spontanim mobilizacijama glorifikovanjem njihove spontanosti, parcijalnosti i „direktne plenumske demokratije“, praveći tako od svake početničke mane i bede tih mobilizacija najvišu moguću vrlinu. Režim itekako ima interesa i koristi od takve dezorganizatorske „ultralevice“ pa je podstiče i ubacuje u nju svoje notorne policijske agente ili regrutuje ucenom, pretnjama i korupcijom njene smušene pripadnike.

U boljim slučajevima, te ultralevičarske grupice vode zakasnele pubertetlije koji su zaustavljeni u političkom i teorijskom razvoju na infantilnim brbljarijama o „spontanoj antikapitalističkoj revoluciji“ i „antikapitalističkoj direktnoj demokratiji“, a u gorim o perfidnim policijskim provokatorima kojima je maska tih prvih dobra za prikrivanje jer se jedni od drugih skoro da i ne razlikuju po metodima i oblicima javnog delovanja. Po pravilu, tu se radi o učaurenim mikro grupicama od po jedva nekoliko članova koji sebe nazivaju svakojakim imenima federacija, konfederacija i pokreta (neke od njih imaju čak samo 2 člana, a već su „federacija“ ili „pokret“).

Nasušna potreba omladinskih masa danas je nezavisna i demokratska masovna organizacija sindikalnog tipa koja bi bila njihov instrument u borbi za neposredne interese omladine koji su centrirani oko tri osnovna socijalna interesa i zahteva mladih: pravo na rad, pravo na obrazovanje i pravo na mir. U takvoj nezavisnoj sindikalnoj organizaciji moralo biti mesta za sve ideološke i političke tendencije unutar masovnog omladinskog pokreta – sve koji prihvataju ta tri osnovna interesa mladih i lojalno se bore za njih.

[1] Predsednik Izvršnog komiteta Komunističke omladinske internacionale (KOI) u periodu1920-1927. bio je delegat SKOJ-a i KPJ, Voja Vujović koji je, zajedno sa njegova dva brata, Radetom i Grgurom, streljan u Staljinovim čistkama. Kao predsednik KOI, Voja Vujović je do 1927. bio član IK KI i pripadao je ujedinjenoj opoziciji koju je Staljin 1927. godine isključio i iz VKP(b) i iz Kominterne.

Naredni predsednik IK KOM, od 1928. godine, je opet Jugosloven, Milan Gorkić (Josip Čižinski), koji će 1932. biti imenovan i za sekretara CK KPJ, da bi takođe bio likvidiran u Staljinovim čistkama 1937. Gorkić je bio član SKOJ-a i KPJ od njihovog osnivanja 1919. godine kada je sam bio tek petnaestogodišnjak. Već sa 20 godina, 1924, postaje član CK SKOJ i IK KOI, a od 1928. pa do smrti je i predsednik IK KOI.

Izvor: Novi Plamen br.17

Pavluško Imširović je bivši šezdestosmaš, prevodilac iz Beograda i aktivista Radničkog političkog saveza Srbije. Kao komunistički opozicionar više puta je hapšen u periodu 1971-1991.g. zbog opozicione političke aktivnosti. Jedan je od organizatora antiratnog pokreta u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji 1991.g, a iste godine je i suosnivač Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.


Valter

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA OMLADINSKOG POKRETA

Komentar  Sponsored content Today at 1:08 pm


Sponsored content


Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu