SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» MUZIKA KOJA POGAĐA U DUŠU...
Today at 12:33 am by Valter

» SLUSAJ MUZIKU I ZAKLJUCUJ I SAM!
Yesterday at 11:31 pm by Valter

» DOMAĆA I STRANA MUZIKA
Yesterday at 11:22 pm by Valter

» DRUGI O TITU...
Yesterday at 9:59 pm by Valter

» ISTORIJA
Yesterday at 9:50 pm by Valter

» SUBOTOM UVECE
Yesterday at 9:37 pm by Valter

» DRUŽENJE JEST...NAJLEPŠI DOŽIVLJAJ
Yesterday at 7:01 pm by Valter

» GRIJESECI UCIMO
Yesterday at 6:41 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Yesterday at 6:23 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

U TOKU NOORA(NARODNOSLOBODILAČKOG RATA)

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

U TOKU NOORA(NARODNOSLOBODILAČKOG RATA)

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:45 pm

KADINJAČA


To je poginuo bataljon ceo


...Užice 28. novembra 1941. Grad je uznemiren – Nemci navaljuju sa svih strana. Oklopni i sanitetski voz odvlače ranjenike ka Kremnima u Mokroj Gori. Kroz grad jure kamioni, promiču konjske i volovske zaprege – sve puno sanduka municije, bombi i opreme – i preko Đetinje zamiču zlatiborskim putem. Kolone izbeglica napuštaju grad. Pred zgradom štaba Užičkog odreda postrojen je Radnički bataljon. Fransuski šlemovi, šajkeače, radnički kačketi; bluze »partizanke« i puške »partizanke«. Na čelu bataljona, kraj brigade, vije se partizanska trobojka s petokrakom. Bataljon čeka naređenje za pokret. Oko radnika, koji su pre sat – dva bili na svojim radnim mestima, u tkačnici, puškari, krojačkoj i obućarskoj radionici, okupile su se njihove drugarice i deca. Došli su da ih isprate. Žene su snuždene, zabrinute. Stoje po strani. Znaju – Nemci su blizu. Biće velika borba. A deca obilaze oko stroja. Zaviruju, zagledaju u partizane, u puške, puškomitraljeze, šlemove. Kupe se oko zastave. Zastavnik glavom poziva kočopernog mališana – sigurno mu je sin, - grli se s njim i ljubi ga. Mali nešto pita i rukom pokazuje na zastvu, pa se vraća u svoje društvo.

Dok je stroj čekao, komesar zanatske čete Velisav Stanković izdvojio je po naređenju Slobodana Penzića Krcuna, Ostoju Kovačevića i Milorada Blafojevića. Njih dvojicu Krcun je odredio da sprovedu dva kamiona sa teretom u Čajetinu.

Kada se na zgradi štaba otvoriše vrata, žagor odjednom prestade. Zamre dečje čavrljanje. Iznad barikada promakoše radnicima tri dobro poznate glave. Odjeknu komanda. Šlemoovi se poravnaše sa šajkačama. Duge cevi »partizanki« dođoše u jednu liniju. I sve se utiša. Samo se čulo brujanje kamiona, topot konja i kloparanje zaprega. Na barikade se popeše komandant odreda Dušan Jerković, malen čovek, ozbiljan u svakoj prilici, u kratkom kožnom kaputu, i politički komesar Milnko Kušić, mršav, očito premoren, ali prav kao strela. Stasati Andrija Đurović, omiljen komandant bataljona, stade na čelo stroja.

Milinko Kušić izađe pred bataljon:

-Drugovi, situacija je teška. Naše Užice je u opasnoati. Nemci nadiru od Ljubovije. Odlučili smo da Radnički bataljon pošaljemo na Kadinjaču. Imamo poverenja u vas.. Vi, drugovi, treba da zaštitite povlačenje naših ranjenika, Vrhovnog štaba, Centralnog komiteta... Noćas će stići i drug komandant Jerković. Ne dajmo, drugovi, naše drago Užice... Srećan vam put!

Stroj se okrenuo i pošao skladnim koarakom. Odjeknula je pesma. Ceo bataljon je pevao onu omiljenu koja se rodila s ustankom, tu u Užičkoj republici:

Podigla se užička nahija

Protiv besnih nemačkih dahija...

Žene su iše za strojem i pored njega. Nešto su uz put dobacivale proleterima, savetovalae ih. Deca su trčkala s obe strane. Tako, dok se stroj nije popeo na Terazije. Tada, u prvi sumrak, žene su se vratile. Zavlačile su glave u marame i jecale.

Noć. Pesma je umukla. Kolona ćutke korača. Zima. Mraz steže. Po mraku kolona stiže u šume ispod Kadinjače. Po uvalama i rupama partizani lože vatru da se malo ogreju i odmore. Nemci su još daleko. Komandant šalje obezbeđenje i patrole duboko napred.

Nema nikakvih vesti ni sutradan. Užice se evakuiše. Nemci nadiru od Valjeva i Čačka... komandant izlazi na ivicu šume. Pred njim se pružila talasasta, gola Kadinjača. Ispod samog grebena vijuga put, pravi velike lukove i prelazi na drugu stranu između dva balaga uzvišenja, pa ulazi u ogorelu gustu šumu, tamo gde se noćas bez sna odmara Radnički bataljon.

-Ovde će biti dobro – reče Jerković pokazujući na zemljište. – Nemci moraju drumom. Ne idu oni daleko od čvrste podloge. Tako su uvek radili kad su pravili ispade iz Valjeva i Kraljeva. Drže se puteva i vuku topove i tenkove.

-Na onaj ćuvik. Ispod trešnje, namestićemo top. On će pred sobom imati čitav put prema Zaglavku... A na ovaj brežuljak desno, malo ispod groblja – da namestimo »švarcloze«. On će moći da kosi ceo prostor s obe strane puta. Municije ima dosta. Mitraljezi su vešti i hrabri...

-Druže Andrija, Radnički bataljon rasporedi s obe strane, ispred topa i mitraljeza. Neka drugovi naprave zaklone koliko se može. Ima tu panjeva, kamenja, drveća. Mogu iskopati i roviće. Neka se dobro pribijaju uza zemlju...

Andrija krenu da razvodi čete po položaju. Određivao je mesto svakom borcu, davao savete, upozoravao na vatru.

Uskoro se Radniči bataljon kao zmija uvijao po Kadinjači: ispod ćuvika, oko puta, iznad uvala. Desno su bili Posavci i Šumadinci – delovi dve proređene čete. Proleteri su brižljivo kopali roviće, ređali kamenje i drva za grudobrane, podešavali naslone, ispružali »partizanke«, nišanili, dopunjavali puške, privlačili fišeklije i torbice s municijom na desni bok, zavirili u bombe...

Toga jutra Radivoje Jovanović Bradonaja, povlačeći se iz Rogačice sa dve desetkovane čete, iz Duba se telefonom javio VŠ u Užicu. Tito ga je uputio na Kadinjaču da pojača odbranu sa tog pravca sa jedinicama koje su već bile posele položaje »u vidu potkovice«, s obe strane puta, u podnožju prevoja prema Zaglavku. Novodošle čete su postavljene na krila odbrambenog položaja.

Postavljen iza umetrenih drva, top se jedva primećivao. »Švarcloze« i još tri mitraljeza bili su spremni. Dve stotine užičkih proletera, dve destkovane čete Posavaca i Šumadinaca, top i četiri mitraljeza, nekoliko »zbrojovki«, Jerković, Đurović, Boro Marković i Bradonja – čekali su jake snage 342. nemačke divizije, oko 3.000 fašista, koje su se valjale iz Ljubovije s mnogo topova i ko zna koliko čelika na svakog vojnika.

Već je bilo dobro odjutril kada je iz šume, iznad položaja, sav zadihan dojurio osmatrač Mijo Laković i raportirao Jerkoviću, zastajkujući zadihan, posle svake reči:

-Idu... druže komandante! U Zaglavku se zaustavila neka dugačka kolona... Ne vidi se dobro...

Đurović šalje prema Zaglavku patrolu, koji vodi omladinac Brane Stoji. Izviđaci zalaze u šumu i privlače se brzo do iznad samog sela. Posle dvadesetak minuta patrola se vraća i izveštaa:

-Nemci, druže komandante. Kolona duga oko dva kilometra zamiče za brdo. Napred su biciklisti, zatim pešaci, ima dosta kamiona, topova, minobacača, konja.

-Stroga pripravnost! Lezi i nemiči se! Ne pucaj dok top ne opali! Čekaj da nemci priđu blizu i ubij svakoga!...

Komanda se brzo pronela duž razvučenog streljačkog stroja. Jerković je obilazio borce i savetovao:

-Pomakni se malo udesno, druže. Bolje ćeš videti. Tako! Sad ti je zgodnije... Ti se privuci bliže panju. Cev malo podigni od zemlje. Na koliko si namestio nišan? Na dvesta metara? Doboro je!... Pazi kako nišaniš! Samo budi miran i štedi municiju... Imaš li bombe? Gde su ti?... U levom džepu? Premesti ih u desni... Imašli koju u torbici? Ne bacaj pre vremena. Najbolje – kad dođu Nemci u onu uvalu, vidiš...

Komandant je obišao ceo stroj. Video je kako je svaki borac zauzeo položaj. Zna gde su Boro, Đurović, Bradona... I za sve vreme dokje, podignut, obilazio položaj, često mu se pogled otimao niz Kadinjaču. Atamo je sve bilo mirno. Nigde znaka života. Ni ptice da preleti iznad Kadinjače. A Nemci još stoje u Zaglavku.

Deset časova i petnarst minuta. Komandant Jerković je nervozan. Često gleda u sat i pita:

-Zašto ne napadaju? Šta čekaju u Zaglavku? Zar se ne žure u Užice?...

Jerković naređuje da se još bolje osmatra i da se na šumu pazi sa bokova. I razmišlja... Zašto Švabe stoje tolko dugo? Neka naiđu što pre...

On je uvek bio miran pred borbu, a sad ga je hladnokrvnost napustila.

...Samo da naiđu! Sve je spremno... Kako li je sada u Užicu? Šta li je s ranjenicima? Da li su izvučeni? Oklopni voz je mali. On može samo do Kremna – a posle? Da li su CK I VŠ na vreme evakuisani? Malo je kamiona i zaprega... Gde li je sad drug Tito? Nema ni mesec dana od one noći kad ga je telefonom lično pozvao:

»Odmah dođi u Užice! Potreban si...«

Seća se i razugovora s drugom Titom, kada je stigao u VŠ, o borbi s četnicima oko Kosjerića:

-Hvatali smo ih, druže vrhovni komandante, kao zečeve...

-Šta misliš, druže Jerkoviću, da ovdje dočekamo četnike – povlačio je Tito prstom po jednoj duguljastoj kosi na karti. – Da ovim račićevcima ubacimo grupu odvažnih partizana za leđa...

Komandant je razmišljao čas o Užicu i evakuacijiji, čas opet o Kadinjači.

Deset časova i trideset minuta. A Nemci još ne napadaju.

Za to vreme stajala je nemačka kolona u Zaglavku. Zašto?...

...Jutros rano, kada su njeni prednji delvistigli u selo, iz mehane je istrčao omalen, zdepast čovek, pokorno sinuo četničku šubaru i, kao navijen, ispričao:

-Gospodo, čuvajte se! Kadinjača je puna partizana!...

Bio je to seoski mehandžija. Nemci su ga odveli svom komandantu, koji je s tumačem podugo, mlatarajući ruama, ispitivao ovog glagoljivog čoveka.

Kolona je stala. Nemci su pravili plan da uklešte Kadinjaču s obe strane i da opkole partizane.

Jedanaest časova. Naposletku, krenuli su. Jerković se raduje. Sad ćće bar početi rasplet, obračun koji on celog jutra čeka.

Velika sila ide sa Nikolića brda – a Jerković čeka na Kadinjači sa trista pušaka, topom i četiri mitraljeza.

Nemci se približavaju. Sad su razređeni. Razvijaju stroj s leve i desne strane puta. Za njima se izvija gusta, duga kolona. Vojnici su sve krupniji. Partizani jasno vide njihove šlemove, duge šinjele, puške, »šarce«, automate.

Kada se Nemci približiše, zagrme pucanj partizanskog topa i granata se sruči na kolonu daleko iza streljačkog stroja. Prolomi se snažan plotun Radničkog bataljona. Zaklokotaše mitraljezi...

Nemački stroj polegnu po zemlji, povi se, zatalsa i – prihvati borbu.

Opet zagrme partizanski plotun. Nemci ustuknuše. Levo krilo se povuče nazad, u uvalu. Javi se nemačka artiljerija. Poče da seva Zaglavak i podrhtava Kadinjača. Granate su, sa strahoviti treskom, orale partizanske položaje, pravile ogromne rupe, raznosile zemlju, kamenje i proletere.

Kao da su se i zemlja i vazduh zapalili. Podrhtava Kadinjača. Urlaju brda i uvale. Odjeknuju šumovite Ponikvei Jelova gora...

Jedna granata se sruči na poslugu »švarcloza« i svu je pokosi. Dopuzašaše drugi proleteri na njihova mesta. I njih pogodi granata. Ranjen je Aco Milinković, radnik fabrike oružja, i Nikola Drlić, obućar. Komandant Đurović šalje tri borca da ih izvuku i zamene izginule mitraljasce. Tek što se oni dovukoše do ranjenika, zaprašta nekoliko »šaraca« i još trojica partizans padoše.

Partizanski redovi se proređuju. Ginu proleteri bez jauka. A njihovi drugovi nastavljaju borbu. Sevaju ručne bombe. Kraj partizanskog topa je Milan Bosiljčić, koji je pre nekoliko dana bio na Bukovima, kod Valjeva. I njegov pomoćnik je poginuo. Top izbacuje granatu za granatom. Istina, nekoliko ih je slagalo, ali zahvaljujući njegovoj vatri nemačko desno krilo već odavno stoji kao ukopano. Ni stope da pođe napred. Sad Švabe viljaju top. Jedna granata pogodi usred kamenjara – na desetak metara iza vatrenog položaja topa. Druga i treća podbaciše. Baterija nemačke artiljerije tuče jedan partizanski top...

I dok su goreli i nebo i zemlja nad Kadinačom, dok su se nemački streljački strojevi povijali poledini, čas se povlačili a čas nadirali, dok su užički proleteri, Posavci i Šumadinci odbijali juriše i ginuli – bočne kolone nemačke divizije izbile su iza Kadinjače, za leđa partizanima! Sad su i one otvorile vatru.

Oganj s čela, s bokova i s leđa zasipao je partizane. Automatičari, koji su se dovukli na pedeset metara iza leđa, tuku poslugu partizanskog topa. Cev se okreće na njih, sa još nekoliko prostranih granata. Nemci se povlače. Ali dejstvuju drugi. Kada je ispalio i poslednju granatu, nišandžija Bosiljčić skida topovski zatvarač i sakriva ga u kamenjaru.

Partizasnki plotuni ne prestaju, ali su sve ređi. Andrija Đurović je poginuo. Jerković je teško ranjen. Pokušao je da nastavi borbu. Ali je izdahnuo. Pao je i komandir čete Šango. Nema više ni Bora Markovića...

Opkoljeni ostaci Radničkog bataljona još zadržavaju Nemce. Već se spušta mrak. Nekoliko partizana pokušava da se probije. Opet grme ručne bombe i poslednji plotuni...

...Nemci piIdu po razbojištu. Ubijaju ranjenike koji se i ranjeni bore. Jednome od njih prebijene su desna ruka i noga. On levom izvlači bombu iz džepa, zubima čupa osigurač, i baš u tom trenutku kad mu je Nemac prilazio da ga dotuče, bomba ih raznosi obojicu...

Pao je mrak. Kadninjača se smirila. Više ne odjkeuju Ponikve i Jelova gora... Delovi alpske divizije produžuju put.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3201
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

AGONIJA UŽIČKE REPUBLIKE

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:46 pm

AGONIJA UŽIČKE REPUBLIKE


Slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, Užička republik, bila je kost u grlu ne samo okupatoru u Srbiji već i samom Hitleru. Još u septembru je feldmaršal List tražio pojačanje za borbe u Srbiji, »hitno dodeljivanje jedne efikasne divizije pojačanje tenkovima.« Hitlerov glavni štab stavio je već 16. septembra Listu na raspolaganje jednu pešadijsku diviziju, oklopne vozove i oko 100 trofejnih tenkova. Tada je nagovešten dolazak još jedne divizije s istočnog fronta. Hitler lično i načelnik generalštaba general Kajtel tražili su da se ustanak uguši na svaki način. Kajtel je obesno tražio da se za jednog poginulog vojnika ubija i sto komunista. Za operacija protiv ustanika, Hitlerovom naredbom iz Grčke je doveden general Beme, komandant 18. korpusa, sa svojim štabom. Već 19. septembra od je primio dužnost u Beogradu, a samo šest dana kasnije naređuje 342. nemačkoj diviziji, da je njen zadatak »da prokrstari zemljom kojoj se 1941. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba – muškaraca i žena«, jer su već u ustanku u Srbiji pale stotine nemačkih vojnika, pa »ako ovde ne postupamo s najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici penjati do neizmernosti«.


U septembru i oktobru, a naročitu u novembru Nemci su uporno napadali na partizanske položaje i potiskivali ustaničke snage iz Mačve, Posavine i Šumadije. Tim dejstvima je stvoren polukružni front oko slobodne teritorije: od Koviljače, Loznice, Valjeva, Ljiga, Belanovice, Kragujevca pa sve do Kraljeva. Sa tih položaja okupatori su se spremali da izvedu poslednji udar na Užičku repbliku. Tada je, 24. novembra, s istočnog fronta stigla 113. pešadijska divizija u Kraljevo, Kruševac, Paraćin i Svetozarevo. Toga dana su počeli napadi 342. nemačke divizije prema Užicu: grupa »Zapad« preko Ljubovije i Bajine Bašte, a grupa »Sever« preko Kosjerića. Dva dana kasnije, 27. novembra, počela je svoje napade 113. nemačka divizija: desna kolona prevcem Kragujevac – Gornji Milanovac – Čačak, a njen drugi deo od Kragujevca preko Knića, takođe prema Čačku i Požegi. Treća, nešto manja, kolona napala je iz Kraljeva pram Raškoj i Novom Pazaru. Pored mnogih ranijih priprema za protivudejstva ovim jakom nemačkim snagama, VŠ NOPOJ je 26. novembra u Užicu, na sastanku s komandantima odreda koje je zahvatila nemačka ofanziva, doneo je odluku da se slobodna teritorija brani što upornije, potom da se deo snaga izvuče u Sandžak, a drugi deo da se zabaci iza leđa neprijatelju i nastavi dalja dejstva. Tada je naređeno Glavnom štabu za Crnu Goru da njegove jedinice pojačaju dejstva prema Srbiji.

Nemačim snagama, ječine oko 80.000 ljudi, sadejstvovale su nedićevske, ljotićevske i četničke jedinice. Protiv njih borilo se oko 10.000 partizana. Jedinice Valjevskog odreda pružile su jak otpor Nemcima na raskršću puteva Valjevo – Loznica – Pecka, a naročito na položajima na Bukovima. Tako je porušen most ispod Lastre, čime je nemačko napredovanje privremeno zaustavljeno. Na položajima na Brlovini i Vraču, s leve strane rečice Ljuboviđe, snažan otpor Nemcima pružile su dve čete Posavaca i Druga zlatiborska četa. Nemci su odavde morali upotrebiti i avijaciju da bi potisnuli partizanske snage. Sledećih dana II i III račanska četa pružile su otpor Nemcima na Oklecu i ih zadržale. Tek 27. novembra je nemačka kolona »Sever« uspela da izbije u podnožje Bukova. Put je bio na više mesta porušen, pa se pešadija nije smela kretati bez podrške tenkova i artiljerije.Toga dana počela su dejstva i iz Kragujevca i Kraljeva. Sledećeg dana, 28. novembra, kolona »Zapad« ulazi u Rogačicu i nastavlja da prodire. Kolona »Sever« je napala položaje Valjevaca, Užičana i Šumadinaca na Bukovima, uz snažnu podršku artiljerijske i minobacačke vatre. Razvila se žestoka borba. Avijacija je napadala u talasima. Branioci su pružili snažan otpor, ali se takvoj sili, tolikoj tehnici, tenkovima i avijaciji, nije moglo odoleti. Nemci su prodirali prema Kosjeriću. Da bi ojačao tamošnje položaje, štab Užičkog odreda upućuje Prvu račansku, Crnogorsku i Slovenačku četu.

Nemačke jedinic koje su krenule iz Kragujevca i Kraljeva ugrozile su Čačak i Grnji Milanovac, te komande mesta i NOO ova dva grada naređuju evakuaciju neboračkog stanovništva. Tokom 27. i 28. novembra oko 280 partizanskih ranjenika evakuisano je iz čačanske bolnice. Ranjeni su, s posteljinom i ostalim stvarima, utovarivani u železničke vagone koji su bili postavljeni na otvorenoj pruzi. S velikim i požrtvovanim zalaganjem želazničkog osoblja prihvaćeni su i ranjenici Kragujevačkog odreda koji su stigli vozom u Čačak u zoru 28. novembra. Svi ovi ranjenici transportovani su u Sevojno, pa zatim na Zlatibor. U Čačku je ostalo oko 50 vrlo teških ranjenika, koji su vođeni kao lica nastradala od bombardovanja Čačka. Tog su dana, 29. novembra, nemačke jedinice iz Kragujevca, posle žestokog otpora koji su im pružili delovi Takovskog i Ljubićkog bataljona, ušle u Gornji Milanovac. Pred samo veče, pod zaštitom avijacije i tenkova, nemačke predhodnice iz Kraljeva ušle su u Čačak. A samo nešto ranije sa železničke stanice u Ljubiću krenuo je poslednji partizanski voz prema Užicu. U njemu su bile prehrambene i druge namirnice, deo mašina iz Vojnotehničkog zavoda, kalupi za izradu ručnih bombi i zalihe odeće i obuće. Nemačka avijacija je bombardovala Guču. Bilo je ljusdskih žrtava i porušen je veliki broj zgrada.

Taj i sledeći dan bili su teški i tužni za Užičku republiku.

Sutradan, 29. novembra vodila se kravava borba na Kadinjači. Toga dana nemačka grupa »Sever« s oko 5.000 ljudi napala je partizanske položaje na Crnokosi, koju je branilo oko 250 boraca. Nemačka artiljerija je sručila svoje granate na visove Crnokose – Granicu i Mitorvo brdo. Dok su pod njenom zaštitom nastupali tenkovi i pešadija i peli se uz serpenite Crnokose, drugi delovi su obilazili planinu. Branioci su pružili snažan otpor, porušili su put na nekoliko mesta i usporili nemačko napredovanje. Međutim, bili su izloženi strašnim udarima avijacije. I kada je nemačka zaobilazna kolona izbila na brdo Sanduk, morali su se povućo. Poslednje borbe na ovom pravcu vodile su Prva račanska,Crnogorska i Slovenačka četa kod Pijevčeve mehane i na padinama Trešnjice. Čitava dva časa trajala je borba, pa su tek onda Nemci nastavili prodor ka Užicu. Toga dana je bombardovana i Požega, u koju su zatim, ušle nemačke jedinice iz Čačka i deo kolone koji se od Pjevčeve mehane odvojio od snaga što su prodirale prema Užicu. U Požegi su poginuli Venijamin Marinković, komandant mesta, Slobodan Popović Bakula, sekretar SK Skoja, i stari revolucionar Dragomir Ivanović, predsednk NOO u Rogama. Nemačke jedinice iz Čačka prodrle su u Guču i pobile teške ranjenike koje su zatekle u bolnici. Tako su Nemci 29. novembra dospeli na liniju: Guča – Požega –Užice – Mačkat Bioska.

Okupatorove jedinice su bile do zuba naouružane o raspolagale su sa mnogo tenkova i aviona. Tolikoj i tako naoružanoj sili partizani na slobodnoj teritoriji Užičke republike nisu se više mogli oduopirati. Sada je borba bila neravna u pravom smislu reči. Hrabrost, umešnost, požrtvovanje i junaštvo više nisu bili dovoljni ni da se uspostavi kakva – takva ravnoteža u odnosu snaga.

I jedini put bio je – odstupanje. Moralo se povlačiti iz Užica,iz voljene republike. Gradski NOO organizovao je evakuaciju nezaštićenog stanovništva. U proglasu se ističe da je situacija ozbiljan, da Nemci prodiru od Valjeva i da s njima partizani biju teške i krvave borbe. Poziva se da se odazove sve što je kadro i sposobno pušku nostii. »I u najkritičnijim danima budimo hrabri, junački i ponosni svojim srpskim imenom«, kaže se u proglasu. Bolnica u Sevojnu je već bila ispražnjna. I ona u Krčagovu. Kamioni, zaprežna vozila, izbeglice – sve je to, jedno za drugim, i noću i dnju, napuštalo grad. Kolone su zamicale u pravcu Zlatibora, u brda, što dalje od neprijatelja, tamo gde on nemože lako prići. Ono što je ostalo od fabrike oružja natovareno je na voz i odvučeno prema Mokroj Gori. Radnici i osoblje su demontirali sva postrojenja u ložionici i kolskoj radionici. Po naređenju rukovodilaca ložionice Boža Radakovića i Andrije Vukotića poskidani su svi važniji delovi sa lokomotiva, kaiši iz ložionice i druga oprema, pa je sve to zakopano u šljaku, blizu Đetinje. Municija je odvožena kamionima. I razna građa. I mnoge druge potrebe. Čitavi kamioni i kola puni pušaka.

Grad je u to vreme već bio evakuisan. U komandi odreda bili su još samo Vukola Dabić i jedna telegrafistkinja s nekoliko boraca. Bio je tu, u zgradi Učiteljske škole, i itendant Užičkog bataljona Milisav Lile Topalović. On je neprestano zvao Vukolu i pitao kakva je situacija. Vukola je govorio da treba biti spreman za pokret. Rano izjutra 29. novembra Lile je nazvao Vukolu, ali mu je telegrafistkinja rekla da tamo nema nikoga i da ona ovoga časa odlazi. Lile je je oko podne čuo nekakvu tutnjavu i izašao pred zgradu. To su nemački enkovi već grmeli niz Carinu. Sa nekoliko svojih boraca odmah je pojurio prema Đetinji.

U tim trenutcima je evakuisan i VŠ. Tito, sa Milinkom Kušićem, radio – telegrafistom Veljkom Dragićevićem, pratiocem Boškom Čolićem i britanskim majorem Hadzonom (koji je došao u VŠ da uzme svoju radio – stanicu pa da se vrati u štab Draže Mihajilovića), među poslednjima krenuo iz Užica automobilom do Dogandžića kafane. Odatle je nastavio peške prema Bioštoku i Mačkatu pod dramatičnim okolnostima i borbom, a zatim i dalje preko Zlatibora prema selu Radoinji. Nešto posle Tita, kamionom krenuli su Slobodan Penzić, Vukola Dabić, Baćo Stejić i Ratko Sofijanić, komandir čete koja je obezbeđivala Vrhovni štab. Stejić je iskočio iz kamiona i skinuo zastavu sa zgrade VŠ da je Nemci ne bi oskrnavili.

Nadletali su avioni. Žestoko su mitraljirali grad, bacali svežnjeve ručnih bombi čak i na pojedince koje bi primetili na ulicama. Tenkovi su zatim prošli kroz grad tako reći ne zaustavljajući se. Samo su ispalili po nekoliko granata na zgradu štaba Užičkog odreda, na kojoj su bile ispisane parole o tome da će se partizani opet vretiti, a da njih, fašiste, očekuje sigurna propast. Na mostu na Đetinji bile su postavljene protivtenkovske mine, ali nijedna od njih nije eksplodirala. I tenkovska kolona je produžila da nadire zlatiborskim putem. Za njom je jurila motorizovana pešadija, artiljerija.

Ješo Popović, koji je dobio naeđenje da digne u vazduh ogromna slagališta municije u Vrelima, otišao je tamo s nekoliko inžinjeraca. Ali skladište nije zapalio. U njemu su bile ogromne količine razne municije, avionskih bombi, eksploziva. Šta bi bilo od Užica, od okolnih sela da je skladište zapaljeno? Sve bi otišlo u vazduh. Bila bi veća šteta nego korist. Ješo nije mao snage da sa zemljom sravni rodni grad.

O tom dramatičnom povlačenju iz Užica drug Tito je u svojim Ratnim memoarima (čije je odlomke objavio ilustrovani list Front od 5. maja 1972. godine) zapisao i ovu pojedinost:

»Ja sam, tako reći, za dlaku izbjegao da budem ubijenna blatnjavom seoskom putu između sela Zabučja i Ljubanja. A i ostali članovi VŠ i Politbiroa CK KPJ izbjegli su istu sudbinu: Kardelj je u selu Mačkatu dožeiveo jako bombardiranje i jedva se spasao. Nekoliko ljudi iz njegove pratnje je poginulo. I Ranković i Đilas su negdje oko Bele zemlje takođe izdržali bombardiranje i bjekstvom se izvukli ispod vatre tenkova. U teškoj situaciji, iz koje se u poslednjem trenutku spasao, nalazio se Ivo Lola Ribar. On, doduše, još nije bio stigao, ali se pričalo da je, sa Draganom Pavlovićem Šiljom, umako ispred Nijemaca...«

Za to vreme delovi Užičkog bataljona, pod rukovodstvom Želja Đurića i Dušana Višća, organizovali su odbranu na okukama puta ispod Bele zemlje, na brdu Kiku. Našla se tu cela četa železničara i još nekoliko desetina boraca. Bio je u postavljen i jedan top. I put je na više mesta bio miniran.

Budimir Nikolić i Vojin Nikitović dva puta su po Željovom naređnju (imali su nemačke objave za slobodno kretanje) odlazili sa Kika u Užice da vide dokle su doprli Nemci i koliko ih je. Oni su stizali do sokolane i stočne pijace i opet se vraćali. Nemaca u gradu još nije bilo, sem njihovih izviđača.

Kada su naišle guste kolone namačkih vozila i vojnika za Užice, na Kiku se razvila žestoka borba. Jedan kamion je odleteo u vazduh. Ostale mine su zatajile. Kolona tenkova je prodirala, a za njom i pešadija. Naleteli su avioni. Natalo je žestoko mitraljiranje. Avioni ne daju glave podići. Gruva artiljerija. Jedan dečak, partizan, pogodio je nemca biciklistu i oborio ga. Kolona tenkova i kamiona je zastala i zagušila prolaz na krivinama. Nemci su se razmileli po kamenjaru. Vojin Niktović, puškomitraljezac Železničarske čete, istrošio je svu municiju, a pomoćik mu je poginuo. I baš u tom trenutku do njega se dopuzao Nemac i skočio mu na leđa. Nastalo je pravo gušanje. Kotrljali su se niz kamenjar. Tako su se svalili čak na put, među Nemce.


Na Kiku je bilo krvavo razbojište. Poginuli su Đeljo Đurić, ranjen je i zarobljen Dušan Višnjić, član OK KPJ i komesar Užičkog bataljona. On je među poslednjima napustio Užice. Ovde, na Zlatiborskom putu, dok je pokušavao da minira cestu i spreči dalji prodor nemačke motorizacije, zapao je on u strahovito bombardovanje. Avionski mitraljez ga je pogodio na sedam mesta. Tu je bio i zarobljen. A onda na silu, mučili ga, tražili od njega da se odrekne Partije. Onako teško ranjenog odneli su ga na steljanje. Hrabri komesar je pred puščanim cevima prkosno dreknuo u lice neprijateljima:

-Vi mene ubijate, ali će se parizani vratiti! Pobeda će biti naša!...

Uz ranjenog komesara ostao je i borac Milenko Bosnić. Višnjić mu je više puta govorio da odsupi, da njega ostavi. Bosnić je sa suzama u očima zavijao u ćebe smrtno ranjenog komesara. Nije hteo da ga ostavi. Nemci su i njega tu zarobili i odmah streljali....

I još mnogo partizana je palo. Među njima i Dragojlo Dudić, predskednik Glavnog NOO za Srbiju. Sedamnaestorica su zarobljena.

U ovoj borrbi su učestvovali Aleksandar Ranković i Lola Ribar. Markov šinjel je bio sav izrešetan mitraljeskim mecima.

Teška borba na Kiku bila je bezmlao druga Kadinjača za Užice i Užičane. Po drugi put istog dana oni su svjski branili soj rodni, slobodarski, partizanski grad, središte Užičke republike, koja je živela šezdeset i sedam dana.

Oko mesec dana kasnije junačkom smrću je umro i Aco Vučković.

Na saslušanju, na pitanje šta je po zanimanju, Vučković je odgovorio:

-Borac protiv fašizma!

-A politička pripadnost? – upitao je Nemac.

-Član Komunističke partije Jugoslavije.

Jednoga dana mu je okupatorski sudija pokazao dokument u kojem je pisalo da je pušten na slobodu – ako se obaveđe da će biti miran.

-Ako me pustite, još jače ću se boriti – rekao je odlučno Aco Vučković.

Nemci su i 30. novembra nastavili prodiranje, i to u četiri kolone: prva pravcem Dupci – Kremne – Vardište, druga pravcem Užice – Mačkat – Čajetina – Palisad, treća pravcem Užice – Zbojštica – Ljubić, i četvrta pravcem Požga – Arilje – Ivanjica. Kolone su nastupale ne samo u zahvatu komunikacija nego i širokim frontom levo i desno od njih. Pred Čajetinom je došlo do kraće borbe, a takođe i na Palisadu, ali su nemački prodori bili siloviti. Njihovu udarnu snagu sačinjavali su tenkovi, aprodore je podržavala avijacija. Na Partizanskim (onda Kraljevim) vodama se u to vreme našlo nekoliko stotina teških ranjenika. Nije bilo transportnih sredstava, te ih nije bilo mogućo evakuisati. Lakši ranjenici su se spasavali sakrivajući se po jarugama, privatnim kućama i šumarcima. Osioni nemački vojnici i ovde su izvršili surov zločin: gazili su tenkovima bespomoćne ranjenike. A one koje su našli po kućam, ubijali su tu odmah, u postelji. Prema realnoj proceni, tadaje ubijeno izneđu dve i tri stotine ranjenika iz užičkog, čačanskog, valjevskog kraja i iz Mačve i Šumadije. A toga dana je rukovodstvo ustanka je pustilo više od tri stotine nemačkih zarobljenika koje je dotad držalo u Užicu, poštujući sva njihova prava po međunarodnim zakonima! Nadmeni fašisi su poubijali sve partizanske ranjenike i na Partizasnkim vodama, kao što su činili i uz put u svim mestima koja su ponovo okupirali.

Jedinice partizanskih odreda su u tim teškim i surovim okršajima ginule, osipale se, probijale. Dobar broj njih, u znatno smanjenom sastavu, uspeo je da se probije kroz neprijateljske linije, po bespuću – u Sandžak. Požeške i ariljske čete probile su se u područje sela Radobuđe kod Arilja. Od njih je komesar Kušić formirao novu udarnu grupu. Ovamo su dospeli i delovi Čačanskog odreda. Oni su se nešto kasnije vratili na svoj teren, gde su najvećim delom bili razbijeni, ali je deo njih uspeo da se održi, prolazeći kroz najteža iskušenja tokom čitavog rata. Tri čete Užičkog odreda, koje su držale položaje na Bukovima, uspele su da se preko obronaka Zlatibora, svaka svojim pravcem, takođe probiju prema Višegradu, najpre pod četničkim pritiskom pritiskom povukla na Zlatibor, zatim na Taru, a otud sa Zlatiboskom preko Dobroselice pobila u Radojnju. Delovi Čačanskog odreda samostalno sus e probijali preko teritorije koji su poslei Nemci tokom svoje ofanzive, stigli do Sadžaka i došli u dodir s Vrhovnim štabom. Tamo su stigli: Peta ljubićka, Prva i Druga takovska i delovi drugih jedinica. Probili su se i jaki delovi Kragujevačkog i Prvog i Drugog šumadijskog, Kraljevačkog, Kosmajskog i drugih odreda.

U tim poslednjim dejstvima učestvovali su i delovi 704. i 717. nemačke divizije, zatim pet nedićevsko – ljotićevskih odreda, kolubarsko – nedićevska četnička grupa, odredi pod komandom Miloja Mojsilovića i Boža Javorskog. Odredi pod komandom Draže mihajilovića, koji su njegovom instrukcijom od 30. novembra legalizovali i stupili u neposredne dodire s Nemcima, takođe sus e borili protiv partizanskih jedinica – najčešće ih napadali s leđa i bokova. Time su bila znatno umanjena dejstva partizanskih snaga protiv okupatora...

Narod i borci junački su branili Užičku republiku i na frontu i u pozadini. I sa oružjem i bez njega. I mladi i stari, i muškarci i žene. Posavskotamnavski bataljon Posavskog odreda, posle borbi kod Užica, zadržao se u selu Šljivovici, u školskoj zgradi. Pri iznenadnom žestokom napadu Nemci su uspeli da zarobe više boraca, među njima i nekoliko partizanki. Fašistički vojnici su vezali za drvo pred školom partizanke Milicu Rebavku Drgicu Milićević i jednu devojku izbeglicu iz Banjana, pa pošto od njih ništa nisu saznali posuli ih benzinom i spalili !... Među grupom zarobljenika na železničkoj stanici u Požegi nalazioo se i borac Milivoje Stanojević. Pred streljanje nemci su mu naredili da skine petokraku, ali on nije hteo da posluša. Hteo je da umre kao partizan. Učitelj Mihajilo Tomić, komandant protivavionske odbrane Užica, na suslanju je otvoreno rekao da je komunista i da je svesno pošao u borbu. Od maturanta Mila Glišića su tražili da izjavi da je pogrešio i da se kaje što se borio u partizanima, pa će mu oprostiti život. Glišić je prkosno odgovorio:

-Možete me ubiti, ali pobeda je naša. Volim da umrem kao komunista, nego da sramno živim...

Branka Radović, takođe iz Požege, išla je na streljanje pevajući partizanske pesme. Stari i poznati revolucionar iz Godovka kod Požege, komunistički poslanik za užički okrug 1920. i solunski ratnik, a u Užičkoj republici član štaba Užičkog NOP odreda, član SK KPJ i predsednik sreskog NOO Ljubo Mićić, hrabro se borio i kad je bio zarobljen – u požeškom zatvoru. Mićića su zarobili Talijani u noći, u jednom selu iznad Lima, pa ga predali četnicima, koji su mu, da bi ga ponizili, o vrat obesili ovnovsko zvono i onda ga predali svojim gazdama – Nemcima. U zloglasnom požeškom zatvoru Mićić je podvrgnut mučenjima i šikaniranjima. Četnici i Nemci su upotrebili mnogo svojih metoda da ga slome, da ga navedu na »pokajanje« ali je prekaljeni revolucionar opet bio dosledan sebi. Neprijatelj od njega nije mogao izvući nikakvo priznanje ni izjavu da se odriče svojih ideja. Mićić se do poslednjeg trenutka života borio jedinim preostalim oružjem – prkosom i prezirom...

Partizanke kosa Pacić Komitara i učitteljica Nada Stojanović Luković, dok su ih četnici iz Ivanjice vodili na streljanje, zapevale su himnu »Hej Sloveni«, a hrabri borac omladinac Borivoje Savić Jatagan pobegao je sa streljanja u Radulovića polju, bacio se u Moravicu, preplivao reku, pa mada su ga četnici još dvaput hvatali, opet uspeo da pobegne – u partizane. Stari simpatizer Partije Sreto Plazinčić iz Mirosaljaca, iako 65. godišanjak, pobegao je iz zatvora u Arilju, mada je zano da smrt ne može izbeći... Dok su Nemci i četnici na Orlovaku u Donjoj Trepči, nedaleko od Čačka, izdvajali partizane na streljanje, pred nemačkog oficira izašao je Vasilije Bojovićm borac iz prvog svetskog rata, i hrabro kazao: »Pustite tu decu. To nisu komunisti. Ovde sam samo je komunista. Mene streljajte.«

U selu Mojsinju, među seljacima određenim za streljanje, bio je i 16-godišnji omladinac vladimir Anđelić. Njemu su četnici naredili da uzvikne »živeo kralj« pa da mu oproste život, ali je mladić klicao pobedi partizana. U selu prislonici, dok su ljotićevci i nedićevci na zboru izdvajali pripadnike NOP, jedan oficir upitao je odbornika Milutina Đokovića ko ga je izabrao, a on je odgovorio: »Izabrao me narod«, zbog čega ga ga je oficir ubio. Politički komesar čete Trnavskog partizanskog bataljona Radoslav Azanjac Rade, kada ga je posetila majka u četničkom zatvoru, bodrio ju je i javno: »Budi hrabra i ponosna, majko. Kada mene bude nestalo, drugovi koji prežive zameniće ti mene. Oni će završiti naše zajednički započeto delo.«

Na vašarištu u Čačku stolarski radnik Simo Saraga pred vešanje je doviknuo naroduu koji je silom dteran da vidi nemački zločin:

-Narode, što stojiš tu i gledaš! Uzmi oružje pa se bori za slobodu!

I pored velikih gubitaka u ljudstvu, i pored izgubljene teritorije, partizasnki odredi iz Užičke republike i Šumadije nisu uništeni. Njihova glavnina je sačuvama. On njih je kasnijih meseci rukovodstvo ustanka formiralo nove regularne jedinice – Prvu i Drugu proletersku brigadu. Ocenjujući ishod nemačke ofanzive i povlačenje partizanskih jedinica sa teritorije Užičke republike, rukovodstvo ustanka u Biltenu VŠ ističe:

»Tenkovi i avioni odlučili su ovu osmodnevnu bitku. Neprijatelj je uspeo da nas potisne iz Užica, Ljubovije, Bajine Bašte, Požege, Čačka, Arilja itd.

Ali nas nije uspeo razbiti. Pred neprijateljem se povlačio samo jedan manji deo snaga, koje su stopu po stopu branile slobodnu teritoriju, i onda se pod vođstvom VŠ povukle u Sandžak, da bi tu nastavile borbu u Srbiji. Veći deo partizasnkih snaga ostao je na terenu.«

Kako su sami Nemci ocenili opšti ishod sitacija najbolje ilustruje sam general Kunce, zamenik nemačkog komandanta za Jugoistok, koji je obišao front od 30. novembra do 3. decembra:

»Operacije 342. i 113. divizije na prostru Užice – Čačak iznenadile su komuniste u većem stepenu. Njihova je glavnina, doduše, uspela da izmakne uništenju i da se izvuče ka jugu i jugoistoku u oblasti koju su okupirali Talijani. «

Povlačenje partizanskih odreda s oslobođene teritoririje – bio je kraj Užičke republike.

Posle nepune tri godine partiazani su se opet vratili u Užice kao jaka vojska, kao velika i organizovana sila. Ispunile su se reči napisane na zgradi štaba Užičkog odreda:


Smrt vama, fašistima!

Partizani će se opet vratiti...

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3201
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

U ŠUMARICAMA PRED BAJONETIMA

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:47 pm

»HEJ SLOVENI«
U ŠUMARICAMA PRED BAJONETIMA



Samo u jednom danu Nemci su izvršili pokolj gotovo celog muškog stanovništva u Kragujevcu.

Bilo je to 21. oktobru 1941 godine. Nemački okupatori, ubice i zločinci kakav svet dotad nije poznavao, tog jednog jedinog dana poubijalisu oko 7.000 Kragujevčna: dečaka, mladića, zrelih ljudi, staraca.

Zločinci su poubijali Kragujevčane – zato što su voleli slobodu, Srbiju, Jugoslaviju.

Tog ustaničkog leta i te jeseni Srbija je gorela plamenom borbe za oslobođenje od okupatorskog jarma, za bolji život, za lepše sutra. Svaki grad, svaka planina imali su svoj oružani odred, svoj bataljon, četu, desetinu, udarnu grupu. Srpski narod, cela Jugoslavija, imala su svoje borce. Kragujevac je imao svoj partizanski odred koji je vodio oružane borbe protiv okupatora u okolini grada, nanosimo mu udarce. Radnička klasa Kragujevca bila je jedinstvena u borbi za bolje sutra, za slobodu, još mnogo ranije, pre okupacije Jugoslavije. U martovskim danima 1941. godine, kad je vladajuća buržoazija bila već izvršila izdaju zemlje Hitleru i njegovim ubicama, postignuto je potpuno jedinstveno radničkih masa i celokupnog stanovništva. I mnogo puta ranije i tada Kragujevac je pružio otpor i nije se predavao. U danima ustanka predao se borbi.

Nemački okupatori su u plamenu narodnog ustanka trpeli gubitke. A dotad, do napada na Sovjetski Savez i do ustanka u Jugoslaviji, bili su naviknuti da »šetaju po Evropi« i da porobljuju narod za narodom, jednu zemlju za drugom. Sad su ih tukli i narodni borci u Jugoslaviji, u Srbiji, u Šumadiji. Ubice su tražile, kako su to nazivale, odmazdu. Smislile su pakleni plan: za jednog ubijenog nemačkog vojnika – ubijali su stotinu, a za ranjenog – pedeset Srba! Jedan nemački general – ubica, Franc Beme, svojom naredbom je pozivao svoje vojnike na ubistva:

»Vaš je zadatak da prokrstarite ovom zemljom...«

Najviši okupatorski funkcioner u Srbiji u to vreme dr Harold Turner uputio je tom generalu Francu Bemeu svoj »predlog« za obračun sa partizanima u Srbiji:

»Pošto je ugled oružane sile pretrpeo štete usled neuspeha kod Krupnja i Loznice, i tu skoro kod Užica – a je već iz razloga prestiža potrebno da se sa krajnom bezobzirnošću postupi bar na jednom određenom mestu, kako bi se ovim primerom zastrašili ostali delovi Srbije...«

Za pokolj građana Kragujevca nemački okupatori su »izmislili« povod: 10 mrtvih i 26 ranjenih fašističkih vojnika u borbama protiv partizana Kragujevačkog i Čačanskog odreda u selima Ljuljaci i Dumača, na drumu Kragujevac – Gornji Milanovac. U stvari, tamo su fašisti pretrpeli poraz, ali su odluku za pokolj doneli ranije.Pre toga nemačka komanda je, preko predstojništva gradske policije, naredila da svi učenici moraju moraju dolaziti u škole. Zlikovci su hteli da imaju i omladinu Kragujevca na okupu, da i na njoj iskale svoj bes. Jer ta omladina je odlazila u partizanske odrede, ona je izvodila diverzije.

Nemci su svoj pakleni plan pripremali sa svojim slugama – tzv. »spasiocem Srbije« Milanom Nedićem, izdajnikom srpskog naroda i bivšim generalom, sa Ljotićem i drugima. U Kragujevac je 13. oktobra došao Boško Pavlović, inspektor unutrašnjih poslova, sa neograničenim ovlašćenjima za sređivanje prilika u Kragujevcu. Na jednom sastanku fašističkih nemačkih komandanata, predsednika opštine Simovića, Nedićevog izaslanika Pavlovića i više »uglednih građana« (čitaj: izdajnika srpskog naroda) odlučeno je da se napravi spisak lica koja će biti izuzeta od hapšenja.

Krvava kragujevačka hronika počela je naređenjem generala Bemae o sprovođenju »mera odmazde« tj. streljanja talaca. Takvo naređenje dobio je i 1. bataljon 724. puka u Kragujevcu, pod komandom majora Keniga, kao i 3. bataljon 749. puka, pod komandom majora Fidela.

Krvnik grada Kragujevca, ubica njegov, njegove mladosti, bio je major Kenig. Prvi njegv izveštaj kazuje da je 18. oktobra »uveče uhapšeno, po spisku, 66 komunista i Jevreja i predato u sabirni logor«.

Prvi »čin« ove ljudske drame izvršen je 19. oktobra u selima oko Kragujevca: Grošinci, Maršiću, Milatoviću i Mečkovcu. Toga dana delovi dva nemačka bataljona blokirala su ova četiri sela, pohapsila sve muško stanovništvo od 16 do 60 godina. Hvatali su ljude zatečene u kućama, na njivama. Bez ikakvog objašenjenja, Nemci su po ovim selima streljali 427 lica, »među kojima je bio i jedan pop u čijem se crkvenom tornju našla municija«, kako je zapisano u jednom nemačkom izveštaju.

Tog istog dana, 19. oktobra, kad su stradala sela oko grada, nemački fašistički vojnici su blokirali ceo Kragujevac.

Sutradan, 20. oktobra, fašisti su počeli hapšenja svih muškaraca od 16 do 60 godina: sa ulica, iz stanova, iz nadleštva i ustanova, iz škola, fabrika. To je bila jeziva slika: pravi pravcati, lov na ljude. Fašisti naoružani do zuba, uz pomoć Ljotićevih »dobrovoljaca« hvatali su, pod pretnjom trenutnog ubistva, mirne ljude, nenoružane – kao zečeve. I gonili ih u smrt. Dnevnik policijskog činovnika Danila Mihalovića, iako pisan rukom policajca koji je služio okupatoru, pokazuje kako je to stravična slika bila:

»... Zatim se obruč sve više stezao, a nemački vojnici kuili su sve odreda muškarce... Ljudi su uzimani sa ulica, iz kuća, radnji, kafana, iz crkve i svih drugih ustanova. Iz suda su uzimali sudije, pisare i stranke, iz škole profesore, učitelje i đake... pa i same bolesnike u pojedinim kućama poštedeli. Ovako skupljen ogroman broj građana, koji je iznosio oko 8 – 9.000 ljudi, bio je pritvoren u topovskim šupama.«

Toga tragičnog 20. oktobra 1941. svi muškarci, građani Kragujevca, našli su se pred fašističkim bajonetima. Fašisti su gurali u kolone i sproveli u vojne barake. Tamo su im oduzeli sva dokumenta, sve stvari od vrednosti.

Stravičnu noć između 20. i 21. oktobra uhapšeni Kragujevčaniproveli su u tuzi, nemo, u strahu. Pod pretnjom trenutnog streljanja bilo im je naređeno – da ćute. Čekali su dan, ali nošta dobro nisu očekivali.

Sutradan, 21. oktobra, fašisti i njihove srpske sluge, izvršili su neviđen pokolj Kragujevčana. U tom jednom danu streljali su oko 7.000 Kragujevčana: radnika, studenata, đaka, činovnika, penzionera, među njima i manji broj seljaka koji su tog jutra rano, šre nego što je bila izvršena blokada celog grada, došli u Kragujevac, zatim 133 taoca dovedena iz G. Milanovca, seljaka, pohvatanih 17. oktobra, kao i muškaraca izbeglica iz Makedonije, Bosne, Vojvodine, Slovenije i Hrvatske.

U tom teškom danu Kragujevčani su pokazali da su veliki junaci: prkosili su smrti, gledajući u puščane i mitraljeske cevi – psovale fašiste i izdajnike. Na kutijama od cigareta, na đačkim knjižicama i drugom – poručivali su:

»Osvetite nas«.

»Čuvajte decu«.

»Javite drugovima...«.

»Mama, pošaljimi džemper...«

Pohapšene učenike streljali su zajedno sa njihovim profesorima. Zagrljeni učenici i njihovi profesori, gledajući u mitraljeske cev, zapevali su prkosno »Hej Sloveni«. Grupa ljotićevaca pokušala je da između uhapšenih učenika izvuče direktora Učiteljske škole Miloja Pavlovića. Hrabri profesor je to odbio rekavši da je njegovo mesto sa đacima i da on hoće da deli sudbinu svojih učenika. Međui streljanima, pored mnogih drugih komunista, bio je i sekretar Mesnog komiteta KPJ za Kragujevac Svetozar Toza Dragović i student medicine Nada Naumović (narodni heroji).

Sluge okupatora, ljotićevci, u ovom krvavom pokolju Kragujevčana bile su prave sluge kao i one – ubice kragujevačkih rodoljuva.

»Na dan 20. oktobra, zajedno sa nemačkim vojnicima, vršili su hapšenja i Ljotićevi dobrovoljci. Štaviše, oni su zalazili ponovo u kuće u kojima su nemački vojnici već bili i pronalazili ljude koji su se na bilo koji način spasli hapšenja. Čitavu nnoć između 20. i 21. oktobra dobrovoljci su nastavli sa hapšenjem. Na sam dan streljanja i u toku streljanja, oni su specijalnim aitobusom obilazil gradske ulice vršeći nakndna hapšenja. Ove uhapšene su bez zapisivanja imena predavali nemačkim vojnicima na samom stralištu da bi ih ovi streljali. Dobrovoljci su nastojali da pomoću naknadno uhapšenih građana zamenjivanjem spasu pojedince trgujući ljudskim životima, dajući po nekoliko ljudi, naročito Cigana i njihovu decu, za jednog uhapšenika koga su hteli da spasu, a koji je već bio u grupi za streljanje Ni svaki građani koje su uhapsili dobrovoljci, i koji su bili streljani, takođe nisu bili uvedeni u ovaj spisak. Iz iskaza preživelih saznaje se da su samo dobrovoljci dali kao svoj »prilog« za stradanje 1.200 ljudi«.

Iz tog pokolja, iz tog neviđenog pakla, samo mali broj hrabrih među hrabrima pobegao je isped cevi zvreri – okupatora.

Taj kragujevački pokolj bio je istovremeno i najveća tragedija koja je ovaj grad ikad dotad u istoriji zadesila. Ali u toj tragediji Kragujevac je pokazao i svoju neuništivost: umirao je prkosno, hrabro, pevajući u smrt gledajući, kličući Komunističkoj partiji, kličući slobodi i slobodnoj Srbiji i Jugoslaviji.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3201
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

ZLATAR

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:48 pm

ZLATAR – POSLEDNJA
ETAPA UŽIČKE REPUBLIKE



Talas surove nemačke ofanzive i povlačenje glavnine partizanskih snaga preko Zlatibora u Sandžak značilo je samo gubitak najvećeg dela slobodne teritorije Užičke republike. Na levoj strani Uvca, odnosno između Uvca i Lima, postojala je prostrana slobodna teritorija, koja je obuhvataka sva naselja sem Nove Varoši. A druga se nastavljala na levoj obali Lima. U naseljima planine Zlatara, po razbacanim selima, partizanske jedinice i bolnice našle su nova utočišta za sređivamke, predah i snage za nove akcije. Partizasnke snage prešle su Uvac 30. novembra i prvih dana decembra. A već 4. decembra italijanska fašistička jedinica povukla se iz Nove Varoši.

U podnožje Zlatara došli su i VŠ i Politbiro CK KPJ. Na čitavoj oslobođenoj teritoriji postojali su seoski, opštinski i sreski NOO. Oni su radili gotovo neprekidno: mobilisali su nove borce za odrede, obezbeđivali hranu za borce, brinuli se za smeštaj i negu ranjenika. Narod je pružao svojoj partizasnkoj vojsci sve što je imao. Organizovane su partizanske radionice – pekarska, krojačka, obućarska, i za oružja – u Novoj Varoši. U selima su održavana seoska prela na kojima su žene i omladinke pripremala čarape, džempere, rukavice, šalove za borce i ranjenike. Formirana je i radna četa koja je pomagala radionicama i partizanskim porodicama.

U Novoj Varoši osnovan je »informativni centar« na čijem je čelu bio književnik Jovan Popović. Dva puta nedeljno izdavane su male novine »Vesti«. One su objavljivale preged vojne situacije na partizanskim i savezničkim frontovima. Bilo je organizovano i slušanje radio vesti Moskve i Londona. Radila su i dva tečaja za politički rad. Partijski i politički organi razvili su bogat rad, naročito na razvijanju i jačanju bratstva i jedinstva između Srba, Muslimana i Crnogoraca za učešće u borbi protiv okupatora.

U dane slobodnog Zlatara i Nove Varoši na toj teritoriji borave i radne Oblasni komitet KPJ i Glavni štab NOPO za Sandžak. Ovde pune dve nedelje rade i žive VŠ i Politbiro CK KPJ sa drugom Titom na čelu.

Tito je sa članovima VŠ stigao u Sandžak, u selo Radojinju, 1. decembra. Bez predaha i odmora, Tito je ubrzano radio na sređivanju i reorganizaciji jedinica i smeštaju ranjenika, kako bi se povratio moral posle neprijateljske ofanzive i gubitka slobodne teritorije. Još toga dana uveče održan je sastanka Vrhovnog štaba. Na sastanu su bili: tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Sretan Žujović, zatim Mirko Tomić, član Glavnog štaba NOPO Srbije i Vlada Zečević, član Glavnog NOO Srbije. Tom prilikom dogovoreno je da se najhitrije reorganizuju jedinice koje pristižu u Sandžak, da se što pre smeštaju ranjenici. Takođe je odlčeno da se deo rukovodstva vrati u Srbiju (M. Tomić, N. Grulović, V. Zečević, V. Dabić, V. Čvorović i drugi). Toga dana je Vlasimir Knežević, kamandant Glavnog štaba NOPO za Sandžak, referisao Titu o stanju na teritoriji, o našim i neprijateljskim snagama.

Sledeće noći, odmah posle sastanka u Radojinji, Tito je sa svojim saradnicima krenuo prema selu Drenovi, noću prešao preko druma između Nove Varoši i Bistrice, pa je predanio u gornjoj Bistrici u kuću Milana Ljujića. Opet iduće noći krenuo dalje i otišao u Drenovu, smestio se u kući Miloša Divca. Ovde je radio na organizaciji smeštaja ranjenika i razgovarao sa Vojom Lekovićem, komesarom Glavnog štaba za Sandžak, od koga je saznao o toku neuspešnog napada crnogorskih jedinica na Pljevlja.

Ocenjujući da se Vrhovni štab našao suviše blizu italijanskog garnizona u Prijepolju, Tito odlučuje da se Vrhovni štab prebaci na levu obalu Lima. Tada je naredio da se zakopa arhiva Vrhovnog štaba i CK u dvorištu Divčeve kuće. Tog dana popodne u Drenovu je stigao i Bajo Sekulić, komesar Crnogorskog NOP odreda koji je napadao na Pljevlja i obavestio ga o porazu na Pljevljima, ali i o uspešnom napadu na italijansku kolonu kod Savinog lakta, kao i o stanju crnogorskih jedinica. Kasno uveče Tito i članovi Vrhovnog štaba koji su bili s njim prevezli su se čamcem preko Lima i stigli u selo Izbičanj, gde su proveli dva dana.

Međutim, kako je 4. decembra oslobođena Nova Varoš – italijanski garnizon se povukao u Bistricu, Oblasni komitet KPJ za Sandžak uputio je o tome pismo drugu Titu, pa se on noću između 6. i 7.decembra preko Lima vratio ponovo u selo Drnovu. Tamo su toga dana stigli i Ivo Lola Ribar, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas iz Radojinje. Predveče, 7.decembra održana je sednica Politbiroa CK KPJ u Divčevoj kući. Prisustvovali su: Tito, Kardelj, Ranković, Đilas, Lola, Sreten Žujović ( verovatno i Rifat Burdžević Tršo, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak i Filip Kljajić Fića).

Na ovoj sednici razmatrana su značajna pitanja daljeg razvoja ustanka, posledice poraza partizasnkih jedinica u Srbiji i u napadu na Pljevlja, kao i mogućnosti vrćanja dela snaga u Srbiji. Ovde je drug Tito izložio ideju o stvaranju Prve proleterske brigade.

U vreme boravka na obroncima Zlatara Tito i Vrhovni štab dvaput za samo šest dana boravka našli su se u velikoj opasnosti – iznenadile su ih italijanske fašističke jedinicie: jednanput nedaleko od sela Drenove, a drugi put u Vrnjaku, zaseoku pod Bitovikom.

U to vreme VŠ se nije posebno obezbeđivao. Na prostoru ispod Drnove, prema Pribojskoj bistrici, nalazila se Treća užička četa kojom je komandovao Nikola Ljubičić. A prostor prema Prijepolju nije bio uopšte obezbeđen, mada udaljenost italijanskog garnizona od Drenove nije bila velika. Sutradan posle sednice Politbiroa Tito se konjem, u pratnji jednog kurira, uputio u izviđanje prema Prijepolju. Otišli su gotovo nadomak Prijepoljai ušli u jednu kuću. Domaćica se ponudila da im skuva cicvaru, pa su pričekali dok bude gotova. Međutim, Tito je u jednom trenutku primetio da grupa italijanskih vojnika ide pravo prema kući u kojoj se on nalazio. Zat je odmah s kurirom napustio kuću, brzo su uzjahali konje i odjahali. Posle ovog događaja Tito je naredo štabu Crnogorskog odreda da prebaci deo jedinica na levu obalu Lima, a Glavnom štabu za Sandžak da uputi Kragujevački bataljon prema Prijepolju. Radi boljeg i sigurnijeg obezbeđenje, Tito i VŠ su se premestili u zaselak Vranjak, u prostranu kuću Petra Radakovića. Ovde Tito, iako u teškim uslovima, intezivno radi. Kardelja upućuje 10. decembra u Novu varoš na sastanak Oblasnog komiteta, a sutradan k njemu dolazi komandant Romanijskog partizanskog odreda Slaviša Vajner Čiča i obaveštava ga o razbojničkoj aktivnosti četnika u istočnoj Bosni. Tito isto tako upućuje naređenja Glavnom štabu za Sandžak, članovima VŠ Rankoviću, Ribaru i Đilasu, zatim instruktivno pismo PK KPJ za Srbiju, u kome su sadržane ocene sednice Politbiroa od 7. decembra, ocene situacije u Srbiji posle neprijateljske ofanzive kao i zadaci partijskog, političkog i vojnog karaktera.

U takvoj atnosferi, 15. decembra, jedna italijanska jedinica nastupajući iz Prijepolja iznenada VŠ u Vrnjaku. Dr Đura Meštrović, koji se u to vreme nalazio sa VP, zadužen da nadleda lečenje ranjenog Sretena Žujovića, Filipa Kljajića i Vladimira Dedijera, iznosi okolnosti kako se to iznenađenje dogodilo:

»Nekako tih dana u Rudakovića kuću došao je neki tobož partizan, Musliman iz Prijepolja. Doneo je pun ranac specijaliteta: suvog mesa, sira, kajmaka – navodno da je to mali poklon mileševskih partizana VŠ. Međutim, izgleda da to nije bio nikakav borac, nego italijanski špijun. Toga jutra, kad su italijanski vojnici iznenada došli u Vranjak, išao sam da obiđem porodilju, snahu našeg domaćina Petra Radakovića, kaja je tih dana rodila dvojke: Slobodana i Slobodanku. Kada sam se vratio, ugledam red kućom Tita, Kardelja, Žujovića i još nekoliko drugova, gledaju prema Prijepolju. Čujem, neko od njih – mislim Žujović – govori: »Vidi, Prijepoljci sigurno vuku neki plen«. Međutim, neko je povikao »Eno Italijana odozgo«. Tito je, kao i u mnogim drugim prilikama, bio najprisebniji i brzo naredio da se probijamo prema Novoj Varoši. Meni je onako uzbuđen naredio: »Doktore, pazi na ranjenike: Žujovića,Fiću i Dedijera.«

U stvari, u jutarnoj magli Tito je dvogledom primetio neke ljude u dugačkim pelerinama i procenio da su Italijani i odmah energično naredio izvlačenje. Kuća je bila na bregu pa se nije smelo ići otkrivenom stranom, a sa druge strane velika taraba. Domaćin Radaković je uz pomoć ostalih izvadio taravu, pa su se tuda izvukli. U brzini Tito nije uspeo da dođe do svog već osedlanog kona (kojeg je dobio iz Mačve). Njega su zaplenili italijanski vojnici, a u torbici vojne sekcije i Titov foto – aparat. Tito je takođe uputio kurira da hitno javi komandiru Užičke čete nikoli Ljubičiću da njegova četa što pre izađe na položaj i obezbedi izvlačenje VŠ iz opasnosti.

Ljubičićeva četa je brzo stigla. I borba je bila žestoka. Italijani su otvorili jaku vatru, pored ostalog, iz minobacača i brdskih topova. Jedna minobacačka granata zapalila je štalu gde je izgorela Radakovićeva stoka. A samo nekoliko trenutaka pre nego što je granata zapalilia štlau – iza nje se nalazio Tito. Po dolasku Ljubičićeve čete Tito se uključio među borce, u streljački stroj, davao uputva, opominjao borce da se ne izlažu vatri, da budu oprezni. Sudar sa Italijanima bio je žestok, ali su se Užičani i ranije više puta sudraili s njima, pa su umeli da se dobro snalaze. I uspeli su da ih zadrže i odbiju. Posle borbe Tito je naredio da se četa povuče u selo Draževiće.

Ocenjujući ovaj događaj, Tito je zapisao u svojim ratnim memoarima:

»Za poslednjih 15 dana to je bio drugi slučaj da se VŠ našao u veoma teškom, kritičnom položaju, u situaciji da se, tako reći, u poslednjem trenutku spasava od neprijatelja koji ga je iznenadio. Ovaj drugi slučaj je došao kao rezultt naše slabe budnosti. Bilo je, naime, tako očigledno da su Italijani znali da se partizanski štab nalazi u Vranjaku...«

Italijani su popalili zgrade u kojima se nalazio VŠ u Vranjaku, ubili sedam seljaka, među kojima i snahu Radakovićevu, majku dvoje tek rođenih blizanaca.

Posle ovih događaja Tito odlazi u Novu Varoš i u njoj ostaje – 15. i 16. januara. Odavde je, pod utiskom zločina koje su izvršili italijanski fašisti u Drenovi – Vranjaku, uputio potresno pismo Vrhovnog štaba komandi italijanskog garnizona u Prijepolju, a zatim proglas VŠ italijanskim vojnicima u kome ih opominje na njihova zlodela i poziva da prekinu borbu.

Iz Nove Varoši Tito sa članovima VŠ i Politbiroa CK KPJ odlazi prema Rudom, gde će uskoro formirati Prvu proletersku brigadu. U njegovoj pratnji odlaze Kraljevački bataljon i Užička četa.

Pre odlaska VŠ i jedinica iz Srbije na oslobođenu teritoriju u rejonu Nove Varoši, u selu Radojinji je bilo sediđšte Glavnog štaba NOPO za Sandžak i Oblasnog komiteta Partije. Boravak VŠ i Politbiroa CK KPJ u rejonu Zlatara i Nove Varoši – od 1. decembra do 16. januara – bio je vrlo značajan. Pored akcija koje su vršili i značajnih odluka, oni su pružili veliku ponmoć sandžačkim odredima, partijskkim radnicima i političkim aktivnostima.

Narod zlatarskih sela kao i iz onih oko Prijepolja i Priboja dao je veliku pomoć partizanskim jedinicama, naročito ranjenicima. Sreski NOO u Novoj Varoši, čiji je predsedik prota Jefstatije Karamatijević, uputio je apel narodu da pomogne partizane u snabdevanju namirnicama za ishranu, daje priloge u materijalu za odeću i obuću. Narod se masovno odazivao tom pozivu.

U Novoj Varoši su radili sreski i gradski NOO, komanda mesta, partizanska milicija, omladinske čete, pionirska organizacija, odnosno dečiji savez. Deca su učila partizanske pesme, recitacije, marširala ulicama, učestvovala na priredbama. Mlada Užičanka Lenka Nikolić Lela, koja je radila s decom, uvežbala je s njima jednočinku »Krenula je crvena mašina«.

Tokom decembra 1941, januara i početka februara 1942, na području izmeu Lima i Uvca dejstvovali su: Prvi i Drugi užički, Čačanski, Šumadijski i Zlatarski bataljon i Mileševska četa, zatim, zlatarske i mileševske omladinske i teritorijalno – pozadinske jedinice.

Početkom februara 1942. godine jedinice iz rejona Zlatara i Nove Varoši bile su prinuđene da se povuku. Tada su jake, odmorene i dobro naouružane četničke jedinice iz Srbije i Sandžaka, nedićevci i muslimanska fašistička milicija, uz podršku i pomoć Italijana, napali na teritoriju između Uvca i Lima. Partizanske snage su se povlačile po velikom i dubokom snegu preko Zlatara, pa noću između 7. i 8. februara pregaziele ledeni Lim pri jakom mrazu i temperaturi i do minus 25 stepeni.

Taj podvig vrhovni komandant je ocenio gotovo ravnim onom koji je Prva proleterska brigada izvela u maršu peko Igmana, kao »podvig koji mogu da izvrše samo borci visokog morala vojničkog i političkog«.

Nova Varoš, slobodni Zlatar i prijepoljska i pribojska okolina su bili sastavni deo Užičke republike, njena poslednja etapa. Veliki korak bliže stvaranju nove prostrane slobodne teritorije sa središtem u Foči.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3201
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: U TOKU NOORA(NARODNOSLOBODILAČKOG RATA)

Komentar  Sponsored content Today at 7:01 am


Sponsored content


Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu