SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» NA NEMACKOM JEZIKU(AUF DEUTSCH SPRACHE)
Yesterday at 1:40 pm by Valter

» KAPITALISMUS
Yesterday at 1:32 pm by Valter

» KUBA I FIDEL CASTRO
Yesterday at 1:28 pm by Valter

» ZIVI ZID-ONI ZASLUŽUJU NAŠU PAŽNJU!
Yesterday at 1:21 pm by Valter

» STA NAM NOSI "DEMOKRACIJA"
Yesterday at 1:12 pm by Valter

» MUZIKA KOJA POGAĐA U DUŠU...
Thu Dec 08, 2016 12:31 am by Valter

» SLUSAJ MUZIKU I ZAKLJUCUJ I SAM!
Wed Dec 07, 2016 11:31 pm by Valter

» DOMAĆA I STRANA MUZIKA
Wed Dec 07, 2016 11:22 pm by Valter

» DRUGI O TITU...
Wed Dec 07, 2016 9:59 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

RADIO-STANICA CK KPJ:"ŽIV JE STEVO ČOLOVIĆ"

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

RADIO-STANICA CK KPJ:"ŽIV JE STEVO ČOLOVIĆ"

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:57 am

RADIO – STANICA CK KPJ

Sredinom jula 1941. godine član OK KPJ za Čačak Ratko Mitrović dao je zadatak Timotiju Radojčiću, članu CK KPJ iz sela Dučalovića, pod Ovčarom, u Dragačevu, da što je mogućno brže obezbedi smeštaj za nekolicinu drugova koji treba da obavljaju neke vrlo odgovorne i poverljive poslove. Kuća koju odaberu ne sme biti upadljiva i treba da je, po mogućstvu, udaljena od puta.

Radojčić se odlučio za kuću Vidosava Ćebića, koji je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a čija je žena živela u Ovčar – Banji.

Nekoliko dana kasnije Ratko Šibinac, takođe član Partije iz sela Rtara, dobio je poruku da odmah ode u Čačak kod sestre Ratka Mitrovića, Olge, radi važnog zadatka. Od Olge je dobio upustva da sačeka jednog druga koji će doći vozom iz Beograda. Prema dogovoru, Ratko je čekao pred gradskom mlekarom preko puta železničke stanice. U rukama je držao kvinsliški list Novo vreme i tobož pažljivo ga čitao. Ovalš, preko novina držao je i svoju kapu. Dok je voz ulazio u stanicu Šibinac je prekinuto čitanje i nezainteresovano pratio užurbane putnike, kaon i onda kada se voz zaustavio. Prošlo je svega nekoliko minuta, pa se jedan čovek pojavio pred njim i ovalš ga dohvatio za rame. Kao da je želeo da ga nešto upita. Šibinac je u tom trenutku izvadio crvenu olovku iz džepa i počeo nešto da piše po novinama. To je bio znak da je javka ispravna.

Putnik iz Beograda je u stvari bio kurir CK KPJ, Šibinac ga je odveo u selo Kulinovce, nedaleko od Čačka, gde je tog dana bio Ratko Mitrović. Kurir je doneo nalog za OK komiet da se nabave tri ispravna automobilska akomulatora, a kako je Ratko saopštio da će nova, najvažnija pošiljka stići za nekoliko dana. A s njom i nekoliko drugova.

Posle toga Šibinac se vratio u svoje selo. Već sutradan je u selo i Ratko Mitrović i naredio mu da pronađe jedna volovska kola, te ode u Čačak, u Pivarsku ulicu, kod Dragana Vrančića, član OK, od koga će preuzeti neke važne stvari i doterati ih u Dučaloviće. Po cenu života nije smeo dopustiti da stvari uz put budu oštećene ili da padnu neprijatelju u ruke.

Šibinac je odmah s Radojčićem volovskim kolima krenuo za Čačak. Na ulazu u grad Radojčić se odvojio, a Šibinac otišao u Pivarsku ulicu. Tamo je našao Vranića. Ovaj je s jednim čovekom nešto razgovarao na ulici, na kojoj su stajala kola s upregnutim konjima. Posle kratkog razgovora, iz konjskih kola je pretovareno nekoliko velikih punih ranaca u volovska kola, pa je preko njih naslagano dosta sveže kukuruzovine za volove.

Pozdravivši se s Vranićem, Šibinac je pošao natrag, u Dučaloviće. Obilazeći neprimetno glavne ulice, on je, s volovima koje je terao ispred sebe, posle oko pola sata izašao iz Čačka. Na izlazu iz grada, nedaleko od stare kafane »Belvi«, sačekao ga je i Radojčić, pa su obojica nastavili put. No kada su stigli u selo Parmenac, nekoliko kilometara udaljeno od Čačka iznenada se pojavio komandir žandarmetrijske stanice u Markovici, narednik Radomir Janković, koji je peške išao iz Čačka. Čim je video Šibinca, koga je inače poznavao, pridružio im se i, dakako, ne pitajući niti šta ima u kolima, niti da li će volovima biti teško, popeo se na kola.

Timotije je bio bio naoržan pištoljem, koji je nosio u unutrašnjem džepu kaputa, pa je kada im se žandar priključio, išao, za svaki služaj, pored samih kola, stalno držeći na oku neželjenog saputnika. Bio je spreman da interveniše ako žandar slučajno ni u snu nije moga pomisliti da se »njegovi« seljaci usuđuju baviti ma kakvim opasnim poslom. On je samo s vremena na vreme jedva po koju progovorio, i to o najobičnijim i najbezazlenijim stvarima iz sela. Ili bi kratko prokomentarisao gledajući niz put i oko njega: »Lepa ova kuća«; »Vidi se, dobar domaćin«; »Dobro rodila ova kruška«...

Pokazalo se, čak, da im je on dobrodošao. Kada su prolazili kroz selo Beljinu, iznenada su se sreili s omanjom kolonom nemačke motorizovane jedinice. Žandar je vojnički pozdravio Nemce, sedeći, ne ustajući sa kola. Oni su otpozdravili ne zaustavljajući se i ne raspitujući šta seljaci voze u kolima. Pa što bi im i bili sumnjivi kada je žandar sa njima? Tako je žandarmerijski narednik Radomir Janković, hteo – ne hteo, bio sasvim sigurna pratnja prilikom transportovanja ove važne pošiljke CK KPJ.

Pred stanicom narednik se skinuo sa kola, a Timotije i Šibanac su nastavili put. U Dučalovićima su istovaril rance i sakrili ih u selu, pošto je ranije tako bilo dogovoreno. Posle nekoliko dana njih dvojica su ponovo otišli u Čačak. Sada su otud dovezli nešto namirnica kojih nije bilo dovoljno u selu i dva kreveta s posteljinom. U međuvremenu je Mihajilo Zlatić, poznat po nadimku Miš, već bio doveo preko obućarske zadruge »Napredak« u Čačku – »turiste« i Beograda i oni su se smestili u usamljenu kuću pod Ovčarom, radi »odmora«.

Uskoro je u Dučaloviće opet došao i Ratko Mitrovič. Pozvao je Šibinca i Radojčića i, u prisustvu »turista«, kazao im da donesu rance. Njih dvojica su se vratili u kuću i doneli rance koje su nekoliko dana pre dovezli iz Čačka.

Ratko Mitrović ih je obavestio da su dovezli akumulatore i delove radio – stanice CK KPJ, a onda ih upoznao s »turistima«: Pavlom Savićem, profesorom, njegovom drugaricom Brankom i sa Čedom Makedoncem*, radio telegrafistom. Savić je ranije dobio nalog da organizuje rad radio – stanice, a pri polasku na »letovanje« Aleksandar Ranković mu je predao šifru.

Sledećih dana – sve je bilo obično, svakodnevno.

Radio – stanica je radila pod Ovčarom sve dok joj nisu oslabili akumulatori, a onda je prenesena u školsku zgradu u Lisi. U toj školi je radio mladi učitelj Vitomir Vulović. On je bio napredan čovek i već se nalazio u Dragačevskoj partizanskoj četi. Ali je vraćen u Lisu, pod izgovorom da nastavi rad u školi čim za to bude pogodne prilike. Svake noći su Pavle, Branka, Šiinac, Radojčić, Čedo Makedonac i Vitomir nosili radio – stanicu u topionicu antimona na Bukovici da bi napunili akumulatore. Veza je i tu održavana u jedan čas po ponoći. Posle toga su šifre i šifrovane poruke ušivane u pojas Šibinčevih pantalona, a on ih je nosio u Čačak i predavao Ratku Mitroviću, od koga je primao nove poruke i vraćeo se u Lisu. Osoblje radio – stanice i njeno obezbeđenje živeli su kao porodica, uvek zajedno.

Ali radio – stanica, odnosno ljudi koji su je opsluživali nisu ostali neprimećeni. Četnici su jednog dana opkolili školu. Bila je prva polovina septembra. U školi se održava sastanak. Jedino je Vitomir bio odsutan. U jednom trenutku on je uleteo u školu i povikao: »Opkoljeni smo!« Pred vratima školske zgrade stajo je s pištoljem u ruci samozvani lučko – lišanski vojvoda Milić Milićević, rezervni kapetan.

-Svi koji ste unutra – izlazite! – viknuo je Milićević.

Prvi je izašao Vitomir, a poslednja Branka, koja je kao »domaćica« ostala nešto duže u kuhinji. Ona je bila vrlo snalažljiva i hladnokrvna žena. Zastala je da još jednom pogleda, da nije ostao kakav trag. Kada se pojavila na vratima, Milićević je povikao:

-Izlazi, ti ženska veštice!

Trenutak je bio kritičan. Bombe i pištolji u džepovima, ali je četnika isuviše. Radio – stanica se morala sačuvati. Pavle je prvi reagovao:

-Nema smisla da nas maltretirate. Mi smo svi rodoljubi i hoćemo da se borimo protiv neprijatelja...

-Ja u Lisi nikoga ne poznajem. Ja sam komandant Lise. Komuniste ne trpim!... Neću da vas vidim ovde. Do jedanaest časova da ste se izgubili iz Lise!

Naredio je pretres svih prostorija škole. Pretres je poverio Nikoli Šuluburiću Krdžu, ondašnjem opštinskom blagajniku. Nikola je o tom događaju ispričao:

»Milićević je nabusit ušao u opštinsku zgradu i u kancelariji se obratio tadašnjem predsedniku Tihomiru Joloviću:

-Znaš li ti koga držiš?

A zatim se okrenuo meni:

-Zašto me nisi obavestio koji su to stranci? Znaš li da su u školi komunisti?

Naredio mi je – ped školom – da mu predam sav propagandni materijal koji pronađem. Za pretres sam izabrao Vitomira Jovovića i Nastasa Borovića; u njih sam imao poverenja. Pozvaosam Vitomira Vulovića da prisustvuje pretresu. Vitomirov pištolj smo sakrili u brašno, a neke stvari pod tavan. Kada je sve bilo završeno, izašao sam pred komandanta i raportirao:

-Gospodine kapetane, pretresao sam sve od poda do krova. Nisam našao ništa!

Milićević je naredio još jedanpud da svi do jedanaest časova napuste Lisu. U škoi je ostavio jednu desetinu četnika i mene...«

Pavle, Čedo i drugovi izneli su zakopanu radio – stanicu i uputili se ka Bukovici. Obavestili su Mića Matovića u Ivanjici šta se dogodilo. Javili su i Ratku Mitroviću u Čačak. Na Bukovici su stanicu natovarili na jedna seoska kola sa još nešto namirnica, ponajviše brašna i otišli u Ivanjicu. Tamo je Pavle Sakić, kao »sumnjiv, u nekakvom mantilu i bez oznaka ni četničkih ni partizanskih«, bio uhapšen. Kada je nesporazum otklonjen, po nalogu Miće Matovića, sekretara komiteta KPJ za srez moravički, stanica je prenesena na Bukovicu. Tamo su je obezbeđivali partizani Moravičke čete pod komandom Milana Bujoševića. Njemu je Mate Ujević dao zadatak da »čuva i sačuva važne drugove i važni materijal« i da se ne interesuje mnogo o tome šta oni rade. Bujošević je postupao kao dobar vojnik – i niti se interesovao, nitije znao šta je čuvao. Posle desetak dana, po naređenju Matovićevom, Bujošević je sa svojom desetinom sproveo radio – stanicu i drugove koji su je opsluživali – preko Radaljeva i Trešnjevice na Divljaku, zatim preko arilja u Virovo, u kuću Milojka Ćirjakovića. Odatle je radio – stanica prenesena u Čačak, u OK, zatim opet preko Arilja u Užice, u VŠ NOPOJ, gde je stigla 26. oktobra 1941. godine. Kako su u to vreme četnici držali Požegu, to se Pavle Savić s radio – stanicom i pratiocima uputio preko Godovika i Rečica, a Branka i Čedo peško do Požege, pa onda vozom u Užice. Savićevoj grupi u Užicu pridružio se podoficir veze Veljko Dragićević, koji je britanskom podmornicom, s kapetanom Hadzonom i majorom Ostojićem, došao u Crnu Goru, a kasnije ostao u VŠ, dok su druga dvojica otišla na Ravnu goru.

Rad radio – stanice CK KPJ u Užicu takao je normalno. U vreme koje je bilo odreženo za održavanje veze emitovani su signali, odašiljanje i primane depeše. U Užicu je radio – stanica primala i prve telegrame. Telegrame je dešigrovao Pavle, a odašiljao ih i primao radio – telegrafista Čedo Makedonac.

Prilikom eksplozije u trezorima Narodne banke u Užicu, 22. novembra, radio stanica je bila oštećena. Čedo Makedonac je poginuo, a Pavle Savć zadobio teške opekotine. Timotije Radojčić je 23. novembra dobio objavu, koju je potpisao Tito, da ide na lečenje svojoj kući u Dučaloviće. Iako oštećena, radio – stanica je radila sve do 29. novembra. Dužnost radio – telegrafiste je preuzeo Veljko Dragićević i vršio je sve do pogibije, u vreme nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine

_________

* Sa Čedom Makedonem – sa Sedeskom Kostovskim


"ŽIV JE STEVO ČOLOVIĆ..."

Seljak revolucionar Stevo Čolović, politički komesar Ariljskog bataljona Užikog partizanskog odreda, sekretar SK KPJ za Arilje i član PK Skoja, rodom je iz kraja prilično zaostalog: iz sela Radobuđe, desettaj kilometara udaljenog od Arilja, a oko 40 od Užica. Rano, još u mladosti, iz svoje Radobuđe je otišao na zanat. Bio je šegrt, kasnije trgovački pomoćnik u Beogradu, gde je mnogo naučio i bavio se revelucionarnim radom. Tu su počeli i da ga hapse i proganjaju. Svega 19 godina je imao kada je osuđen na 5 godina robije. Tako je kao mladić robijao u Sremskoj Mitrovici i drugim mestima. On je u robijašnici, kao i mnogi drugi naši revolucionari, učio i spremao se za revoluciji i obračun sa klasnim neprijateljem.

Već u prvim danima ustanka Stevo Čolović je pokazao svoje organizatorske sposobnosti. Taj visoki, plećati čovek oštra pogleda bio je i vešt i lukav. Na primer, u selu Radobuđi, gde je bila smeštena njegova, onda Ariljska četa, zapravo na svim pprilazima selu – bile su postavljene dečje straže. Deca su delovala neprimetno, bezazleno, jer niko na njih nije obraćao pažnju. A ako bi se dogodilo da neko nepoznat ili sumniv naiđe kroz selo, jedno od dece koja su sačinjavala stražu odlazilo bi trkom u kasarnu i javljalo šta se dogodilo. Tako niko nije mogao neopažen ući u Radobuđu.

Stevo je u prvim danima ustanka učinio ono na šta bi se mnogi teško odlučili, bar u ovim krajevima: ispraznio je svoju kuću, porodicu smestio kod rodbine i poznanika u susedstvu, pa kuću pretvorio u pravu kasarnu. Tu je logorovala njegova četa,tu se hrana spremala, tu su donošene sve važnije odluke. Već tada je Stevo počeo da za revoluciju daje sve što je imao i što je mogao.

Jednoga dana četa je krenula na Arilje. Stevo je s komandirom odlučio da to bude petak, pazarni dan u varošici. I doista, partizani, naoružani bombama, privukli su se Arilju. Primetivši ih, žadari su iz kasarne pobegli u crkvenu portu, ograđenu visokim zidom. Ovde se razvila kratka borba, u kojoj su poginula dva žandara i jedan partizan. Baš u trenutku kada je borba bila završena, iz Požege je stigao jedan putnički automobil. Nastala je mala zabuna, jer su svi u prvi mah pomislili da su to Nemci, pa su žandari to iskoristili i razbežali se. Međutim, ubrzo se videlo da je to civilni automobill i begunci su odmah pohvatani.

Ređale su se borbe s Nemcima. Najpre su bili iznenađeni na Viroštaku i žestoko potučeni. Nešto docnije došlo je do još većeg okršaja, u Gorobilju. Nemci su hteli da osvete svoje poginule na Viroštaku i pošli su starim, ariljskim putem. Ali u Gorobilju su ih dočekale Požeška i Ariljska četa. I potukle ih do nogu. Stevo je Ariljsku četu, koja je polako prerasla u bataljon, predvodio i na požegi i u drugim okršajima. Ali se uskoro morao vratiti prema Arilju i Ivanjici, jer je tamo počeo svoju opasnu igru četnik Božo Ćosović Jarovac. Ovaj je jednoga dana upao u Arilje i stao da pljačka i otima imovinu partizanskih porodica. Stevo je dobro ispitao situaciju u Arilju, pripremio se za okršaj i iz Vigošta napao četnike. Borba je trajala tri sata. Nekoliko stotina četnika bilo je zarobljeno. I Arilje je ponovo oslobođeno.

Nešto docnije deo Ariljskog bataljona krenuo je zajedno s Moravičanima dalje, da oslobodi Ivanjicu, u kojoj su se bili ulogorili Purić i Javorac. Stevo je, po nalogu VŠ, tražio da se na sve načine bez obzira na žrtve, sporazume sa četnicima u Ivanjici, iz koje su ovi bili izišli. Dvaput su dotad partizani i četnici u ovom kraju već bili sklopili sporazum, ali je Javorac i posle toga mučki napao partizane.

Najzad, 1. novembra na Palibrčkom groblju, Stevo Čolović u ime partizana i Purić u ime četnika potpisali su nov sporazum. Purić se obavezao da će se i sam boriti protiv Javorca i njegovih četnika.

Za vreme potpisivanja sporazuma u Ivanjici je bio samo deo Ariljskog bataljona i deo Moravičke čete s komandirom Ratkom Sofijanićem. Glavnina Moravičke čete bila je u selu Brezovi, u poteri za Javorčevim četnicima, pa te noći zamalo nije zanoćila na Katićima. Moravičani su stigli u Ivanjicu u zoru, tek na sat pre četničkog napada. Četnici su bili već opkolili Ivanjicu i na partizane namerno nisu otvarali vatru,jer čas za napad još nije bio došao. To je bilo 2, novembra izjutra. Čim je došao u Ivanjicu, Stevo je održao sastanak s komandirom Ratkom i svim partizanima i upoznao ih sa sporazumom. Te večeri su obezbeđenja sa nekih pravaca bila povučena, pa su se četničke grupacije mogle neprimećene uvući u samu Ivanjicu. Izjutra, oko 4 časa, četnici su otvorili vatru sa svih strana. Premda u prvi mah zbunjeni, partizani su počeli da daju organizovan otpor. Borba je potrajala i preko dana. U dva maha, prvi put oko 10 časova, a drugi put oko podne, samozvani vojvoda Mosilović je partizanima i Čoloviću slao preteća pisma zahtevajući bezuslovnu predaju, uprkos tome što je s četnicima koliko juče potpisan sporazum o zajedničkoj borbi.

Najjači pritisak četnici su vršili na ondašnju zgradu sreza. Znali su da je u njoj bio štab, sa Stevanom i Ratkom. Odatle i sa drukčiji položaja u gradu partizani su odbijali juriše četnika. U kritičnoj situaciji, videći da će partizani, verovatno biti izbačeni iz Ivanjice, a grupa u zgradi sreza opkoljena, Stevo jje upitao Ratka:

-Može li se čovek u ovoj Ivanjici sakriti – zlu ne trebalo?...

Tek što je bilo prošlo podne, Javorac je poveo svoje četnike u odlučan juriš na partizansi štab u zgradi sreza. On je išao na čelu i vikao iz sveg glasa:

-Napred, četnici! Nema više Steva Čolovića!...

A iz zgrade sreza javljao se komesar partizanskog bataljona:

-Držite se, drugovi partizani! Živ je Stevo Čolović!...

Posle žestokog okršaja, odbijajući s Ratkom i malobrojnim partizanima četnički juriš, Stevo je bio smrtno ranjen.

Ratko to nije bio ni primetio u prvi mah. Govorio je Stevu:

-Tuci one što dolaze otud, s leve strane!...

Ali Stevova se puška nije čula. Ratko je opet povikao:

-Udri, Stevo! Šta čekaš?

I tek onda je ugrabio trenutak da pogleda komesara. Najpre nije mogao, a ni želeo da shvati da je Stevo Čolović mrtav.

Kada se borba završila, čuo je od drugova da je Stevo padajući jedva izgovorio: »Drugovi, osvetite me...«.

Partizani su se povukli u zgradu i tamo izdržali svu žestinu četničke vatre i nasrtaja. Sa hrabrik momandirom Ratkom Sofijanićem, oni su uspeli da odbiju četnike i održe se u Ivanjici.

Nepostredno posle stevove pogibije, možda u odsudnom trenutku ovog okršaja, Ratko je primetio jednog četnika kako s aktiviranom bombom trči ka prozorima zgrade, pa je brzo nanišanio i oborio ga. Bradonji je bomba eksplodirala u ruci i raznela ga. Komandir je tada zgrabio puškomitraljez, istrčao na tavan, podigao nekoliko crepova na krovu i kroz uzan otvor vatrom iz puškomitraljeza počeo tući četnike koji su jurišali. Mate Ujević i Miko Jelić su se u to vreme bili izvukli iz Ivanjice i sa desetak partizana zabacili napadačima za leđa. Među četnicima je nastala prava panika, jer im se učinilo da su to partizanima pristigle u pomoć nove jedinice. Ariljci su vodili ogorčenu borbu za most na Gliječkom potoku i u Javorskoj ulici. Kada je počelo da se smračuje, četnici su bili rasterani. A posle borbe, u Ivanjici i oko nje izbrojano je 30 mrtvih četnika i 14 partizana.

Ivanjica i moravički kraj su opet bili slobodni. Ali je to bilo skupo plaćeno – poginuo je i jedan od najuglednijih i najhrabrijih partizanskih rukovodilaca u užičkom kraju, omiljeni komesar Ariljskog bataljona Čolović.

PARTIZANSKI TENKOVI U KRALJEVU

Pred vratima muzeja Narodnog ustanka u Titovom Užicu stoji i danas na kamenom postolju mali tank hočkis. Danas on zaista izgleda mali, ali je nekad, u danima ustanka i Užičke republike bio veliko i moćno oruđe.

Duga je i uzbudljiva priča o našim hočkisima i o našim tenkistima...

...Početkom oktobra, tačnije 5. oktobra, 1941. godine jaka nemačka pešadijska i motorizovana kolona, s artiljerijom i nekoliko tenkova, ukupne jačine oko jednog ojačanog bataljona, nastupala je od Kragujevca i rudnika ka Gornjem Milanovcu, u kojem su bili partizani. Činilo se da nema te sile koja će je moći zaustaviti. Takovski bataljon i Treća ljubićka četa Čačanskog partizanskog odreda pružili su jak otpor, ali Švabe su prodrle u Milanovac.

Pri povlačenju, u selu Majdanu, na prelazu preko Dubokog potoka, jedan se tenk zaglavio. Usled pritiska partizana Nemci su tenk napustili. Partizani su posle borbe izvuklitenk i dovezli ga u Milanovac. Tako su partizani zaplenili ispravan tenk, prvi od početka ustanka. Istina, bio je to mali tenk, hočkis – tako se zvao, ali ma i najmanji da je – bio je tenk. Jer tada je tenk za partizane, a naročito za narod oslobođenih sela i gradova, bio simbol snage i moći kojima se ne može odoleti. I partizani i narod su se od srca radovali tome uspehu. Svome prvom tenku.

Prošlo je svega deset dana od tada, a partizani su došli do drugog tenka: opet je to bio hočkis, opet zaplenjen od Nemaca. Nemci su o ovoga puta krenuli na Milanovac i uspeli da ga zauzmu. Te večeri su tako pirovali po gradu da je bilo nalik na pravi krvavi vatromet. U jednom dokumentu je zapisano:

»Sa specijalnim zapaljivim fosfornim pločicama, nemački vojnici su išli od kuće do kuće, razbijali prozore i ubacivali pločice unutra, tako da su uskoro gorele čitave ulice. Nemci su zapalili preko 80 odsto zgrada, a po ulicama u plamenu žene progonili, silovali ili i kasapili, a muškarce do 15 godina skupljali da povedu. U Kragujevac su poveli 133 taoca...«

No već u zoru, pod silnim naletom Takovaca i Ljubićana, Švabe su morale bežati navrat – nanos. Samo da žive glave iznesu. I u tom bežanju opet su ostavili jedan ispravan tenk, koji se zaglavio na raci Despotovici.

Partizani sad već imaju dva tenka! I narod se čudu nije mogao načuditi: kako to da se partizani, neuki ratovanju, bore protiv toliko Švaba, koji celu Evropu pregaziše, i otimaju im još i takve kolose od čelika kao što su tenkovi! I narod i vojska radoznalo su zaustajali kraj tenkova, okupljali se i zapitkivali kako se tenk kreće, kako dejstvuje, ko će ga sad od partizana voziti...

Brzo su se među partizanima našli ljudi koji će biti tenkisti. A za nekoliko dana već je bilo dovoljno boraca koji su se dobro snalazili u rukovanju tenkom.

I ubrzo su se tenkovi našli na frontu prema Kraljevu, jer tamo je u to vreme bilo najteže, tamo su se vodile najkrvavije borbe.

Krajem oktobra u Operativnom štabu na kraljevačkom frontu spremao se novi napad na Kraljevo. I tenkisti su se spremali kako su znali i umeli. U uvali kod Musine reke, pod Ružića brdom, čistili su oruđa, podmazivali i spremali municiju. Komandir tenkovske čete Srećko Nikolić, kovač iz Donje Trepče, ovako je, jednostavno govorio vojnicima:

-Bruka bi to bila za nas, drugovi, da mi, ovako naoružani, ne prodremo u grad!

I te večeri tenkisti su osvetlali obraz svim borcima koji su napadali na Kraljevo. Jurili su mali hočkisi i čistili sve pred sobom. Jednim tenkom upravljao je Slovenac Franjo Čapinšek, bivši oficir, a drugim Srećko Nikolić. Protutnjali su pored Ratarske škole, u kojoj su se utvrdile jake nemačke snage. Tenkovi su na sve strane sipali vatru iz svojih mitraljeza i topčića. I provalili su u grad. A tu, dublje u gradu, nije se ni znalo šta se sve naokolo događa. U jednom trenutku oko hočkisa se okupilo mnoštvo nemačkih vojnika da bi bar štogod saznali o borbama na drugom kraju grada, tamo gde je krkljalo kao u kotlu. Tenkisti kao da su to priželjkivali – osuli su rafalima iz mitraljeza i mnoge pokosili. Jedan tenk dospeo je do gimnazije a drugi do trga.

Iako ni ovaj napad na Kraljevo nije uspeo, tenkisti su se proslavili na svoj način. Tih dana na položajima borci su neprekidno zapitkivali kako su uspeli da prodru u grad i kako su Švabe bežale ispred naših tenkova, zatim kako ih je narod u gradu dočekivao...

No jedno od tih večeri je ipak bilo tužno ua tenkiste. Nije to bila borba, ni okršaj kojem bi bilo teško suprostaviti se. Nije to bio ni novi napad na Kraljevo. Bilo je to ono najgore: došlo je do izdaje, upravo – do mučkog napada četnika.

Posle upada tenkista u Kraljevo, sa svih strana su počeli da dolaze i čestitaju im na uspehu, sem partizana, i četnici su, tada još, takođe učestvovali u borbama protiv Nemaca. Istina, u to vreme se već počelo naslućivati da odnosi između partizana i četnika nisu više najbolji, ali je savezništvo još bilo na snazi. Jedne večeri došao je među tenkiste nekakav četnički oficir i, pošto im je čestitao na uspehu, ponudio se da im njegova jedinica pripremi večeru. Nesluteći ništa, partizani su odmah pristali i otišli na večeru. Tamo je sve bilo pripremljeno i partizane su dočekali tobož kao drage goste. Nazivali ih junacima, stezali im ruke i tapšali po ramenu. U jednom trenutku iznenada su, sa svih strana, opalili četnički pucnji, sevnule su četničke kame... U odbrani partizanskih tenkova poginuli su komandir Srećko Nikolić, Trivun Jakovljević i još jedan borac, dok je kurir ranjen.

Posle kraćeg vremena četnici su pri napadu na partizane u Čačku upotrebili ove mučki otete tenkove. Međutim, tada su ih partizani ponovo zaplenili. I ratovali su i dalje sa njima i protiv Nemaca i protiv četnika. Sve do konačnog povlačenja u Sandžak i Bosnu.

Otuda danas jedan od hočkisa stoji pred Muzejom narodnog ustanka u Titovom Užicu i čuva svetlu uspomenu na naše prve tenkiste i naše prve tenkove.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3204
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu