SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» HRVATSKA
Today at 1:06 pm by Valter

» ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
Yesterday at 5:22 pm by Slaven

» KLOPKA OKO SRBIJE
Yesterday at 10:07 am by Valter

» KRITIKA KAPITALIZMA
Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

» U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

» TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

» VIJESTI BiH
Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

» DANAŠNJA OMLADINA
Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

SVE ZA FRONT

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

SVE ZA FRONT

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:38 am

SVE ZA FRONT

Kako snabdeti narod i vojsku? Kako uraditi komunikacije, osposobiti za saobraćaj, kako održavati motorna vozila? Odakle dati narodu ono najpreče – hleb, drva, so, šećer, gas? Kako svim tim snabdeti i narod i vojsku kada je oslobođeni deo teritorije odsečen od ostalih delova zemlje?

Zadaci pred kojima su se našle mlada narodna vlast u Užicu i užičkom kraju i komande vojnih jedinica bili su teški i neobično. A svaki od njih je tražio neodložno rešenje. Jer Užice je postalo središte iz kojeg se rukovodilo ustankom. Iz grada su se sve bliže i udaljenije partizanske jedinice snabdevale oružjem i municijom, hranom, odećom i obućom,agitacionim i propagandnima materijalom. Uz to u gradu su radili CK KPJ, VŠ, Glavni štab NOPO Srbije, Glavni NOO Srbije i druge ustanove.

Uprkos tome što su Užice opljačkali Nemci i četnici, u ruke partizana palo je oko sto motornih vozila, nešto oštećena fabrika oružja i municije, manja fabrika koža, filijala Narodne banke s oko 55 miliona dinara novca, manja tekstilna fabrika – tkačnica itd.

Najvažniji zadatak bio je obezbediti hleb i jedinicama na položajima igrađanima, naročito izbeglicama. Za nekoliko dana i to se uspešno rešilo, naročito posle oslobođenja Čačka, čija je bogata okolina pružila nove mogućnosti za dovoz žita i brašna. Kasnije je nastavljeno izvlačenje žito, stoke i drugih potreba neophodnih za rat i iz krajeva u koje je neprijatelj navaljivao. Tako je po nalofu VŠ još pre pohoda okupatorske kaznene ekspedicije preduzeta široka akcija izvlačenja žia iz bogate Mačve. I dok su naše trupe pred strahovitim pritiskom neprijateljevim ostupale, seljaci iz mačvanskih sela su neumorno sklanjali žito u brdske krajeve oko Krupnja i Sokolske planine. Kolone od više stotina seljačkih kola često su bile izložene bombardovanju, ali ih ništa nije moglo zaustaviti.

»Početkom oktobra, kada sam bio u Krupnju«, zapisao je Vlado Zečević, »odredio me je drug Tito da s drugovima iz Podrinjskog odreda radim na prikupljanju hrane u Mačvi. Tada smo za 24 časa prikupili od seljaka iz Mačve i jednog dela Jadra preko 30 vagona pšenice i oko 6.000 grla ugojene stoke – svinja i goveda, i to sve na dobrovoljnoj osnovi. Tako smo bili obezbeđeni najnužnijom hranom, i to ne samo mi, partizani, nego i jedan deo siromašnog i gladnog seoskog i gradskog stanovništva.«

I iz Šumadije, iz okoline Čačka, i drugih krajeva stizale su rezerve hrane i raznih pošiljki za ishranu i vođenje rata, koje su skrivene na oslobođenoj teritoriji ili u tajnim skloništima.

Za preko 1.000 izbegličkih porodica s oko 3.500 čkanova, nastanjenih samo u Užicu, Gradski NOO otvorio je dve menze. U menzama su za 2.000 izbeglica izdavana besplatno po dva obroka hrane sa hlebom, jelom i mesom.

Razume se, pod ovakvim okolnostima grad se nije moga normalno i redovno snabdevati. Pa ipak gradski odbor Užica, mada je raspolagao veoma skromnim rezervama, snabdecao građanstvo manjim količinama šećera, pirinča, gasa za osvetljavanje i drugim retkim artiklima, naročito solju, koje je bilo malo, a tražila se na sve strane.

Na slobodnoj teritoriji u Užicu i okolini sigurno se u našem ratu prvi put i rodila parola: »Sve za front – sve za pobedu«. Kažemo: sigurno, jer to je bilo prvo veće i organizovanje pododručje oslobođene teritorije na kojem je sve bilo mobilisano za potrebe fronta. I pod rukovodstvom Partije i NOO narod j pokazivo da se malim, skromnim sredstvima može mnogo učiniti.

Pored mnogih akcija koje je pokrenuo i organizovao, NOO grada Čačka uputio je 10. novembra pozv za dobrovoljni upis bezkamatnog zajma radi zbrinjavanja porodicak »koje su u ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život... Odbor apeluje na savest i patriotsko osećanje imućnih građana da zajam odmah upišu...« Iz tog vremena sačuvana je jedna priznanicaiz koje se vidi da je Mihajilo Smiljanić, »Morava« AD, upiso 30.000 dinara na ime dobrovoljnog beskamatnog zajma. Nekoliko dana kasnije odbor je sazvao konferenciju žena radi šivenja rublja, pletenja čarapa, džempera, rukavica i drugog. »Konferencija je bila odlično posećenja. A za rad se upisalo preko 300 žena. Najavljeno je upisivanje i drugih Čačanki koje nisu mogle doći na konferenciju...«, kako je pisala Borba.

U Užicu, Čačku, Požegi, Gornjem Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim mestima oslobođene Srbije u jesen 1941. radilo se verovatno tako kako je jedino proleterijat Pariske komune. Radnici, zanatlije i ostali građani, žene i omladine, ako nisu bili u jedinicama ili na drugim zadacima, radili su za potrebe fronta. A njihovo radno vreme nije bilo ograničeno. Trajalo je po ceo dan. Ponekad – bolje reći: često – radilo se i noću. I to po odluci samih radnika i građana. Sami ljudi su shvatali da od rezultata njihovog rada jednim delom zavisi da li će se borcima ne položajima osigurai bar najneophodnije potrebe za vođenje rata. I svi su radili nesebično. A pored radnika u oružani, i tkačnici, među krojačima, u saobraćajnoj radionici i drugde, na domaku ruke, stajale su puške i municija. I oružje je postajalo deo njihovog svakodnevnog alata. Čak i kad bi odlazili na spavanje, oružje bi nosili sa sobom. U tim danima ono je svakog časa moglo zatrebati.

Odmah posle oslobođenja Užica, NOO je zajedno s komandom mesta počeo da otvara pojedine radionice za potrebe jedinica na frontu. Najpre je ptvorena obućarska radionica, u kojoj je prvih dana bilo 54 radnika. Radionica je bila snabdevena sa četiri mašine. Njen dnevni kapacitet iznosio je oko 40 pari vojničkih cokula. Sirovina je bilo malo ili skoro nimalo. Na primer, uopšte nije bilo pravog đona, pa je umesto njega uporebljavan opančarski, koji je iz proizvodila užička fabrika koža malog kapaciteta u Vrelima. I pored mnogih teškoća, i pored toga što se morala prihvatiti i drugih poslova, što su njeni radnici morali učestvovati u borbama za odbranu Užica od četnika, obućarskih radionica dala je za potrebe fronta više od 2.000 pari vojničkih cokola.

Otvorena je i krojačka radionica. U njoj je na 23 mašine radilo preko 40 krojača. Već prvih dana postignut je kapacitet od 180 komada vojničke odeće – koporana, pantalona i šajkača. Materijal je nađen u rezervama zatečenim u gradu i drugim mestima, naročito u Čačku. Dobar deo rezervi obezbeđen je o oduzimanjem šajka od špekulanata. Koporani su šiveni jednostavno, da bi se napravilo što više odeće. I sve to stalno borcima na frontu.

Ženska krojačka radionica bila je nešto manjeg kapaciteta, ali su mnoge žene uzimale platno, nosile kući i, uz kućne poslove, šile ruble. Užička Borba od 25. oktobra 1941. godine piše o jednom dogovoru Užičanki – bilo ih je oko 300 – da, prema svojim mogućnostima, šiju rublje za borce, pletu čarape, džempere, rukavice ili predu vunu. Sem omladinki, tu akciju su masovno prihvatile i starije žene. Po svim selima u okolini Užica bila su organizovana i prela na kojima su omladinke i starije žene često prele odeću ili prele vunu za potrebe partizana. Te akcije su sprovođene i postale vrlo popularne i u drugim krajevima, udaljenijim od Užica. Samo u ženskoj užičkoj krojačkoj radionici sašiveno je više od 35.000 pari rublja. To je za ondašne prilike bila velika pomoć frontu i borcima.

I poznata tekstilna fabrika ili, kako su je Užičani zvali, »tkačnica« radila je za potrebe fronta. Komanda mesta i Gradski NOO poverili su organizaciju u tkačnici čkanu gradskog odbora Cveti Dabić. Rezervi je bilo prilično, pa je tkačnica radila punim kapacitetom. Najviše se tkalo platno za rublje i ostala oprema. Sem rublja, svaki borac na položaju dobio je i po peškir i jednu do dve maramice proizvedene u tkačnici. Tkačnica je proizvela tekstila u vrednosti od oko 4,5 miliona dinara.

Gradska bolnica u Krčagovu pretvorena je u vojnu, a radi zaštite od bombardovanja, jedan njen deo premešten je u zgrade Poljoprivredne škole u Sevojnu. Prvih dana bila je dobro snabdevena, a kada je rezervi ponestalo, nabavljene su otkupom od privatnih apoteka i ilegalnim kanalima iz Beograda i drugih neoslobođenih mesta. Velika količina zavoja napravljena je od tzv. srpskohg platna proizvedenog u tkačnici. Platno je najpre sterilizovano, pa onda sečeno na zavoje. Lekari bolnice pripremali su i izrađivali ručne apoteke za vojne jedinice i vodili tečajeve za bolničarke, koje je pohađalo 40 drugarica. Kasnije je u Užicu formirana još jedna prihvatna bolnica, u zgradi Crvenog krsta, a zatim u zgradi gimnazije. Najzad formirana je i bolnica u Sevojnu, u zgradama Poljoprivredne škole.

Partizanske jedinice, a isto tako i pozadina, pre svega izbeglice, osetile su pomoć koju su građani, naročito seljaci, davali svojim dobrovoljnim prilozima. Seljaci su često donosili hranu: meso, sir, kajmak, pasulj, krompir, voće i drugo. Građani su davali dobrovoljne priloge u novcu. U tome su se istical simpatizeri NOP-a, a najsvesniji su bili radnici, zanatlije i siromašni ljudi.

Borba je donosila mnoge vesti i podatke o prilozima građana za narodnooslobodilački front. Evo odlomka iz jedne takve vesti objavljene u broju od 21. oktobra:

»Užičani se odazivaju apelu svoga odbora i za nekoliko dana upisano je 125.000 dinara priloga u novcu. Radnici, ljudi najtanji u džepu, zanatlije, ljudi srednjeg imovnog stanja pokazuju naročito razumevanje. Na primer, jedan mali zanatlija dao je 50.000 sunara, jedan mali trgovac u novcu i robi oko 7.000 dinara. Oni daju priloge i toplo pozdravljaju borce: »Ako dajemo za fond – dajemo za front«. Fond prima priloge i u namirnicama, odelu, obući, rublju itd. Već smo videli nekoliko rodoljubivih žena koje donose skromne zatuljke: »Za naše hrabre partizane« - govore one i pružaju paketiće sa čarapama i toplim rubljem...«

Borba od 18. novembra 1941. godine piše:

»Jedan seljak iz Zbojištice priložilo je odboru 6.000 dinara. Tri seljaka iz Tripkove su sakupili 1.000 dinara, 200 kilograma krompira, 200 komada jaja, 30 pari čarapa i nekoliko kilograma vune. Četrnaest porodica iu Mačkata i Tripkove daju po 40 l mleka. Jedan domaćin iz Zlakuse doneo je ranjenicima 100 kg jabuka.«

U istom broju Borba objavljuje i ovu vest

»Štab Čačanskog odreda primio je od jednog rodoljuba sledeće pismo sa 8.000 dinara:

-Ovih 8.000 dinara šaljem za neših 40 malih junaka, svakome po 200 dinara, koji se bore za spas i slobodu celog srpskog naroda, a protiv džabalučara i plaćenih neprijatelja i izdajnika naše otadžbine.

Ja im se ne mogu drukčije odužiti sem ovim putem, jer sam već u 58. godini. Ali pomadaću ih propagandom svojom kao i dosad, a što će u dela u budućnosti pokazati. Moj jedinac već mesec dana s puškom u ruci se bori za slobodu i ravnopravnost celog srpskog narda.–«

Predsednik okružnog NOO odbora za Užice Branislav Pavlović dao je iz svoje kuće 1.500 kg jabuka za partizane...

Prilozi građana bili su, kako se vidi, i mnogobrojni, i česti, i neobični.

Od 28. oktobra do 2. novembrau Užicu, Čačku, Požegi, Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim oslobođenim mestima i selima sprovedena je nedelja »Sve za front«. Samo na području Ariljskog sreza prikupljeno je u toku nedelje oko 200.000, a u srezu račanskom oko 80.000 dinara dobrovoljnih priloga itd. To je bila nedelja mobilizacije svih dotad neiskorišćenih ili nedovoljn iskorišćenih snaga radi stavljanja u službu fronta. Radnici u partizanskim radionicama težili su da povećaju kapacitete svojih radica.

Oko 150 radnika i radnica užice tkačnice među prvima je priložilo svoju jednomesečnu zaradu za potrebe fronta. Uz to su se radnice ove fabrike obavezale da svakodnevno pletu čarape i džempere za partizane na frontu. A radnici zapošljeni u partizanskoj radionici odricali su se svojih plata i obavezali da rade pod istim uslovima pod kojima se bore i njihovi drugovi na frontu. Na jednom mitingu i radnici i radnice zapošljeni u partizanskoj fabrici oružja obavezal su se da, po ugledu na svoje drugove idrugarice iz tkačnice, prilože jednodnevne zarade narodnooslobodilačkom fondu.

Na većem delu slobodne teritorije bio je organizovan i železnički saobraćaj. Voz je skoro redovno saobraćao na pruzi Užice – Čačak i Užice Višegrad (do Vardišta). Pod teškim okolnostima, stalno izloženi napadima iz vazduha i četničkim prepadima, železničari su s velikim zalaganjem obavljali svoj posao. Pomagali su i radnici oružane u proizvodnji oružja, a naročito radnici ložionice pri izradi bombi »partizanki«.

I automobilski saobraćaj je bio dobro organizovan. Sva raspoloživa vozila upotrebljavana su za potrebe fronta i stalno su saobraćala od položaja koje su držale jedinice do glavnih središta slobodne teritorije – Užica, Čačka i drugih mesta. Svi automobili su upotrebljavani za prevoz trupa na frontu, za dovoz hrane, odeće i obuće, oružja i municije. Uz Komandu mesta u Užicu postajalo je i saobraćajno odeljenje koje je regulisalo automobilski saobraćaj. Radila je i automehaničarska radionica za opravku vozila, koja su skoro stalno bila u pokretu.

Građani oslobođenih mesta davali su za front tako reći sve što su imali i mogli. Iako s malo iskustva ili čas i bez njega, često bez stručnjaka za mnoge poslove, s vrlo skromnim rezervama i sredstvima, i front i pozadina bili su relativno dobro snabdeveni. Cela slobodna teritorija bila je organizovana kao zaraćena zemlja koja napreže sve svoje snage da pruži frontu sredstva potrebna za borbu protiv neprijatelja. Razvijala se i vojna i civilna privreda, pri čemu se inicijativa radnika pokazala u mnogo čemu u pravoj vrednosti.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

ZASTAVA TAKOVSKOG BATALJONA

Komentar  Valter on Sun Jan 08, 2012 10:19 am

ZASTAVA TAKOVSKOG BATALJONA

U Vojnom muzeju na Kalemegdanu u Beogradu, među mnogim znamenjima iz oslobodilačkog rata, čuva se i jedna neobična zastava. I to zastava vojne jedinice iz 1941. godine. Iz dana Užičke republike.

To je zastava Takovskog bataljona Čačanskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Retka, možda i jedina zastava iz te ustaničke godine.

Neobičan je, gotovo neverovatan, njen ratni put.

Vijorila se pred bataljonom, zajedno s njim doživljavala pobede i poraze. Ali, u nevolji i mraku se savijala, krila, kisnula. Pa ipak, neokaljana, kao suza čista, prešla je put do slobode.

Posle pobede Takovske čete na Kremnu, na putu G. Milanovac – Pranjani – Požega, u selu Leušićima, 22. jula, nad daleko brojnijom nemačkom jedinicom i posle drugih akcija dolazi i veliki dan za Takovce, 25. septembar 1941. godine. Toga dana, u selu Lunjevici, u voćnaku Sretena Domnjanovića, okupile su se Prva i Peta četa Lubićkog bataljona pod komandom Milenka Nikšića i čete Takovaca. Domaćin je sve borce služio medom, kako se samo služe prijatelji i najdraži gosti. Ljubićani i Takovci dogovorili su se o napadu na nemački garnizon u Gornjem Milanovcu. Toga dana, od naraslih takovskih četa, u Lunjevici je nastao Takovski partizanski bataljon. Zajedno sa bataljonom, nastala je bataljonska zastava.

Od ovog dana Takovski bataljon u sve akcije ide pod svojom partizanskom zastavom. Najpre, u noći između 27. i 28. septembra, u borbi za oslobođenje Gornjeg Milanovca, kada je zarobljena gotovokompletna 6. »landesšicen« četa nemačke vojske. I uskoro, gotovo svakodnevne borbe protiv Nemaca. Već 1. oktobra Nemci iz Kragujevca, preko Vraćešnice i Rapaj – brda, navaljuju na slobodni Milanovac. Takovci celog dana odolevaju nadmoćnim fašističkim snagama. Upomoć im dolaze i Lubićani. U ovoj borbi oštećena su i zaplenjena dva nnemačka tanka, na mostu preko rečice Despotovice. Pet dana kasnije, 6. oktobra, nemačke jedinice napadaju od Topole, zauzimaju i spaljuju varošicu Rudnik. Ipak, toga dana opet su Nemci odbijeni. U Dubokoj jarugi u selu Majdanu Takovci su zaplenili još jedan namački tenk.

I posle ovih poraza Nemci su često pokušavali da prodru u Milanovac. Ipak, 15. oktobra uspeli su da savladaju otpor Takovaca i da u Milanovac i da gotovo sve do temleja spale. Posle tog varvarskog dela Nemci su se povukli i odveli 133 taoca koje su uskoro streljali sa hiljadama Kragujevčana.

Takovci su nosili svoju zastavu i u tim okršajima. I u pobedama i u porazima. Nepunih mesec dana kasnije, došao je još jedan iznenadan udarac od četnika. Oni su mučki, na prevarzu, jedne noći opkolili zgradu bolnice u Milanovcu, u kojoj se nalazio deo Takovskog bataljona sa delovima Šumadijskog i Posavskog odreda, i zarobljene partizane odveli na Ravnu goru, pa ih uskoro u selu Slovcu predali Nemcima – za municiju.

Ipak, desetkovani bataljon se bori pod svojom zastavom. Odoleva stalnim napadima Nemaca, a od početka novrembra i napadima četnika.

Zastavu nosi Dragomir Novaković Čapajev iz Treće čete. Uvek je na čelu četne kolone. Ponose se borci. Ponosan je i zastavnik Čapajev. Zastavom se ponosi i neustrašivi komandir radisav Janićijević Bomba.

Krajem novembra jake okupatorske snage, potpomognute četnicima i Nedićevim i Ljotićevim odredima – otvorenim slugama saveznicima okupatora – krenule su u veliku ofanzivu protiv Užičke republike. Takovci vode teške borbe, ali ne uspevaju da zadrže neprijatelja. Delovi Takovskog bataljona su primorani na odstupanjeprema Užicu i Sandžaku. Drugi delovi su razbijeni, rasturaju se. Borci iz tih jedinica se skrivaju, sklanjaju ispreed terora okupatora, naročito četnika. Među njima je i zastavnik Takovskog bataljona Dragomir Novaković Čapajev iz planinskog sela Ozrema.

Jedne hladne mrazovite noći Dragomir je banuo u kuću. Iznenađena je i njegova majka Kosara. Pitala je Dragomira:

-Šta je, sine. Da nisi ranjen kad si tako zadihan?

-Nisam, zdrav sam, ništa mi ne fali.

-A gde ti je četa?

-Povlači se! Nema nam opstanka ovde.

-Gde ti je zastava? Da ti je nisu neprijatelji oteli?

-Nisu, majko. Zbog nje sam i došao. Ostavio sam je u košari....

Pošto se odmori, pred zoru, Čapajev je doneo bataljonsku zastavu i predao je majci:

-Evo zastave, majko! Čuvaj je kao oči u glavi!

-Čuvaću je kao i tebe i umesto tebe, sine!...

Čapajev je otišao nepoznatim partizanskim putevima. Majka Kosara ostala je u Ozremu i prigrlila zastavu, umesto sina. Umotala ju je u suknene krpe i sakrila između jedne grede i krova u staji

Čuvala je Kosara zastavu baš kao rođene oči, onako kako se zavetovala sinu Dragomiru. Ali, katkad je leti razvijala zastavu, ljupko i nežno joj tepala kao rođenom detetu. Jedanput ju je u tom zanosu našla i majka Rosa:

-Šta ti je to, dete moje.

-Partizanska zastava Takovskog bataljona!

Stara žena je othuknula i ozbiljno prigovorila:

-Joj, znaš li šta bi četnici od tebe uradili da saznaju da je čuvaš?

-Znam, dobro znam. Ne bih ni dana živela.

U maju 1943. godine Kosara je jedva uspela da sačuva zastavu. Dogodilo se da se zastava ovlažila i pokisla. Kosara nije znala kako da je osuši, gde da je razvije. Pomislila je da je najbolje da je omota oko svog tela, ispod suknje, pa da je tako i osuši i sačuva. Ali, toga dana četnici su hapsili partizanske majke u znak odmazde što su partizani bili zarovili nekog četnika Uzunovića. Uhapsili su i Kosaru. Doveli je pred četničkog komandanta Zvonka Vučkovića. Strepela je Kosara za zastavu više nego za sebe – da je četnici ne otkriju. Vuković je osorno pitao Kosaru:

-Gde ti je sin?

-Ne znam ni da li je živ.

-Ako sutra do 8 sati ne dovedeš Uzunovića – bićeš streljana. Ti znaš gde su partizani...

Dogodilo se neverovatno: Kosara je opet sakrila zastavu, a partizani su pustili zarobljenog četnika. Kosara za to nije znala i sutradan je opet bila pred Vučkovićem. On je i dalje osoran i surov:

-Neću te streljati, ali sinu poruči da dođe kod nas. Otac mu je bio nosilac »Karađorđeve zvezde«, pa je i njegovo mesto među nama...

Čuvajući zastavu Takovskog bataljona, hrabra partizanska majka Kosara prošla je sve nevolje i doživela oslobođenje takovskog i čačanskog kraja. Krajem decembra 1944. došla je u oslobođeni Čačak, u Komandu područja i predala sačuvanu zastavu komandantu područja Dušanu Careviću.

Na konferenciji Okružnog odbora Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta, 1. januara 1945. godine u Čačku, Kosara je kazala o zastavi Takovskog bataljona, a »Slobodni glas« u svom prvom broju zabeležio:

»Ja sam ovu zastavu Takovskog bataljona sačuvala kada su partizani otišli u Bosnu. Ostala je ova zastava kod mene i ja sam je čuvala. Ostavila sam je u jednu košaru, a odozgo naslagala žito i još neke stvari. Četnici su svuda oko nas krstarili, ali sam je ipak sačuvala. Jednom, za vreme nekog velikog pljuska, ona mi je sva pokisla. Ja odem u košaru, pa pošto nisam smela da je sušim, ja je omotam oko sebe i držala sam je tako dok se nije osušila. Onda sam našla neku staru parčad od mušeme, pa sam je uvila i ponovo je sakrila...«

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu