SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» HRVATSKA
Today at 1:06 pm by Valter

» ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
Yesterday at 5:22 pm by Slaven

» KLOPKA OKO SRBIJE
Yesterday at 10:07 am by Valter

» KRITIKA KAPITALIZMA
Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

» U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

» TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

» VIJESTI BiH
Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

» DANAŠNJA OMLADINA
Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

USTANICKA JESEN

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

USTANICKA JESEN

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:27 am

USTANIČKA JESEN
U IBARSKOJ DOLINI


Leto i jesen 1941. u Ibarskoj dolini, na obroncima Kopaonika i Golije, bili su ispunjeni borbom, pobedama i porazima, slobodnim životom. Stvoren je Kopaonički partizanski odred od trepčanskih i drugih rudara, šumskih radnika, seljaka, studenata, đaka. Prva akcija bila je diverzija na žičari u rudniku u Trepči. Za kratko vreme izrastao je u krupnu vojnu jedinicu, jedan od najvećih odreda u Srbiji. Narod Ibarske doline listom ga je pomagao: pružao mu utečište, organizovao skupljanje životnih namirnica, odeće, davao mu nove borce.

Za kratko vreme odred je postigao veoma krupne uspehe. Pored ostalog, pokidao je mostove na Ibru, u čitavoj Ibarskoj klisuri, čime je onemogućio transport okupatorskih trupa, ratnog materijala i ruda. Svojim dejstvima potpuno je onemogućio proizvodnju za okupatora u četiri rudnika: uglja, olova, cinkla i azbesta. Rudnik Belo Brdo nije radio do završetka rata. Među diverzijama koje su izvršile borbene grupe odreda ističu se: dve diverzije na transportnim uređajima »Trepče«,koje su izazvale pravu paniku kod okupatorskih jedinica i dovele da se veliki broj novih Trepčanskih rudara i omladinaca iz Kosovske Mitrovice uključi u Kopaonički odred. Za kratko vreme pod dejstvima Kopaoničkog odreda u studeničkom srezu prestala je da funkcioniše i kvinslinška vlast i žandarmerija: sve žandarmerijske stanice sem u Raškoj, su razoružane, gotovo sve opštinske arhive su popaljene.

U sadejstvu sa Kraljevačkim partizanskim odredom »Jovo Kursula«, Kopaonički odred je oslobodio gotovo čitavu Ibarsku dolinu – isterao okupatora i stvorio slobodnu teritoriju od Lopatnice kod Kraljeva do Ibarske Slatine kod Kosovske Mitrovice.

Stvoreni su novi organi vlasti – NOO u svim opštinama u Ibarskoj dolini, proširene su ili ojačane mnoge društveno – političke organizacije, formirane u mestima gde ranije nisu postojale. Štab odreda formirao je posebnu grupu koja je imala zadatak da prihvata nove borce i da organizuje s njima prvu obuku.

Za nepun mesec dana pod oružjem je bilo oko 720 boraca Kopaončkog odreda, a još 300 čekalo je oružje. Odred je imao 7 četa.

Slobodna Ibarska dolina imala je svoju i slobodnu železnicu, prvu železnicu normalnog koloseka na oslobođenoj teritoriji. Na više stanica bilo je železničkih vagona. I samo jedna lokomotiva – u kvaru. Vredni partizani železničari iz Užća popravili su lokomotivu, pa je proradio partizanski voz u Ibarskoj dolini i počeo da prevozi: artiljerijsku municiju iz Lopatice, benzin, petroleum i drugo.

Bolnica u slobodnoj Raškoj lečila je ranjene i bolesne partizane, izbeglice i meštane, pa i Pećančeve četnike.

Početkom oktobra u oslobođenu Rašku dolazi Mirko Tomić Seljak, član Glavnog štaba NOPO Srbije i instruktor PK KPJ za Srbiju. Na konferenciji članova Partije i SKOJ-a, održanoj u osnovnoj školi, Tomić je ukazao da se borba mora voditi još jače i žešće. Tražio je da Kopaonički odred pošalje dve čete: jednu na opsadu Kraljeva, drugu u oslobođeno Užice. Partijska organizacija i štab odrda su ovaj zahtev Glavnog štaba i PK KPJ sa oduševljenjem prihvatili.

U Užice su upućeni uglavnom rudari iz Baljevacam zatim omladinci iz Ušća i drugih mesta. To je bila kompletna 6. baljevačka četa Kopaoničkog odreda. Borci su kamionom putovali do Ušćai dalje. Predvodio ih je Milutin Vujović, komesar čete. Rudari su, u Užicu, pored ostalog, učestvovali u odbrani centra slobodne teritorije Užičke republike od četnika i pomogli u razbijanju četnika u jednoj od najtežih borbi na brdu Trešnjici, udaljenom svega nekoliko kilometara od Užica.

Na blokadu Kraljeva upućena je kompletna Rudarska četa, sastavljena od rudara iz Trepče. Tamo je Rudarska četa bila jedna od najzaoaženijih jedinica po svojim dejstvima.

Šesta baljevačka četa sa grupom Kraljevčana, otputovala je vozom iz Smaile, preko Čačka, u Užice. Ovde je stigla prvog novembra i dobila oružje i odmah otišla na položaje na brdu Trešnjici u cilju odbrane Užica od četnika. U okršaju na Trešnjici četa se tukla žestoko i uspešno, zajedno sa Dragačevskim partizanskim bataljhonom, a sutradan, posle razbijanja četnika, 3. novembra, borila se za oslobođenje Požege, da bi uskoro opet učestvovala u odbrani Užica od napada velike četničke grupacije kojom je komandovao četnički kapetn Dragoslav Račić.

U to vreme počeli su sukobi sa četnicima u Ibarskoj dolini. Najpre sa četnicima pod komandom bivšeg podoficira Mašana Đurovića, a uskoro i protiv četnika Draže Mihailovića. Četnici su najpre napali rudnik Baljevac, a onda su upali u Rašku i isterali iz grada tamošnju malu posadu i zarobili oko 20 pripadnika NOP, neđu kojima su i jednog zaklali. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da pregovorima reši sporove Kopaonički odred je napao Đurovićeve, odn. Pećančeve četnike u Raškoj, prodro u grad, ali Mašanu dolaze u pomoć četnici Radomira Cvetića sa Golije. Nadmoćni u ljudstvu i naoružanju četnici uspevaju da potisnu partizane. U toj borbi pored drugih poginulih, pao je komandir baljevačkih rudara Dušan Jemuović, a teško je ranjen i komandant Kopaoničkog odreda Predrag Vilimonović. U neravnopravnim borbama, čete Kopaoničkog odreda povlače se prema Ušćum zatim prema Roćevićima, nedaleko od Kraljeva.

I izveštaju koji je napisao komesar Kopaoničkog odreda Dušan Tomović štabu Čačanskog odreda stoji i ovo:

»Okršaj je bio prilično krvava i svršio se delimično neuspehom. Žrtava je bilo i sa jedne i sa druge strane: 13 naših i 19 njihovih. Usled pojačanja i koncentrisanja četničkih snaga i preimućstva u automatskom oružju, koga su dan ranije dobavili od Nemaca, mi smo se morali povući iz Raške, a kasnije iiz baljevaca.«

U sreskom načelstvu u Raškoj Mašan Đurović je istakao dve zastave: nemačku i četničku. Na četničkoj je pisalo: »Živeo kralj«.

Uskoro, počela je završnica nemačke tzv, prve ofanzive na slobodnu teritoriju Užičke republike. Tada počinju i snažni napadi ojačanih nemačkih snaga iz Kraljeva prema Čačku i prema Raškoj, odnosno Novom Pazaru. Kopaonički odred sa Kraljevačkim odredom sukobljava se sa Nemcima i sa četnicima, trpi gubitke i povlači se prema Čačku i preko Dragačeva. U tom povlačenju dolazi so kriza, ozbiljnih i teških, kao i kod više drugih jedinica.

U vreme odstupanja prema Roćevićima, kada su nastale velike teškoće u snabdevanju, delegacija Kopaoničkog odrda i Kraljevačkog odreda išla je u Komandu mesta u Čačku, pa odatle u Vrhovni štab. U Užicu ih je primio drug Tito. Pored ostalog, Tito ih je pitao o tome da daju jednu svoju četu u sastav proleterske jedinice. Na kraju, svakom odredu odredio je da iz banke podigne po 100.000 dinara.

U to vreme, u vreme povlačenja glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, iza tih snaga u većini krajeva zapadne Srbije, pa i u Ibarskoj dolini, ostao je pravi pakao.

»Pijani četnici, u želji da se dodvore okupatoru, priređivali su prave Vartolomejske noći. Ima slučajeva u dragačevskom, moravičkom i kopaoničkom i drugim srezovima kada su za jednu noć klali po 60 seljaka, seljaka koji su, navodno, bili prijatelji partizana, Kažem navodno, jer među zaklanima je bilo i takvih koji nikakve, ali baš nikakve veze nisu imali sa partizanima...« – zapiso je Tomović.

6. ibarska četa iz Užica je upućena na Zlatibor. Tamo je jednim delom obezbeđivala ranjenike. Držala je i čuvala objekte u Čajetini do trenutka kad su Nemci, posle zauzimanja Užica, prodrli na Zlatibor. U tom teškom vremenu jedni su pratili ranjenike prema Uvcu i Novoj Varoši, drugi se tuli s Nemcima, treći povlačili. Među ranjenicima koji u bili smešteni u selu Kremnima nalazio se i teški ranjenijj, komandant odrda Prdrag Vilimonović. Nemci su ih zarobili i vratili u Krčagovo, kraj Užica, u bolnicu. Po savetu bolničarki, ranjenici su kazivali lažna imena, Tako je učinio i Vilimonović. Međutim, četnički lešinari su ga i ovde, čak i pod tuđim imenom otkrili. U bolnicu u Krčagovu jednog dana došla je grupa četnika koju je predvodio bivši žandarmerijski kapetan Rajko Kresojević iz Rvata. Kresojević je zavirivao u bolesnike, tražio »poznate«. Tako je prepoznao Vilimonovića, izvikao se na ovoga, govoreći mu »da se kao narodni učitelj bori protiv svoje braće – Srba«. Sam je na tabli prebrisao Vlimonovićevo lažno ime i upisao pravo i dodao »komandant odreda«. Uskoro je Vilimonovićem sproveden u Beograd, pa streljan u logoru na Banjici.

U povlačenju delova Kopaoničkog i Kraljevačkog odreda vencem Jelice, u selu Rajcu, napali su ih četnici. Rajko Šotra, rukovodilac agiropa Kopaoničkog odreda, popeo se prvo na drvo u cilju izviđanja četnika. Četnički metak pogodio ga je u grudi, a Šotra je pao Nosili su ga jedno vreme, pa ostavili u Rajcu kod seljaka Sretena Beševića. Ovaj seljak je uz pomoć meštana odveo Šotru preko Slatinske Banje u Beograd, gde je operisan i izlečen. Kasnije je stupio u Kosmajski partizanski oded, odavde otišao u Bosnu, gde je u jednoj borbi poginuo.

Rudarska četa se sa Kraljeva, posle niza peripetija, povukla preko obronka Zlatibora, i u borbi s četnicima Božidara Ćosovića Javorskog, uspela da se probije prema Novoj Varoši, kao i glavnina 6. ibarske čete.

U danima povlačenja, pored sporadičnih borbi s nadmoćnim neprijateljem, delovi grupe Kopaoničkog odreda pravili su i prave podvige. Dok se većina jedinica povlačila i osipala u teškim danima, Boža Žarković, borac, Žarko Vuković sa vodom vojnika, zapalili su jednu lokomotivu koju je imala ibarska železnica. Za inat neprijatelju – da mu ne ostave ništa što može da koristi u borbi protiv partizana i naroda.

Dragoslav Bogavac, sekretar OK KPJ za Kraljevo, vraćao je pojedince u pozadinu, na okupiranu teritoriju, na politički rad. Slao je Ratka Dražovića na njegov teren. Dražović nije pristao. Bogovac i Miro Dragišić, komesar Kralljevačkog odreda, poslali su Rajka Vujanca, člana Sreskog komiteta SKOJ-a za Kraljevo – da se vrati u dolinu Ibra za politički rad. Vujanac se opirao, nije želeo da se vrati u osinjak, ali je otišao, poslušao partijsku direktivu.

Čete su se osipale,neke su se rasformirale. Druge su pokušavale da se probiju na zapad, prema Sandžaku, ali je sve išlo toporo, s mnogo razočarenja. Grupa boraca koju su predvodili komesar Dušan Tomović i zamenik komandanta Steva Trifunovića probijala se preko Dragačeva, preko sela Dupca do Mlanče pod Golijom. Komesar odreda se teško razboleo, pa je privremeno smešten kod jednog seljaka u selu Koritniku.

Razboleli su se i Ratko Dražović i Brana Ćurčić. Nisu mogli dalje, Sve su ih uskoro iznenadili i zarobili Cvetićevi četnici, Branu i Tomovića su odmag predali četnicima Mašana Đurovića u Raškoj.

Mašan Đurović je 15. decembra obaveštavao svofa gazdu Kostu Pećanca:

»Ibarska dolina je poslednjim borbama potpuno očišćena od komunističkih bandi od Raške do Kraljeva. Poslednja borba bila je u Rudnu gde je 19 partizana zarobljeno među kojima i njihov politički komesar Dušan Tomović. Prva grupa od 28 zarobljenih partizana sprovedena u Niš. Neprestano ih hvatamo, ili pojedince ili u manjim grupama i još ih ima mnogo zatvorenih. Kada ih prikupimo veći broj onda ćemo ih sprovesti za Niš.»

Zarobljene partizane iz Raške sprovodili su u Niš kao prave razbojnike: vezane lancima, sa rukama na leđima. Po ciči zimi, na otvorenom kamionu, lanci se usceaju u meso.

Od rejona Štavalja, gde su partizane presretali četnici popa Selimira Popovića, bilo je sve teže. Sveta Tridfunović se odlučio da se vrati u Ibarsku dolinu. Posle oštre rasprave, Miro Dragišić i Milan Simović odobrili su Sveti da se vrati u Ibarsku dolinu i tamo nastavi borbu. S njima prema selu Brusniku pošlo je još 10 boraca.

Kopaonička četa otišla je sa Kraljevčanima put Sandžaka.

Bili su to teški trenuci. Ljudi su bili na neviđenim mukama: Kako se odlučiti, gde naći izlaz. Vraćali su se u svoj kraj da tamo nastave borbu, tamo gde poznaju svako brdo, svaku čuku, svaki kamen. I svakog čoveka. Narod u Ibarskoj dolini nije smeo ostati sam prepušten četnicima i njihovim hirovima.

Jedanaestorica, koju je predvodio Sveta Trifunović, odlazila su u Ibarsku dolinu, u nepoznato. Tamo gde su četnici vodili pravi lov na ljude. Zajedno sa Nemcima.

Ibarski rudari, koje je predvodio Mile Pavičić, zajedno s Kraljevčanima, svrstani su u Ibarski bataljon, probijali su se prema Novoj Varoši, po ciči zimi, velikom mrazu, po planinskim bespućima i snegovima.

»Posle svanaest dana marševa i borbi s četnicima«, kako je zapisao Milan Simović Zeka, komandant Ibarskog bataljona, u knizi »Prva proleterska«, »stojimo na ulazu u Novu Varoš. Čitava večnost. Sada ćemo ući prvi put u oslobođeni grad. Posle toliko vremena videćemo druge partizane, od kojih nas je ofanziva odvojila... Noć je. Bataljon spava. Dragoslavu i meni to ne polazi za rukom. Tiho komantarišemo najnovije događaje i govorimo o našem bataljonu. Ovo popodne moral boraca je znatno porastao. Tome se posebno veselimo. Odsečeni u ofanzici, bez veze i jasne perspektive o pravcu kretanja, uložili smo dosta truda da održimo moral. Bataljon je izdžao ovaj težak ispit. Ako se malo odmorimo neće biti zadatka koji on ne bi izvršio...«

Uskoro, borci su doživeli veliku radost. Posle toliko nevolja i krizi tokom ofanzive, posle toliko osamljenosti, u Novoj Varoši su videli i svog vrhovnog komandanta druga Tita. U razgovotu on im je otvorio perspektivu, rasterao magle i teške slutnje koje je ofanziva bila nataložila i u doživljajima i u glavama ljudi.

Posle desetak dana, 22. decembra 1941. godine, kopaonički borci i ibarski rudari su u stroju Prve proleterske brigade u Rudom, prve regularne jednice naše vojske. Ušli su u sastav Četvrtog kraljevačkog bataljona Prve proleterske brigade.

Samo u 3. četi bilo je 60 boraca bivšeg Kopaoničkog partizanskog odreda. Zatim u 2. četu su ušli borci 6. ibarske čete, kao i iz drugih četa Kopaoničkog odreda – stali u stroj Kraljevačkog bataljona, odnosno Prve proleterske.

Načelnik štaba Kraljevačkog bataljona Prve proleterske bio je Mile Pavičić, ranije komandir Rudarske četa Kopaoničkog odreda.

Iz Ibarske doline otišle su Rudarska i 6. ibarska četa put Sandžaka, Bosne, Hercegovine... Zajedno sa glavninom snaga kojima je komandovao Vrhovni štab.

U Ibarskoj dolini je ostao narod, ostali su drugi borci i u vrlo teškim uslovima nastavili borvu za slobodu.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Uzicka Republika

Komentar  Valter on Sun Jan 08, 2012 10:16 am

Jedanput je tako prišao poslovođi labaratorije Slavoljubu Mićoviću Zuletu. Majstor je stajao kraj mašine i kontrolisao debljinu i veličinu zrna.

-Majstore, treba mi malo municije za pištolj...

-Odmah će mo to napraviti, druže komandante!

Nešto kasnije, kada je Tito već izašao iz tunela, pokraj Zuletove mašine je naišao Sreten Penzić. On je kao i obično, pogledao šta se radi i zastao iznenađen. Planuo je na Zuleta:

-Ko ti je naredio da to radiš?

-Stari, druže Penziću...

-Lažeš, matori!

-Što bih te lagao? Za njega lično. Za parabelum.

I na kraju Zule slaga, verujući da će biti ubedljiviji:

-Kaže drug Tito da nema ni pola okvira municije. Pokazao mi je, bogami...

Narudžkine su dolazile svakog časa. Sa svih strana: iz Šumadije, Čačka, sa Bukova, iz Ivanjice, sa Romanije. Noću se pred fabrikom često zausavljala čitava kolona kamiona i kola. Brzo bi bili natovareni sanduci puni metaka, bombi. I tako svakog dana. Front je bio veliki. Mnogo je partizanskih odreda, bataljona i četa vodilo svakodnevne i teške okršaje s neprijateljem. Sve je trebalo »hraniti« municijom. Radnici su radili neumorno. Nije bilo potrebno podsticati ih na rad. Bili su to sve prekaljeni metalci. S oskudnim sirovinama i alatom s upola manje mašina, često i oštećenih od bombardovanja, izrađivali su bolje i više nego pre rata, pod normalnim uslovima, u pravoj fabrici i sa svim udobnostima. Pre rata se proizvodilo 180 pušala dnevno, a u danima Užiče republike po 450, municije čak i do 25.000 metaka.

Jednom, pred veče, u fabriku je došao drug Tito. Išao je brže nego obično. Radnici su fga već dobro poznavali. I sada, po njegovom hodu i izrauzu lica, videli su da je naka važna stvar u pitanju.

-Drugovi, za borce na Bukovima treba nam do ujutru pedeset hiljada metaka! Imate li rezervi?

-Sve je otišlo, druže komandante! – odgovorili su Smiljanić i Penzić. – Ima svega oko hiljadu metaka.

-Recite drugovima da vas sve molim da do sutra napravite šro možete više za borce pred Valjevom...

-Napravićemo, druže komandante! – odgovorio je komesar fabrike.

Skupile su se sve tri smene. Niko nije išao na odmor ni na spavanje. Mnogi nisu ni večerali. Za svakom mašinom bilo je više radnika. I ujutru, još pre svanuća, kada je trebalo poslati municiju, javljeno je Vrhovnom štabu: »Pedeset hiljada metaka poslato je Bukovima...«

Taj uspeh je bio radnicima najdraži. Ko bi ranije mogao pomisliti da se i to može postići! Ali – svi su zapeli, znojili se dvadeset i četiri časa bez odmora, obroka i sna, stalno za mašinama. I radnici i radnice. I zdatak je bio izvršen.

Dani su prolazili u radu, svakodnevnim naporima. Često, gotovo svakog dana stizala su razna oružja na popravku. Sve je to bilo, manje ili više, staro i često se kvarilo. Bilo je puškomitraljeza, mitraljeza i topova s valjevskog i kraljevačkog fronta. Mada nisu bili stručnjaci za mnoge poslove te vrste, radnici su ipak brzo pronalazili kvarove i osposobljavali oruđa. Bilo je pravih podviga. Verovatno je najzanimljivija priča o čahurama topa koji je dejstvovao na Višegradu...

... U Muzeju narodnog ustanka u Titovom Užicu čuva se ta neobična topovska čahura. Njena sudbina vezana za nesvakidašnju istoriju jednog protivtenkovskog topa sa Višegrada, koji su partizani opsedali. Municije za top bilo je malo – svega osam granata. Druge se nisu mogle naći. Moralo se ratovati onim što se imalo. Partizani nisu dopustili da nešto propadne. I čim bi top upotrebio makar jednu granatu, prazna čahura bi putovala u fabriku oružja, u Užice. Radnici oružane imali su dosta granata od drugih oruđa. Na ovu člahuru svaki put su montirali kapislu i zrno granate topa »pito«. Čim bi to bilo urađeno, nova je granata vraćena na front. I tako neprekidno. S fronta u fabriku, iz fabrike na front. Ko zna koliko je puta čahura prešla ovu maršrutu i koliko je zrna izbacila! I top nikad nije ostao bez municije!

Jedan protivavionski mitraljez većeg kalibra popravljen je u fabrici za vreme četničkog napada na Užice. Mitraljez je montiran na kamion i poslat na položaj. Zbog njegove jačine partizani su ga zvali »topče«.

Duga je lista proizvoda koje su izrađivali požrtvovani radnici fabrike oružja. Za miniranje puteva i objekata partizani nisu imali nikakvih sredstava. Sekli su vodovodne cevi na manje ili veće konmade i punili ih eksplozivom iz avionskih bombi. Takvim minama zaprečavali su puteve i prilaze objektima, naročito pri odbrani Užica od četnika. Radnici su sami konstruisali tromblon za pušku »partizanku«. Posle kratkog vremena svaka partizanska četa imala je po pušku – dve za izbacivanje tromblonskih bombi. Za borbu protiv tenkova pripemale su se obično boce pune benzinom i zatvarane »pampurnim zatvaračem«, kroz koji je bio provučen fitilj. Užička omladina je izvela nekoliko vrlo uspešnih dobrovoljnih akcija za skupljanje boca i njihovo punjenje.

Nastali su mučni dani. Draža je zabio nož u leđa partizanima. A tek nedavno je iz fabrike, iz ruku ovih radnika, 24.000 metaka i 500 pušaka bilo poslato na Ravnu goru! Sve je to bilo namenjeno borbi protiv Nemaca. Sada su četnici i stim oružijem pošli na Užice. U gradu je bilo savim malo vojske. Skoro sve je otišlo na Valjevo, Loznicu, Višegrad, Belo Brdo.

Četnici su nadirali. Vrhovni štab i štab Užičkog odreda prikupili su poslednje rezerve u gradu. I u fabrici je data uzbuna. Sve je s oružjem izašlo pred tunel. I drugarice. I cela fabrika je bila u stroju.

-Rad prestaje, drugovi! – fovorio je Sreten Penzić. – Mi idemo na položaj da pomognemo našim drugovima i najurimo četnike. Na radu će ostati samo Zule sa drugaricama. Ništa se ne sme izrađivati sem municije...

Došlo je 22. novembra – tragični dan za partizansku fabriku i za Užice. Jutro je prošlo kao i svako drugo. Negde popodne drug Tito je svratio u fabriku, pogledao kako teku radovi i vratio se u svoju kancelariu. Kako je dan bio oblačan, to su i ljudi živahnuli – neće nadletati avioni! Bilo ih je više na poslovima pred tunelima. Radnici druge smene su već čekali da uđu na posao.

-Zule! – zvao je Manojlo Smiljanić. – Pronađi mi nekoliko šrafova da učvrstim mašinu za mlevenje baruta.

-Ne ide mi se! Kada se mašina mnogo stegne – barut se pali. Bolje je ovako. Jeste da je sporije, ali i sigurnije.

-Idi, Zule, biće bolje!

I Zule je izašao iz tunela. U zgradi banke je pronašao šrafove i poneo ih nazad. Prolazeći pored srednje zgrade čuo je kako ga zovu:

-Zule, Zule!

Majstor se okrenuo. I opet čuo:

-Dođi da ti isplatimo zaostatke – zvao je Sreten Penzić.

Zule se vratio, ušao u kancelariju. A Sreten i još nekolicina radnika prsnuli su u smeh. Bila je to šala, naravno. Kada je majstor shvatio da su ga drugovi natociljali, smejao se i požurio natrag. I baš kada je bio pred zgradom, silna eksplozija i jak talas vazduh oboriše ga. Kako je do eksplozije došlo – pouzdano se ne zna. Najverovatnije je da je nepoznati špijun uneo kroz civilni tunel minu usporednog dejstva i postavio je u poprečni prolaz pun municije. I sve se to zapalilo i eksplodiralo! I bombe, i municija, i rezerve baruta. Sav eksploziv. Na sve strane je grmelo i sevalo. Ljudska tela i njihovi otkinuti delovi leteli su po pedeset i više metara i padali na obližnje zgrade. Plamen je obuhvatio sve što mu je bilo na domaku. Ošamućen, Zule se digao iz kanala u koji je bio srušen i pojurio ulicom prema stanici misleći da je bombardovanje.

-Nisu avioni, Zule, – vikale su žene s prozora zgrade. – U trezorima gori!..

Mijo Savić je baš bio stupio na posao. Tek je prišao svojoj frezerici, povratio se do kontrolne mašine da pogleda kakve čahure izlaze. Tu se našao u trenutku eksplozije i od silnog pritiska bio izbačen iz tunela na gomilu cigala – sav ispečen po licu. Jedan kurir iz Obrenovca doživeo je još neobičniju sudbinu. Udar vazduha izbacio ga je na obližnu kuću. Zgrada Vrhovnog štaba je bila obavijena plamenom i dimom. Plamen je zahvatio i unutrašnjost zgrade. Titova kancelarija je bila na spratu. Radnici su odmah dobacili Titu uže da se spusti kroz prostoe. On je bio priseban i sačekao nekoliko minuta dok je oluja prošla, pa se onda stepenicama, kroz plamen i dim, spustio pred zgradu.

U tunelima je i dalje stalno sevalo. Na otvore je sukljao plamen, povremeno su izletala i parčad granata, puščana zrnad. A u dubini tunela je kuvalo. Brdo, celo Dovarje nad tunelima je podrhtavalo. Po gradu su jurile sanitetske ekipe. Skupljale su ranjenike, povređene opečene i odvozili ih u Krčagovo i Sevojno. Brzo je stigla i četa vatrodasaca sa šmrkovima. Činilo se sve da se spasu preživeli drugovi koji su ostali unutra. Voda iz gumenih creva šištala je u otvore tunela, ali se vatra nije gasila. Trajalo je to nekoliko časova. Već se i noć počela spuštati, i kao da ništa noje pomogao. Plamen je i dalje skupljao. Unutra su se čule, istina sve ređe i ređe, potmule eksplozije.

U Vrhovnom štabu sazvan je hitan sastanak. Tito je bio skupio i sve stručnjake – inžinjere, objasnio im šta je sve učinjeno da se požar ugasi i spasu drugovi, pa pošto nije bilo uspeha, pitao ih je za savet. Ljudi su se dizali i govorili, spremni su da učine sve, ali često nisu ni sami bili uvereni u svoje reči. Najzad su se svi složili da treba pokušati gašenje džakovima peska, da se u tunele juriša gvozdenim štitovima.

»...Ja sam svakodnevno posjećivao tu fabriku, i toga dana, kada se desila eksplozija, poslije smjene u dva sata, bio sam prisutan kada je odlazilla prva smjena unutra. Tada se postavilo pitanje kako spasavati ljude. Eksplozije su neprekidno trajale u tunelima i u toku noći trebalo je donijeti odluku da se zatvore tuneli, da ne bi došlo do eksplozije 10.000 trambonskih bombi.

U toku čitavog rata bilo je teškim momenata, a naročito u IV i V ofanzivi – ja ne bih pominjao druge jer su ipak bili lakši – kada je bilo vrlo teško izdati jedno naređenje od koga su zavisili životi hiljade i hiljade ljudi. Čini mi se da mi nikad nije bilo tako teško donijeti odluku kao tada, kada se postavilo pitanje da li držati tunele otvorene ili ih zatvoriti da ne bi došlo do veće katastrofe. Bili smo izdali naređenje da se juriša u tunele s gvozdenim štitovima, ali je sve bilo bez uspjeha. I tek onda, oko 11 časova o 30 minuta, kada sam bio siguran da više niko nije živa, naredio sam da se zatvore tuneli. To je za mene bio najteži momenat...«

Među prvima koji su prodrli u tunel u kojem je bila fabrika nalazili su se Aleksandar Ranković i Slobodan Penzić Krcun. Tamo je vladala pustoš. Bila je to prava ljudska kasapnica. Više od jedne smene radnika, prekaljenih metalaca – muškaraca i žena, našlo je smrt. Oni koji su preživeli eksplozije povlačili su se u dubine desnog tunela, jer se pored poprečnog nije moglo nazad. Da bi se zaštitili od gušenja dimom i otrovnim gasovima, radnici su stavljali maramice na usta. I u takvom položaju disali. Tako je podlegao i komesar fabrike Manojlo Smiljanić. Prema njemu se bila okrenula i grupa radnika i tako se ukočila. Kao da je slušala komesarove reči! Druge grupe bile su po uglovima tunela. Mnogi su nađeni sa stisnutom pesnicom. Umrali su s partizanskim pozdravom. Toga nesrećnog dana poginulo je 111 ljudi, žena i dece: 49 radnika – puškara i 62 građanina.

Sutredan su žrtve eksplozije sahranjene. Bila je to najtužnija povorka koju je Užice ikada videlo. Dan tmuran. Nebo se kao teška, siva ponjava nadnelo između Zabučja, Tatinca i Terazija, a iz mkega je bez prekida padala sitna kiša. Kao da se ceo grad umivao kišom i suzama ljudi. Sve živo u Užicu slilo se u pogrebnu povorku. U mrtvačkim sanducima odlazili su na partizansko groblje; Mitar Pavlović, Miloš Lazović, Manojlo Smiljanić, Rajka Kovačević, Nenad Bošković, Milisav Antonijević, Lenka Cvetić, Kaja Vuletić i drugi metalci, građani, žene, maldići i devojke...

Ali partizanska fabrika se nije predavala. Istina, gotovo sve je bilo propalo. Mašine oštećene, drvenarija izgorela, alat iskvaren i, što je najteže i najvažnije, – izginuli radnici. Pa opet, preživeli su se dali na posao. Obnovili su drvenariju, pod – i rad je, u nešto smanjenom obimu, nastavljen. Ranjeni, opečeni radnici, oporavljali su se i lečili...

Mijo Savić, kome je izgorelo i lice i ruke, onoga časa se jedva digao sa gomile cigala i, gušeći se od barutnog dima, pojurio prema bolnici. S ostalim ranjenicima kamionom je prevezen u bolnicu u Sevojnu. Tamo su mu najpre očistil lice od opekotina.

-Dajte mi ogledalo! – obratio se lekarki.

-Nemoj, druže!Ima vremena...

-Uh, kakav sam! Ličim na oderanog jarca.

Doktorka ga je zagrlila:

-Drugi kukaju, a ti se šališ...

-Hoćemo li sad čistiti ruke? – pitao je Mijo.

-Suta. Boleče te mnogo!...

-Danas, danas! Samo ti, drugarice, skidaj kožu. I, ako ima, kocku šećera bih da pojednem...

Mijo je već posle nekoliko dana s drugovima evakuisao mašine fabrike oružja vozom do Kremna. Tu je jedva umakao nemačkim tenkovima.

Nekoliko dana posle ove neprijateljske diverzije Tito je** u telegramu »ZA DJEDU«, tj. za Izvršni kominet Komunističke internacionale, izveštavao Moskvu:

»... Ovi zlikovci su prije 4 dana prouzrokovali strašnu katastrofu. Oni su podmetnuli paklenu mašinu u tunelu (trezori Narodne banke u Užicu), gde je naša fabrika municije. Došlo je do užasne eksplozije i ubijeno preko stotinu radnika i građana, koji su se nalazili sklonjeni u sporednom tunelu. Pri tome je gotovo odletio i moj štab u zrak, jer se zgrada nalazi ispred tunela na 5 metara. Nas nekoliko je ostalo čitavih, ali je oko 15 naših kurira i stražara strahovito ispečeno i sada su u bolnici...«

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu