SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» HRVATSKA
Today at 1:06 pm by Valter

» ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
Yesterday at 5:22 pm by Slaven

» KLOPKA OKO SRBIJE
Yesterday at 10:07 am by Valter

» KRITIKA KAPITALIZMA
Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

» U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

» TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

» VIJESTI BiH
Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

» DANAŠNJA OMLADINA
Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

1941-1945

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

ISPISNICA

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:33 pm

ISPISNICI



Gomile četnika bile su pritisle Užice. Pojavile su se već i iznad samog Sarića osoja. Središte Užičke republike bilo je u opasnosti. Iz grada su upućene rezerve, poslednja odbrana. Među njima i četa železničara, omladnici...



-Kuda su zapucao, mali? – upita Svetozar Milošević, borac Železničarke čete, mladića ispred sebe.



-S tobom, čile. I ispred tebe, ako hoćeš – odgovori besprizoni

petnaestogodišnji dečak Nikola Batković Muki, skoro četiri puta mlađi od Svetozara.



-Dobro, dobro. Vidim da si ispred mene. Nego, kuda si pošao?



-Na Sarića osoje.



-Pa, mi sedimo na Sarića osoju!



-Znam i ja za toliko. Idem na Trešnjicu.



-Daj tu pušku ovamo, pa idi kući. Šta hoćeš ti na Trešnjicu, balavče?



-Idem, čile, da berem kruške. Jesen je, vidiš i sam.



-Čuješ li, mali, šta ti govorim: daj tu pušku ovamo!



-Pazi, majku mu!



-Čuješ, mali!? Ozbiljno ti kažem – daj pušku, pa marš kući!



-Ne sviraj, čile, molim te.



-Eto ga sad! A znaš li ti da je na Trešnjici ceo dan i noć borba s četnicima. Poginućeš kao kruška s grane!



-E, to, vidiš, nisam znao. A ja pošao da berem kruške, kazao sam ti...



-Oca ti mangupskog! Šta sve znaš?



-Dosta, čile! Zaveži. Zar ne vidiš da se primičemo frontu? Čuješ li kako pucaju?



-Neka neka. A, bogati, čiji si ti?



-To ni ja tebe nisam pitao!



-Ajde, ajde. A znaš li da rukuješ puškom?



-Jok!



-O ljudi! – planu Svetozar. – Ovakvog mangupa nisam video. I on da mi ratuje! Povedu decu u borbu – da se čovek prenerazi. Još ti ne da ni progovoriti... Znaš li ti, đavole, da je ovo meni četvrti rat? Je li, mangupe, ha?



-Meni je, čile, tek prvi... Nego šta ti je to u džepu?



Muki se naljuti gledajući u flašicu koja je virila iz džepa Svetozarevog.



-Rakija! – reče mirno svetozar.



-Vidim, vidim. Staklena municija...



-Ovo je rat, mangupe jedan! I ne mešaj se u tuđa posla. Nuči najpre da pucaš.



-Neće biti, čile, samo rat. Ovo je naša NOB!...



-Ajde, balavče, zaveži. Ti ćeš me učiti šta je rat.



-Polako, polako, čile! Ne vređaj partizane!



-I ti si mi neki partizan: čudna mi čuda – veća puška od vojnika...



-Pa, neka je i veća. Ali videćemo se gore, na Trešnjici.



Već toga dana njih dvojica su bili zajedno u streljačkom stroju na Trešnjici. Muki pored Svetozara.



-Sagni glavu, čile! Odneće ti šajkaču. Vidiš li koliki si?



-Ćuti i ne brini se za mene. Samo gledaj šta ja radim, pa se uči. Nemoj se udaljavati... Ovamo, mali. Idemo na desnu stranu.... Požuri... Sagni se...



-Čile, lezi!



-Šta si se već uplašio? Trči do onog džbuna... Okreni se gore. Umeš li napuniti pušku?... Pazi kad pucaš, pritegni pušku. Malo ćemo se ukopati...



-Nisam lud! Samo se mrtvi ukopavaju.



-Opet on! Ne larmaj kad govorim. Podmetni ovaj kamen ispod glave...



-Šta će mi kamen?



-Uzmi, kad govorim. Lezi!



-Uh, ala biju, majku im! Oćemo li i mi pucati?



-Polako. Čuo si da se ne puca bez komande.



-Bre, čile, samo melješ – kaže mu Muki.



-Kao da se plašiš, mali? – upita Svetozar.



-Plašim se – prvi put priznade Muki.



-Ne boj se. Ja sam s tobom. – reče Svetozar i namesti šajkaču.



-Pazi, čile, da ti ne zakuju šajkaču za glavu – opet će Muki.



-Joj, mangupe, mangupe.



-More, čile, ne vređaj partizana.



Svetozar izvadi polić.



-Vreme je da se čika Svele malo potkrepi. Ajde, bože pomozi!



I prekrsti se.



-Pa, pobogu čile, partizani ne veruju u boga!



-Ja verujem!



-Ne možeš biti partizan ako veruješ u boga. Ili, onda idi u četnike.



-A, sa kim se ja ovo bijem, đavole rogati, nego sa četnicima? Šta prtljaš? Nego, zdrav si!



-Bogami, čile, partizani ne piju.



-E, vala, Svetozar je pio još u balkanskom ratu, pa ostao živ.



-Čile, lezi!



-Šta vičeš? Zamalo ne prosuh rakiju. Ajde, povuci malo i ti, šta se praviš čistunac?



-Živeli, čile! – povika Muki iznenada.



I čuknu bocu o kundak. Ona se rasprsnu u komade. Rakija se začas prosu.



-Izvini, čile. Slučajno mi udari kundak u polić!...



U to četnici navališe s desnog krila. Začu se komanda:



-Brza paljba!



-Pazi ga, pazi ga, čile! Ččetnik iz sena...



-Ćuti, mangupe! Ne govori.



-Čile, udri.



-Ne brini se za čika Svela, nego lezi. Kud si poleteo?... Ovamo! Zakloni se, pogodiće te...



-Pucaj, čile, a manje pričaj.



-Polako, mali.



Streljački stroj ustade i pođe na juriš. Tek što su krenuli, Svetozar se zhvati za ruku.



-Šta ti bi, čile? Pogodi te?



-Polako, mali. Nije ništa. Ruka! Samo malo...



-Uh, ide mnogo krvi. Ne boj se čile. Zamotaćemo...



-E, mangupe moj, kako bi mi sada valjalo ono malo rakije. A ti mi razbi polić...



Sutradan su partizani već ušli u Požegu. Ranjeni Svetozar se opet našao među borcima. Najednom zapita drugove oko sebe:



-Vala bogu, šta li bi s onim malim? Nisam ga video od juče. Čudo jedno. Tek uzelo pušku, a bije se bolje od mene iako mi je ovo četvrti rat. Jeste, ljudi, časti mi, prosto me sramota pred njim. Neće ni da se zakloni. Pravi mangup, ali volim ga kao moga tođenog Žarka. Kud li se izgubi, mangup jedan? I grešio sam juče, stalno gunđam i psujem dete...



Za vreme mitinga u Požegi, dok je Milinko Kušić pozivao Požegine da se pridruže partizanima, neko se gurkao ka Svetozaru. Mukijeva ruka uhvati ga ovalš za rame.



-Pogledaj, čile!



-O, gde si se bio izgubio?



-Evo, došao sam.



-Šta to nosiš?



-Našao sam onu tvoju staklenu municiju! Evo, odlična šljivovica. Onaj polić sam ti razbio na Trešnjici, a sada vraćam duplo.



-Video sam da imam posla s mangupom....



-Ranjen si, čile. Voliš rakiju. I vraćam ti ceo litar. I zfrav si mi, čile!



-Takvog te volim! I od boga ti zdravlje, mangupe! Nisam ni znao da ću u ovom ratu naći takvog »ispisnika«!...



To reče Svetozar i prihvati flašu koju mu dodade Muki, prinese je ustima i grlić zaklokota nekoliko puta.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

BRANITI TRESNJICU

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:34 pm

BRANITI TREŠNJICU
DO POSLEDNJEG ČOVEKA...


Krajem oktobra u Užicu i drugim slobodnim gradovima i mestima bilo je malo partizanskih jedinica. Sve su bile na frontu. Četnici su, naprotiv, mnoge svoje odrede držali u pozadini. Malo ih je bilo na frontu. Noću, krijući od partizana, izvlačili su svoje snage s položaja. Njihov je cilj bio – Užice. Skupili su veliku »vojsku« i sa svih strana pošli na grad: iz Požege, od Karana prema Tatincu, preko Tvrdića, Gorjana, Sevojna i Krčagova, od Čajetine i sa zlatibora, od Bajine Bašte...

U Užicu je bio samo Dragačevski bataljon Čačanskog odreda i Radnički bataljon po radionicama. Četnički plan je nekoliko dana brižljivo pripreman. Kapetan Ignjatović (četnički komandant Požege) išao je čak na Ravnu goru da bi s Dražom ugovorio sve pojedinosti napada. Okupio je najviše žandara i zločinaca. Pre polaska, četnicima su u Požegi držali govore oficiri Glišić i Ignjatović. Ipak, otvoreno nisu smeli reći kuda ih vode. Nisu imali poverenja u ljude kojima komanduju. Seljacima koje su uz put silom poterali rekli su da idu u Užice – na paradu! Seljačkoj pronicljivosti to nije bilo dosta, jer u Užice se ide drumom, a ne brdima kuda su ih četnici gonili. Onda su četnici manjali taktiku. Jednima su govorili da idu na ustaše kod Višegrada, onima pak koje su od Čajetine vodili na Užice objašnjavali su da žure na front kod Kraljeva, a onima iz Bioske i Bajine Bašte – na Valjevo!

Tih dana Užice se danonoćno spremalo na odbranu. Računalo se i na to da četnici mogu prodreti u grad – imali su mnogo snaga. Zato su pred svim važnijim zgradama, štabovima i ustanovama bile pojačane i dograđene barikade od kamena, peska i drveta, koje su, u svome strahu od partizana još Nemci izgradili. Sve što je moglo nositi pušku naoružalo se. Niko se nije odvajao od oružja. Mnogi su obavljali razne poslove, ali su svakog časa bili spremni da ih ostave i brane svoj grad.

A grad kao da nije spavao. Oko ponoći Aleksandar Ranković je s komandantom mesta Vukolom Dabićem obilazio straže, razne objekte i ustanove kako bi proverio budnost i spremnost za eventualne borbe u samom gradu. Manje jedinice ili njihovi delovi držali su položaje na bajinobaštanskom drumu ispod Kadinjače, prema Čajetini, Bioski, Staparima, Buaru i Sevojnu. Jer grad je bio blokiran sa svih strana.

Kuda četnici nameravaju sa svojim mnogobrojnim snagama koje su okupljali, VŠ je brzo odgonetnuo. Jednoga dana u štab Užičkog odreda utrčala je Mileva Đurđić i predala pismo Sretenu Žujoviću, koji se tamo zatekao. Žujović je brzo pročita pismo i, iznenađen, odmah upitao Želja Đurića:

-Ko je ova drugarica? Može li joj se verovati?

Željo je objasnio da je drugarica terenski radnik. A pismo je bilo dragoceno, jer ga je napisao Andrija Mirković, jedan od užičkih gazda. On je u pismu molio četnike da što pre stignu u Užice i da im on, pored mnogo čega drugog, poklanja milion i po dinara!... Istog dana popodne VŠ je pao u ruke i vrlo poverljiv akt komande mesta u Kremni; u njemu se jedna šuma iznad samog Užica određivala četničkim jedinicama za zborno mesto!

Sukob sa četnicima »visio je u vazduhu«. O tome Radivoje Jovanović Bradonja iznosi:

»Ujutro 30. oktobra došao je kod mene jedan kapetan – solunac, star i sed čovek. Nosio je propisnu oficirsku uniformu s kapetanskim epoletama, ali s petokrakom i trobojnicom na kapi. Čiča mi je pričao da je intendant jednog od čačanskih bataljona, da ima dva sina u partizanima. Došao je da da »deci« (kako je zvao partizane svog bataljona) nabavi malo duvana i drugih stvari. U Požegi su ga četnici skinuli s voza i tukli. Rekao mi je da je baš jednog od njih, koji su ga tukli, video malopre na ulici. Odmah sam naredio jednu patrolu koja je pošla sa čičom da četnika uhapsi. Na saslušanju je ovaj četnik izjavio da je došao da prenese direktivu za napad. Četničke grupe ubačene u grad imale su da dejstvuju kao peta kolona. Tačno je označio datum i čas napada na Užice – sutradan u noć, u tri časa. I borba na Trešnjici odista je počela tačno u to vreme...«

I pre dolaska ovog starog ratnika u partizansku komandu mesta znalo se da četnici spremaju napad, znalo se otprilike i dan kad oni misle da udare na Užice. Tako je i ovaj podatak uzet s najvećom ozbiljnošiću, već i stoga što se primetilo da se toga dana po gradu vrzma dosta besposlenih ljudi u seljačkim odelima. Već kod nekolicine takvih koji su prvi pretresani pronađene su bombe u džepeovima. Bilo je jasno da su ubačeni kao peta kolona. I ubrzo su svi smnjivi pohapšeni.

Iz ovih i drugih podataka bilo je jasno da četnici spremaju tajni napad na partizansko Užice.

Po nalogu VŠ i GŠ za Srbiju, štab Užičkog NOP odreda preuzeo je nekoliko, pre svega političkih, akcija da bi sprečio napad pojedinih četničkih grupa na Užice. Tako su na nekoliko četničkih zborišta upućeni politički radnici sa delovima jedinica: u Rožanstvo, Mačkat i Palisad – Dobrilo Petrović i Milivoje Ječmenica, u Ljubiš i Zbojšticu – Ljubodrag Đurić i Vojko Petrović, u Kremne – Slobodan Sekulić i Vitomir Čvorović, u Strapara – Borisav Jokić, u Biosku – Ljubivoje Pajović. Na improvizovanim zborovima politički radnici su uporno objašnjavali mobilisanim četnicima da ih na partizane, u napadu na Užice, vode užičke gazde. Posle tih govora većina četnika se razišla svojim kućama. Uglavnom, napad na Užice sa svih strana, sem od Požege i Karana, onemogućen je političkim sredstvima.

Kada je četnički napad na Užice već bio neizbežan, munjevitom akcijom razoružana je četnička komanda mesta u Užicu, koja se nalazila u vojnoj zgradi kod crkve, svega oko dve stotine metara udaljena od sedišta VŠ. Postalo je suviše rizično držati naoružanu četničku grupu u Užicu i to na tako osetljivom mestu.

Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda, bio je zauzet borbama kod Valjeva, pa je drug Tito naložio Radivoju Jovanoviću da objedini dejstvo svih partizanskih snaga koje su branile Užice.

Prvog novembra jedna jaka četnička kolona uspela je da prodre do sela Karana. Tu ju je dočeokao Dragačevski bataljon (bez jedne čete), koji je na vreme pohitao iz Užica. Njemu su u pomoć stigle Druga užička i Druga požeška s položaja kod Valjeva. Četnici su bili brzo zaustavljeni i protivnapadom rzbijeni – što zarobljeni, što naterani u bekstvo.

Pošto je njihova desnokrilna kolona za napad na Užice bila razbijena, četnici su odlučili da sa svojom najjačom grupacijom iz Požege prodru preko Trešnjice što pre u grad.

Četnici su brižljivo pripremali napad na Užice. Jedan od požeških četničkih glavešina, kapetan Glišić, o tome je govorio na sudu:

»Pozvao me je Ignjatović s aerodruma u Požegu i pokazao mi plan napada na Užice koji je napravio kapetan Milorad Mitić. Pitam ga da li ima ovlašćenje od Draže Mihajilovića. Mitić je pokazao ovlašćenje. Ali, za svaki slučaj, pošto je pitanje delikatno, odlučeno je da je odem na Ravnu goru i da još jednom razgovaram s Dražom. U rzgovoru Draža je rekao da se napad izvrši, pa ako kasnije partizani budu pravili pitanje, on će reći da su požeški četnici to učinili na svoju ruku...«

Mitić je u to vreme boravio u Užicu i mnoge detalje rasporeda ustanova dobro je znao. Tako se jednoj četničkoj koloni, po Mitićevom predlogu, naređivalo da preko Krčagova i Dovarja upadne u trezore i zgradu VŠ, da se pohapšeno stanovništvo zatvara u zgradu gimnazije. Znao je, čak, i da komandant Jerković stanuje na Carini. Mitić je i sam učestvovao u tom napadu »kao strelac«, kako je 1943. godine sam naveo u svojoj »autobiografiji«. Prva četa Užočog partizanskog odreda, pod komandom Boška Vidakovića, vodila je žestoke borbe na Trešnjici. Drugog novembra četi je stiglo naređenje iz Užica:

»Ostati na Trešnjici i braniti položaje do poslednjeg čoveka...«

Situacija je bila veoma teška: četa je imala oko 90 boraca, a od Požege napadala je grupa od oko 1.000 četnika! Da bi koliko – toliko učvrstila svoj položaj, četa je poslala jednu svoju destinu, koju je predvodio Lune Milovanović, da se ukopa na okuci puta kod Pjevčeve mehane. Uveče 2. novembra na Trešnjicu je stigao vod Rudarske čete Kopaoničkog odreda. Sve do svanuća četa Užičana ostala je na Trešnjici. A kada su je četnici zaobišli s obe strane, putem od Požege i od Pjevčeve mehana, Prva užička se ukopala i počela utvrđivati za kružnu odbranui. Brdo Trešnjica je dominiralo okolinom, pa su partizani odlučili da ne napuštaju položaj. Radivoje Jovanović je stalno tražio pojačanja iz Užica, makar i mala, samo da borci vide da pomoć ipak stiže. Ali VŠ nije raspolagao rezervama. Aleksa Dejović, jedan od tada već istaknutih mladih boraca radnika, jurio je motociklom svakog časa iz Užica na Trešnnjicu i vraćao se s vestima o tome kako se razvija situacija. A položaj je bio više nego kritičan, jer su četnici već stigli na tri kilometra od grada!

Tokom dana četa nije mogla da izdrži pritisak. Već je imala osam poginulih i deset ranjenih boraca. Vod rudara, koji je bio došao u pomoć, imao je velike gubitke. U takvoj situaciji ona se morala spustiti s Trešnjice na Lokvu i put koji od Pjevčeve mehane vodi ja Užicu da bi se tu kružno branila. U najkritičnijem trenutku je došla u vezu s komandantom odreda Jerkovićem i od njega dobila dosta municije, koje je bilo gotovo sasvim ponestalo.

Kasnije je iz Užica upućen još jedan kamion municije. On je stigao na bojište baš u vreme kada su četnici vršili najjači pritisak i uspeli da zbace partizane s Trešnjice. Vozač kamiona koji je dovezao municiju nije ni znao tačno gde su čiji položaji, pa je išao na mesto gde je i ranije istovario municiju. Tako je odjedanput upao među šubare. Nekoliko četnika je udarcima kundaka napravilo kvar na kamionu, pa je vozilo stalo. Tako je municija bila zaplenjena. Četnici su likovali misleći da je sva municija koja je bila upućena partizanima pala u njihove ruke. Međutim, to je bio samo jedan deo. A uz to – četnicima nije pošlo za rukom ni da ovu municiju skinu s kamiona, a već su se morali povlačiti. Situacija se tako munjevito menjala.

U to vreme na Trešnjicu stižu Dragačevski bataljon i deo Radničkog bataljona iz Užica. S Dragačevcima, pod Kapelanovom komandom, bio je i jedan protiv avionski mitraljez većeg kalibra koji je dejstvovao sa kamiona. Još ranije su partizani taj mitraljez od mila prozvali »topče«. Njegovo dejstvo je imalo jak moralni uticaj u toku borbe.

Četvrta užička četa, čiji je komesar bio Milisav Lile Topalović, bila je najpre stigla na Šerelj, da iznad Gorjana zaustavi nadiranje četnika prema Užicu. Četa nije uspela da se održi na Šerelju, pa je dobila naređenje da se povuče na Trešnjicu. U toj noćnoj pometni zalutao je i bio zarobljen sa nikoliko boraca komesar čete Topalović, ali se, zahvaljujući svojoj snalažljivosti, spasao za vreme četničkog odstupanja s Trešnjice.

Dolazak pojačanja, naročito Železničarske čete Radničkog bataljona, na Trešnjicu bio je od velikog značaja. Upravo, železničari su najpre bili iz Užica upućeni u Sevojno, pa pošto su tamo rasterali četničke snage, krenuli su na Trešnjicu. Vodili su ih komesar Božo Radaković i komandir Mihailo Milivojević. Četa je iz Sevojna brzo izbila na lokvu, kod Erića kafane, u vrlo razvučenom streljačkom stroju. Železničari su svi bili u svojim bundama i delovali su kao otresiti i iskusni vojnici. Tada je među četnicima, koji su u to vreme već bili stigli čak pod Čakarevo brdo, nastala pometnja: i od naleta partizana, i od ove nove »crne vojske« koja je nadirala s bokova. Z toj situaciji je pred železničare izbio komandant Jerković i iz sveg glasa vikao:

-Napred, drugovi, pobeda je naša!...

To je bilo u samo svitanje. Glavni deo borbe odigrao se noću. Bio je to ljut i žestok okršaj. Napd partizana bio je neizdrživ. Poginulo je toliko četnika da od njihovih leševa kamioni nisu mogli proći putem od Lokve prema selu Ponikovici u Pjevčevoj mehani. Preko 400 četnika je zarobljeno i sprovedeno u Užice.

Njihovi ostaci su, zahvaćeni panikom, pobegli ka Požegi.

Tako je propao ovaj najopasniji četnički napad na partizansko Užice.

»Navešću vam samo jedan primjer, jedan slučaj koji nikada ne mogu da zaboravim. Iz vremena kada su nas 1941, u Srbiji, četnici napali s leđa, a Nijemci od Valjeva, i kada je protiv nas već mjesec dana tekla borba u njemačkoj i ustaškoj ofanzivi. Mi smo tada već bili napustili opkoljavanje Valjeva i Nijemci, koji su nas potisnuli, približavali su se Užicu. U to vrijeme napao nas je D.M. sa svojim četnicima. Šta sam u toj situaciji mogao da radim? Imao sam kod Užica omladinske čete sa blizu dvije stotine omladinaca i omladinki i riješio sam da ih pošaljem na Trešnjicu, tamo gdje je ona raskrsnica za Užičku Požegu i Užice. Četnici su tu već bili stigli, a imali su nekih osam stotina ljudi. Nevjerovatno, reći ćete, ali dvije stotine omladinaca razbilo je te četnike. U paramparčad su ih razbili u borbi koja je trajala svega nekoliko sati...« - rekao je Tito.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

DRUGO OSLOBOĐENJE POŽEGE

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:36 pm

DRUGO OSLOBOĐENJE POŽEGE

U školi u Zdravčićima, pod svetlom škiljave petrolejke, sedeli su oko stola Bogdan Kapelan, Slobodan Sekulić, Momčilo Smiljanić, Dušan Jerković, Radivoje Jovanović Bradonja i još nekoicina partizanskih komandantata i komandira. Pravili su plan kako da oslobode Požegu. Jer četnici, do nogu potučeni na Trešnjici, nisu se zaustavljali sve do ove varošice. Dok su u toku noći jedinice prikupljene, Kapelan i Bradonja su živo raspravljali kako da najure četnike iz Požege. Kapelan je govorio, ustajao, šetkao i vatreno obrazlagao svaki svoj predlog.

-Kamion sa »topčetom« treba da ide putem i što žešće da dejstvuje. To će imati jako moralno dejstvo...

Bradonja, s beretkom na glavi i jedini s bradom među partizanima, šarao je očima i odobravao Kapelanu...

Tek što se razdanjivalo kada su čete hitale na položaje. Magla se spustila, gusta kao pomrčina. Sa četnicima još nigde dodira. Kada se magla podigla, pred partizanima se ukazao most na Skrapežu. Izgledalo je – ni tamo nema nikoga. Četnici su se, verovatno, posakrivali. Partizanske čete skrenule su s puta levo i desno. I malo docnije nastaju prve čarke. Četnici se javljaju. Tu su, znači. Nisu pobegli. Kapelan je imao pravo kada nije dao svojim komandirima da idu pravo putem u Požegu. Ne valja biti ludo hrabar i neobazriv. Sad treba pričekati dok čete zauzmu zgodnije položaje i dok se spreme.

...Čudna je sudbina ove Požege. Sada u noj gazduju trojica kapetana: Ignjatović, Glišić i Marjanović. To je i najveće mesto na slobodnoj teritoriji koje su skoro mesec dana držali četnici. Dosad je varošica često menjala vlast.

...Sećam se Požege još od 22. septembra. Komandant Užičkog odreda Dušan Jerković rano izjutra beše raširio kartu na ploči betonskog propusta kraj mosta na Đetinji. I davao je četama zadatke da se privuku što bliže Požegi. Mile Neorović ode žurno u Gorobilje da se pobrine za snabdevanje jedinica. Požeška, Ariljska i deo Dragačevske čete su išle u Požegu, a četnici, koje su ovde Nemci doveli, razbežali se. Požega je bila slobodna. Jednoga dana dok smo se odmarali pored same Požege, kraj puta prema Užicu, naiđe Milena Spasojević. Mlada, vesela, nasmejana – pevušila je. Išla je odvažno putem iz Zdravčića. Žustra i temperamentna devojka, učenica učiteljske škole – sad je već bila član Partije. U komandi Požege videh Ljubinka Pantelića. Prekucavao je »Istoriju SKP(b)«. Miletu Milovanovića sreo sam sa zavijenom glavom. Ranjen je? Ne, nosio je poštu, pa se srušio s motocikla. Reče mi da je u komandi čio da su Dragačevci najdisciplinovaniji. Slavko Međedović i Dragoslav Mitrović došli su ovih dana sa svojom četom u požešku kasarnu. Videh ih kako žurno s ostalim uređuju svoje prebivalište. Ko zna za koliko dana?

...I onda kasnije, u oktobru, svega nedelju dana posle napada na Kosjerić, dok smo se tukli s Nemcima na frontu kod Kraljeva, čulo se: četnici s Ravne gore napali Požegu. Partizani nisu hteli da od toga prave krupan događaj. Predlagali su da se i u Požegi formira zajednička komanda kao u Čačku i Užicu. Četnici nisu pristajali. Hteli su da budu sami. Zavladala su trojica kapetana – pod Dražinim skutom. Nastalo je čudno vreme. Požega se pretvorila u busiju, njeni četnici u pljačkaše. Partizani pošalju transport muinicije i oružja ua Kraljevo, Valjevo, Čačak ili Milanovac – četnici zaustave, zaplene ili, koji put, s teškom mukom propuste. Iz Čačka krenu vagoni namirnica i hrane za Užice i pasivne krajeve – požeške siljedžije to sve zaplene, pa na Ravnu goru! Šta sve VŠ nije činio da se izglade nesporazumi. Jedanput je Sreten Žujović s Ješom Popovićem, članom OK KPJ za Užice, išao na pregovore. Na mostu na Skrapežu četnici nisu hteli da ih puste. Najzad, Ješa su zaustavili, a samog Žujovića sproveli s bajonetima na puškama u četničku komandu. Tada je na pijaci nekakav četnik čim je na Žujovićevoj šajkači video petokraku zvezdu, nasrnuo na njega. Četnici su ga ipak odbranili. U ime VŠ Žujović je tražio da njihova komanda postavi zahteve VŠ o hrani ili oružju, pa da se sve to razmotri i da im partizani pomognu koliko mogu. Posle mnogo zapleta i natezanja napravljen je sporazum. Četnici su ostali u Požegi. Partizanima je bio dopušten slobodan prolaz i transport kroz mesto.

Mada su četnici neprekidno terorisali stanovništvo Požege i okolnih sela, narod se nije dao pokolebati. Četnici su imali zatvor ne samo u Požegi nego i u selima Bakonici, Glumču, Zdravčićima. Ali nigde nisu imali većeg uticaja. Na primer, u Godovik i Rečice skoro nisu smeli da privire. Pa i u vreme masovne mobilizacije pri napadu na Užice nisu mogli ni silomk okupiti više od 1.000 naoružanih ljudi. A partizani su odmah posle povlačenja Nemaca iz Požege, bez ikakve mobilizacije imali već oko 2.000 boraca.

Među ovim događajima oko Požege zanimljivo je i ti ako je čitav Dragačevski bataljon prošao kroz nju dok su je četnici držali. Sećam se dobro. Bilo je to 26. oktobra. Bataljon od preko 300 boraca išao je s kraljevačkog fronta preko Guče u Užice. Vodili su ga Bogdan Kapelan i Milojko Ćirjaković. Oni su odlučili da oružje ostave u Virovu kako u Požegi ne bi izazvali nepotrebne teškoće. Bio je to veliki rizik – uvesti ceo bataljon u Požegu, i to baz oružja. Za svaki sličaj, Milojko Ćirjaković, kao ugledni čovek u ovom kraju, telefonom je iz Arilja govorio s kapetanom Glišićem u Požegi. Upravo, Glišić je ranije izjavljivao da bi želeo da se sretne s Ćirjakovićem, pa je ovaj to sada iskoristio. U razgovoru u požeškoj kasarni Glišić je govorio Ćirjakoviću da je partizansko vođstvo krivo za sukube. Ćirjaković je odgovarao da je to mogućno, jer on ne poznaje situaciju, bio je na opsadi Kraljeva, pa će o tome govoriti u Užicu. Glišić je obećao da će dopustiti prolaz Dragačevskom bataljonu kroz Požegu za Užice. Borci su poneli samo bombe, a starešine pištolje. Međutim, četnici im ni tako nisu dali prolaz. Pred Požegom su sve zaustavili.

-Skini pištolj, pa onda prođi – tražili su četnici od Kapelana.

-Neću! – odvrati Kapelan. – Svi drugi mogu položiti oružje, a komandant samo kad pogine! Ako bih vam dao pištolj, značilo bi da nemam vojske. A bataljon je, ovo ga, pred nama...

Čitav sat je ostao Ćirjaković u Požegi. Najzad se vratio. Naše bombe i pištolje četnici su u šatorskim krilima na leđima preneli kroz Požegu. Mi smo uz put pevali kao nikad ranije, pa i kada smu ušli u varošicu. Međutim, četnicima koji su sprovodili bataljon to je dosadilo. Zabranili su pesmu. Mi smo poslušali, ali smo onda počeli da zviždimo arije naših pesama. Nisu nam dali da prođemo glavnim ulicama, nego periferijom. Ali narod se i tamo okuplajo oko nas, mahao na sa vrata i prozora, upućivao nam poljupce. Tako je partizanska požega javno prkosila četnicima. Kapelan ni tada nije moga da odoli svom temperamentu i uzviknuo je:

-Šta možemo kad nas narod voli!

Na stanici su nam četnici vratili bombe i pištolje.

Silan je bio naš kaomandant Kapelan. Omiljen i poznat u ovom kraju, mada je rodom bio Bosanac. Uvek je nosi bosanski koporan, izvezen, ukusno skrojen. Po tome su ga i poznavali i u narodu. Još kada je toga leta nailazio s vojskom kroz sela, narod je izlazio pred njegove partizane. A kada se čulo: »Ide Kapelan« - sve mu je hitalo u susret. Borci Dragačevskog bataljona su već tih dana pevali o njemu vojničke pesme. Jedna os njih je i ona »Dođi sejo, vidi Kapelana...«, u kojoj je brat zvao sestru da izađe pred partizane, da vidi komandanta Kapelana, jer ko zna kada će drugi put za to imati prilike, pošto komandant vodi bataljon na Čačak i Kraljevo... I sve što su Dragačevci učinili u Kraljevu – to je bilo učinjeno pod njegovim rukovodstvom, najviše njegovom zslugom. Samo kad bi se čule Kapelanove reči: »Napred, partizani!«, svaki borac bi se odvajao od zemlje... A šta je sve učinio na Karanu i Trešnjici! Kako je junački odolevao suludim napadima četnika...

A sad, u napadu na Požegu, Kapelan je komandovao sa sedam četa Dragačevaca i Užičana. I nijednog trenutka nije prestajao da priprema svoje čete:

-Broćiću! Puškomitraljez popenji na seno. Opali još koji rafal, nek četnici budu uvereni da je ispravan... Duško, daj mi tri kurira...

Borba je već uveliko krkljala, ali se sporo napredovalo. Četnici su iskopali rovove iza Skrapeža i plotunima brišu iznad same zemlje. Oka ne daju otvoriti. Iz Rasne nastupaju Užičani. Čuju se eksplozije i tamo oko Đetinje. A ipak se napred teško probijamo. Nije to šala – trojica kapetansa brane svoju »prestonicu«. Kapelan je nestrpljiv. I sam ide od strelica do strelica duž fronta. Šalje kurire:

-Vidi zašto je zaostao Pajović!

Kurir se vraća posle destak minuta i javlja da je komadir ranjen. Kapelan šalje i drugog kurira:

-Javi Ratku da brže ide napred. Ne sme se više ležati...

A tamo je kuvalo kao u kotlu. Četa je dejstvovala iz većeg kanala pokraj puta. Ko god je pokušao da prođe napred, bio je ranjen ili je poginuo.

Na levo krilo napada upućene su dve čete – jedna užička i jedna požeška, kojima su komandovali Momčilo Smiljanić i Miladin Popović – da zaobiđu Požegu i iz Glamuča i Bakionice napadnu četnike u varošici. Već je prošlo podne, iz Bakaonice je dopirao samo zvuk klarineta koji je svirao pesmu »Spremte se, spremte četnici...« O baš kada su tamo odjeknuli plotuni, kada je vatra počela oživljavati na svim položajima, iz Požege je krenuo putnički automobil prema Užicu. Kada je prešao preko mosta na Skrapežu, ruka iz njega mahala je belom zastavom. Bio je to Dražin »ambasador« u VŠ kapetan Mitić. Tražio je pregovore.

Sad bi hteli pregovore kad već ulazimo u Požegu, a toliki nam ljudi izginuli! Hteli bi da oni, za svaki slučaj, ostanu tamo. Neće dok smo mi živi. Kad uđemo u Požegu – pregovaraćemo!...

Borba je trajala skoro ceo dan. U jeku okršaja Vlade Radovanović doveo je oko 40 boraca iz Godovika i Rečica i sa njima učestvovao u oslobađanju Požege. Gubici veći nego na Trešnjici. Već je stigao izveštaj da je Kapelan poginuo pred samim Skrapežom. Išao je, onako po avici, slobodno i hrabro, ne zaklanjajući se. Neprijateljski mitraljezac sručio mu je čitav rafal u grudi i stomak. Opasač je bio sav iscepan. Poginuo je i komandir njegove Druge čete Ratko Paretanovič, tek što je prešao reku. Pao je i Miladin Popović, komandir čete i zamenik komandanta Užičkog bataljona. Sve sami komandiri, komandanti. Ranjen je i Sreten Žujović. I sad četnici hoće pregovore!...

Bataljoni i čete partizana kidišu. Padaju ranjenici. Četnički plotoni brišu. Brane su u Požegi očajnički. A partizansko »topče« čije nišandžija bio Mihajilo Tomić, učitelj, stalno rešeta po kasarni i krovovima kuća u kojima su četnici utvrdili svoja automatska oruđa. Obruč oko Požege se steže, sve je uži i čevršći. Pod jakim pritiskom ptpor, najposle, jenjava. Četnici se povlače. I partizani ulaze u varošicu. Malo kasnije iz gomile naroda razležu se povici: »Živeli partizani!«... To su naše čete razbile vrata prepunog zatvora iz kojeg su pokuljali zatvoreni partizani i pozadinski radnici.

Naposletku se Požega oslobodila trojice četničkoh kapetana.

A mi dadosmo žrtve. Pogibe i naš omiljeni Kapelan. Posle borbe Milojica Pantelić i Sredoje donesoše tužne vesti:

-Na Trešnjici je poginuo skojevac Srećko Cvetić, a Mile Dostanić je teško ranjen...

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

ČETA SLOVENACA

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:37 pm

ČETA SLOVENACA

Komadanje Jugoslavije među okupatorima – Nemcima, Talijanima, Mađarima i Bugarima – pogodilo je sve jugoslovenske narode. Nekoga više, nekoga manje. Prvih meseci okupacije verovatno je Slovencima bilo najteže. Mnoge porodice iz Štajerske, Gorenjske i drugih krajeva proterane su sa svoje zemlje, sa svojih ognjišta, u Srbiju. U srpskim gradovima i selima, pa i u užičkom kraju, mnogi Slovenci našli su svoj novi dom. Seljaci, radnici, građani. Omladina Srbije – primali su ih kao svoje. Delili su dobro i zlo.

U ustanku isto tako nije bilo podvajanja. Slovenci su odlazili u partizanske jedinice sa svojim novim susedima, prijateljima. Bilo ih je u svakoj četi Užičkog, Čačanskog, Kraljevačkog i drugih odreda. Tukli su se u svim okršajima: na Kraljevu, Valjevu Gornjem Milanovcu, kao da su u svojoj Sloveniji. Okupator je svuda, i ovde u Srbiji, bio isti – hteo je da uzme sve, da spali imovinu, da ugasi sve živote.

Na sastanku Slovenaca prognanih u Srbiju, sredinom oktobra 1941. godine u Užiccu pokrenuta je akcija da se formira Slovenačka partizanska četa. U svom drugom broju, od 21. oktobra 1941. godine, Borba je donela na slovenačkom jeziku ovaj proglas:

Slovenci, domovina zove

U trenutku kada je pobesneli nemački nacizam svim sredstvima svojeg krvničkog zanata nasrnuo na Sovjetski Savez, slovenački narod je potpuno svestan da je došao odlučujući čas. Slovenci su svesni da je udarac protiv Sovjetskog Saveza udarac u kičmu čitavog Slovenstva. Jedinstveni kao retko kad u svojoj istoriji, Slovenci su se prihvatili oružja i digli se protiv ugnjetavača. Kao drugde po okupiranim zemljama, i u Sloveniji je osnovan NOF. Taj front je u isti mah zahvatio sve narodne slojeve. Bez obzira na političko ubeđenje, u tom frontu sarađuje sada 14 političkih grupa, prožetih samo jednom mišlju: s l o b o d a. Na čelu fronta stoji NOO.

Slovenački NOF je organizovao i formirao slovenačke partizanske odrede, koji sada već s mnogim velikim uspesima vode ogorčenu borbu protiv okupatora, i nemačkog i talijanskog, na čitavoj teritoriji porobljene Slovenije. Slovenače partizanske odrede vodi partizanski štab koji je imenaovao NOO.

Glavni štab slovenačkih partizanskih odreda je podređen VŠ NOPOJ i ima u tom štabu i svog zastupnika.

Kod te akcije, koja ima za istoriju Slovenaca odlučujući značaj, treba pre svega istaći radosnu činjenicu da se s oružjem u ruci bore na slovenačkoj teritoriji samo slovenački partizani. Drugih naoružanih grupa tamo nema, jer su slovenački partizani organizovani u bratskoj slozi svih slovenačkih političkih grupa.

U trenutku kana nam akcije slovenačkih partizana vraćaju nade na blizak povratak u Sloveniju, mi u Srbiju prognani Slovenci moramo se upitati: šta je sada naš zadatak? Da li smemo i dalje čekati da nam slovenački partizani sami vlastitom krvlju, boreći se pod najtežim uslovima, otvore vrata za povratak u domovinu? Ne!

Naša sveta dužnost je da se svi mi sposobni muškarci odmah počnemo pripremati u slovenačku partizansku četu koja će se osnovati na teritoriji oslobođene Srbije. Što nas bude više i što pre se prijavimo, pre ćemo moći priskočiti u pomoć braći u domovini.

Muškarci koji za borbu nisu sposobni, slovenačke žene i devojke širom Srbije, pomozite! Agitujte za ulazak u slovenačku četu – stavljajte se, svako prema svojim sposobnostima, na raspoloženje partizanskom pokretu!

Niko ne sme zanemariti svoju istorijsku dužnost. Vreme kolebanja i bilo kakve bojazni je za nama. Po našim delima će nas suditi istorija slovenačkog naroda.

Slovenci u Srbiji, odazovite se pozivu porobljene domovine!

Jedne novembarske večeri, tačnije, noću 4/5. novembra 1941. godine, grupa Slovenaca u slobodnom Užicu okupila se na sastanku u zgradi gimnazije koja je u to vreme bila pretvorena u kasarnu. Te noći slobodno Užice dobilo je jednu četu boraca više – četu Slovenaca, koja je nosila ime »IVAN CANKAR«. I to u vreme četničkih napada na grad.

Na sastanku su bili i obični borci i članovi CK KPJ. Među njima i Edvard Kardelj Bevc i Ivan Maček Marija. Maček je dugo, potanko objašnjavao cilj formiranja čet i njen zadatke. Trebalo je skupiti sve Slovence rasute po raznim jedinicama u Srbiji, a naročito one na slobodnoj teritoriji, pridobiti ih za borbu protiv okupatora. Jedan od glavnih zadataka čete bio je da se u akcijama po Srbiji vojnički uvežba, naoruža, prekali, a zatim, kasnije – preko Bosne i Hercegovine – ode u Sloveniju i tamo se pridruži slovenačkim partizanima.

Te noći izabran je komandi kadar na demokratski način. O pojedinim predlozima se raspravljalo. Za agitprop su, na primer, bila predložena dvojica – Žene Dolhar i Milenko Šober. Tako je izabran i komandir čete Albin Pibernik, radnik iz jeseničke železare, predratni komunista i ugledni partijski radnik. Još godine 1937. uspostavio je kanal za slanje španskih dobroljaca preko Karavanki u Austriju. U Srbiju, u Arilje, došao je s transportom slovenačkih iseljenika, zajedno sa ženom Julkom i dvaneaestogodišnjim sinom Albinom. Onda je stupio u Požešku partizansku četu. Julka je još pre rata jedno vreme boravila u Sovjsetskom Savezu i tamo pohađala partijsku školi, a u zemlji je vrlo aktivno radila kao partijski radnik. U to vreme dok je Slovenačka četa boravila u Užicu rukovodila je partijskim i skojevskim radom.

Oskar Šavli, profesor iz Maribora, koji je izabran za komesara, takođe je ranije radio u agitropu MK. Četi se priključio tek u prvoj ofanzivi, prilikom povlačenja iz Užica. Za njegovog zamenika izabran je Pavle Žaucer..

Jedan od vodnika bio je Vinko Zevnik, koji je u samom početku usanka dospeo u užički kraj. Najpre se borio u Prvoj ariljskoj četi, gde su ga borci zbog njegove hrabrosti i borbenosti nazvali Viktor. Sa četom je bio u svim borbama od Užica, odnosno od Karana do Pranjana. Od tada se ponovo borio u Ariljskoj četi.

Drugi vodnik bio je Viktor Dobrila.

Pravnik iz Maribora Žane Dolhar vodio je agitprop. Rođen je u Celju. Zajedno s Milenkom Šoberom bio je zadužen za prikupljanje ljudi u četu na područjo Čačak – Gornji Milanovac.

Četa je osnovala i svoju partijsku ćeliju i skojevsku organizaciju. Članovi Partije su bili: Albin i Julka Pibernik, Žane Dolhar, Anton Božec i Pavle Žaucer, a članovi Skoja: Milenko Šober, sekretar, Simon Petrovič, Franc Salamnon, Neva Majcen, Vinko Telban (primljen u Skoj posle akcije u Pranjanima), Vlasto Volheim i Rado Pejovnik.

Četu su najvećim delom sačinjevali borci koji su se već borili u raznim srpskim partizanskim jedinicama, većinom na užičkoj teritoriji. Iako su Nemci prvenstveno iseljavali intelektualce i bogatije seljake, u partizane su otišli pretežno radnici, tako da su u Slovenačkoj četi – od ukupno 58 boraca – bila samo tri intelektualca, nekoliko studenata i seoskih omladinaca.

Svega dca dana posle formiranja, četa je učestvovala na velikoj proslavi godišnjice oktobarske revolucije u Užicu – u velikoj povorci i na mitingu u gradu, a uveče je prisustvobala kulturnoj priredbi u bivšem Sokolskom domu. Četa je nosila transparente i crvenu partijsku zastavu. Sledećeg juta stiglo je naređenje da treba ići na položaj u pravcu Karana i Metaljke, odakle su nadirali četnici i hteli da za zauzmu Užice. Tog dana žestoka borba se vodila na Metaljci, na brdu koje se nalazi između Užica i Karana. Metaljka je samo tog dana nekoliko puta prelazila iz ruke u ruku. U protivnapadu na četničke snage, kojima je komandovao kapetan Račić, Slovenačka četa, sa Drugom i Četvrtom užičkom, sačinjavala je desnu kolonu, koja je nosila glavni udar. Njena dejstva je potpomagao jedan teški mitraljez koji je bio postavljen na kamion. U prvoj oštroj borbi protiv grupe četnika Slovenačka četa je osvojila i prvi trofej – jedan puškomitraljez (bilo je to i njeno prvo automatsko oružje), a zarobila je četvoricu.

Sledećeg dana četa je, zajedno s ostalim jedinicama Užičkog odreda, nastavila napredovanje prema Kosjeriću. U ranim jutarnjim časovima stigla je na greben između Crne Gore i Crnokose, gde ju je dočekala puščana vatra. Borci su zauzeli položaj na putu pored obližnjih kuća. Iz jedne kuće na suprotnoj strani pua, sa jednog uzvišenja, takođe je otvorena vatra na Slovence. Za to uzvišenje, koje se nalazilo na strmom bregu i dominiralo celim terenom, borba se vodila skoro ceo dan. Slovenci su najpre pokušali da se probiju u pozadinu kuće dejstvujući bombama. Ali nisu uspeli. U tom okršaju ranjen je desetar Franc Bogataj, koji je zatim sam otišao prema Užicu, u bolnicu. Odlučeno je da se kota zauzme na svaki način. I kada je juriš, preduzet zajedo sa Zlatarskom četom, uspeo, tek onda se ustanovila tragična zabuna: tukli su se ceo dan sa svojima, s jednom partizanskom jedinicom. Nesporazum je bio toliko tragičniji što su i jedni i drugi imali gubitke.

Borba se vodila za Pranjane. Kada je pala komanda za juriš, borci su nazadrživo poleteli napred uprkos jakoj neprijateljskoj vatri. Među prvima je jurišao Viktor Zevnik, koji je baš ovde pokazao ne samo veliku ličnu hrabrost već i izvanredni smisao za komandovanje. Odmah nakon uspešnog juriša, pošto je četa bila raspoređana na položaju, među borce je stigao komandant Bobić i sve ih pohvalio.

Bobić je pre rata bio aktivni oficir u Mariboru. U Rušama se upoznao sa kćerkom upravitelja škole Črnka, čija je porodica, izgleda, bila iseljena u Kosjerić. Tamo se Bobić ponovo sreo sa Črnkom i pbadve upraviteljeve ćerke su pod njegovim uticajem otišle u partizane. Obadve su poginule u borbi. Janja 1942. godine u Bosni, bila borac Beogradskog bataljona.

Za vreme borbi u okolini Pranjana, pored još dvojice boraca, poginuli su otac i sin Volheim. To je zaista bio težak dan za četu, ionako brojno malu: četiri mrtva, dva ranjena i trojica nestala.

I u drugim borbama u naletu neprijataljske ofanzive učestvuje slovenačka četa. I one čete koje su stigle na Uvac došle su u znatno smanjenom brojnom stanju. Među njima treba istaći Slovenačku četu, koja je u doba formiranja imala do 80 boraca, pa je tokom borbi za odbranu Užica od četnika i Nemaca pretrpela znatne gubitke. Iti gubici su povečani tokom borbi u doba povlačenja, kod Čajetine i Draglice, te je od ove čete stiglo samo tridesetak drugova. Neki njeni borci kasnije odlaze u Prvu ili Drugu proletersku brigadu. A dobar deo, i to nešto kasnije, stiže u Sloveniju i tamo nastavlja borbu započetu u Srbiji, u Užičkom kraju.

Četa je bila omiljena među jedinicama u Užičkoj republici, a poznata naročito po svojim iznvanredno disciplinovanim borcima.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

HARI ŠIHTER – IZ POSAVINE

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:37 pm

HARI ŠIHTER – IZ POSAVINE

Posavski borci, pored mnogih drugih, pamte iz avgustovskih dana prve ustaničke godine mršavog, vitkom mladića pegavog lica i jako plave kose, koji je bio Nemac po narodnosti.

Ko je taj mladi Nemac? Otkud on među partizanima? To su se u početku mnogi pitali, osobito mladi borci.

Policija ga je uhapsila zbog sabotaže i ubzo je bio osuđen na smrt. Ali, on je sam izazvao neku veštačku bolest, pa je upućen u bolnicu, odakle je pobegao, ppreko neke veze – u posavske partizane.

Bio je to avijtatičarski potporučnik, mlad, tak stupio u život – Hari Šihter, rodom iz Berlina. U početku mu je na neki način odgovarao rat, kao neka vrsta pustolovine. Ali kada se se sukobio s nemačkom vojskom, našao se na drugoj strani. Iako je bio još intelektualno nazreo, u prvim danima među partizanima počeo je zrelije da rasuđuje. Hroničar beleži šta je govorio tih dana:

-...Ali ja sam Nemac i osećam se drukčije nego vi. Vi ste pušli protiv tuđina za svoje oslobođenje, a ja sam došao u sukob sa svojim narodom. Nije to isto. Ali, sada sam s vama, i ostaću uz vas. Ostaću, u to budi siguran. Znaš, ja se borim za Internacionalu – rekao je to i pogledao me značajno, kao neko derište koje izgovara veliku reč čiji pravi smisao i ne razume...

Štab odreda je utvrdio da je Hari upućen u partizane sasvim normalnim putem, preko pouzdane veze, da je već proveravan. Ali, ipak, drugovi mu u početku, samo u početku, nisu baš sve verovali. Još od prvih čarki u borbi pokazivao se vrlo hrabrim, uletao je u opasnosti, ali se i izvlačio. Još tada su drugovi za njega govorili da je brz kao lisica i da se nalazi na nepoznatom zemljištu kao retko ko drugi. Sa istim žarom napadao je na nemačke kamione, na nedićevce i ljotićevce. Njegovi drugovi pamte kako je bio neumoljiv i tvrd u borbama i govorio:

-Niks polako, niks natrag...

U to vreme Hari je kao i drugi posavski partizani položio zakletvu – na vernost borbi naroda. Za njega, Nemca, bilo je to neobično, nije znao srpski jezik, pa je zakletvu polagao na nemačkom jeziku, a prevodio mu je književnik Jovan Popović, tada takođe borac Posavskog partizanskog odreda. Kad mu je književnik u početku pročitao reči – »da će se boriti boriti protiv okupatora za oslobođenje srpskog naroda«, Hari je odvratio – da se ne bori samo za srpski narod. A kad mu je književnik pročitao sledeću rečenivu:

»...Jer se na taj način borim i za oslobođenje i svog naroda i svih porobljenih naroda...«, Hari se smirio. Jovan Popović je zabeležio taj trenutak Harijeve partizanske zakletve:

»Pred čitavim strojem, uzbuđen i zbunjen, i pomalo zamuckujući, Hari, jedan od retkih sinova nemačkog naroda koji je pošao ovim putem, ponavljao je za mnom tekst zakletve. Kod onih reči o srpskom narodu, začas me je nepoverljivo pogledao, da mu ne podvalim. Ali kad je izrekao i reči o svom narodu, lice mu se ozarilo, pa je čvrsta i uverljiva izraza na licu, završio zakletvu, da će dati život u borbi protiv fašizma da nikad neće izneveriti...«

Po hrabrosti brzo se pročuo ne samo među borcima, nego i u narodu. Znale su za njega i seljanke i posavska deca. Znao je da kad čuje zvuk avionskog motora da se popne na drvo i da ozgo, slušajući, javlja da li nailazi »štuka« ili transportni avion, da li se treba sklanjati ili ne.

U mnogobrojnim borbama koje su vodili Posavci, Hari se pokazao sve hrabriji i odvažniji. Uletao je u gužve, sačekivao u zasedama,tukao precizno, hrabrio druge. A nije voleo da se i njegovom junaštvu govori. Smatrao je da drugi, kasnije, treba o tome da daju sud. Voleo je da bude bombaš. Istakao se u bombaškom upadu u Ub. I mnogo puta, u više borbi. On je valjda prvi bivši vojnik Trećeg Rajha koji je, kao partizan i borac protiv fašizma, dobio pohvalu VŠ NOPOJ, u kojoj je zapisano:

»Izražavamo naše priznanje i pohvalu za primernu hrabrost partizana Posavskog partizanskog odreda Harija N., bivšeg nemačkog vojnika. Osaim više hrabrih pothvata, Hari se naročito istekao kad je sam u motornom čamcu, sa puškomitraljezom u ruci, zarobio na Savi jedan putnički brod sa više neprijateljskih vojnika i oficira sa većom količinom hrane za opsednutu nemačku vojsku u Šapcu.«

U mnogo borbi borio se Hari. U velikim borbama prve neamčke ofanzive u Srbiji. Posavci su se tukli po ravnici, po brdima, uzmicali. Pobeđivali, trpeli poraze. Ginuli. U jednom okršaj pao je i vojnik Hari Šihter, borac Posavskog partizanskog odreda.

»...Borio se do poslednjeg daha. Kada sam mu prišao i pridržavao ga, pogledao me je široko otvorenih očiju bez obrva i s mukom se nasmešio, kao da mi je namignuo: Hari niks natrag...«

Tako je komesar čete Bogdan opisao poslednje Harijeve trenutke.

Pored mnogih boraca Posavaca, i zajedno s njima, pao je i Hari Šihter, jedan od malobrojnih sinova nemačkog naroda. Pao je za slobodu srpskog ali i istovremeno i za slobodu nemačkog naroda.

»AUGUST« HELER – SA OPSADE KRALJEVA

Sredinom septembra 1941, u selu Rakovi, nedaleko od Čačka, pojavio se vojnik koji je sam samcat išao od kuće i tobož kontrolisao kućne liste. Meštani su obavestili Milenka Nikšića o ovom čudnom nemačkom vojniku. Kad se susreo s partizanskom patrolom koja je krenula da ga zarobi – ovaj čudni nemački vojnik se predao i krenuo u partizanski logor u selu Milićevcima.Tamo je izjavio da se zove August Heler, da je član Komunističke partije Austrije, da je odžačar iz Linca i da hoće da se bori protiv fašizma!...

U to ustaničko vreme mnogo ko je pokušavao da meša prste oko narodnog ustanka. Nemci, ljotićevci, nedićevci i drugi pokušavali su na razne načine da ubacuju svoje ljude u partizanske redove. Zato nije neobično što ljubićki partizani nisu poverovali priči ovog nemačkog vojnika. Hteli su da ga provere na delu. U početku su mu odredili da nosi rezervnu cev puškomitraljeza. On se svakod dana pokazivao kao disciplinovan vojnik, dobro je učio naš jezik i izvršavao svaki zadatak. Međutim, posle oslobođenja Gornjeg Milanovca i Čačka, on se požalio – da je tužan što nema oružja. Komanda čete je odlučila da mu da oružje, pa mu je pred četnim strojem, pomalo svečano, predata puška. Bio je, pored ostaloog, i veliki veseljak, pa je zbog toga stekao simpatije drugova. Borci su ga zvali na svoj način Avgust, umesto August.

Prva ljubićka četa u kojoj se borio i Heler, početkom oktobra, sa drugim jedinicama Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«, upućena je na opsadu Kraljeva. Tamo je ona vodila teške borbe.

U noći između 14. i 15. oktobra vod partizana u kome se nalazio i August Heler, popularni Avgust, upućena je da pređe Zapadnu Moravu i Ibar kod mosta Kamidžore i napadne nemački jak bunker. Vod boraca prešao je i Moravu i Ibar, koji se u blizini mosta ulivao u Moravu, i napali nemački bunker. Bombaši su zasuli bunker bombama, ali su Nemci pružili veliki otpor. Heler je nekoliko puta na nemačkom jeziku pozivao Nemce da se predaju. Ali, odgovora nije bilo. U stvari, fašisti su se i dalje tukli. Pred zoru partizani su se morali povlačiti. Međutim, u noći i gustoj magli grupa boraca u kojoj su bili Mile Lončarević, Bogoljub Ostojić, Dimitrije Platinić, Drgiša Milovanović i August Heler – Avgust zalutala je i kada se podigla jutarnja magla našla na velikoj čistini, na pravom brisanom prostoru. Kako je u to vreme naleteo jedan nemački avion, grupa je potrčala prema obližnjoj ciglani, jer drugog zaklona u blizini nije bilo. Avion je bacio nekoliko bombi i pogodio ciglanu. Tom prilikom poginulo je svih pet boraca Prve ljubićke čete među njima i Heler.

Narodni muzej u Čačku, među svojim brojnim eksponatima čuva i ratnu fotografiju grupe boraca Prve ljubićke čete, među kojima je i august Heler. Isto tako, na spomen – ploči u Ljubiću, pored drugih imena palih boraca, zapisan je i Helerovo ime.

JOZEF ŠTUMPF IZ BRANDEBURGA

Neobična je životna, a posebno ratna priča o Jozefu Štumpfu, »čistokrvnom Nemcu« iz Brandeburga. On je rođen u Pazovi, ali kako mu je majka umrla na porođaju, stric iz Brandeburga ga je uzeo u svoju kuću. Tamo je odrastao, školovao se, postao zanatlija. Ali, po ubeđenju antinacista, godine 1933. bio je strpan u koncentracioni logor. Odavde je uspeo da pobegne, najpre u Austriju, pa u Jugoslaviju. Godine 1938. zaposlio se u selu Grošnici kod Kragujevca – na vodovodu. Bilo je tamo i drugih Nemaca, ali oni su većinom radili za Gestapo. Jozef je bio pošten borac. Ostao je i Grošnici da radi i posle nemačke okupacije. Kad mu je jednog julskog dana došao poziv da se javi nemačkoj krajskomandi u Kragujevcu – odlučio se da beži. Geastapou više nije hteo u ruke.

Požalio se omladincu Rakici Jankoviću koga je dobro poznavaoi Rakica ga je odveo – u šumu, kako mu je rekao. U štab Kragujevačkog partizanskog odreda u Gledićkim planinama nisu mu mnogo verovali – nisu mu dali oružje. Čitava dva – tri meseva je bio pod prismotrom. U stvari, sve do prve nemačke ofanzive, do povlaenja delova partizanskih snaga sa teritorije Užičke republike.

U povlačenju prema Sandžaku i Kragujevački odred je vodio borbe, upadao u četničke zasede, tukao se s nemcima. Jednog dana, dok su Nemci i četnici nadirali, Štumpf je bio određen da sa jednom desetinom štiti odstupnicu.

-I tada sam bio bez oružja! Otpisan – sećao se kasnijih dana Štumpf. Onda, u zasedi, dobio sam jednu podnudu koju bi možda svako drugi prihvatio, ali ja nisam. Prišao mi je, naime, desetar i rečai.

-Švabo, od ovog nema ništa. Hajde da se vratimo u Kragujevac. Ako naiđu Nemci, ti ćeš reći da su te silom poveli i da sam te ja spasao. Ako budu četnici, isto ću ispričati ja. Rekoh da prihvatam, jer siguran sam bio da sam rekao suprotno da bi me odmah likvidirao. Zavaravao sam ga...

-Samo, rekoh, da uzmem ranac i da se napijem vode. Zatim pođoh kao da ću to uraditi, a iza prvog grma smustim se u šumu, u pravcu u kome je krenuo odred. Ispričao sam sve komandantu i drugovima. Polse prvih borbi poverovali su mi, mein Gott. Unbrzo, postao sam komandir minobacačkog voda, jer sam poznavao to oružje. Zatim, prekomandovan u Prateću četu. I tako iz borbe u borbu...

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

JOHAN PAN – IZ KRAGUJEVCA

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:38 pm

JOHAN PAN – IZ KRAGUJEVCA

Još jedan Nemac po imenu Johan, a po nadimku Pan, bio je odista veliki čovek u ustaničkoj 1941. godini u Srbiji, odnosno u vreme fašističkog divljanja u Šumadini, u Srbiji, Jugoslaviji.

Oktobra 1941. Johan Pan, podoficir nemačkog Vermahta, upućen je iz Niša u Kragujevac, zatim u selo Grošnicu. Tamo je dobio zadarak da presuje seno u bale i da ga sa železičke stanice transportuje u razne pravce. Delovi Kragujevačkog partizanskog odreda napali su železničku stanicu u Grošnici 28. sptembra i tom prilikom zapalili desetak plastova sena na senjaku. Pan, kako pamte svedoci tog događaja, nijednom rečju čak nije grdio partizane. On je zavoleo mnoge ljude, naročito radnike koji su bili određeni da rade na senjaku, sprijateljoio se sa mnogima iz obližnjeg sela Stanova.

Međutim, u vreme kragujevačkog pokolja Pan je pokazao svoje pravo ljudsko i antifašističko lice. On se, pre svega, uspešno založio za to da Nemci ne dovedu u Kraljevo na streljanje nijednog njegovog radnika. Čak je teško ranejnog pravnika Aleksija Markovića, rodom iz Šljivovca previo i sakrio na svom senjaku (koga je pronašao neki gestapovaci i streljao sutradan).

Čim je čuo za početak streljanja u Kragujevcu, Pan je odjurio sa tri špeditera u grad i, pod izgovorom da mu treba radna snaga da obavi poslove koje mu je naredila viša komanda, počeo da izvlači ljude iz kolone koje su Nemci odveli na streljanje. Tako je uspeo da izvuče vše od dvadeset ljudi. Sutradan je opet sa tri špeditera došao pred barake gde su zatvoreni Kragujevčani čekali – red na streljanje. Pan je razjurio ljotićevske stražare i utovario oko 30 ljudi na špriditere. Odeo ih je sa stratišta i gotovo polumrtve, izgubljene iznosio na senjak.

Kad su saznali za to, eseseovci iz Kragujevca su ga pozvali na odgovornost, ali ga nisu mogli kazniti jer je pripadao višoj komandi.

Kratko vreme je prošlo posle ovih događaja, Johan Pan je po nalogu svoje komande morao da se vrati u Niš. On se od svojih prijatelja u Grošnici i Kragujevcu rastao ljudski: odveo je svoje radnike na perifeeriju grada u jednu kafanu da se pozdrave. Tamo je zapalio tri sveće streljanim u Kragujevcu, pa pozvao radnike da minutom ćutanja odaju poštu. Čak su neki od radnika zapantili i nekoliko rečenica iz njegovog oproštajnog govora:

-Rat će se brzo završiti! Kad budete slobodni, setite se mene. Ako iz ovog rata živu glavu iznesem, doseliću se ovde, da zajedno sa vama živim...

Sutradan je došao u selo Stanovo, pa su u kafani Dragomira Minića oprostio s narodom tog kraja.

Na rastanku Johan je delio prijateljima svoje fotografije. Te fotografije mnogi i danas čuvaju.

Johan Pan se vratio iz Grošnice u niš. Odavde je otišao u partizane i poginuo – za slobodu srpskog naroda. Ali, i za slobodu i pravednioji život, njegovog naroda.

PARTIZANSKE BOLNICE

U danima pred ustanak 1941, po zadacima KPJ, počele su pripreme i za obučavanje mladih bolničarki u pružanju prve pomoći i nezi ranjenika. U Šapcu i susednim mestima obučavanje mladih bolničarki počelo je još u maju 1941. U nekoliko grupa u samom gradu obuku je pohađalo oko 60 žena i devojaka. Ilegalni bolnički kursevi u Užicu radili su u junu i julu. Pohađalu su ga uglavnom devojke – članovi Partije, SKOJ-a ili simpatizeri Partije. Do stvaranja Prve užičke čete pet takvih kurseva završilo je rad. Prve polaznice kurseva bile su: Mara Kusturić, Justina Vivot, Danica Milosavljević. Stanka Laktović, Vita Gutman, Vera i Nada Matić i druge. U Čačku je omladinka, član KPJ, Stanislava Terzić Cala organizovala nekoliko kurseva prve pomoći u svojoj kući, a pohađale ih: Dragana Todorović, Dobrila Klisarić, Nada Majstorović, Zora Saraga i druge...

Svuda, gotovo u svim mestima, u selima i gradovima, priprani su novi mladi kadrovi za negu i lečenje ranjenika. Uporedo, priključeni su: zavoji, lekovi, vata i druge medicinske potrebe. U prvim ustaničkim danima, kada gotovo posle svake borve imi i novih ranjenika, nastaju i prve partizanse bolnice, najpre prihvatne, onda stalne ili pokretne, a kasnije, u oslobođenim mestima, stalne bolnice. Avgusta te goine, Mačvanski partizanski odred ima svoju prihvatnu bolnicu na padinama Cera, a krajem meseca ona se smešta u konake manastira Čokešine. Ona već tada ima 37 kreveta za teške ranjenike dok su lakši smešteni po kućama.

ZU oslobođenom Krupnju uređene su bolnica i ambulanta koje su počele vrlo brzo raditi. Već toga meseca u bolnici se lečilo oko 70 ranjenika. Tamo već vredno rade dr Dimirije Pitović, Nikola Čobeljić, Tamara Gavrilovna i Rakela Levi, kao i 4 bolničarke i 12 bolničara.

Doktor Miša Pantić i dr Dragan Jovanović vodili su sanitetsku službu Valjevskog partizanskog odreda u Podgorini i u Kolubari. Jedna manja ambulanta jeoš u julu je radila u jednoj kolibu u planini Sokolji, a mana bolnica u selu Mratištu.

Sredinom septembra počinje raditi i bolnica Kragujevačkog odreda. Jednom smelom akcijom odred je zaplenio kompletan inventar i instrumente u bolnici Ravni Gaj kod Kragujevca, pa je formirana bolnica u selu Dulenima. Sa bolnicom iz Ravnog Gaja u partizane su došli dr Voja Dulić, bolničarka Bosiljka Vukanović Čarna i bolničar Spasoje Janjević, koji su organizovali rad partizanske bolnice.

Kraljevački odred imao je svoju prvu bolnicu smeštenu iznad sela Kamenice, a prihvatnu ambulantu u selu Kruševivi. Bolnica kod Kamenice bila je smeštena u šumarskoj kući i raspolagala je sa 37 kreveta. Pored dr Gojka Nikoliša koji je organizovao bolnicu, u njoj su radili: Danica Jasnić, Milka Trajilović, Jela Jovanović – Radosavljević, Danica Lazarević i druge. Odredska ambulanta, u novembru, bila je u selu Roćevićima.

Posle oslobođenja Užica, štab Užičkog odreda počinje organizovanije raditi na uređenju bolnica. Sutradan po oslobođenju grada 34 lekara potpisala su naredbu kojom se određuje da sve zdravstveno osoblje mora ostati na svojim radnim mestima. Nekoliko dana kasnije, naredbom od 1. oktobra, upravnik određuje da se »fijaker od danas upotrebljava za prevoz teških bolesnika iz varoši u bolnicu, i to isključivo sirotinje«. Naredbom od 7. oktobra – dvojici lekara i jednom medicinaru odobrava se hrana u bolnici, jer su se odrkli plata:

»Pošto su se dr Ćernić Mirko, njegova žena Marija i Škofič Milko pristali da rade u bolnici bez plate, to im sa današnjim danom pripada hrana u bolnici,te će ih ekonom ove bonice za danas staviti na hranu sa sledovanjem kao i ostalom osoblju, a za šta će se pobrinuti štab narodnooslobodilačkog odreda«.

Pored bolnice u Krčagovu, u zgradi gimnazije otvorena je ambulanta za lakše ranjenike. Nekoliko dotadašnjih zdrevstvenih ustanova objedinio je dom zdravlja. I Dom Crvenog krsta je pretvoren u bolnicu. Početkom novembra u zgradi Poljoprivredne škole u Sevojnu otvorena je velika bolnica kapaciteta oko 400 ležaja, namenjena prvom redu teškim ranejnicima.

U oslobođenom Čačku je formirana bolnica koja je lečila ranjenike iz borbi kod Kraljeva, Rudnika i Gornjeg Milanovca. Jedna ambulanta otvorena je na železničkoj stanici, a druga u bivšoj Palilulskoj ulici. U selima Gornja i Donja Gorevnica takođe su formirane manje bolnice, kako bi se izbegla moguća bombardovanja bolesnika smeštenih u gradovima.

Bolnica u Gornjem Milanovcu radila je prvih slobodnih dana ovog grada. Uskoro je formirana i bolnica u obližnjem selu Savincu. Prvi šumadijski odred smestio je svoju bolnicu u varošici Rudniku.

Sve ove i druge bolnice radile su pod teškim uslovima,sa malo lekara, bolničara i bolničarki, sa oskudnim lekovima i drugom opremom. Ali, na sve strane obučavaju se nove bolničarke koje preuzimaju najveći teret nege sve većeg broja ranjenika.

Užički radnici napravili su i poseban sanitetski voz sastavljen od ambulante, kupatila i ležaja za ranjenike. Voz je vie puta prevozio ranjenike od Vardišta i od Gornjeg Milanovca u najbliže bolnice.

Rad u bolnicama i lekari i drugo osoblje shvataju ako najhumanije obaveze. Često se radi danonoćno, često u nekoliko smena uzastopno. Počinje da se stvara kult ranjenika, u želji da se izleče najhrabriji borci i da se ponovo vrate na front. Pored teških i napornih obaveza mnogi rukovodioci, među njima i komandanti, komesari, obilaze ranjenike u bolnicama. Vrhovni komandant Tito obilazi ranjenike u bolnici u Sevojnu.

Sa velikom nemačkom ofanzivom počinju i velike nevolje partizanskih bolnica i ranjenika. Ugrožavaju se pojedina područja, nastupa okupator. Bolnice su prinuđene da se povlače, da se sele. Ispred nemačke kaznene ekspedicije u Mačvi i podrinju seli se bolnica iz Čokešine, već krajem septebra – preko Cera u Rađevinju, u selu Šljivovu, zatim u Krupanj, pa u Užice. Krajem septembra seli se i bolnica Posavskog odreda. Odavde se, volovskim zapregama, 23 teška ranjenika peko Seče Reke i Kosjerića transportuju u Užice. Na Pašinoj Ravni četnici napadaju partizansku bolnicu, zarobljavaju ranjenike, ali uskoro ih oslobađa jedna četa Posavskog odreda. Ta izmučena bolnica uskoro stiže u Rogačicu, nešto kasnije u novoformiranu bolnicu na Zlatiboru.

Počele su uzmicati i druge bolnice, naročito bolnice Kragujevačkog i Prvog šumadijskog odreda.

Od prvih ranjenika iz ovih bolnica formira se i bolnica na Zlatiboru. Verovalo se da tamo okupator ne može prodreti, da će ranjenici biti bezbedni. Brzo, vrlo brzo, tamo se prazne pojedine vile, bivši domovi, formita se bolnca.Stižu ranjenici. Najpre desetine, pa stotine. Počinju – da kuljaju. Nešto oskudnim transportom motornim vozilima, zapregama, a lakši ranjenici i peške. Iz Čačka ranjenici se evakuišu vozom, kao i oi iz Kragujevačkog Prvog šumadijskog. Počinju i izvlačenja renjenika i iz bolnice u Sevojnu. Poslednjeg dana Užičke republike, 29. novembra pre podne, voz sa ranjenicima stiže u Užice. Nadeću avioni. Voz »beži« u železničke tunele pod starim srednjovekovnim gradom – od napda avijacije. Tamo, u mraku, hrabre bolničarke dele čaj ranjenicima. I onda, voz kreće do Kremna. Tamo se ranjenici iskrcavaju, odlaze u seoske kuće.

Zlatibor, svi njegovi kapaciteti, punisu ranjenika i izbeglica. Kad je stigla poražavajuća vest 29. novembra uveče – da su Nemci ponovo zauzeli Užice, na Zlatiboru počinje velika drama. Počinje trka za spasavanje ranjenika. Jedini pravac je – Uvac i dalje Sandžak. Ali, odmah iza Zlatibora, iz Kraljeve vode (danas Partizasnke vode), gde je bila bonica na Zlatiboru, puta više nema. Samo vrletne staze. Nema puta ni za vozila, ni za zaprege. Samo za pešake i konjanike.

A na Zlatiboru je ležalo preko dve stotine teških ranjenika. Za njih spasa nije bilo.

Odavde se kreće sve što može. Najviše peške. Poneko konjem. Poneko na nosilima, poneko opet uz pomoć svojih drugova. Rukovodstvo ustanka, među njima Tito i Krardelj i šev saniteta VŠ dr Gojko Nikoliš, u magnovanju i teška srca, sa tragikom preživljavaju, odlučuju da ostave ranjenike. Verovali su – Nemci će poštovati Ženevsku konvenciju i poštedeće ranjenike.

Međutim, kada je otišlo sve što sve što se na bilo koji način moglo kretati, ostalo je oko 150 teških, nepokretnih ranjenika sa nekoliko bolničarki.

Uskoro, oko podne 30. novembra, i ovde su dospeli fašisti. Za njih, za ubice, nije bilo nikakvih međunarodnih konvencija i normi koje su poštovali. Na najzverskiji način ti zverovi u ljudskom obiliku, fašistički okupatori, poubijali su teške ranjenike, ali ih, pošto su izneli iz kreveta, gazili gusenicama tenkova.

Ipak, i pored te velike tregdije, više stotina ranjenika, uspelo je da se povuče sa Zlatibora. Stigli su oni na oslobođenu teritoriju između Uvca i Lima – na Zlatar. Mnogi su ovde negovani kraće vreme ili lečeni i izlečeni. Oni teži – stigli su čak u bolnice Vaškovu i na Durmitoru.

U magnovenju, kad su nalazili nemci, na Zlatiboru se ubio teški ranjenik učitelj iz Rađevine Čeda Milosavljević. Ranjenog Sretena Žujović, čkana VŠ, preneli su u Sandžak. Teško ranjenog radnika Radomira Sovrovića Sovra odneli su u vojničkom kazanu sa Zlatibora. Ostavili ga pred Uvcem, pa ga ponovo odneli u Rutoše. Tamo su ga četnici zarobili, pa uskoro partizani oslobodili. Onda je stigao čak na Durmitor. Od Nove Varoši do Drurmitora pod njim su se četiri konja – od tereta – promenila.

Ranjenik Sredoje Tomić teškom mukom je, uz pomoć drugova, pomalo konjem, stigao do u Radojinju. Odatle se jedva dokoturao u svoje selo Močioce. Tamo su ga zarobili četnici, predali Nemcima, a ovi odveli u logor Mauthauzen. Teško ranjen i opečen prilikom diverzije u trzorima narodne banke u Užicu, Mihajilo Mladenović Ćoro u najvećim mukama je dospeo do žUvca, a odatle su ga dvojica drugova, noću, po smetovima vratila u selo virovo kod Arilja. Celo vrme rata krio se i bezuspešno lečio. Tek po oslobođenju je operisan i izlečen. Mali kafedžija sa vrhova Palisada Veljo Jovanović, poznak pod nadimku Otrov, u svojoj kafanici sačuvao je 13 ranjenika. U dogovoru sa ranjenicima, rako je prvim nemačkim patrolama da su to četnici. U prvom trenutku to je pomoglo. Posle nekoliko dana, Nemci su ih sve odveli u Užice. Ipak, i odavde se spaslo više od polovine.

No ranjenici iz Kremna nisu se spasli. Nemci su ih sve zarobili, pa ili pobili ili odveli u Užice, gde je većina nastradala.

Toga dana kad su nastradali ranjenici na Zlatiboru, 30. novembra, Tito je naredio da se oslobodi preko 300 nemačkih zarobljenika. Nemci – fašisti to nisu ocenili kao akt humanosti. Oni su poubijali zarobljene teške i ranjenike na Zlatiboru.

To je bio genocid najteže vrste.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

»UŽIČKA VLADA« 1941.

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:39 pm

»UŽIČKA VLADA« 1941.

U prvoj ratnoj godini su narodnooslobodilačka borba i narodna revolucija u Srbiji imala više zvezdanih trenutaka. Vrtlog rata, ustanka, bespoštedna borba protiv surovog okupatora, mobilizacija svih sanga u borbi za oslobođenje zemlje, razvijanje novih organa vlasti bili su značajni istorjijski događaji. U tim masovnim gibanjima, formiranje Glavnog NOO Srbije ili »užičke vlade«, kako se taj odbor ponekad naziva, svakako ima izuzetan značaj. Prema prvim, istina, nerazrađenim i do kraja nedefinisanim njegovimkorekturama i nadležnostima i prema vizijama njegovih inicijatora, trebalo je da Glavni odbor predstavlja najviši organ vlasti u Srbiji.

Glavni odbor nema svoju vremenski i po događajima spektakularnu prošlost, ali ipak, sam njegov nastanak i delatnost zrače kao dragulj u našoj oslobodilačkoj borbi. Prostrana oslobođena teritorija u Srbiji, pre svega u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, odnosno Užička republika, prostirala se od Drine skoro do Velike Morave, od Save do Sandžaka i blizu Kosovske Mitrovice. Sva teritorija u tom prostranstvu sem većih gradova, bila je slobodna. Najveći deo slobodnog dela stanovništva vodio je borbu protiv okupatora. Veliki deo privrede, uključujući i saobraćaj, industriju, a osobio poljoprivredu, organizovano je radio za ratne potrebe, i to najviše zaslugom NOO. U skoro svakom oslobođenom mestu, seli i u gradu, već su duže radili organi vlasti., razumljivo, ne svuda s istim uspehom. Dragojlo Dudić u svom »Dnevniku« pisao je i o NOO u Krupnju, kao jednom od prvih i najstarijih u Srbiji: »Prvi dekret nove vlasti u ovom mestu naređuje ukidanje svake druge stare vlasti. Ovim dekretom ukinuta je vlast sreskog načelstva, opštie i žandarmerijske stanice u Krupnju. Sreski sud, poreska uprava, katastarska sekcija obustavljaju rad do završetka oslobodilačke borbe. Dekret dalje naređuje zapisnički pregled imovine svih državnih nadleštva i konfiskaciju državnog novca kod poreske uprave policijskih vlasti. Sem toga, dekret naređuje obrazovanje Narodne straže kaoizvršnog organa nove vlasti i čuvanja lične imovine i bezbednosti građana. Ova strađa sastavljena je od ljudi iz partizanskog odreda zbog toga što su se u mestu pojavile krađe...«

Značajna iskustva u svojoj aktivnosti već su imali organi vlasti u Tžicu i susednim mestima. To se postiglo pre svega zahvaljujući tome što je tamo sve: i privreda, i politička delatnost, i život najvećeg broja brđanina, prešlo na »ratni kolosek«. Na drugoj strani, u Užicu su radili najviši i najodgovorniji organi oslobodilačke borbe, počela je da izlazi nova štampa, koja se takođe bila potpuno stavila u službu oslobodilačke borbe, pa je sve to na razne načine, u raznovrsnim vidovima, doprinelo da se organi vlasti brže i snažnije razviju, da se bogate iskustvom, da stiču prakcu. Najzad, Borba je donela niz izuzetno značajnih napisa o suštini organa vlasti, o njihovoj aktivnosti ( od kojih je najznačajni Kradeljev od 19. oktobra 1941. »NOO moraju postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti«). Gradski NOO u Užicu je svojim dalekosežnijim odlukama već ušao u uistoriju naše nove vlasti. To su one odluke koje je citirao i drug Tito na Petom kongresu KPJ: o moratorijumu dugova radnog stanovništva, o platama radnika, nameštenika i službenika, o pomoći neuposlenima, o stvaranju mogućnosti za upošljavanje izbeglica. U ovom gradu već su se istinski revolucionarno počeli razvijati i delovati organi vlasti. Radnici na železnici i u ložionici izabrali su radničke poverenike. U najvažnijem privrednom i vojnom objektu, u fabrici oružja i municije, ukinuta je funkcija upravnika i formirano kolektivno rukovodstvo od četiri čkana. U tkačkoj radionici je došlo do promena u sastavu upravnog odbora akcionarskog društva, pa su izabrani poverenici i komesarijat. NOO sela Trnave, nedaloko od Čačka, tražio je odobrenje od Komande mesta u Čačku – i dobio ga – da podeli deo tamošnjeg manastirskog imanja siromašnim seljacima i bezemljašima. Za manastirska imanja u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja su bila prilično velika, ustanovljeni su komesari.

Bilo je još mnogo poslova koje je trebalo svršiti, akcija koje je trebalo pokrenuti, obaveza koje je trebalo ispuniti. A naročito je trebalo rešavati teške probleme koje je nametala oskudica. U oslobodilačkoj borbi naroda Srbije bilo je akumulirano četvoromesečno iskustvo koje je valjalo dalje razbijati, kanalistai, uopštavati. »Osnovna zadaća Partije na oslobođenoj teritoriji jeste brzo izgrađivanje vlasti, i to odozgo gore...« U Užicu je 7. novembra formiran i Okružni NOO. Rukovodstvo ustanka ocenilo je da je potrebno i dalje izgrađivati organe vlasti do vrha. Tako je 16. novembra 1941. u Užicu obrazovan Glavni NOO Srbije, kao najviši organ narodne vlasti u Srbiji. U njegov sastav su ušli: predsednik Dragojlo Dudić,sekretar Petar Stambolić, Nikola Grulović – poverenik za trgovinu, Mitar Bakić – za finansije, Jovan Popović i Mitra Mitrović – za prosvetu i kulturu, vlada Zečević – za šumarstvo, Milentije Popović – za saobraćaj, Mirko Tomić- za zdravlje i snabdevanje, i Josif Tulić – bez resora.

Političko rukovodstvo je nastojalo da u ovaj odbor uvede i neke istaknutije i naprednije rodoljubive građanske političare. Pokušaj da se uvede Dragoljb Jovanović, predstavnik levog krila Zemljoradničke stranke, nije uspeo. Jednostavno – zato što je Jovanović odbio da se izvuče iz svog skloništa u Beogradu. Pokušaj sa doktorom Ivanom Ribarom takođe nije uspeo zato što u to vreme nije bilo mogućnosti prebaciti ga na oslobođenu teritoriju. Tako je Glavni oddbor bio sastavljen, izuzev Vlade Zečevića, od komunista – starijihi iskusnih revolucionara.

Delatnost Glavnog odbora bila je kratkotrajna: formiran je 16. novembra, a prestao je da radi 29. novembra – kada je slobodnu teritoriju, a s njom i Užice, neprijatelj ponovo zauzeo u svojoj prvoj ofanzivi. Pa ipak, ona je, za ondašnje privredne i političke prilike, bila izuzetno bogata i nobično značajna. Po svemu sudeći, osnovna i sveukupna delatnost Glavnog odbora bila je posvećena prganizaciji života na oslobođenoj teritoriji, rešavanju privrednih problema i oživljavanju i jačanju političkog života. Jedan od tih rvih važnijih akcija bilo je savetovanje s predsednicima sreskiih NOO iz užičkog okruga. Na njemu je bilo reči o snabdevanju građana, naročito solju, u kojoj je vladala velika oskudica, zatim o oezbeđenju stočne hrane za zimu i slično.

Druga krupnija akcija Dlavnog odbora bila je inicijativa za konferenciju u Užicu s predstavnicima radikala, demokrata i zemljoradnika radi omasovljavanja NOP-a i jačanja jedinstva naroda u oslobodilačkoj borbi. Konferenciji su prisustvovali: Edvard Kardelj, Mitar Bakić, Milinko Kušić, dr Dušan Nedeljković, prota Vitomir Vidaković i drugi.

Sličnu inicijativu Odbor je pokrenuo i u Čačku, gde je najpre održan zajednički sastanak predstavnika Komunističke partije, Radikalske, Zemljoradničke i Demokratske stranke na kojem se govorilo o jedinstvu u borbi protiv okupatora. Sutradan je u Čačku održan masovan zbor građana. »Od svoga oslobođenja naš grad nije imao veće i lepše manifestavije nego što je bio današnji veličanstveni zbor narodni...« pisala je Borba od 20. novembra 1941. »Nije bilo Čačanina koji se nije priključio ogromnoj povorci – toj velikoje živoj snazi – koja je u postignutom jedinstvu svih narodnih partija, manifestovanom na ovom zboru, videla najveću zalogu odlučne borbe protiv okupatora i zalogu sigurne pobede.« Na zboru su predstavnici svih partija koje su predhodnog dana imale zajednički dogovor.

Svedočenja prote Vlade Zečević, člana »užičke vlade« i poverenika za šumarstvo, osobito su znimljiva:

»Radim u resoru zajedno sa starim revolucionarom i borcem još iz okotbarske revolucije u Rusiji Nikolom Grulovićem. Tek smo se upoznali. Radeći sa mnom on u isto vreme proučava i moj način rada, a naročito u sprovođenju konkretnih mera koje mu nisu do kraja jasne, a još manje opravdane i ubedljive... Oko transpota robe železnicom od Čačka do Užica i dalje prema Višegradu takođe dolazi do sukoba između mene i Nikole. Ja sam bio izdao nalog da se svi vagoni natovareni raznom robom ostavljaju na usputnim stanicama od Užica prema Višegradu, a da se samo lokomotive vraćaju po druge natovarene vagone i sve tako dok se sva orba ne izvde iz gradova i varošica – da ne vi pala u ruke neprijatelja. Ovakvo naređenje prevršilo je meru strpljenja kod Nikole... I rekao mi je: »Da ti kažem, druže Vlado, otvoreno i u lice – tebe je uhvatila panika«. Na kraju je Grulović išao kod Tita da bi ga on ubedio u opravdanost takve odluke, jer je sa njom ranije bio upoznat i dao svoju saglasnost.«

Dalje je Zečević zapisao:

»Sećam se, na primer, ovakve pojedinosti. Ulazi u moju radnu sobu Mitar Bakić, ministar finansija, i još s vrata počinje malo šaljivo, malo ozbiljno:

-Ti mi, pope Vlado, mnogo tražiš novca na razne nabavke. Znaš, treba malo i štedeti, ne moramo baš sve plaćati, mogu te rđe trgovačke dati i nešto priloga za ovu našu borbu?

Ja fa onda ubeđujem da plaćamo veće količine masti, slanine, brašna, šećera, soli, tekstilne robe, gasa i drugih namirnica i da to treba platiti, a da opštinski i sreski NOO prikupljaju priloge o kojima on govori...«

Znali su ne samo pop Vlado i Mitar Bakić nego isvi drugi »ministri« da treba štedeti, da se treba saćuvati sve što se može, jer su potrebe fronta, a i naroda bile velike. Zečević opet piše kako je bio primoran da odbije zatev železničara:

»Došla je jedna veća delegacija železničara da traži odobrenje za seču šume za ogrev. Onih dana bila nam je neophodna pomoć železničara – i našao sam se na muci da li da izdam odobrenje samo za železničare. Odlučio sam se – ne, jer mi je bilo vrlo dobro poznato sa koliko volje rade gradski i sreski NOO u Užicu i kako se uspešno rešava snabdevane građana svim potrebama... Odbijajući zahtev apelovao sam na njihov patriotizam i zavšio rečima – da svako bukovo stablo čuva po jednu partizansku glavu. Nisam ih ubedio i zato su otišli da se žale sekretaru Peru Stamboliću, ali im ni on nije uvažio žalbu.«

Najupečatljivija i »najromatičnija« je ova pojedinost iz Zečevićevih zapisao o radu u Glavnom NOO Srbije:

»I ja i mnogi naši borci mislili smo tada da će se rat završiti pobedom saveznika već 1941. – 1942. godine. Otuda sam kao ministar za snabdevanje u užičkoj vladi mašao, želeo i verovao da ćemo te zime ući u oslobođeni beograd, za koji smo znali da je bio bez hrane i ogreva. Zato smo i spremali da kompozicije vozova i zaprežnih vozila krenu u Beograd sa dosta masti, slanine, pšeničnog brašna i ogrevnog drveta za građane Beograda.«

Glavni odbor je raspolagao većim delom novčanih sredstava koja su zaplanjena u trezorima Narodne banke prilikom oslobođenja Užica. Mitar Bakić, poverenik za finansije, dodeljivao je ta srestva pojedinim odborima za otkup hrane, tekstila i drugih potreba, te za plate radnika i službenika.

U Istorijskom arhivu u Čačku sačuvana su dva dosta oskudna dokumenta iz kojih se, makar donekle, može shvatiti deo aktivnosti Glavnog odbora. Upravo, delovodni protokol Gradskog NOO u Čačku je »obradio« je ta dva dokumenta. Dopisom zavedenim pod br. 612, Glavni odbor traži podatke o brojnom stanju zanatstva, trgovine i industrije, a dopisom br. 613 naređuje da se pristupi organizovanju rada u svim fabrikama i industrijskim preduzećima. U Arhivu se takođe nalazi oskudan dokument u kojem se kaže da je Odbor izdao upustvo svim oslobodilačkim odborima »Da izvrše popi tekstila, štofova, šajaka, konca, platna za rublje, kože, đonova, zatim šivaćih mašina, radionica i zanatskih radnji koje se bave izradom odeće ili obuće.«

Kako se lako da zaključiti, glavni zadatak Odbora bio je razvijati što više razgranatijih delatnosti radi snabdevanja vojnih jedinica i stanovništva najnužnijim potrebama za život. Drugi zajključak je da se u to vreme veoma mnogo štedilo i da se sa tako malo sredstava, s mao dobra i robe, s malo radne snage, tehnički neznatno opremljene, ipak postizalo mnogo, čak izuzetno mnogo.

Stvaranje Glavnog odbora za Srbiju označava završetak jedne značajne etape razvoja političkih odnosa u Srbiji. Ono je utoliko značajnije što pada u vreme veoma oštrog sukoba partizanskih jedinica s četnicima Draže Mihajilovića.

Bez obzira na to što je aktivnost Glavnog odbora bila veoma kratka i što on gotovo i nije mogao razvijti svoj rad, sama činjenica o njegovom stvaranju o visokom stepenu razvoja do kojeg je ustanak u Srbiji došao. I kad god se kasnije govorilo o Užičkoj republici s njenom vojskom, pa i vladom, onda se pod tom »vladom« nije smatrao samo Vrhovni partizanski štab već i Glavni odbor za Srbiju. A to je imalo krupnog političkog odjeka u 1941. i kasnijih godina, naročito zbog toga što je oslobodilački ustanak u Srbiji postigao velike uspehe.

Nakon zauzimanja oslobođene teritorije poginuli su predsednik Dragojlo Dudić i član Odbora Josif Tulić. Ostali su se povukli s partizanskim jedinicama. Iako je kratko vreme radio, Glavni odbor je održao kontinuitet s Antifašističkom skupštinom Srbije nastalon 11. novembra 1944. godine, u novim uslovima.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

UŽIČKA BORBA

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:40 pm

UŽIČKA BORBA

Polse nastanka slobodne teritorije, čije je središte postalo Užice, stvoreni su i uslovi za izlaženje slobodne štampe. Od prvog oktobra u Užicu već počinje izlaziti list Vesti, kao organ štaba Užičkog NOP odreda. Vesti su izlazile od 17. oktobra u svojih 15 brojeva donosile napise o prvim borbama okupatora u užičkom kraju, o stvaranju i radu organa vlasti, značajne dokumente iz tih dana itd. Od 19. oktobra Vesti ustupaju svoje mesto organu KPJ Borbi, koja se pojavljulje posle deset godina, jer je i ona bila ugašena u danima šestojanuarske diktature.

»U ovoj herojskoj borbi koju danas vode naši narodi Borba treba da bude ona spona koja će povezivati sve narodne snage u jedan NOF. Borba treba da bude organizator svih narodnih snaga za postignuće jednog velikog cilja – nemilosrdne borbe protiv okupatora i njegovih proterivanja iz naše napaćene otadžbine, za postignuće potpune slobode naših naroda u svojoj oslobođenoj otadžbini...« - pisao je Tito na prvom broju Borbe.

U Užicu je tih dana bila stvorena veća štamparija – od dotadašnjih štamparija Romanovića i Miloševića iz Užica, kao i nekih mašinai drugih delova štamparija dopremljenih iz Čačka i Gornjeg Milanovca.

Redakcija lista je bila smeštena u zgradi hotela »Palas«, a prvi urednik bio je Edvard Kardelj. Kasnije, u redakciji su radili još i Mitar Mitrović, Mirjan Stanilović, Vladimir Dedijer, dr Dušan Nedeljković i drugi. Prvih dana štamparija je bila smeštena u prostorijama bivše Romanovića štamparije, a administracija lista je radila u prostorijama bivše prodavnice »Bata«.

Organizovati štampariju u ondašnjim uslovima nije bilo lak. U mnogo čemu se oskudevalo. Rukovodilac štamparije Milovan Popović Crni, jedan od najboljih grafičarskih radnika u Užicu, s ostalim radnicima borio se s mnogim teškoćama. U štamparijiji su radili i ovi grafičari: Milovan Savić, braća Miodrag i Živorad Koružići, Toma Babić, Milan Drinčić, Milija Đorđević, Dragan Nešković, zatim ondašnji šegrti Branko Dragić i Prvoslav Baćković. Nešto docnije iz Čačka su stigli grafičari Aco Božić, Miki Petrović i Pero Bakić, iz Posavskog odreda Dušan Jakovljević, dokje s odbeglim robijašimaiz Sremske Mitrovice došao i grafičar Borko Radovanović. Kasnije su na rad u štampariji upućivani i drugi grafičari i knjigovesci iz drugih jedinica. S grafičarima su prvih dana radili i vlasnici štamparija.

Mada je u ondašnjim uslovima rad na tako zamašnom poslu kakav je bio izdavanje jednog velikog lista kao što je Borba izistkivao naprezanje snaga i sredstava, pogotovu što se radilo ručno, svaki zadatak je bio obavljen na vreme. To se moglo obezbediti zahvaljujući pre svega tome što su grafičari bili napredni ljudi, vredni i umešni radnici, koji su već prvih dana okupacije i u štamparijama koje je oduzeo neprijatelj štampali partijske proglase i letke. Događalo se čak i to da su partijski proglasi štampani uporedo s naredbama feldkomandanture u Užicu, iako je u to vreme specijano zaduženi gestapovski oficir svakog časa dolazio u štampariju. O svakom nemačkom proglasu ili naredbi kojuje trebalo štampati bio je obavešten OK Partije, preko Želja Đurića ili Vitomira Čvorovića. Tako je partijska organizacija imala vremena i mogućnosti da svoje članove i simpatizere upozri na mere koje nemačka komanda namerava da preduzime, pa čak i to osujeti. Ovo je uspevalo, pre svega, zbog toga što su grfičari bili odvažni ljudi. Tako je, ugledajući se na njih, petnaestogodišnji šegrt Baćković jedne noći doneo je u štampariju pištolj koji je usrd grada uspeo da skine s pijanog nemačkog oficira.

Štamparija je na taj način izrasla u dosta jako preduzeće za ondašnje uslove. Većina radnika je radila po cele dve smene. Pa je bilo slučajeva da poneko od radnika noću, usled silne zamorenosti, zaspi za mašinom, stojeći. A mnogi od njih nisu ni odlazili kućama na spavanje.

U to vreme su i nemački vojnici često nadletali Užice. Kako je postojala opasnost od bombardovanja, i grafičari su često morali udaljavati iz štamparije za vreme uzbua, ali su se na njih toliko navikli da su docnije za vreme naleta aviona ostajali na poslu, za mašinama, pored regala. A uz njih je uvek stajalo oružje, jer su i grafičari, kao i ostali radnici u celom gradu, pripadali Radničkom bataljonu.

U štampariju, među radnike, često su dolazili i članovi CK KPJ i VŠ. I drug Tito je dolazio nekoliko puta. Kako se seća grafičar Svić, prvih dana rada u štampariji je jedno pre podne došao neki drug srednjeg rasta, u suknenim pantalonama, i tražio nekoga iz redakcije. Kako nije bilo nikoga od članova redakcije, raspitujući se za uslove i mogućnosti rada. Kasnije je zatražio hartije i seo za sto. Nešto je podugo pisao, a pri polasku rekao radnicima da rukopis predaju prvom članu koji dođe s porukom da se štampa u Borbi. Rukopis je bio potpisan inicijalima T.T.

Drugog susreta seća se grafičar Miodrag Koružić. Susret je vezan za napore kolektiva štamparije da dođe do boje koje je bilo nestalo. Kad su iscrpene zalihe štamparske boje, pokušalo se da se crna boja dobije mešanjem drugih boja. Tako je nekoliko brojeva Borbe štampano mrkom (braon) bojom, ali su i te zalihe bile potrošene. U pomoć redakciji i štampariji priskočio je i profesor Pavle Savić. On je odredio specijalnu formulu za pravljenje boje od fine čađi i nekih drugih elemenata. U tu svrhu u jednu praznu sobu stavljen je veliki sanduk obloženom platnom, na koje je trebalo da se hvara čađ od podloženog luča. Pri takvom postupku, sanduk se pregrejao i zapalio. I došlo je do požara. Radnici u prvom trenutku nisu shvatili šta se događa. Nekolicina ih je istrčala napolje pred štampariju i pucnjima alarmirala požar, dok su drugi pokušali da ugase vatru. Ubrzo je stiglo i nekoliko drugova iz redakcije i VŠ. Među prvima je bio i drug Tito. Požar je brzo ugašen.

Nešto docnije u štampariju su, ilegalnim kanalima iz Beograda, prispele veće količine rezerve prave štamparske boje, pa je nastavljeno redovno štampanje lista.

Zbog opasnosti od bombardovanja, štamparija je preseljena iz centra grada na periferiju, u pomoćne prostorije Narodne banke u Koštici. Tamo su uslovi za rad bili bolji. Moglo se raditi s manje smetnji. A oružje je i ovde bilo pored radnika naslonjeno, uz regale.

Na užoj slobodnoj teritoriji u Srbiji postojala je i dopisnička mreža. Kuriri su dolazili iz raznih krajeva i donosili vesti i pisma za redakciju. Često su tih dana i partijski aktivisti – agitatori, po povratku u Užice, dolazili u redakciju Borbe da bi nekome ispričai novosti koje su saznali u mestima ili jedinicama gde su bili. Naročito su često dolazili dopisnici sa jedinica sa fronta. Ponekad su ih pisali i obični borci. Mladi borac Požeške čete Miodrag Marjanović, rodom i sela Radovaca, uputio je redakciji svoje dve pesme, napisane popularnim desetercem, o borbama partizana protiv četnika. Obe su objavljene u Borbi. Pesmu »Boj na Zavlaci«, koju je ispevao partizan Srećković, borac Rađevske čete Valjevskog partizanskog odreda, Borba je objavila u svom svečanom broju od 7. novembra, posvećenom proslavi oktobarske revolucije.

U svojih devetnaeast brojeva Borba je u Užicu zabeležila mnoge značajne događaje iz tih jesenjih dana 1941. Pisala je o borbama koje su vođene ne samo u užičkom kraju i Srbiji nego i o onima u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Dalmaciji... Pisala je o velikoj proslavi oktobarske revolucije, o okružnoj partijskoj konferenciji u Užicu, o radu narodnih odbora, o zborovima i mitinzima.

List je izlazio u deset hiljada primeaka i stizao u mnoge krajeve oslobođene i neoslobođene teritorije. U nekim mestima Borba je i preštampavana. Bila je postala najtraženiji i najčitaniji list.

Neposredno pre napuštanja Užica, krajem novembra, evakuisana je i štamparija borbe. Mašine s najnužnijim materijalom stigle su na Palisad. Tamo, u Kremnića kafani, počelo je slaganje 19. broja Borbe, na smanjenom formatu, veličine osmine tabaka. Dok su slagači dovršavali uvodnik lista, nemački avioni su bombardovali okolne zgrade, pa je štamparija odmah bila demontirana i upućena u selo Doborselicu. Zbog nadiranja Nemaca, ni u Dobroselici nije bilo moguće nastaviti štampanje Borbe, tako da ni već pripremljeni, 20 broj lista nije dovršen ni izdat.

Dalje izvlačenje štamparije bilo je onemogućeno, pa su mašine i ostali materijal sklonjeni podrum kovačnice seljaka Stankovića. Ni kasniji pokušaji da se štamparija izvuče iz Dobroselice, kada je VŠ boravio u Radojni, nisu uspeli. Mada su za ostavljenu partizansu štampariju znali jedino kovač Stanković i seoski sveštenik, nju su docnije otkrli četnici i odvukli je sa Zlatibora.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

KOMESAR RATKO

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:40 pm

KOMESAR RATKO

Čačak je oslobođen. Samo nekoliko dana kasnije se sve njgovo stanovništvo sleglo na gradski trg. Ceo Čačak. Čuli su – danas će govoriti Ratko Mitrović, politički komesar Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Čačani njega dobro znaju. I ne samo Čačani nego i sva okolina, sva sela oko Morave. Danas je petak, pazarni dan, pa se skupilo i mnoštvo seljaka. Svi su čuli da će Ratko govoriti. I žele da ga čuju.

Znaju da je narodni borac. Jer to je onaj student iz Jezdine koji je dobro poznavao čačanski zatvor. Često je bio hapšen, ali je uvek brzo izlazio iz zatvora. Znali su policajci da pripada Komunističkoj partiji, ali nikad nisu mogli naći neke ubedljive razloge da ga zadrže u zatvoru.

Reči komesara Ratka dosad su mnogi već slušali. Slušali su ga u Ivanjici, u Dragačevu, u ljubićkim i trnavskim selima. Na bezbroj skupova.

I danas je trg usred Čačka prepun naroda. I četnici, u povelikoj grupi, došli su da ga čuju. Na ribini pokraj velikog tornja i zvučnika stoji visok, mlad čovek u narodnom odelu. Na glavi šajkača. Nosi opasač i na njemu pištolj. Torba preko jednog, dvogled preko drugog ramena. Skromno vojnički izgleda. A skromno se i drži. To je komesar Ratko. Dok govori često podiže desnu ruku i stiska pesnicu. Govori staloženo i nenametljivo. Čas povisi, a čas snizi glas.

»Čačani! Cela Srbija, cela Jugoslavija je pošla u boj protiv fašizma! Mi već napadamo na Kraljevo. Naši odredi su pred Valjevom i pred Šapcem... Možemo li mi, Čačanim ostati kod kuće i čekati?...«

-Ne možemoo!... – odzvanja iz hiljade grla na trgu.

»Ko se još nije odlučio neka ništa nečeka. Vreme je da se ide u boj!...«

-Živeo Ratkooo!...

I tako se stalno prolamaju povici na čačanskom trgu dok govori komesar Ratko. On seče kao nožem. Čačani odobravaju. Potpomažu. Vidi se – to čine od sveg srca.

Sutradan, a i po podne, osetilo se da je na velikom zboru govorio komesar Ratko. Stalno dolaze novi i novi borci. Hoće na front. Hoće u miliciju. Da idu na radove. Slušali su Ratka i sramota ih je da sede kod kuće.

Pripreme za ustanak bile su tokom leta Ratkvo prvo i najvažnije zanimanje. Sav se predao poslovima Partije i oružane borbe. U prvoj polovini jula organizovao je smeštaj i rad radio – stanice CK KPJ u selu Dičalovićima, u jednoj usamljenoj zgradi. Onda, išao je iz sela u selo na sastanke komunista i građana, pripremao borce za zadatke koje dolaze. Neumoran je bio u razgovorima, nepresušan u kristalno jasnim objašnjenjima. Stizao je na mnoge zborove u oslobođena sela i varošice. Njegove govore slušalo je i staro i mlado. Nekoliko puta postideo je i četničke oficire dovedene »do zida«, otvoreno im rekavši da »jedu gibanice i pečene piliće – umesto da pripremaju narod za borbu protiv okupatora«.

Jednog dana su Nemci napravili veliki prodor iz Kraljeva. Nadirali su tenkovima. Grmele su njihove štuke i strmoglavile se iznad sela oko Kraljeva. Gorele su kuće i druge seoske zgrade po Čibikovcu, Drakčićima i Ružića brdu. Nemi su uništavali i palili sve pred sobom. Pred takvom silom partizani su se povlačili sve do visova iznad Musine reke. Bilo je i pometnje naručito u onim jedinicama koje su prvi put tada bile u jakom okršaju. Bilo je jedinica koje sus e tada našle čak i u Mrsaću, pa i blizu Samaile.

Tada se ovde, na frontu, našao i komesar Ratko Mitrović. On je u isto vreme bio i član OK Partije i član Operativnog štaba koji je komandovao jedinicama u opsadi Kraljeva. Radio je u Čačku i boravio na frontu. Kako je kad trebalo. Sada, u najkritičnijem trenutku, bio je na frontu. I to na njegovom najeosetljivijem delu. Ovde gde je još malo trebalo pa da se odstupanje naših jedinica pretvori u bežanje. Na samom Ružića brdu. I tu gde je Ratko došao, tu je front stvarno i stao. Partizani su pružili jaki i organizovan otpor. I sad su se počele prikupljati i ostale jedinice koje su se bile dalje povukle.

Jedna četa Dragačevskog bataljona bila je odstupila do iza Mrsaća. Nije imala dodira s ostalim jedinicama bataljona. Čim je saznao da se u blizini nalazi Ratko, njegov drug s Beograskog pravnog fakulteta, komandir čete Duško Đurđević je odmah napisao kratko pismo komesaru odreda u pitao šta da učini sa četom kada je toliko daleko odstupio. Očekivao je grdnju i prekor, ali umesto toga, komesar je odgovorio jednsostavno i čovečno:

»Neka se drugovi odmore, pa ćemo sutra svi zajedno porazgovarati kako ste se držali u borbi...«

Bilo je to neočekivano razumevanje za ljude, za njihove napore. Jer, odista, pre ovog događaja imali su velike i mnogobrojne okršaje u kojima su se odlično tukli. I sad za ovu jednu grešku, za nesnalaženje u neizvesnoj situaciji, komesar ih nije hteo čak ni prekoreti. Gledao je u njima pre svrega ljude, još mlade i neiskusne borce.

Sedmi novembar četredeset prve u Čačku nije slavljen kao dan Oktobra. Za Čačane je to bio dan žestke borbe protiv četnika koji su bili opkolili grad. Na Ratkovu inicijativu, partizani su pokušali na sve moguće načine da speče sukob koji je u Čačku već bio počeo. U kritičnom trenutku Ratko je i Gornje Ježevice uputio pismu majoru Đuriću – da dođe na pregovore radi obustavljanja sukoba. Ovaj je to odbio... Organizovana povorka Čačana da iz grada krene prema kasarni u kojoj su se bili utvrdili četnici. Mada je padala kiša, skupilo se mnoštvo ljudi, žena i dece, i mladih i odraslih. Kada su četnici razoružavali partizasnke pregovarače, Ratko je naredio da se u Čačku razoruža cela četnička komanda mesta! Tako su četnici bili primorasni da puste partizane koje su zarobili. I, najzad, Čačak se odbranio od četničke najezde. Sutradan, 8. novembra, Ratko je pred oko 400 zarobljenih četnička govorio o izdaji njihovih vođa i pozvao ih da se pridruže partizanima u borbi za slobodu naroda. Deo zarobljenika je priišao partizanima. Svi ostali su pušteni kućama. Ratko je naredio da se svima da sledovanje hleba, iako su i partizani oskudevali.

Koliko je komesar Ratko bio preokupiran poslovima govori i podatak da je telefonom kumovao sinu Gvozdena Uzinovića, borac iz Dragačevca, davši mu svoje ime – Ratko. Nije mogao da nađe vremena da ode kod kuma Gvozdena, koga je inače venčao!

U danima agonije Užičke republike Ratko je nastojao da pređe u ilegalnost. Međutim, četnici su ga zarobili 5. decembra u selu Ježevici, na mostu Dolovi. U prvom trenutku četnici ga nisu prepoznali, jer je on pomoću lažne legitimacije gotovo uspeo da se spase. Međutim, naišao je jedan četnički komandir koji ga je prepoznao, pa je Ratko vezan i zatvoren. Sutradan su ga predali Nemcima u Čačku.

Dolazili su mu u zatvor u Čačak – ljotićevci, među njima i pop Bulić, nagovarali ga da se odrekne komunizma.

-Nikad se ne bih odrekao ideja za koje sam se borio... – odbijao je Ratko odlučno.

A već 10. decembra nemački vojni zapovednik Srbije izveštavao je komandanta Jugoistoka da su »četnici, koji su odani vladi, ubili bivšeg komandanta mesta u Čačku i uhvatili komunističkog komesara...« Sutradan, 11. decembra, Nemci su spremili ritual na velikoj pijaci u Čačku – pogubljenje jednog od najpopularnijih Čačana i partizanskih boraca Ratka Mitrovića. Išli su toliko daleko u svojoj obesti, a i četnici s njima, da su naredili da na pogubljenje mora doći i Ratkova rodbina, pa i deca njegove braće. Sa gubilišta Ratko je prkosio okupatoru. Sa istog onog mesta odakle je donedavno pozivao Čačane u boj protiv okupatora, samo nekoliko trenutaka pre vešanja je klicao:

-Živela majka Rusija, Živela slobodna Srbija, Smrt fašizmu!...

Takav je bio komesar Ratko Mitrović, student prava iz Jezdine. Skroman i jednostavan, u narodu neobično omiljen. Čovek koji je umeo da i neodlučne mase povede za sobom u najveći okršaj.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

DUŠAN JERKOVIĆ I MILINKO KUŠIĆ

Komentar  Valter on Mon Jun 15, 2009 9:42 pm

DUŠAN JERKOVIĆ I MILINKO KUŠIĆ

Mnogim Užičanima, predratnim i ratnim generacijama, ostale su u sećanju dve upečatljive ličnosti, dva neumorna organizatora ustanka i revolucionara – komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković i politički komesar Milinko Kušić. Mlade posleratne generacije poznaju njihove likove s istorijski fotografije legendarnog Radničkog bataljona, postrojenog pred komandom odreda uoči polaska na Kadinjaču – komandant i komesar stoje na barikadama i govore bataljonu koji će sutradan ceo izginuti....

Dušan Jerković i Milinko Kušić bili su među najistaknutijim neimarima Užičke republike.

...Na početku vihora prvog svetskog rata u selu Ogaru u Sremu rodio se u porodici Jerković budući učitelj, rezervni oficir, proslavljeni komandant i narodni heroj Dušan Jerković. U Učiteljskoj školi u Šapcu spremao se za poziv koji je voleo svim srcem. Diplomirao je 1934, zatim se školovao u školi rezervnih oficira, a posle dve godine je otišao u učiteljsku službu, najpre u slo Kostojeviće, pa u Jelovik kod Bajine Bašte, pod šumovitom Tarom. Mada je to bila sasvim nova i drugačija sredina os njegovog rodnog Srema, mladi učitelj se brzo i lako sprijateljio i sa seljacima gorštacima i sa decom iz tih planinskih krajeva. Lako je sklapao prijateljstva i uspešno radio u školi i u narodu. U svim slobodnim trenutcima bio je sa narodom – i sa starijima i sa omladinom. Nešto kasnije otišao je na službu u Fakoviće, u istočnu Bosnu, s druge strane Drine. U to predrevolucionarno vreme postalo je, 1939. godine, član Komunističke partije. Neumorno i uspešno je radio u naprednom učiteljskom pokretu, u poznatoj kulturnoj grupi »Vuk Karadžić«. U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. borio se kao rezervni oficir. Nešto kasnije opet se vratio u istočnu Bosnu na učiteljevanje. Kada je planuo ustanak, mladi učitelj nije mirovao. Želeo je oped da se nađe među prijateljima pod Tarom. Jednoga dana odlučio se na lukavstvo. Došavši iz Bratunca na most na Drini koji su čuvale ustaše, rakao je stražaru da mora hitno u Bajinu Baštu jer mu je majka tamo u bolnici. Varka je uspela. I uskoro 3. avgusta, i on je sa najnaprednjim Račanima na Sokolini, kod sela Besarovine. Toga dana je formirana Račanska četa Užičkog partizanskog odreda. Od toga dana Dušan Jerković je njen komandir. Više od mesec i po dana Račani, koje predvodi Jerković, tuku se sa žandarima i Nemcima i oslobađaju ceo srez. Osnivaju se organi vlasti, počinje sva privreda raditi za borbu protiv okupatora.

A početkom septembra, na savetovanju rukovodilaca okruga užičkog u selu Gorobilju, Jerković je izabran za komandanta Užičkog odreda. Od toga dana on komanduje svim četama i, uz prisnu saradnju Milinka Kušića, komesara odreda, Želja Đurića, sekretara OK KPJ, Slobodana Penzića Krcuna, zamenika komesara i člana PK Skoja, starog komuniste Ljuba Mićića i drugih, šalje u bojeve čete i uskoro bataljone, postaje jedan od najodgovornijih rukovodilaca koji predvode narod užičkog kraja u borbi protiv okupatora.

Među prvima je imao čast da čestita slobodu Užičanima, da dočeka u oslobođenom gradu članove CK KPJ, vrhovnog komandanta partizanskih odreda Tita, da učestvuje u formiranju organa vlasti, da daje upustva radnicima u fabrikama i radionicama kao kao da mobilišu što više ljudiu proizvodnji, da pomogne organizovanje vojne privrede kako bi i front i pozadina bili snabdeveni najprečim potrebama za život i uspešnu borbu. I u najtežim u najkritičnijim trenutcima vodio je jedinice u borbu. Mada je često morao biti u Užicu, na raznim skupovima, na stanicama, primati izveštaje jedinica, slati naredbe četama i bataljonima, Jerković je stizao na sve frontove gde su se borile jedinice odreda: pred opsednuto Valjevo, na Karan u Trešnjicu, na položaje od Požege i Metaljke do Pranjana. Za vreme kratkog predaha u borbi, komandant Jerković bi se često našao među borcima. Voleo je i umeo s njima da govori, da zapeva, da se našali. Jednoga dana, pred borbu u Pranjanima, dok su se jedinice iskupljale i odlazile na polazne položaje, Jerković je sedeo s grupom boraca jedne užičke i jedne dragačevske čete. I tiho, sa mnogo sluha i osećanja, poveo je makedonsku revolucionarnu pesmu:

Bolen leži Mile Popjordanov,

Nad glavu mu sedi stara mu majka...

Borci su prihvatili. Sve se pretvorilo i jedan glas. I tako samo nekoliko minuta. Onda je Jerković, opet jednostavno i upečatljivo, poveo dugi razgovor, govoreći borcima da dobro čuvaju municiju, da sačuvaju svaku čahuru ako mogu, jer to dosta koristi našoj fabrici oružja, da dobro nišane, da se zaklanjaju u borbi. Kaže borcima – nije dovoljno biti samo hrabar, mada je to veoma važno, nego treba biti i vešt, treba se umeti tući. Zato im je savetovao da svaki slobodan čas iskoriste da nauče da što bolje rukuju oružjem kako bi sigurno gađali neprijatelja...

Delio je radosti svih pobeda i uspeha sa svojim radnicima. Osećao gorčine neuspreha, poraza. Sa svojim najbližim saradnikom Milinkom Kušićem, komesarom odreda, delio je svaki sudbinski trenutak. Uvek se s njim dogovarao za svaku odluku. Njih dvojica su stali na barikade 28. novembra 1941. pred Štabom odreda i odatle ispratili Radnički bataljon na Kadinjaču, kao poslednju odbranu Užica. S bataljono užičkih proletera otišao je i Jerković – u prvi borbeni red. I tamo, na tom legendarnom brdu, poginuo sa gotovo celim bataljonom, braneći Užice, poput spartanskog kralja Leonide, koji je pao braneći Termopile sa svojom vojskom...

Okupartori i sluge njihove zajedno su doneli poginulog Jerkovića u Užice i izložili ga mrtvog na pijaci. A posle nekoliko dana spalili su ga. Scena, tog hladnog decembarskog dana, bila teža od janičarske. Na Dovarju, brdašcu iznad Užica, gori telo. Suri šinjeli s okovratnicima i kukastim krstovima cerkaju se oko vatre dok se ugljeniše telo i kosa partizanskog komandanta. Najednom – eksplozija na lomači! Pucnji iz vatre! I pometnja među šinjelima. Eksplodirala je ručna bomba i nekoliko puščanih metaka koji su ostali u Jerkovićevom kožnom kaputu.

U počast partizanskom komandantu!

Nekoliko dana ksanije na Dovarju je spaljeno i telo komandanta Užica Vukole Dabića. U crkvenim knigama sveštenik je ubeležio podatke Dabićeve. U rubrici »primedbe« zapisano je: »Opojao zemlju«.

... Selo Sveštenica, čiji se obronci spuštaju u Ivanjicu, dobro je poznatao iz ustanka. Osim Miljka Savića »najčitanijeg seljaka u Srbiji« i istaknutog socijalističkog borca, Ljuba Savića, urednika Radničkih novina, koji je predvodio i Pola Lafarga, Vladislava Savića, inžinjera, novinara i delegata na Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske partije, Sveštica je našem vremenu i našem oslobodilačkom ratu dala još jednog velikana, prekaljenog revolucionara Milinka Kušića, kojim se ponose ne samo moravički kraj i Užice nego i čitava Srbija.

Milinko je rođen 11. aprila 1912. Majka Milica umrla je svega šest dana posle porođaja, a otac Radovan posle dve godine kao regrut u Štipu. Deda i baba po majci starali su se o Milinku u predali ga jednoj ženi da muona zameni majčino mleko. Stričevi su na svaki način želeli da isključe Milinka iz nasledstva kako bi prigrabili i deo imanja koji je njemu pripadao. Zahvaljujućo upornosti njegovog dede Mladena, koji je »četrdeset puta odlazio peške u Čačak na sud«, nasledstvo je sačuvano. Milinkov ujak Dobrosav Popović, sindikalno organizovan radnik, prvi mu je počeo ulivati napredne ideje. Osnovnu školu je završio u Ivanjici, a gimnaziju u Čačku. Iako je bio jedan od najboljih đaka, njegova popularnost naročito je porasla tek 1930. Tada je društvo »Fidak« iz Beograda raspisalo konkurs s temom o miru. U konkursu su učestvovali učenici svih viših razreda gimanzija i učiteljskih škola u Srbiji. Komisija čačanske gimnazije ocenila je Kušićev rad kao najbolji. Milinko je svoj lični život, život ratnog siročeta, povezao sa strahotama rata i njegovim posledicama i tako upečatljivo obradio temu da je fascinirao i komisiju Srbije, pa je osvojio nagradu. Šalju ga, za vreme školskog raspusta u Pariz, gde je pred dobitnicima nagrada iz drugih zemlaja čitao svoj rad na francuskom jeziku. Oduševljeni predsednik francuske opštine Erio predao mu je posebnu medalju.

Kada je završio gimnaziju, iako ratno siroče, želeo je da studira medicinu, ali je odbijen, jer su »sva mesta bila popunjena«. Završio je filozovski fakultet, pa se upisao na prava. Na beogradskom univerzitetu počeo je njegov pravi politički rad. Tamo se, uz Iva Lolu Ribara, na studenskim skupovima i debatama, na mitinzima, istakao kao darovit govornik i neoustrašiv borac protiv klasnog neprijatelja.

Svaki njegov dolazak u moravički kraj značio je veliki događaj. Naročito za omladinu, koju je najviše okupljao i s njom radio. Godine 1936. u Ivanjici je na zbor Mihajila Glavnića, prvaka Zemljoradničke stranke doveo većinu šumljanske omladine s transparentima kojima su traženi zaposlenje, hleb, brisanje seljačkih dugova, železnicu kroz moravički kraj. On je poveo i akciju omladine i naroda protiv potpisivanja konkordata. Omladinsko društvo »Javor« je do Kušićevog dolaska u Ivanjiccu bio u rukama reakcionarnih intelektualaca. Od 1938. »Javor« prelazi u ruke napredno orjentisane omladine. U mnogim sekcijama radi i sam Kušić, ali posle svake priredbe policija ga predvodi na saslišanje.

Milnko je postao vrlo popularan kod omladine. Bio je jdnostavan i nenamestljiv, umeo je da lako priđe svakom čoveku, mladom i starom, i da s njima o svu govori. Za kratko vreme »Javor« bio je uz njega, mada je reakcija na sve načine pokišavala da to onemogući. U vrme dizanja ustanka, 93 stalna člana »Javora« postali su borci ili pozadinski radnici.

Neumorno je radio i međ kožarskim radnicima, odlazio na njihove sindikalne skupove. S Matom Ujevićem iz rudnika Lisa nastojao je da od seljačkih elemenata koji su postojali radici postepeno stvara klasnosvesne borce.

Godine 1938. uhapsila ga je Spcijalna policija u Beogradu pa je osuđen na godinu dana robije, koju je izdržao u Mariboru. Iz zatvora su ga stražarno doveli u Ivanjicu. Na autobuskoj stanici čekala ga je ivanjička omladina i otpratila ga do zatvora. Iako su mu ruke bile vezana, Milinko je bio ponosit. A od zatvora, kada je oslobođen, s masom omladine krenuo je svojoj kući.

Pod teškim uslovima nastavio je svoj revolucionarni rad. Uskoro je otišao u Niš ujaku Dobrosavu. Tamo je radio sa Svedtozarom Vukomanovićem Tempom u niškoj partijskoj organizaciji, najviše među radnicima. Iz Niša je slao propagandni materijal u Ivanjicu preko Dragiše Mićića iz Raščića. Jedanput je nešto od tog materijala uhvaćeno na Ivanjičkoj pošti, pa je i Milinko u Nišu uhapšen. Tamo je izdržao neverovatne muke: policajci su mu kleštima kidali nokte, lomili zube, tukli ga čitavu jednu noć da bi im otkrio druge komuniste sa kojima je sarađivao. Međuti, on ni glasa nije puštao iz sebe. Onda je sproveden u Ivanjicu. U ivanjičkom zatvoru je nastavio svoj politički rad sa zatvorenicima, pa se tih dana iz zatvora često mogla čuti pesma, što je za Ivanjicu i za policju bilo čudo svoje vrste. Grupe omladincasu često dolazile pred zatvor, a mnogi Ivanjičani su mu slali razne pakete s hranom, voćem i drugim ponudama preko Mića Rajkovića i Momira Pričevca. Kada je trebalo da se za njega garantuje, sakupljeno je 170 potpisa samo u šumljanskoj opštini. Kada su ga sproveli iz Ivanjice, žandar Đunović, komandir stanice, nije ga pustio u autobus, nego ga je svezao s jednim nenormalnim čovekom i sproveo do Požege. U Beogradu, pošto ga je zloglasni Sud za zaštitu države osudio na godinu i ri meseca zatvora, Milino je sudijama u oči rekao:

-Sudite vi mene na godinu dana, a ja ću vas na dvadeset!

Zbog tih prkosnih reči osuđen je na još tri meseca robije.

Na robiji je nastavio politički rad. Pisao je drugovima u Ivanjici da nastave započeti posao.

Po povratku s robije, maja 1941, država je već bila kapitulirala, okupator poseo zemlju. Milinko je došao u Ivanjicu, ali se ubrzo povukao u ilegalnost. Postao je član OK za Užice. Učestvovao je u odlučivanju o dizanju ustanka i u moravičkom kraju, formirao Moravičku partizansku četu. Stizao je neumorno na sve skupove. Noćima i danima je pešačio od Kopaonika, preko Golije esto do Zlatara i Zlatibora. Postao je politički komesar Užičkog partizasnkog odreda. Prvi je Užičanima čestitao slobodu njihovog grada. U Užicu je okupljao čete i bataljone i slao ih na front. Ostvarao je partizanske zborove i parade, proslavu oktobarske socijalističke revolucije, sarađivao s organima vlasti, s partizanskom privredom; doživljavao je radosti pobede i tuge poraza. S proleterima iz zapadne Srbije stao je u borbeni stroj u Čajniču 1. marta 1942. kao politički komesar Druge proleterske brigade.

Prešao je s proleterima u Bosansku krajnu. Uskoro je postao komandant I krajiške brigade, pa zatim politički komesar IV krajiške divizije, i stekao veliku popularnost u narodu. Tamo se teško razboleo od pegavog tifusa. Pri visokoj temperaturi, u nervnoj krizi izvršio je samoubistvo 1943. godine u Majkića Jarpi.

Tako je prestalo da kuca srce velikog revolucionara, jednog od najprekaljenijih boraca koje je Srbija dala u oslbodilačkom ratu, proletera Milnka Kušića.

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: 1941-1945

Komentar  Sponsored content Today at 1:11 pm


Sponsored content


Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu