SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» ZIVI ZID-ONI ZASLUŽUJU NAŠU PAŽNJU!
Yesterday at 4:19 pm by Slaven

» MUZIKA KOJA POGAĐA U DUŠU...
Thu Dec 08, 2016 12:31 am by Valter

» SLUSAJ MUZIKU I ZAKLJUCUJ I SAM!
Wed Dec 07, 2016 11:31 pm by Valter

» DOMAĆA I STRANA MUZIKA
Wed Dec 07, 2016 11:22 pm by Valter

» DRUGI O TITU...
Wed Dec 07, 2016 9:59 pm by Valter

» SUBOTOM UVECE
Wed Dec 07, 2016 9:37 pm by Valter

» DRUŽENJE JEST...NAJLEPŠI DOŽIVLJAJ
Wed Dec 07, 2016 7:01 pm by Valter

» GRIJESECI UCIMO
Wed Dec 07, 2016 6:41 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Wed Dec 07, 2016 6:23 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

ZAŠTO I KAKO JE SRUŠENA SFR JUGOSLAVIJA!

Stranica 2/2 Previous  1, 2

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

Cinjenica!

Komentar  Valter on Wed Dec 10, 2014 4:55 pm

Temelj unistavanja YU,je bio u nemackoj politici koja je podrzavala sve sto je bilo protiv Jugoslavije.

Posto znamo da,ko drugom jamu kopa i sam (kad tad) u nju upada mozemo sa paznjom pratiti razvoj u njoj.



Valter


affraid

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3198
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Sve opisano kroz linkove!

Komentar  Slaven on Sat Dec 13, 2014 9:07 pm

http://kps.rs/analize/1115-deo-prvi-pocetak-kraja


Makroekonomske "reforme", nametnute Beogradu od strane spoljnih kreditora počinju krajem 1980-ih godina, bile su temeljno koordinisane sa natovskim vojnim i tajnim subverzivnim operacijama. Kao rezultat ubistvene "ekonomske terapije" jugoslovenska privreda ja postala u potpunosti razorena i dovedena do bankrotstva.

Višenacionalna Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je regionalna industrijska država sa uspešnom privredom. U toku dve decenije, koje su prethodile 1980-im godinama, godišnji rast BDP je iznosio u proseku 6,1%, medicinske usluge su bile besplatne, nivo pismenosti je nadmašivao 91% i životni vek je iznosio 71 godinu. Ali posle decenije zapadne ekonomske pomoći i pet godina raspada, ratova, bojkota i embarga, privreda republika bivše Jugoslavije je nesposobna za život, a njen industrijki sektor je uništen. Jugoslovenski raspad je bio izazvan između ostalog i američkim mahinacijama. Bez obzira na nepriključenje Beograda i njegovih širokih trgovinskih odnosa sa Evropskom ekonomskom zajednicom i SAD, vlada Regana je izabrala za svoju metu jugoslovensku privredu. To se odražava u Direktivi  Saveta nacionalne bezbednosti 1984 godine (NSDD 133) pod nazivom "Politika Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji" sa oznakom "strogo poverljivo". Njena nepotpuna, cenzuri podvrgnuta verzija, sa koje je skinuta tajna  1990 godine, u zanačajnoj meri izgleda zasnovana na direktivi NSDD 54 za Istočnu Evropu, koja je razvijena 1982 godine. Poslednja se brani sve više "koja proširuje nastojanja u pokretanju "tihe revolucije", koja ima za cilj svrgavanje komunističkih vlada i partija", za reintegraciju zemalja Istočne Evrope u tržišnu privredu. SAD  su prethodnio priključile Beograd drugim međunardnim kreditorima u nametanju prve etape makroekonimskih reformi 1980-e godine, malo pre smrti maršala Tita. Pod pokroviteljstvom MMF-a programi otada postupno nastavljaju uništavanje industrijskog sektora i postepeno demontiranje jugoslovenske države "opšteg blagostanja". Sporazumi o rekonstrukciji su uvećali spoljni dug i osigurali mandat za devalvaciju jugoslovenske valite, što je jako udarilo na životni standard  jugoslovena. Ta početna runda rekonstrukcije je položena u njegovoj osnovi. Tokom 1980-ih godina MMF je periodično propisivao dalje doze svoje gorke "ekonomske terapije", onda kada je jugoslovenska privreda sporo padala u komu, industrijska proizvodnja se srozala do 10-procentnog pada 1990 godine – sa svim predskazanim socijalnim posledicama.

Marković ide da se pokloni u Vašington

U jesen 1989-e godine, upravo pred pad Berlinkskog zida, jugoslovenski federalni premijer Marković se sreo u Vašingtonu sa predsednikom SAD Džordžom Bušom – starijim radi završetka pregovora odnosno novog paketa finansijske pomoći. U zamenu za pomoć Jugoslaviji su se složili za još šire "ekonomske reforme" uključujući i novu devalvaciju svoje valute, dalje zamrzavanje plata, naglo smanjenje državnih troškova i likvidaciju kompanija, koje se nalaze u kolektivnoj svojini i kojima upravljaju radnici. Beogradska nomenklatura je pomoću savetnika sa Zapada pripremila osnovu za misiju premijera, koji je izvršio pravovvremno mnoge od zahtevanih reformi, uključujuči i liberalizaciju zakonodavstva za inostrane investicije.  "Šok terapija" počinje u januaru 1990 godine. Bez obzora na to, što je inflacija brzo progutala dohotke ljudi, MMF je naložio zamrzavanje plata na nivou sredine novembra 1989 godine. Cene su nastavile neprekidno rasti, a realno zarađena plata se smanjila za  41% u prvih šest meseci 1990 godine. MMF je takođe upravljao jugoslovenskom Centralnom bankom. Njegova čvrsta monetarna politika nanela je još veću štetu sposobnosti Federalne Jugoslavije da finansira svoje ekonomske i socijalne programe. Državni prihodi koji su namenjeni za otplatu republikama i autonomnim pokrajinama, otišli su umesto toga na otplatu jugoslovenskog duga Pariskom i Londonskom klubu. Republike su u značajnoj meri bile prepuštene same sebi. Odjednom su reformatori napravili konačan bankrot federalne finansijske strukture Jugoslavije i neneli smrtni udar po federalnim političkim institucijama. Prerezavši finasnijski arteriju  između Beograda i republika, "reforme" su dolile ulje na vatru separatističkih tendencija, koje su se i bez toga pothranjivale kako ekonomskim faktorima, tako i etničkim različitostima, što je stvarno predodredilo raspad Jugoslavije. Budžetska kriza koji je izazvao MMF je stvorila privredu "svršenog čina"  koja je prokrčila put ka formalnom otcepljenju Hrvatske i Slovenije u junu 1991 godine.

Očajna "nevidljiva ruka"

Reforme, koje su kreditori nametnuli Beogradu, nanele su takođe udar u samo srž jugoslovenskog sistema koletivnih samoupavnih preduzeća. Kako je primetio jedan posmatrač, "cilj se sastojao u tome, da se jugoslovenska privreda podvrgne masovnoj privatizaciji i demontira "javni sektor". Birokratija Komunističke partije (uglavnom predstavnici armije i državne bezbednosti) posle dugih debata su izrazili svoju političku i ekonomsku podršku sprovođenim reformama na uslovima likvidacije socijalnih garancija jugoslovenskih radnika". To je bio predlog, od koga očajnik Jugoslavija nije mogla odustati. Naučena od zapadnih pravnika i  konsultanata, Markovićeva vlada je donela zakon, koji je prinudio "platežno nesposobna" preduzeća na bankrotstvo ili likvidaciju. Prema novom zakonu, u slučaju neplaćanja računa u toku 30 dana uzastopno ili u toku 30 dana u okviru 45-odnevnog perioda, vlada bi inicirala proceduru bankrotstva preduzeća u toku sledećih 15 dana. Napad na samoupravnu privredu takođe je uključivao i novo zakonodavstvo o bankama, pripremljeno zato, da bi izazvalo likvidaciju "Ujedinjenih banaka", koje se nalaze u kolektivnoj svojini.

U toku dve godine više od polovine banka u zemlji je nestalo, budući da su zamenjene novopečenim "nezavisnim komercijalnim institucijama". Te promene u pravnoj sferi u kombinaciji sa čvrstom monetrnom politikom MMF-a u pogledu industrije i otvaranja privrede za stranu konkurenciju su ubrzale industrijki pad.

Od 1989 do septembra 1990 godine bankrotiralo je više od hiljadu kompanija.

Do 1990 godine pokazatelj BDP je opao za 7,5%. 1991 godine BDP se smanjio još za 15%,  dok se obim industrijske proizvodnje smanjio za 21%. Paket mera MMF-a, je neosporno ubrzao bankrotstvo velikog dela dobro razvijene teške industrije Jugoslavije. Druga kolektivna preduzeća su preživela samo zato, što su prekinula isplatu plata radnicima. Više od pola miliona radnika, svi i dalje na platnim spiskovima preduzeća, nisu dobili redovnu platu do kraja 1990 godine. Tim ništa manje, bili su još srećnici. Do septembra 1990 godine približno 600 hiljada jugoslovena je već izgubilo svoje radno mesto, i to je bio samo početak. Po direktivama Svetske banke još 2435 industrijskih preduzeća, uključujuči deo najkrupnijih u zemlji, je bilo određeno za likvidaciju, 1,3 miliona radnika koji su radili u njima – polovina preostale  radne snage u industriji je bila "suvišna". Nastupila je 1991 godina, realna plata se nalazila u slobodnom padu, socijalni programi su bili obustavljeni, nezaposlenost je strmoglavo rasla. Raspad industrijske privrede je bio proces, koji je zaustavljao dah po svojim razmerama i surovosti. Njegov socijalni i politički uticaj, teško procenjiv kvantitativno, je bio užasavajući. "Narod jadikuje", – kako se izrazio aristokratski londonski "Fajnenšl tajms".

Jugoslovenski predsednik Borislav Jović je manje ironično upozorio, da su reforme "jako i nepovoljno uticale na društevenu situaciju u celini… Građani su izgubili veru u državu i njene institucije… Dalja produbljena ekonomska kriza i rast socijalnih napetosti  je bitno pogoršala društveno-političku situaciju i društvenu bezbednost".

Politička ekonomija raspada

Deo jugoslovena se politički ujedinio za poslednju bitku osuđenih na propast, da bi sprečili razaranje njihove privrede i države. Kako je utvrdio jedan posmatrač, "otpor radnika je savladao etničke barijere, kada se srbi, hrvati, bosanci, slovenci mobilišu rame uz rame ustavši sa svojim drugovima – radnicima". Međutim do tog momenta je ekonomsko suparništvo već pojačalo napetosti u odnosima republika – kako međusobno, tako i sa centralnom vlašću. Srbija je u potpunosti odbacila plan "čvrste ekonomije", i približno 650 hiljada srpskih radnika je ustalo protiv federalne vlade, da bi dobili povišice plata. Druge republike su postupile na svoj način i izabrale ponekad suprotan put. U relativno bogatoj Sloveniji, na primer, lideri separatista, takvi, kao predsednik Socijal-demokratske partije Jože Pučnik, su podržavali reforme: "Sa ekonomske tačke gledišta, ja se mogu samo složiti sa socijalno korisnim merama u našem društvu, takvim, kao povećanje nezaposlenosti ili smanjivanje prava radnika, zato što su one potrebne za unapređivanje procesa ekonomskih reformi".

Ali u pravi čas Slovenija se priključila drugim republikama, osporavajući nastojanja federalne vlade na ograničavanju njihove ekonomske autonomije. Kako hrvatski lider Franjo Tuđman, tako i srpski Slobodan Milošević priključuju se slovenačkim liderima u suprotstsvljanju pokušajima Federalne Jugoslavije da sprovede radikalne reforme. Na višepartijski izborima 1990 godine ekonomska politika je bila u centru političkih sporenja; za to vreme separatističke koalicije su uklonile sa vlasti komuniste u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji. U onoj istoj meri, u kojoj je ekonomski bankrot zaoštrio zanos secesije, sa svoje strane  pojačavajući ekonomsku krizu. Saradnja republika je faktički prekinuta.

A sa početkom međusobnih sukoba republika i privreda, i sama jugoslovenska nacija ušla u bezizlazno obrušavanje. Proces pada se ubrzao, kada je republikanska birokratija počela hotimično pomagati socijalno-ekonomske sukobe radi učvršćivanja svoje sopstvene vlasti: "Republikanska oligarhija, kod svakog onog koji je imao svoju viziju "nacionalnog preporoda", umesto toga, da napravi izbor između pravog jugoslovenskog tržišta i hiperinflacije, izabrali su rat, koji je mogao zamaskirati istinske uzroke ekonomske katastrofe". Istovremena pojava oružanih formacija vernih liderima separatista, samo je ubrzala survavanje u haos. Te "milicije" su vršile sve više mnogobrojnih zlodela, ne samo što su razdvojili narode po etničkim obeležjima, oni su takođe razbili i radnički pokret.

Zapadna pomoć

Drakonske mere udarile temelj za novu kolonizaciju Balkana. Pitanje, je li potreban raspad Jugoslavije, prvobitno je bilo predmet dikusija među zapadnim državama, naročito Nemačkom, bivšim inicijator cepanja, i Sjedinjene Države, koje su se bojale da otvore nacionalističku "Pandorinu kutiju" i u početku navodili dokaze u korist očuvanja Jugosalvije. Odmah posle ubedljive pobede prve Demokratske zajednice predvođene Tuđmanom  u Hrvatskoj u maju 1990 godine nemački miinstar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer kao  rezultat svakodnevnih kontakata sa svojim kolegom u Zagrebu dao "saglasnost" za otcepljenje Hravatske, Nemačka nije bila pasivni posmatrač cepanja Jugoslavije; ona je "podstrekavala međunarodnu diplomatiju" i izvršila pritisak na svoje zapadne saveznike sa ciljema da oni priznaju Sloveniji i Hrvatsku. Nemačka je imala odrešene ruke, "da uspostavi ekonomsku prevlast u celoj centralnoj Evropi", Vašingtone je sa svoje strane, izrazio podršku "jedinstvu na osnovu slobode posredstvom razvoja demokratije… Državni sekretar Bejker je rekao Tuđmanu i predsedniku Slovenije Milanu Kučanu, da Sjedinjene Države neće odobriti ili podržati jednostrano otcepljenje… ali ako oni budu morali izaći [iz sastava Jugoslavije],  ubediće ih da to učine prema postignutom sporazumu u toku pregovora". Umesto toga Slovenija, Hrvatska, a zatim i Bosna je  uvučena u krvavi građanski rat protiv "ostatka" Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) i srpskih nacionalista. Tek tada su SAD sa zakašnjenjem aktivirale svoja diplomatska nastojanja u Bosni, učvrstili svoje odnose sa Hrvatskom i Makedonijom i pozicionirali se kao pretendenti  na vodeću ulogu u određivanju ekonomske i političke budućnosti regiona.

Posleratni režim

Sada su zapadni kreditori obratili svoju pažnju na države naslednice Jugoslavije. Uporedo sa problemom tegobnog nasleđa Jugoslavije ekonomski aspekti posleratne rekonstrukcije su ostali u značajnoj meri  neodređeni, ali perspektive obnavljanja mladih i nezavisnih republika se čine mračnim. Spoljni dug Jugoslavije je bio brižljivo raspoređen i "prikačen" republkama – naslednicama, koje se sada guše (svaka posebno) u omči dužničkih otplata i sporazuma o rekonstrukciji dugova. Zemlje – donatori i međunarodne agencije su jedinstveni u mišljenju, da su prošle makroekonomske reforme, preduzete na preporuke MMF-a postigle u punoj meri svoj cilj, i stoga zahtevaju dalju "šok terapiju" vraćanje "ekonomskog zdravlja" država-naslednica Jugoslavije. Hrvatska i Makedoinija su sledile uputstva MMF-a. One su zaključile sporazume o paketu kredita da plate svoj deo jugosovenskog duga – to je zahtevalo proces konsolidacije, započet još programom bankrotstva Ante Markoviće. Bolno je poznata slika zatvaranja fabrika, prinudnih bankrotstava banaka i osiromašenja… sve se brzo vraća na prosečno. Međunarodni kapital to odobrava. Bez obzira na oštru krizu u sferi socijalnog osiguranja i pustošenja svoje privrede, makedonski ministar finansija Ljube Trpevski ponosno izjavljuje za štapmu, da  "Svetska banka i MMF svrstavaju Makedoniju u red najuspešnijih zemalja u pogledu tekućih  prelaznih reformi". Šef misije međunarodnog monetarnog fonda u Makedoniji Pol Tompsen se slaže sa tim. On je priznao, ti "rezulati programa stabilizacije su impozantni" i dao visoku ocenu "efikasnoj politici plata", koju je usvojila makedonska vlada. Međutim njegovi sagovornici su dodali, da će biti potrebno još više smanjiti budžet…

Zapadna intervencija je učinila najozbiljniji nasrtaj na državni suverenitet Bosne. Neokolonijalna administracija, nametnuta Dejtonskim sporazumom i podržana vatrenom moći NATO-a, garantuje, da će budućnost Bosne biti određena u Vašingtonu, Bonu, Briselu – ali samo ne u Sarajevu.

Rekonstrukcija u kolonijalnom stilu

Ako je Bosni suđeno da nekada ustane iz ruina rata i izbavi se od neokolonijalizma, za to će biti potrebna biti potrebna skoncentrisana rekonstrukcija. Ali, polazeći od iskustva novije balkanske istorije, zapadna pomoć, verovatno u svemu, vodi Bosnu u "treći svet", a ne podizanju  do pariteta sa evropskim susedima. Bosanska vlada prognozira da će troškovi rekonstrukcije dostići 47 milijardi SAD dolara. Zapadni sponzori su obećali izdvojiti 3 milijarde dolara u vidu zajma, međutim zasada je dato samo 518 miliona. Deo tog novca je predviđen samo za finansiranje dele lokalnih gradskih troškova vojnog kontigenta IFOR-a i još deo će otići na otplate međunarodnim kreditorima. Novi zajmovi će otići na otplatu starih dugova. Centralna banka Holandije je darežljivo obezbedila "finansijski most", od  37 miliona dolara, da bi omogućila Bosni da plati svoje dugove MMF-u, bez kojih  joj MMF neće dati novi novac. Ali kao u strogo određenom i apsurdnom  paradoksu, preporučivani zajmovi od nedavno stvorenog "vanrednog prozora MMF-a" za "zemlje postkonflikta" neće se iskoristiti za posleratnu rekonstrukciju. Umesto toga on će biti  prenesen u holandsku Centralnu banku, koja je izdvojila novac, da bi isplatila prvobitne dugove MMF-u. Dug se akumulira, i samo nešto malo novog novca ide na obnovu ratom razorene privrede Bosne. Dok obnovu zemlje prinose kao žrtvu na oltar otplate dugova, zapadne vlade i korporacije pokazuju veliki interes za dobijanje pristupa strateškim prirodnim resursima. Sa otkrivanjem zaliha fosilnih ugljovodonika u regionu podeljena Bosna između Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske je stekla novi strateški značaj. Dokumenti, koji stoje na raspolaganju Hrvatskoj i bosanskim srbima, ukazuju da su zalihe uglja i nafte otkrivene na istočnim padinama Dinarske visoravni, koje je hrvatska armija oduzela u borbi od srpskih pobunjenika u Krajini, podržana SAD-om, uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma Bosanski činovnici saopštavaju, da je osnovana u Čikagu kompanija "Amoko" bila među nekoliko stranih firmi, koje su započele u Bosni geološka  istraživanja "Značajnih" nalazišta nafte i delovima Hrvatske koje su takođe bili držali srbi na drugoj obali reke Save, nasuprot Tuzle, gde je smešteno sedište štaba Američke vojne zone.  Istraživanja su  nastavljena i za vreme rata, ali Svetska banka i transnacionalne korporacije, koje su ih sprovodile su držali u neznanju lokalne organe vlasti, po svoj prilici, zato, da se poslednji ne bi protivili njihovim akcijama na osvajanju potencijalno vrednih oblasti. Obuzete problemima otplate dugova i perspektovama kontrole nad zalihama energenata, zapadne države su pokazele malo interesa za otkrivanje zločina, koji su izvršeni pod vidom etničkih čišćenja. 70 hiljada vojnika NATO, određenih za "uspostavljanje mira", posvetili su svoje  napore upravljanju bosanskim enklavama u skladu sa zapadnim ekonomskim interesima – umesto da vraćaju u prvobitno stanje koje je prethodilo ratu, u status-kvo. Deleći među sobom ostatke pređašnje jugoslovenske privrede, lokalni lideri i Zapad produbljuju socijalno-etnički razdor u odvojenim delovima bivše Jugoslavije. Ta nastavljena fragmentacija  Jugoslavije po etničkim obeležjima se zamenjuje sa borbom jugoslovena svih nacionalnosti protiv nove kolonizacije njihove Otadžbine.

Šta je ovde novo? Kako je sarkastično primetio jedan posmatrač, svi lideri država – naslednica Jugoslavije tesno sarađuju sa Zapadom: "Svi današnji lideri bivših jugoslovenskih republika su bili funkcioneri komunističke partije, i svaki je sa savoje strane težio da nadmaši ostale, da bi na najbolji način ugodio zahtevima Svetske banke i MMF-a, kako za dobijanje preferencija za investicione kredite, tako i za sticanje bitnih prednosti u borbi za liderstvo".

Neoliberalna makroekonomska restrukturizacija, iza koje stoji Zapad, pomogla je da se uništi Jugoslavija. I ipak, od samog početka rata 1991 godine, svetska SMI brižnjivo izbegavaju takve ocene i čak su u potpunosti negiraju ključnu ulogu tih reformi u uništavanju jugoslavenske države. Umesto toga njih su priključili horu, koji je veličao "slobodno tržište" kao fundament za obnavljanje razorene jugoslovenske privrede. Socijalne i političke posledice ekonomske "rekonstrukcije" u Jugoslaviji su bile brižljivo zataškane – da bi nas sprečili u njihovom razumevanju. Umesto toga stručnjaci za manipulaciju javnim mnenjem uporno iznose kulturne, etničke i religiozne razlike kao jedinstven uzrok krize. U stvarnosti kriza je posledica dubokog procesa ekonomskog i političkog razaranja Jugoslavije.

Nesumljivo da interpretacija činjenica nije samo skrivala istinu, nego i sprečavala tačno poimanje istorijskih događaja. Na kraju krajeva, to iskrivljuje istinske uzroke socijalnog konflikta.

Primenjeno na bivšu Jugoslaviju to je iskrivljivanje istorijskih osnova jugoslovenkog jedinstva, solidarnosti i identičnosti. Ali takva lažna svest je raširena svuda, gde je jedinstvena mogućnost svet zatvorenih fabrika, nezaposlenosti i likvidiranih socijalnih programa, a "gorka ekonomska terapija" je jedinstven recept za sve prilike.

Životi miliona ljudi na Balkanu su ugroženi. Makroekonomska "reforma" je tamo uništila sredstva za život i pretvorila u podsmeh pravo na rad. Učinila je takve osnovne ljudske potrebe, kao što su hrana  i stan, nedostupnim za ogroman broj ljudi.  Degradirali su kulturu i nacionalni identitet. Radi interesa svetskog kapitala granice su bile prekrojene, zakoni prepisivani, industija uništena, finansijski i bankarski sistemi demontirani,, a socijalni programi ukinuti. Nikava alternativa globalnom kapitalu, bilo to "tržišni socijalizam" ili  "nacionlani" kapitalizam, unapred neće imati pravo na postojanje. Ali to, što se desilo sa Jugoslavijom i sada se nastavlja u njenim slabim državama – naslednicama, treba vikati daleko preko granica Balkana.

Jugoslavija je bila primer sličnih ekonomskih programa "restrukturiranja" ne samo u zemljama u razvoju, nego i u SAD, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Jugoslovenske reforme su surovi odraz razorenog ekonomskog modela, dovedenog do krajnosti.

NASTAVLJA SE ... DEO 2

http://kps.rs/analize/1114-deo-drugi-ekonomski-uzroci-rata-u-jugoslaviji

Dva uzastopna Jugoslovenska rata, koji protekoše na naše oči 90-ih godina, predviđali su već ružnu ulogu SMI, koja su istupala u jugoslovenskoj krizi kao glavno oruđu prinudog zaglupljivanja javnosti. Kada su SMI proglašavali krivcem za rat jednog-dva čoveka (nevažno; Klintona sa Monikom, kako to čine naše "patriote", ili Miloševića, kao zapadna SMI i naši neoliberali) – oni spuštaju gledaoca ili čitaoca do nivoa razvoja nepismenog i zaboravnog ruskog seljaka sa početka XIX v., koji je verovao da je Napoleon Antihrist.

Sramota je za novinare, koji na pragau XXI veka pokušavaju nagovoriti auditorijum, da najmoćnija vojna mašina u svetu NATO može biti pokrenuta samo radi toga, samo se kazne jednog-jedinog čoveka – Miloševića, i da je na Zapadu sve do tog stepena vodili računa o novcu, da su radi kažnjavanja jednog jedinog čoveka spremni baciti niz vetar desetine milijardi dolara. Sramota je za novinare, koji ubeđuju auditorijum, da je Milošević – "diktator" i "fašista", iako je Milošević izabran na opštim izborima i u uslovima njegove "fašističke diktature" pre 20 godina 20 hiljada opozicionara je, udruženim snagama pokušalo na juriš da zauzme zgradu Državne radio-televizije, Parlamenta u MUP-u "fašista", Milošević nikooga nije predao na sud, a one, koje je zadržao, oslobodio je! A pre svega 4 godine opozicija je kod "fašiste", Miloševića opozicija je u Beogradu organizovala neprekidne mitinge – što se završilo time, što su jednoga od lidera opozicije pozvali u vladu! Pravi fašista bi već odavno poslao sve demonstrante u koncentracioni logor, a neke bi kao opomenu ostalima streljao postrojivši ih uza zid (Pinoče, je naprimer, postupio upravo tako, ali Pinoče, ako je verovati novinarima – nije fašista nego borac za demokratiju). Zaista uzroci Jugoslovenskog rata, su kao i obično ekonomski. Svi pismeni stručnjaci to znaju.

MMF kao detonator Jugoslavije

Stvarni inicijator Jugoslovenskih ratova je MMF. Iz nekog razloga se smatra, da je MMF takav ekonomski bog, sveznajući i koji nikada ne greši, iako postoji mnoštvo suprotnih dokaza. Narimer, program "ekonomskog ozdravljenja", koji je MMF nametnuo Ruandi je doveo do kraha ruandsku privredu i masovnog krvoprolića između tutsi i hutu, koje je odnele živote više od miliona ljudi. "Salinastrojka" koja se sprovodila u Meksiku pod rukovodstvom MMF-a je dovela do čuvenog finansijskog bankrota, za likvidaciju čijih posledica u poslednjih pet godina je Meksiko morao "upumpati" 92 milijarde dolara. Indonezija je od 1992 godine uredno preorjentisala svoju privredu po receptima MMF-a – do čega je to dovelo, svi su videli. Još ranije su se potpuno analogno razvijali događaji u Brazilu, gde je poslednja ratna vlada, koja je bespogovorno izvršavala sve direktive MMF-a, dovela privredu u đorsokak i izgubila vlast.

Jugoslavija je bila prva zemlja "istočnog bloka", koja je počela prestrojavati svoju privredu po receptima MMF-a (još od 1980 g.). upravo je MMF zahtevao od jugoslovenskog rukovodstva da odustane od "socijalističkih planova" izjednačavanja privrednog razvoja svih regiona zamlje, što je lišilo tradicionalno zaostalo Kosovo Velikih državnih dotacija i dalo mogućnost tada hodžističkoj Albaniji da iskoristi nezadovoljstvo lokalnog stanovništva "novom ekonomskom politikom" za stvaranje na Kosovu albanskog staljinističkog podzemlja. Prva kosovska kriza izbija 1981 g., kada je staljinističko podzemlje podstaklo teror protiv nealbanskog stanovništva i isprovociralo ulične sukobe. Ubijeno je oko 30 ljudi, 20 hiljada srba, crnogoraca i jevreja je izbeglo sa Kosova.

Do 1984 g. Državna bezbednost je uništila 3 podzemne staljinističke "komunističke partije" na Kosovu i plus podzemnu hodžističku organizaciju "Put ka slobodi". Sve to je koštalo jugoslovensku državnu blagajnu sume, jednake 70% kredita, dobijenih od MMF-a. Još skoro 25% je otišlo na otplatu usluga eksperata MMF-a! Završilo se time, što je, 1986 g. MMF uspostavio nad jugoslovenskom privredom potpunu kontrolu. Neprihvatanje "izjednačavanja" sada izaziva nezadovoljstvo u Srbiji, jer je pojačalo zaostajanje te republike za Hrvatskom i Slovenijom, industrijski najrazvijenijim. Tako je MMF ponovo oživeo srpski nacionalizam u Jugoslaviji (sa kojim se Tito – hrvat po nacionalnosti nemilosrdno borio, sve do iseljavanja srba iz drugih republika). I upravo je po savetima MMF-a Milošević odgovorio na novi talas nasilja na Kosovu 1988-1990 g. donošenjem ustavnih amandmana, koji su ograničili prava autonomnih pokrajina u poređenje sa republikama: bez toga je bilo prosto nemoguće sprovesti politiku MMF-a – rukovodstvo Kosova je otvoreno izjavilo, da takva politika protivureči jugoslovenskom ustavu.

Na zahtev MMF-a jugoslovenska vlada je 1989 g. donela zakon o privatzaciji. Kako se ispostavilo kroz dve godine, privatizacija je bila obavezan uslove "doktrine Nouva – Hou", čiju je vitalnost MMF proverio na Jugoslaviji.

"Doktrina Nouva – Hou"

"Doktrina Nouva – Hou" je razvijena 1982 g. i postavila je sebi za cilj "likvidaciju ekonomske i vojne moći višenacionalnih država istočnog bloka".

Doktrina je pretpostavljala: stavljanje pod kontrolu i pod uslove MMF-a tržišnih mehaizama tih zemalja, sprovođenje privatizacije i otvaranje privrede tih zemalja za zapadni kapital uz istovremeno očuvanje tehnološkog zaostatka za vodećim zapadnim zemljama. Po mišljenju autora "doktrine", to je moralo za sobom povući (postupno):

u politici:

a) preporod ili likvidaciju vladajućih komunističkih partija,

b) kao rezultat toga nastanak ideološkog vakuuma,

v) permanentnu državnu krizu;


u društvenom životu:

a) dezintegraciju društva na osnovu rasta tržišnog egoizma stanovništva (raspadanje društva na suprotstavljene slojeve, grupe, statuse, krugove),

b) pojavu međuetničkih, međukonfesionalnih, teritorijalnih, klanskih i socijalnih konflikata sa perspektivom njihove militarizacije;

u ekonomiji:

a) porast inflacije,

b) industrijski pad i tehnološki regres i, najzad,

v) nepovratno podrivanje industrije i odbrambene sposobnosti.

U pravom smislu reči bile su samo tri "višenacionalne države istočnog bloka" : Jugoslavija, SSSR, NRK. U Jugoslaviji "doktrina Nouva – Hou" je nejblistavije izvedena, što govori o izuzetno visokom profesionalnom nivou autora doktrine. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija se raspala potkopana "tržišnim egoizmom". Ali sa Srbijom su nastali problemi.

"Otvaranje" Srbije vojnim putem

Zakon o privatizaciji je donesen u SFRJ 1989 g., ali on nije udovoljio zapadnom kapitalu, budući da se praktički nije svodio na bilo koje pokušaje zapadnih banaka i kompanija da uzmu pod kontrolu Jugoslovensku privredu. Zato su Jugoslaviju morali razbiti. U bivšim jugoslovenskim republikama privatizacija je krenula na temelju, novih, republičkih, zakona. U Hrvatskoj i Sloveniji ti zakoni su u potpunosti zadovoljili Zapad. Glavni pretendent za preuzimanje hrvatske i slovenačke privrede bio je nemački kapital – i danas se praktično sva privreda Hrvatske i Slovenije (direktno ili indirektno) kontroliše nemačkim kapitalom. Pri čemu su vrlo često nemački koncerni, kupivši hrvatska preduzeća, zatvarali ih, očuvavši samim tim radna mesta za jednoprofilna u pravom smislu reči nemačka preduzeća – i na taj način veštački preterano povisili cena roba tih preduezaća na međunarodnim tržištima. Tako sada stoje po celoj Hrvatskoj zatvorene fabrike – koje su već odavno opljačkali i demontirali lokalni meštani, koji su ostali nezaposleni.

Međutim srpski republički zakon o privatizaciji 1991 g. je postavljao garancije od takvog razvoja događaja. Po tom zakonu, orjentisanom na stvaranje "narodnog kapitalizma u Srbiji", zapadni kapital je mogao računati samo na 10% kapitala privatizovanog preduzeća, zapadne korporacije su bile nezadovoljne tom okolnošću, ali formalne pretenzije prema zakonu nisu mogli pokazati, pošto je on spolja zadovoljavao sve uslove MMF-a: glavnina privrednih subjekata Srbije je transformisano u privatna (u akcionarska društva).

To, što je u Srbiji bio donesen upravo takav, a ne drugi zakon nije zavisilo od Miloševića. Većina preduzeća u SFRJ su bila preduzeća kolektivnog oblika svojine (svojine radnih kolketiva). Upravo su se ti vlasnici (radni kolektivi) i izjasnili protiv drugih varijanti privatizacije. Dobili su to, da njihova kolektivna preduzeća budu pretvorena u AD, u kojima su radni kolektivi postali vlasnici akcija. Faktički se promenio samo oblik vlasništva, ali ne i suština. Protiv pretvaranja svojih preduzeća u klasična privatna jugoslovenski radnici su odlučno ustali, pošto je Jugosalvija u suštini uvek živela po tržišnim zakonima – i radnici su znali, da je prvo, što će učiniti novi vlasnik-privatnik –redukovati radnih mesta, srezati plate i socijalne povlastice (tako se i desilo u Hrvatskoj i Sloveniji).

Osim toga, jugoslovenski ranici su dobili, da u zakonu bude utvrđen princip posebne dobrovoljnosti procesa privatizacije (država je mogla prinudno privatizovati samo ona kolektivna preduzeća, koja su se našla u poziciji bankrotstva).

Kao rezultat toga si 1997 g. Udeo kapitala privatnih preduzeća u srpskoj privredi je iznosio samo 4%! Zapadne korporacije nisu dobile praktično ništa, iako je, naravno, zapadni kapital neuporedivo moćniji od srpskog.

123107_rtb-bor_kfMeđutim, postoje sektori srpske privrede, o kojima odavno mašta zapadni, naročito nemački i američki, kapital. To je, naprimer, ceo kompleks industrije bakra Srbije. Bakar je danas najpotrebnija sirovina za elektronsku industriju koja se brzo razvija u Nemačkoj. Za Nemačke koncerne srpski bakar (uzimajući u obzir smešne transportne troškove i mogućnosti plaćanja srpskim radnicima veoma niske plate) – to je "zlatni rudnik", koji je istovremeno omogućio uvećanje profita za 520-550%! Ali srpsko zakonodavstvo nije dalo nemačkom kapitalu da prigrabi srpsku industriju bakra.

Drugi primer. Na Kosovu leže najveće u Evropi (a po mišljenju stručnjaka, i u Evroaziji uopšte) istražene zalihe visokokvalitetnog kamenog uglja. Oni se ne eksplatišu, pošto je to ekonomski nerentabilno u uslovima, kada u Evropu stiže cevovodima jeftina ruska nafta i gas. Ali ako taj naftni kanal iznenada presuši – to će onaj ko bude vladao Kosovom, diktirati pravila igre celoj evropskoj energetici. Po današnjem zakonodavstvu, zapadni kapital ne može kupiti rudna bogatstva na teritoriji Srbije – rudna bogatstva uošte nisu objekat privatizacije (isto kao monopoli na prirodu).

Prirodan izlaz za zapadne monopoliste je smeniti vlast u Srbiji. Zakonskim putem to im nije uspelo da urade – srbi su na izborima glasali za Socijalističku partiju. U ne malom stepenu, glasajući za socijaliste, srbi su glasali za onaj projekat transformacije svojine, pri kome će radni kolektivi, u ovom ili onom obliku (u kolektivnom ili akcionarskom) ostati vlasnici svojih preduzeća. To jest Milošević tu apsolutno nije imao nikakve veze s tim. Sam po sebi Milošević je bio tipični partokrata, kakvih smo se mi nagledali i kod nas u zemlji. Lično Milošević, koliko se može suditi, ništa nije imao protiv takve privatizacije, koja bi odgovarala Zapadu (porodica Miloševića je porodica milionaera i privatnih vlasnika). Ali on je prinuđen pridržavati se zvanične partijske linije po pitanjima svojine, a Socijalistička partija se ne može odreći te linije, ne rizikujući da izgubi većinu svojih članova i podršku svoga biračkog tela – radnika kolektivnih preduzeća. Nije slučajno u poznatim akcijama protesta u Beogradu pre nekoliko godina u glavnom učestvovali studenti, sitni trgovci i predstavnici humanističek inteligencije, ali ne radnici. Radnici su znali, ŠTA su dobili po zakonu o privatizaciji, a evo studenti i inteligencija (novinari, u prvom redu), nisu kolektivni vlasnici, naivno su mislili, da ako smene vlast – svi će postati milioneri. Razumljiva zabluda: kod nas, setite se, novinari su se takođe nekada derali "napolju" i proslavljlai "vaučerizaciju" – a sada prosjače od države dotacije i žale se na "socijalnu nezaštićenost"

To, što smo gledali na Balkanu, je pokušaj da se "otvori" za Zapad privreda Jugoslavije metodama sile. To je čudovišan regres međunarodnih odnosa do nivoa sredine XIX v., kada je Zapad tačno takvim istim metodama "otvorio" za sebe Kinu – posredstvom "ratova za opijum"

Uklanjanje konkurenta

Postoji još jednan ekonomski uzrok Jugoslovenskog rata. Aviajcija SAD, je uništavajući preduzeća na jugoslovenskoj teritoriji, ne samo uništila ono, što nisu dali kupiti američkom kapitalu, nego i uklonila konkurente tog kapitala. Samo se time može objasniti, zašto su sa takvom brižljivošću avioni NATO-a uništavali juoslovensku duvansku industriju. Jugoslovenski duvan je uspešno kunkurisao sa zapadnim proizvodima u Istočnoj Evropi (naročito) u Sredozemlju. Sada je taj uspešni konkurent uništen.

Malo ko kod nas u zemlji zna, ali još 80-ih godina jugoslovensko putnički automobil "jugo" imalo veliku popularnost u SAD. "Jugo" je imao reputaciju izuzetno pouzdanog i ekonomičnog vozila, koji košta po američkim standardima, – suve kopejke (SFRJ, je zainteresovana za zapadnu valutu, prodavala "jugo" u SAD po cenam nižim nego u samoj Jugoslaviji). Amerikanci su stajali do kraja dugo-dugo u redovima za to, da bi kupili "jugo"! Automobilski lobi u SAD bio je u histeriji: "juga" su zajedno sa japanskim automobilima smatrali glavnom pretnjom američkoj automobilskoj industriji. Prodavač "juga" u SAD je kompanija "Global motorz", koja je pripadala jugoslovenskoj fabrici "Crvena zastava", se obogatio i razvijao žestokim tempom, vodeći predstavnici američkog establišmenta smatrali čašću sarađivati sa "Global motorzom". Sam Lorens Iglberger (koji je postao kasnije državni sekretar za vreme predsednika Buša) ušao u upravu "Global motorza"! Čim su protiv Jugoslavije uveli sankcije – "jugo" je nestao sa američkog tržišta, grandiozni računi "Global motorza" su zamrznuti. Američki automobilski lobi, nije uspeo potisnuti jugoslovenske konkurente ekonomskim putem, potislnuli su ih političkim. Sada, kada su fabrike, koje proizvode "jugo", porušene bombama, pobeda je postala konačna. Sporazumno su američke automobilske kompanije su značajno sankcionisali potrošače – za "nedovoljan patrotizam": gde će sada američki vlasnici "juga" naći zupčasti za svoje jeftine i ekonomične automobile?

106518_0207-zastava-oruzje-foto-o-bunic_fJoš jedan primer. Osnovni izvor prihoda državne kase SFRJ je bio izvoz naoružanja. Glavni kupci jugoslovenskog naotužanja su bili: Irak, Libija, Iran, Sudan, Etiopija, Alžir, Somalija, Uganda, Koreja. Nije teško dosetiti se, da su SAD iz samo jednog političkog uzroka bile zainteresovane da unište jugoslovenski Vojno-industrijski kompleks. Međutim postojali su i ekonomski uzroci. Stvar je u tome, što je sa tržišta, koje su zauzeli jugoslovenski prodavci naoružanja, potisnuti ih je bilo praktično nemoguće: jugoslovensko oružje je bilo veoma visokog kvaliteta (jugosloveni su proizvodili oružje uglavnom na osnovu složenih zapadnih – uključujući i američke tehnologije, kupivši licence), a ono je veoma jeftino koštalo – Jugoslavija je prodavala naoružanje za čvrstu valutu, a plate u jugoslovenskom Vojno-industrijskom kompleksu su isplaćivali u brzo obezvređenim dinarima. Danas jugoslovenski Vojno-industrijski kompleks, porušen bombardovanjem avijacije NATO-a, ne postoji. SAD su lišile dobavljače oružja mnogih svojih porotivnika na međunarodnoj areni– kao prvo, i otvorili za svoje trgovce oružjem novo tržište – kao drugo.

Oni znaju voleti samo pokorne

vuk-draskovicRazume se, zapadne korporacije ne mogu direkto reći: mi vodimo rat u Jugoslaviji radi svog superprofita. Zato nam pričaju priče o "fašisti", Miloševiću – iako to nije Milošević nego "dobri", predsednik Hrvatske F. Tuđman koji se proslavio rečima "hvala bogu, moja žena nije ni srpkinja ni jevrejka", i "mi moramo biti zahvalni junacima-ustašama (to jest hrvatskim fašistima iz vremena II svetskog rata) za to što su oni stvorili Hrvatsku hrvatskom – bez cigana i jevreja".
Zato je Zapad tako zahvalan Vuku Draškoviću, koji je obećao sprovesti "pravu privatizaciju", – iako na Zapadu, naravno, znaju, da Drašković srpski nacionalista ni po čemu nije bolji od Šešelja, onaj isti pristalica "Velike Srbije" (i razlika je samo u tome, što je Drašković prozapadni srpski nacionalista, a Šešelj je antizapadni).

Zato na Zapadu vole i predsednika Crne gore Mila Đukanovića: u Crnoj gori je privatizacija sasvim drugog karaktera, nije takva kao u Srbiji. U Crnoj gori preduzeća su nasilno likvidirana, a svo vlasništvo je prisvojio uzak krug državne nomenklature (formalno – nekoliko fondova, brokerskih i konsultantskih firmi). Sve to je, uzgred, dovelo privredu u ćorsokak, i zato je sada u Crnoj gori, na delu sledeći, drugi, plan privatizacije, koji je u potpunosti kopirani sa čubajsovske "vaučerizacije". Očigledno je "vaučerizacija" Crne gore sprovedena sa računanjem na žalosno rusko iskustvo, i, prema tome, crnogorsko rukovodstvo je postavilo svoj cilj stvaranje u republici kriminalno-birokratskog kapitalizma a-la Gajdar i Čubajs. Zapadnom kapitalu to odgovara, pošto još 1998 g. crnogorsko rukovodstvo izjavljuje da je spremno prodati zapadnim koncernima kontrolne pakete akcija 6 najvećih crnogorskih kompanija za smešnu sumu od 1 milijardu dolara. Već sada je poznato, kakva će zapadna kompanija kupiti kakvo crnogorsko preduzeće (naprimer, rafineriju nafte "Jugopetrol" u Kotaru, aluminijski kombinat i Podgorici i t.s.). upravo zato zapadna avijacija i nije bombardovala ta preduzeća (tačno isto, uzgred, kao i preduzeća bakarnog kompleksa u samoj Srbiji!).

Potpuno je očigledno, da je privatizacija po Čubajsu, pravilno nazvana "pljačkaška", ne može biti da je pljačkaška u Rusiji a nije pljačkaška u Crnoj gori. Naravno, na Zapadu to razumeju. Ali kada je reč o superprofitu takve se "sitnice", prirodno zaboravljaju. Nisu uzalud SAD otvorenio izjavile, da su izdvojile 15 miliona dolara na svrgavanje Miloševića – zakonito izabranog predsednika suverene države.

Ostaje da čekamo kada će Miloševića svrgnuti (pisano 1999), – i posmatramo kakvo će raspoloženje zatim biti u Jugoslaviji, nekoliko godina kasnije. Imam poznanike u Ukrajini, koji su se veoma radovali razbijanju Sovjetskog Saveza, "oslobođenju od vlasti moskovljana", koji su "ujedinili Ukrajinu", i maštali da se prisajedine NATO-u. Evo već pet godina kako svi oni zajedno kriju "neodložnost", dirljivo vole "moskovljane" i mrze NATO.

NASTAVIĆE SE ... DEO 3


http://kps.rs/analize/1112-deo-etvrti-kako-su-nas-opljakali


http://kps.rs/analize/1111-ko-je-na-kraju-profitirao-poimenice


Slaven: komentar modifikovan dana: Thu Mar 26, 2015 11:41 pm; prepravljeno ukupno 1 puta

_________________
"Život nikad nije pošten,ali budući nas je većina nepoštenih-to nam i odgovara."

"Svijet su stvorile budale,da bi pametni mogli u njemu živjeti."

"Svakog iole pametnog i pravičnijeg odmah olajavaju sa svih strana."

"Najgori su licemjeri koji nastupaju kao moralni stupovi društva."


Gazi,gazi,gazi "poduzetnike,poduzetnike,poduzetnike"



Slaven
Admin

Broj postova : 1668
Location : Arkadija(mitološka zemlja sreće iz grčke mitologije)
Registration date : 2008-08-23

Vidi profil korisnika http://sfrj4ever.forumieren.de/profile.forum

Na vrh Go down

Nastavak

Komentar  Valter on Sat Jan 10, 2015 9:53 am

http://kps.rs/analize/1112-deo-etvrti-kako-su-nas-opljakali


Deo četvrti: Kako su nas opljačkali


Bez pretenzija da ovom prilikom ulazim u političko-nacionalne, pa i verske razloge razbijanja SFR Jugoslavije, kojih je neosporno bilo, želim da vam na praktičnom primeru pokaže stvarne, i glave razloge za njeno razbijanje. Kome je razbijanje Jugoslavije trebalo, ko je tu profitirao, a ko ostao opljačkan - zaključite sami.

Bivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili radi lakšeg računanja ako to po današnjem kursu preračunamo oko 11,5 milijardi evra. Posle 17 godina od raspada, krajem 2008 godine države, članice bivše jugoslovenske federacije dugovale su ukupno 117,3 milijardi evra, a po nezvaničnim podacima početkom jula ove godine duguju frapantnih 133 milijarde evra. Kažem frapantnih jer je ovo državni dug, kome treba dodati još bar isto toliki, nastao zaduživanjem preduzeća kod banaka u inostranstvu, ali i samih građana kod opet inostranih banaka koje posluju na ovim prostorima.

Tada te 1990-te, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković, nije mogla da dobije nove kredite, jer su strani poverioci kao MMF i SB procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. Kada tih 16 milijardi $ uporedite sa današnjim stepenom zaduženosti cela stvar izgleda neverovatna. Postavlja se pitanje da li su ljudi iz MMF, SB, kao i ostali poverioci u međuvremenu poludeli ili je sve urađeno da bi se nepostojećim parama (lažnim novcem, bez pokrića) opljačkala realna imovina zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Putem nametnutih "privatizacija" i gramzivošću zapada spirala zaduživanja se sve više ubrzavala sve do momenta kada je svet finansija uleteo u neke virtualne vode koje su na kraju dovele celu planetu do praga finansijskog i monetarnog sloma. Ali da to razmotrimo malo kroz brojke.

Prema podacima Ministarstva finansija Hrvatske raspodela duga eks Jugoslavije od 11,5 milijardi evra najvećim delom sprovodila se po ključu MMF-a i odlukama "Badinterove komisije". Tako je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nasledila 36,5 odsto (4,198 milijardi evra), Hrvatska je preuzela 28,5 odsto (3,278 milijardi evra) duga, Slovenija 16,4 odsto (1,886 milijardi evra), Bosna i Hercegovina 13,2 (1,518 milijardi evra) i Makedonija 5,4 odsto (621 miliona evra). To je prema sadašnjim dugovanjima više nego skromno zaduženje i prava Božija blagodet.

Da odmah raščistimo. Ne spadam u jugonostalgičare već mi je namera da kroz čisto ekonomsku prizmu pokažem zašto je SFR Jugoslavija razbijena i pokažem kako smo time svi mnogo izgubili sa realnim izgledima da se nećemo oporaviti ni u narednih 50 godina. I Švajcarska je država triju nacija, Nemaca, Francuza i Italijana, ne vole se međusobno, ali zajedničku državu čuvaju kao interes dobrog življenja. Pa da još jednom ponovim. U oči konačnog raspada SFR Jugoslavije u oktobru 1991, prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), bivša država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra odnosno oko 16 milijardi $ preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. I tada nas je MMF (Međunarodni monetarni fond) kao i SB Svetska banka) proglasila visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi trebali odobravati međunarodni krediti. Insistirajući da se sa SFR Jugoslavijom mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebala da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju prema preseku NBH na dan 30. juna 2008 godine dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra. U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 01. jula 2009 iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi $. Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94, 8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke "elite" pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize?Ali gle čuda. MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz eks Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom i šakom. Tačno, najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje mi kao i ostale navedene države opet čuvaju u njihovim velikim zapadnim bankama.

Pljačkanje Srbije

Da prvo malo razjasnimo slučaj Srbije. Kada su 1992 SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) uvedene sankcije mi smo prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu dugovali oko 6,944 milijardi $ ili 4,991 milijardi evra prema današnjem kursu. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak mi smo preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupili deo duga pa smo 2000 godinu dočekali sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi $ odnosno 4,026 milijardi evra.

Gotovo svima je poznato da je zapad u rušenje Miloševića uložio veliki novac a da je samo za organizaciju 05 oktobra potrošeno oko 70 miliona $. Ali zapad ne baca pare. Odmah po dolasku "demokratske vlasti" samozvani "eksperti" iz G-17+ preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast, te uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je Miroljub Labus kao potpredsednik Savezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB, i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena - a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi $. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu - već isključivo oni. Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera NB Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama "zaradili" oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde $.

Od strane zapada, perfektno urađen posao. U rušenje "neposlušne" Miloševićeve vlasti uložiš oko 200 miliona $, a onda instaliraš svoje podanike i odmah si "zaradio" 12,4 milijardi $. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamate na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde $ koje danas svi mi ubrzano otplaćujemo. Onda nam uz posebne pregovaračke sposobnosti Labusa i Dinkića navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi $ duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i "demokratskih" mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti "eksperti" krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.

Druga etapa pljačke nastupa odmah. Sobzirom da su nas bombardovanjem temeljno razorili, onesposobili i ono malo privrede koja je nešto radila, zemlja nije u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi $, i mora da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa "dobrog" zapada krediti stižu, ali uz uslove - naravno.

lopoviTu uz uslove počinje treća faza pljačkanja Srbije. Prvi uslov je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih stranih banaka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama lomiti privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj - da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni "eksperti" dovedeni na vlast da to sprovodu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.

Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi "eksperti" formirali svoju stranku, koja će kroz Skupštinu i Vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije. U našoj političko-vladajućoj "eliti" svi igrači imaju svoje uloge, od "umerenih nacionalista" preko pragmatičara, do onih koji su direktno antisrpski orijentisani  pa na izborima imamo široku lepezu izbora. Ali kada sve njih prema onome što su uradili proanalizirate shvatite da je to isti ološ ofarban samo različitim bojama. Pre nekoliko godina napisao sam tekst "Četiri jahača apokalipse" opisujući pred izbore, ko su i šta su ti naši vodeći kandidati i stranke.

Ubrzana privatizacija

Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije - ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandarom Vlahovićem ministrom za prestruktuiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije i da ne nabrajam sve te eksperte lopovluka. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao "eksperti" doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već "proslavili" u Poljskoj, Češkoj pa su ih otuda i bukvalno proterali, ali su za našu ubrzanu privatizaciju, odlični - jer su se za zapadne mentore već dokazali.

U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli su od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana. Brzo je "kupljeno" sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići odrađivali poslove za koje su na vlast i dovedeni. Navešću neke primere koji mnogo toga govori i objašnjava zašto je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca.

Kad "Sartid"-u (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica) skinete 650 miliona deviznih kredita obaveza i to prebacite da vraća država, a onda ga prodate za 26 miliona to je više nego pljačka. Jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro lociran pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11 - 15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovina sa preko 90% metal nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit - jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer zalihe otpadnog gvožđa su gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit "US Steel Serbia" je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o kojemu su vlasti ćutale, hiljade otpuštenih radnika, a sada i preostali radnici železare na prinudnom odmoru, sa neizvesnom budućnošću kada će se rad, i da li će se rad uopšte nastaviti. Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom "US Steel Serbia" najvećim izvoznikom u Srbiji koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji. Privatizacioni "eksperti" nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.

Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona $, ali pod uslovom da 5 godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako znamo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi $. Lako možete izračunati za koliko će strani kupci otplati kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama. Ono što je tu još katastrofalnije "DIN-Philip Morris" i "British American tobacco", čim su fabrike kupili otpustili su skoro polovinu radnika i prebacili ih na naš i onako preopterećen penzijski fond. Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske ili kratko rečeno u srpskim cigaretama nema vi S od proizvoda iz Srbije. Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla možete videti u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je "Viskoza" u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a "Kartonka Avala" se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih. Da vam ne bih oduzimao vreme naveo sam samo dva primera mada i u Srbiji ima jako mnogo.

Ovakvim i sličnim "stranim ulaganjima" je srpska privreda zatvarana pa će se ono frapantno zaduživanje iz grafikona sa početka teksta samo uvećavati dok MMF i ostali ne kažu dosta. A onda kada uskoro dođe taj trenutak "demokratski eksperti" zbrisaće iz Srbije, ostavljajući građane da u bankrotiranoj državi grcaju i počnu da državu grade iz početka. Tim donosiocima "demokratije" i promoterima stranih ulaganja kao spasonosne varijante oživljavanja privrede, biće udobno na nekim egzotičnim ostrvima i novcem koji su kroz korupcionašku privatizaciju obezbedili na računima u stranim bankama. Biće udobno sve dok nova ozbiljna država ne pošalje "devere" po njih da ih dovedu i objasne za čiji račun su se oni poigravali sa državom, pljačkaškom demokratijom rasprodajući nacionalna dobra, kao da im je to tata ostavio. Jedan poslanik je pre više godina uporno nastojao da za govornicom ispriča kako "Priča ima tužan kraj" ali su se svi grohotom smejali. Mislim da će priča stvarno imati tužan kraj.

"Strana ulaganja" sam stavio pod znake navoda jer se radi o čistoj prevari građana iza koje se krije neviđena pljačka Srbije, a koja samo nosi privlačno ime. Kad prodate svoj stan ili kuću i odete da budete podstanar, smatrate li to dobitkom ili gubitkom, i nazivate li to stranim ulaganjem. Možda bi se strano ulaganje moglo nazvati kada bi Srbija prodala 40% deonica "Sartida" ili 30% deonica fabrika duvana i taj novac bio uložen u revitalizaciju ili osavremenjivanje tih fabrika. Da je država na sebe preuzela 650 miliona duga "Sartid"-a on bi gotovo isto uspešno mogao da posluje kao i "US Steel Serbia" jer ga je to preveliko dugovanje i gušilo - ali bi ogroman profit ostao u Srbiji. Kod duvanskih fabrika to nije ni bilo potrebno jer su one ionako vrlo uspešno poslovale " ali su ekspresno morale biti prodate jer su počele da izvoze cigarete na veliko rusko tržište " što se svetskim multinacionalnim kompanijama nikako nije dopalo. Pod "strana ulaganja" se jedino mogu smatrati Grinfild investicije (Greenfield investment) za koje je karakteristično, da se sa poslom počinje od početka, bez prethodne infrastrukture, poslovnih prostora i radnika. Na livadi kako to i mi i Englezi kažemo.

Bilo je kod nas i takvih Grinfild investicija ali su one bile isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su "naše" marionetske Vlade i donosile "povoljne" zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj Uniji - u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes. Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Guverner Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla. Dinar je držao daleko iznad njegovih realnih vrednosti u odnosu na $ i evro što je uvoznu robu činilo jeftinijom, a zbog nepovoljnog kursa izvoz iz Srbije je bio praktično neisplativ. Naravno, i guverner Jelašić je sve to radio za "naše dobro". "Čuvao je vrednost domaće valute i obuzdavao inflaciju". Lepo zvuči samo da je još istinito. Tako se Srbija našla u viru "demokratskih lopina" koji su za sebe ipak pokrali mrvice u odnosu na obim pljačke koju su omogućili svojim zapadnim mentorima.

Ušle ogromne pare, prodali smo skoro sve i na kraju bankrot
KovacevicDa bih vam ovo iz naslova objasnio kao i razmere pljačke Srbije malo više približio, poslužiću se jednim izvodom iz intervjua koji je Dr. Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka dao za "Blic nedelje" - u kome kaže:

"Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz  jer je domaća proizvodnja gušena pa danas malo toga i proizvodimo. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina".

Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde $ profesor Kovačević odgovara.

" Po osnovu novih zaduživanja, od 01. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde $ u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde $, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte "US Steel Serbia", oni sve živo uvoze. Osim, otpadnog gvožđa i možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, "Petrohemija", "Tigar", farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama" kraj citata.

Kada sada uzmete olovku i ovo što je izneo profesor Kovačević malo presaberete doći ćete do zaključka o razmeri pljačke svoje zemlje (ako je uopšte smatraju svojom?), a koju sprovodi srpska vlast. Dobijete od zapada po skupim kamatama 21 milijardu $ kredita a onda iscedite iz džepova svojih građana još 84 milijardi $ pa uvezete njihovu robu za 105 milijardi $. Stim što u ovo ceđenje džepova građana nisu uračunate i milijarde $ koje su odnele strane banke, cedeći građane svojim lihvarskim kamatama za kredite kojima je kupovana ta roba široke potrošnje.

Sve ovo navedeno potpuno je ugušilo proizvodnju u Srbiji, čak i u poljoprivredi, koja je izdržala i osmogodišnje sankcije i godine ratova, ali ovo smišljeno uništavanje zemlje i privrede koju sprovodi sopstveno državno rukovodstvo je nemoguće izdržati. Stoga kad krenete na utakmicu, svratite do megamarketa hrvatske kompanije "Idea" i kupite semenke za grickanje Made in China. Naših nema. Mi ni tikve više ne sadimo jer nema ko da ih kupi, pa nema ni semenki iz njih. A kako je do toga došlo? Za biološki opstanak čoveka potrebne su samo tri stvari: voda, hrana i nešto energije za obradu zemljišta, i da se ne smrznemo. Osmogodišnje sankcije prema Srbiji su se pokazale nedovoljno delotvorne upravo zbog toga što Srbija ima ova tri elementa da bi mogla preživeti. Stoga je, od strane naših "prijatelja" sa zapada, jedan od prvi zadataka bio da se uništi naša poljoprivreda kao glavni oslonac naših odupiranja jer kada ste gladni sve prihvatate.

Tako su Srbiju iz vazduha zasejavali Ambrozijom i raznim boleštinama, koje su počele da izazivaju neke za ove prostore sasvim nove bolesti biljaka i domaćih životinja. Pored Ambrozije koja izaziva razne vrste alergija pojavila i vrsta buđi nazvana "crna pšenica" kao i neka druga parazitska oboljenja koja napadaju biljke. Darko Despotović, direktor veterinarskog instituta Srbije je nedavno u jednoj od TV emisija govorio o tome kako je pre 20 godina na prostorima Srbije bilo oko desetak oboljenja krava, svinja i ostalih domaćih životinja koje su mogla prouzrokovati masovnija uginuća životinja. Danas ih ima tridesetak a sa nekima se po prvi put srećemo. To nam rade neprejatelji isti oni koji su nas i bombardovali pa se nije ni čuditi, a na zemlji to još bolje odrađuju navedeni rasturači zemlje. Kako? Ne zasejavaju nas boleštinama, ali su po nalogu zapada hitno ukinute zemljoradničke zadruge, a njihova imovina i zemljište rasprodato. Slično je urađeno i sa hladnjačama za obradu voća. Tako je seljak sa malim posedom kojih je u Srbiji skoro 85% ostao bez zadružne podrške koja je ujedno bila i otkupni centar gde je on mogao da donese svoje proizvode. Sada imamo monopolističke otkupne stanice ili hladnjače, većinom stranih kompanija, koje svojim monopolskim položajem i izuzetno niskim otkupnim cenama demotivišu proizvodnju i lagano je gase. Stoga svake godine imamo proteste proizvođača žitarica, malina i ostalog voća, proteste proizvođača mleka, tovnih bikova ili svinja. Neki protestuju, dok drugi manje uporni dižu ruke od seoske proizvodnje i tako sela postaju pusta - a plodna zemlja neobrađena. Mladi na selu više ne ostaju jer poljoprivredna proizvodnja nije isplativa, sele se u gradove ili najradije odlaze u inostranstvo. Antirazvojni zakoni i korupcijska povezanost monopolista sa vlašću, jače su "oboljenje" od bilo kakvih zasejanih boleština. Zato su semenke za grickanje iz Kine, a ne iz Pomoravlja.

Mnogi koji budu čitali ove redove reći će pa i Milošević je doneo zakon o privatizaciji i od njega je sve i počelo. Da, ali sa sasvim drugačijim principijelnim postavkama koje su utvrđene na "Komisiji za privrednu reformu" još 1991-1992 godine, koju je vodio sam Milošević, a čijim sam sednicama i ja redovno prisustvovao. U tu komisiju bili su uključeni brojni akademici i eksperti za ekonomiju bez ikakvih stranačkih selekcija, jer se želelo da dođemo do naboljeg modela privatizacije kojim će se unaprediti a ne uništiti privreda. Utvrđeno je da privatizacija treba da bude dugoročan proces i da traje decenijama, odnosno da se odvija onoliko brzo koliko privatni sektor uspeva da jača i preuzima proizvodnju. Dugoročan proces, a sve u cilju da najveći deo vlasništva nad proizvodnim kapacitetima ostane u posedu građana Srbije. Da se u prvom krugu privatizuju manja preduzeća i preduzeća koja nisu od državnog značaja, a da se strancima može prodati samo manjinski paket akcija u strateškim preduzećima koja pripadaju državi ili država u njima ima većinski deo vlasništva. Nešto poput kineskog modela, jedna država dva sistema koji se u praksi pokazao vrlo uspešnim. Ne sporim da su se kroz formu probijanja sankcija i u vremenu Miloševića pojavili tajkuni, ali koje je država sasvim svesno tolerisala pa čak i pomagala - kako bi i u sankcijama država mogla da što normalnije funkcioniše. Svi ti tajkuni bili su pismenim dogovorima vezani za državu i bar se okvirno znalo šta je od te "nove imovine" privatno, a šta državno. Ti pismeni dogovori postoje, ali se posle 05. oktobra ne spominju, jer sadašnjim tajkunima i vlasničkoj oligarhiji to nikako ne odgovara.

Raspad države i privatizacija u takvim uslovima neminovno je dovela do devijacija u društvu, otvaranja lanaca šverca i krađa, ali će te biti vrlo iznenađeni kada sve te činjenice budu prezentirane javnosti - jer se radi o minornim ciframa koje se sa današnjim ne mogu ni približno porediti. Radilo se o stotinama hiljada $ pa i po nekom milionu, ali današnji oblici pljačke su u milijardama. Kada je za 850 miliona dolara prodato 45% vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine. Pre par meseci od MMF-a smo dobili kredit od 3 milijarde evra ili 4, 2 milijardi $ pa već tražimo još milijardu evra od Rusije kako bi bar do kraja godine spasili državu bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Zašto je 1998. 850 miliona $ bilo dovoljno za dve godine, a danas čak ni 5,5 milijardi ne može da potkrpi državu ni za pola godine? Zato što je 1998 privreda raduckala, a danas potpuno stoji i nema ko u budžet sredstva da ulije. Zato što se 1998 tih 850 obrtalo u Srbiji, a sada će 5,5 milijardi $ samo protrčati kroz Srbiju i otići na zapad kao profiti stranih kompanija, trgovinskih lanaca, banaka A onda će trebati najmanje 10 milijardi $ kredita da se pokrije ovih 5,5 i podmire budžetski troškovi i ta spirala zaduživanja se samo povećava.

Pravi razlozi razbijanja SFR Jugoslavije

Ali da se vratim osnovnoj misli koju vam želim preneti. Devijacija u privatizaciji i privredi je i u Miloševićevom vremenu neosporno bilo, ali je sve to na globalnom planu predstavljalo ipak samo manja odstupanja od zauzetog kursa koju je sačinila "Komisije za privrednu reformu". To je i kritična tačka koja će Miloševića, a dobrim delom i sve Srbe koštati "glave". Ovi zaključci "Komisije za privrednu reformu" su u stvari bili ključni razlozi za satanizaciju Miloševića, Srbije i Srba uopšte, jer to ruši ceo osmišljeni koncept zapada o neviđenom decenijskom pljačkanju bivših socijalističkih zemalja. Pokušaju Miloševića da očuva SFR Jugoslaviju i usvojena strategija privatizacije bili su glavni razlozi da zapad inicira i pokrene ratove u bivšoj Jugoslaviji, jer bi njen opstanak i planska dugoročna privatizacija onemogućili planiranu zapadnu pljačku. Osim toga takav model privatizacije mogao bi biti "virus" zaraze i za ostale zemlje istočnog bloka, što zapad nikako nije smeo da dozvoli - jer je SFR Jugoslavija bila najliberalnija socijalistička zemlja u koju su mnogi gledali kao primer. Osim toga SFRJ je bila jedna od predvodnica gotovo 100 zemalja nesvrstanog sveta, koje je sada trebalo uterati u jaram i sistematski pljačkati. U tom kontekstu je u svom zadnjem obraćanju naciji Milošević rekao: "Ne ruše Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije". Sve je bilo na čisto ekonomskom-pljačkaškom planu, a nacionalne i verske razlike su samo iskorišćene kao najlakši put da se SFRJ razbije.

Posle raspada SSSR-a, u narušenom svetskom odnosu sile, mi smo ostali bez zaštite pa i bez šansi da ovaj princip privatizacije uspešno sprovedemo - a i sačuvamo SFRJ. Prema tome pravi razlozi raspada Jugoslavije leže u ovih 184,98 milijardi $, trenutnog duga koji će se samo povećavati, sa malim izgledima da novoformirane države sa razorenim privredama, pokidanim privrednim lancima i nametnutim marionetskim vladama, taj vrtlog zaduživanja i zavisnosti prevaziđu. Ceo sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo - već kao "demokratske promene". Veliki mislioci nam objašnjavaju da je "demokratija" dugoročni proces koji tek treba da naučimo pa ko preživi videće možda i kraj tunela.

Sad ulazimo u drugi krug začaranog kola, jer je takve Vlade faktički nemoguće smeniti. One kontrolišu sve finansijske tokove, a bez para je nemoguće učestvovati na višestranačkim izborima ili formirati stranke koje će na izborima pobediti i mirnim putem preuzeti vlast. Zapadne kompanije, banke i ostali privredni subjekti, kao i domaći tajkuni su u tesnoj vezi sa vlašću, i svakako neće finansirati stranke koje bi u interesu građana ugrozile njihove monopole, visoke profite i povoljne pozicije na tržištu. Da li građanima ostaje mogućnost da samo nekim revolucijama te marionetske vlasti smene ili se mora sačekati potpuni bankrot kada bi se iz opšteg haosa možda izrodila neka normalnija vlast velika je nedoumica?, ili nije !.
Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona $ uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona $ uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost ubedljivo najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski. Da Miloševića kod domaće javnosti predstave kao diktatora, jedinog krivca za ratove, opšte stanje u državi, a da posle njegovog rušenja "demokratsku" vlast obmanama naroda održavaju u životu. Kako se to izvodi? Jednom vrlo prostom ali efikasnom taktikom. Ako podmićivanjem urednika "kupite" 40-tak jačih lokalnih tv stanica (opštinske tv) vi imate bolju i potpuniju tv pokrivenost Srbije nego da držite 3-4 glavne državne tv stanice. Sa 40-tak tv stanica svakodnevno emitujete svoju propagandu koja daleko nadmašuje ono što je moguće emitovati sa 3-4 kanala pod kontrolom vlasti, jer državni kanali moraju imati i druge programske sadržaje osim političe. Dobro snimljene emisije reemituju se od jedne do druge od ovih 40-tak televizija i faktički svakog dana u veše regiona imate interesantne političke emisije koje guraju svoju propagandu. Pored "kupovine" ovih 40-tak lokalnih televizija, Soroš i ostale zapadne strukture stvorile su "Anem" i Mrežu kao neke koordinatore tog lokalnog tv-pula, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Kada je Milošević srušen "demokrate" su osim ovih 40-tak televizija koje su već bile "obrađene", ovladali i državnom televizijom, tako da danas imate potpunu kontrolu medija koja obmanjuje građane. Prinuđeni su da svaki dan "gutaju" laži emitovane sa najmoćnijih medija, a koji nas već devet godina uvode u EU a u koju teško da ćemo uopšte ući. Stoga na svim kanalima imamo potpuno iste vesti, jedino se redosled događaja ponekad menja. Za celu ovu "medijsku igru" zapad je prema njihovim izvorima potrošio oko 20 miliona $ što je neverovatno mala suma da bi apsolutno kontrolisao medijski prostor Srbije, a mediji svojim delovanjem dobrim delom formiraju i mišljenje građana. Time je u potpunosti zaokružen sistem "demokratske vladavine" u kojoj je zbog neinformisanosti građana sve moguće sprovesti.

Ali da se ponovo vratim brojkama, mislim da one mnogo rečitije pokazuju gde smo. Ovih 184 milijardi $ je samo javni dug, ili državni dug koji ćemo decenijama plaćati. Ovoj sumi treba dodati bar još toliki dug privatnih preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu, i dug samih građana koji su uzimali kratkoročne kredite za kupovinu kola i kućnih aparat, kao i dugoročne kredite za kupovinu stanova. Stoga stručnjaci procenjuju da je ukupan dug država bivše SFRJ između 300 i 320 milijardi $. A koliko je još putem profita stranih kompanija, banaka, korupcijskim pljačkama iz zemalja ex Jugoslavije izneto, teško je izračunati. Razbijanjem zemlje pokidani su mnogi proizvodni lanci, veliki broj radnika ostao je bez posla, pa su sadašnje državice postale veliki uvoznici i onoga što se na ovim prostorima nekada proizvodilo i izvozilo. Vojna industrija SFRJ je godišnje izvozila 4,5-5 milijardi $ raznog naoružanja a sada sve države bivše SFRJ godišnje izvezu manje od 250 miliona $ naoružanja. I to ako vam zapadni mentori to dozvole a obično vam ne dozvole jer će taj profitabilan posao uzeti neka njihova kompanija. Stoga je ovaj prostor postao veliki uvoznik i otvoreno tržište za sve robe sumnjivog kvaliteta, koje zapad treba nekome da uvali - da ih ne bi bacio na smetlište. Mi smo samo od 2001. do kraja 2008. uvezli roba za 105 milijardi $, koliko su Hrvati uvezli od 1992, Slovenci od 1991, BiH ili Makedonija, teško je do egzaktnih podataka doći, ali se procenjuje da je od raspada SFRJ na ovim prostorima uvezeno roba od oko 450 milijardi $. To je ogromna cifra i za razvijene i moćne zemlje zapada. Da smo sačuvali SFRJ veliki deo tih roba, bar 50%, mogli smo da proizvedemo sami. Kad već pišem o prostoru bivše SFRJ da se kratko osvrnem i na ostale republike.

Kako su prošle ostale republike

Ista receptura primenjivana je i na ostale bivše republike sada države iako su oni proglašeni "dobrim" a mi Srbi "lošim momcima". To što su ih promovisali u "dobre momke" nije im ništa pomoglo kada je pljačkanje u pitanju. I oni su dobili, od strane zapada instalirane, svoje marionetske, naravno "demokratske" vlade - pa su se i njihova dugovanja na sličan način vrtoglavo povećavala. Mi smo imali sankcije, bombardovanje, fizičko razaranje privrede i infrastrukture, a u Sloveniji, Hrvatskoj i Bih su proizvedeni sukobi da bi se te države morale da naoružavaju kupujući po paprenim cenama zapadni vojni otpad, koga se zapad ionako trebao osloboditi. Nisu bili pod sankcijama pa je njihovo zaduživanje počelo znatno ranije od našeg, kao i privatizaciona rasprodaja onog što je na tim prostorima za zapad bilo interesantno. Stoga su posebno Slovenija i Hrvatska dostigle izuzetno visok stepen zaduženosti koji će u budućnosti neminovno morati da izazovu velike potrese, kako privredne, tako i političke. Politički potresi u zemlji kao što je Hrvatska gde osnovnu privrednu granu čini turizam mogu biti fatalni. Prošle godine je Hrvatska od turizma "zaradila" oko 8,5 milijardi evra, što je blizu 20% ukupnog BDP Hrvatske. Bilo bi to za Hrvatsku odlično da je taj novac i ostao u Hrvatskoj. Ali glavni hotelijeri i turoperatori na hrvatskom primorju su nemačke i austrijske kompanije, a gotovo dve trećine turista dolazi iz Nemačke, Austrije i Italije. Od tih 8,5 milijardi $ u hrvatskoj su ostale male konobarske platice, doprinosi na te plate, PDV od 19% i nešto malo evra koji su zaradile kafane, kafići, privatni smeštaj. Onaj najvažniji deo, profit, zbog čega se bilo koji posao i radi, otišao je u Nemačku. Dok su Hrvatskoj pevali "Danke Deutschland" - Hvala Nemačkoj, malo ko je shvatao da će to hvala biti jako skupo. Obmanuti lepim pričama "svojih" od zapada instaliranih političara poverovali su da će standard biti znatno veći nego u SFRJ. On je bar prema statistici znatno veći, jer BDP po glavi stanovnika iznosi 15.680 $ odnosno 11.192 evra ali to je samo statistička varka. Gro tog BDP stvaraju strane kompanije pa onaj najbitniji deo, profit, iznose iz Hrvatske - isto kao i kod nas u Srbiji. Ako tome dodamo da se najveći deo tog BDP sliva u ruke malobrojnih stranih i domaćih vlasnika, slika standarda običnih građana je mnogo poraznija nego što su građani Hrvatske imali u SFRJ. Kad svemu ovome dodamo opštu nesigurnost za radno mesto, stotine hiljada nezaposlenih, bezperspektivnost omladine, ukupno moralno ruiniranje društva teško da bi se i danas zdušno pevalo "Danke Deutschland".

Oružani sukobi, velike ljudske žrtve i proterivanje oko 520.000 Srba ostavili su duboke nacionalističke ožiljke i kod Srba i kod Hrvata, ali će "buđenje" iz nacionalističkog bunila Hrvata doći tek kada se počne intenzivnije vraćati ogroman dug od 47,8 milijardi evra. U mnogim nacionalističkim glavama će se valjda tada izbistriti spoznaja, da je rat i nacionalistička propaganda bila samo sredstvo, model prevare, u procesu razbijanja SFRJ - a sve sa ciljem da se i "pobednici" i "poraženi" opljačkaju. Da ironija bude veća, upravo do onih kojima se peva pesma zahvalnosti.

Slično je i sa ostalim republikama bivše SFRJ samo je pitanje vremena kada će toga postati svesni. To zakasnelo osvešćenje zavisiće i od toga kada će takozvane demokratske vladajuće "elite", da ne kažem lopine, biti bespomoćne u sprečavanju da se u medijima masovno pojave objektivne i istinite analize, pravih razloga razbijanja SFRJ. Što se lokalnih pljačkanja, i malverzacija tiče sve bivše republike su manje više "dostigle" - podjednaki i zavidan nivo. Dok što se tiče zaduživanja, odnosno odobravanja kredita, sve je bilo u onom sklopu "što južnije sve tužnije", pa su se tako krediti MMF, SB i ostalih fondova delili na kašičicu, uglavnom za budžetske troškove i popunu deviznih rezervi radi makro ekonomske stabilnosti. Kad ove fraze "prevedemo"  na običan srpski jezik, to znači; Mi vam upišemo kredit od 300 miliona $, vi na njega plaćate kamatu od 5,5-7% a pare ne mrdaju nigde, i ostaju u velikim američkim ili nemačkim bankama, kao naše devizne rezerve, na koje dobijemo kamatu od 2-2,5 %. Onda nam te iste velike banke, te naše pare, kroz razne fondove daju kao investicione kredite. I tako sve u krug.

Dobro utvrđenu strategiju Broza i Čerčila, davno zacrtanu, ni savremeni zapadni stratezi nisu menjali. Srbe je trebalo nekako usitniti, smanjiti, iscepkati pa su Titove izmišljene nacije postali muslimani (sada Bošnjaci), Makedonci, Crnogorci, a u stvari su Srbi. Nije bilo dobro da Srbi čine 75% SFRJ, jer bi to bila vrlo "neuravnotežena država" sa neminovnom brojčanom i teritorijalnom dominacijom Srba pa su u tom pravcu izbalansiranosti, čak i toj okrnjenoj Srbiji ugrađene dve pokrajine. Zapadu je bilo od posebne važnosti da se SFRJ rasparča baš po avnojevskim granicama, iako Jugoslavija nije stvorena 1945, već 1918, kako bi i nove izmišljene nacije koje nisu stvarale Jugoslaviju dobile pravo na formiranje država. Ali da sada ne vršljam po nacionalnim pitanjima i avnojevskim granicama republika, već da se vratim osnovnoj temi. Predlažem da dobro pogledate ovaj grafikon jer slika govori hiljadu reči i videćete gde je ko, koliko mu je kredita odobreno i koliko duguje, koliki mu je BDP, i koliko je u stvari demokratski opljačkan.

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u "Novom svetskom poretku" (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju - ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe ili Adrija banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Pitate se zašto je Austriji, Nemačkoj ili ostalim stranim kompanijama bilo potrebno da se skrivaju iza Slovenačkih odnosno Hrvatskih firmi? Iz više razloga a pomenuću najvažnjije. Na ovom tržištu, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama prevashodno se koristio takozvani riziko-kapital, često bez jasnog porekla, što spada u pranje novca. "Poštene" austrijske, nemačke, italijanske, američke kompanije i banke se time navodno ne bave, pa neka taj prljavi posao za njih odrade Slovenci ili Hrvati. Drugi razlog je da Slovenci i Hrvati odlično poznaju ta sad odvojena tržišta bivših republika, pa će se znatno lakše snaći u korupcijskim dogovorima sa lokalnim vlastima. Ako te "nagodbe" ne daju rezultate, onda će uticajni ambasadori tih zemalja upozoriti lokalne političare da će se takvo blokiranje "stranog ulaganja" loše odraziti po njihove političke pozicije i sve ostalo što sa tim ide. Osim toga ako hoćemo u EU onda moramo biti znatno otvoreniji, i podsticajniji prema stranim ulaganjima koja dolaze iz zemalja EU. To podrazumeva da svoja preduzeća moramo prodati u bescenje, jer smo to definisali kao "strana ulaganja", a stranci bi da ulažu. Ovo u bescenje se zvanično naziva "tržišna vrednost" a koju će proceniti njihove revizorske kuće poput "Deloitte & Touche". Mi smo u celom postupku samo izvršitelji onom što nam je zapadna gospoda skrojila. MMF nam je pri odobravanju kredita izdiktirao šta treba da prodamo, da te firme "operemo" od dugovanja, jer se samo čiste stvari prodaju, a "Deloitte & Touche" će izvršiti "poštenu procenu" da ta firma tržišno i ne vredi mnogo, jer slabo radi a i nema obezbeđeno tržište. Tako izgleda savremena trgovina sa "Indijancima", - poglavici se da flaša vatrene vode ili ogledalce, a onda se uzme hiljade hektara zemlje, šuma.

Treća i najvažnija zapadno bankarsko-finansijska kombinatorika izvedena je sa Slovenijom, jer se ona prva izdvojila iz SFRJ, pod potpunom je kontrolom Austrije i dok su ostale republike ratovale, preko Slovenije je ubacivano oružje i niko sa zapada nije kršio sankcije. Slovenačke banke jedine od svih republika nisu gašene, već su samo dokapitalizovane, gde je državno vlasništvo ostalo većinsko. Time je otvoren prostor zapadu da Sloveniji odobri ogromne kredite nesrazmerne njenom BDP i veličini države. Tim kreditnim novcem preko banaka i preduzeća Slovenija je kupovala interesantna preduzeća, banke u ostalim republikama, otvarala trgovinske lance a zapadni kapital je bio bezbedan. Kada Slovenija ne bude u mogućnosti da vraća taj veliki dug moraće da prodaje te dokapitalizovane banke, preduzeća kako u Sloveniji tako i po ostalim republikama pa će oni koji su ih uterali u enormno zaduživanje za male pare doći do bogatog vlasništva.

Upravo se ovih dana tako nešto događa u Hrvatskoj. Britanski dnevnik "Independent" piše kako je Hrvatska u potrazi za novim kreditima i dospelim kreditnim obavezama koje treba izmiriti, stavila na prodaju "Titove Brione". Kupac će za dve i po milijarde evra, dobiti čak 14 ostrva odnosno ceo brionski arhipelag, sa svim hotelima i objektima koji se tamo nalaze, nacionalni park sa retkim životinjskim vrstama, pa čak i Titovog 52-godinjeg papagaja Kokija. U Hrvatskoj, u kojoj su strane investicije pale za preko 40 odsto, pored Biona, prinuđeni su da prodaju i železnicu, delove energetskog sektora (prenosnu dalekovodnu mrežu) i državnu osiguravajuću kompaniju. "Independent" ne navodi da im je ovaj "pametan savet" dao upravo MMF ako misle da dobiju novi paket kredita. Koliko je to savet a koliko ucena vidite i sami. Hrvatska bi želela da za Brionski arhipelag dobije 2,5 milijardi evra, ali veliko je pitanje koliko će moći da dobije. Zamislite poziciju da ste kola oterali na auto pijacu da ih prodate, a cela pijaca zna da ih morate danas prodati jer sutra vam je zadnji rok da vratite dug. Svi će vas ucenjivati i teško da ćete dobiti realnu cenu. Čak i da Brione sa nacionalnim parkom i svim ostalim prodaju, hoće li u sledećoj turi prodati "nacionalni park Plitvice" ili će možda na prodaju biti i cela Istra? Čiji će to sad "nacionalni park" biti ako Brione kupi neki Deripaska?, njegov lični, Hrvatski jer je to uređeno zakonom, ili možda Ruski jer je Deripaska Rus a i mnogo duguje ruskoj državi.

E tu sad ulazimo u suštinu "Novog svetskog poretka" (NSP) i globalizacije koju su oni nametnuli, a gde je sve virtualno, pa i kompletne finansije kao i bankarsko-monetarni sektor - ono što bi trebalo biti čvrsto realno. Države čak mogu i da bankrotiraju, ali se time ne gase, niti ih bilo ko u suštini može kupiti. Onda se pitamo pa zašto mi te ogromne dugove uopšte i vraćamo? Vraćamo ih, jer proglašenjem bankrotstva oni se brišu, ostaju i dalje, samo njihovu otplatu pomeramo za neko vreme. Vraćamo i zato što su nam potrebni novi krediti za dalji razvitak zemlje i društva u celini a nećemo ih dobiti ako bar usporeno ne vraćamo prethodne. Kad sve ovo pročitate, u formi zaključka, neminovno se nameću tri pitanja na koje treba odgovoriti:

1. Prvo pitanje je gde je kraj spirale zaduživanja ako jedna Mađarska, veličine kao i Srbija, sada ima blizu 200 milijardi evra državnog duga, i kojom snagom privrede i finansijskom gimnastikom će ona to moći da vrati?

2. Drugo je da li su MMF i SB kao i razni drugi krupni poverioci poput finansijskih fondova i velikih komercijalnih banaka drastično oborili svoj kriterijum oko davanja kredita, što je dovelo do enormnog zaduživanja ili je u pitanju nešto sasvim drugo?

3. Treće pitanje je zašto se za popunu deviznih rezervi od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi, dok se za investiranje u privredu krediti odobravaju na kašičicu i isključivo za infrastrukturu (puteve, pruge, ekologiju)?

1. Gde je kraj zaduživanju niko ne zna, ali ga niko i ne želi, ni svetski bankari ni države koje kredite traže. Jedan privremeni kraj je kad država i pored reprogramiranja obaveza objavi bankrot, tj. da više nije u stanju da redovno izmirujete kreditne obaveze. No i tada će se razgovarati kako da ta država ipak po nešto otplaćuje, normalno uz znatno uvećane kamate, a da neke kredite i dobija. To je pozicija koju tvorci NSP najviše vole. Stalno će vas finansijski ucenjivati, ali ništa manje privredno i politički. Na primer, Tadiću će saopštiti da ovuda ne može da prođe ruski gasovod "Južni tok", bez obzira što je to za nas privredno odlična strana investicija i što mi na tome možemo lepo zaraditi pa lakše vraćati zapadne dugove. To je političko-privredno korisno za zapad, za vas štetno, ali pošto ste u dugu do guše, moraćete taj nalog da prihvatite. Prihvatićete i da Kosovo priznate kao državu, a usput i još mnogo stvari koje vam nikako ne odgovaraju. Biti prezadužen je ravno katastrofi i svaka zemlja veoma vodi računa da u tu poziciju ne upadne. Naravno, mislim na ozbiljne zemlje, sa odgovornim a ne marionetskim rukovodstvom, što mi nažalost ni u jednom segmentu nismo. Osnovni postulat bankarstva a i NSP je da jednu zemlju što duže dave i cede ali da je nikako ne udave, odnosno uvedu u nekontrolisani haos  jer je onda neizvesno ko će dugove da vraća. Ono što je i za bankare i za tvorce NSP najgore, to je da sve dugove vratite pa će se zdušno potruditi da vam to ne dozvole. Tada oni gube sve poluge pritiska na jednu državu a ako je dovoljno velika može se desiti da sada ona njih počne da pritiska.

2. Na ovo pitanje kratak odgovor bi bio da, no tu ima i mnogo ali. Zapad već nekoliko decenija izmešta svoje proizvodne tehnologije i kapacitete u Kinu i po azijskim zemljama zbog jeftine radne snage i ogromnog azijskog tržišta. Američke "Nike" se proizvode u Kini jer je za kompaniju pravi san da proizvodi 1,5 milijardu patika za veliko kinesko tržište, pa plus još nekoliko stotina miliona za američko i ostala zapadna tržišta. Time premeštanjem proizvodnje u Americi su ukinuta mnoga radna mesta, pa je neminovno došlo do krupnih strukturalnih promena u privredi. Sve manje je ljudi radilo u fabrikama a sve više u bankama, koje su svu tu proizvodnju finansijski pratile. Slično su se ponašale i razvijene evropske zemlje, pa se ukupno na zapadu sve manje roba široke potrošnje proizvodilo a sve više uvozilo. Tom privrednom politikom izraslo je na hiljade banaka, finansijskih fondova koje su u žestokoj konkurenciji smišljale mogućnost da što lakše odobravaju kredite, kako privredi tako i građanima. Težnja je bila da se plasira što više sveže odštampanih fiktivnih dolara i evra, bez realnog pokrića, pa je svim sredstvima podsticana potrošnja. Kroz trgovinu je jedino taj fiktivni dolar mogao biti pretvoren u realni ako je već proizvodnja u mnogim granama ugašena. Uprošćeno objašnjeno to izgleda ovako. Da bi se jedan dolar "oprao" ili postao realan, treba ga pet puta okrenuti kroz trgovinu, pod uslovom da PDV 20%. Tako je trgovina a samim tim i potrošnja bila vrlo značajna za ukupni finansijski sistem. Ono što u tom virtualnom sistemu nikako nije valjalo, bilo je to što te robe nisu proizvedene u njihovim fabrikama već Kineskim. Tako je Kina proizvodno, tehnološki i finansijski ubrzano jačala a zapad drastično slabio.

I onda "bankarski bingo". Najzad su uspeli da sruše SSSR, a sa njim i ceo socijalistički sistem evropskih zemalja. To je bankama, fondovima i ostalim finansijskim organizacijama otvorilo ogromne poslove. Zapadnim kompanijama su odobravani veliki krediti, da bi na brzinu pokupovale ono što je od privrede po istočnoj Evropi kvalitetno. Na berzama su akcije tih kompanija vrtoglavo rasle pa samim tim i njihova vrednost. Novoinstaliranim "demokratijama" su odobravani državni krediti za sve i svašta, a dobar deo i za učvršćivanje novih, sada "demokratskih" vlasti. Uličari, bez državničkog iskustva, a u formi "demokratskih promena" instalisani su direktno sa ulica na odgovorne državne funkcije pa je bilo je po onom narodnom "uzmi ago kolko ti je drago". Uništi svoju privredu pa onda postani uvoznik i zavisnik od stranih kredita i kreditora. Gramzivost zapadnog finansijskog sektora i jurnjava za velikim profitima na istoku, je drastično srozala i onako već niske kriterijume odobravanja kredita - jer realnih garancija za tako raskalašno kreditiranje nije bilo. Nije bilo ni toliko novca, pa su štamparije radile non-stop stvarajući sve više dolari i evri bez realnog pokrića. Dobro su poznate finansijske piramide, kako funkcionišu i kako se na kraju ruše. Ovo bih ja nazvao "finansijske podmornice" gde se kriterijumi spuštaju sve niže, pa kad "podmornica" siđe isuviše nisko neminovno dolazi do implozije. To se i dogodilo sa Finansijsko-bankarskim sektorom u Americi koji je za sobom povukao i mnoge ostale zemlje sveta jer u suštini to iste banke i finansijske institucije samo pod različitim imenima rasute po raznim zemljama sveta. Kada malo dublje uđete u te finansijske kanale odmah uočavate da svi vode do nekih Rothschild, Rockefeller, Morgan, Kada tome dodate i međusobnu kreditnu-poslovnu povezanost banaka lako je shvati zašto se ceo finansijski sistem Sveta zaljuljao kada je popustila jedna, u ovom slučaju američka noga, "finansijske Ajfelovove kule". Mi smo, u celoj bankrot priči bili sitna "kolateralna šteta" jer smo svoje banke zamenili, "našim" a stranim bankama. Naše su jer su ovde registrovane, i što obrću našu štednju a defakto su strane, jer njima upravljaju strane centrale, koje se opet slivaju u neke Rotšild, Rokfeler, Morgan finansijske centre. Nije teško razumeti da su te "naše" banke u ovoj krizi prevashodno spasavale svoje centrale osnivače, - a mi iz naših deviznih rezervi pokrivali njihovu likvidnost. Tako je iz Srbije isisano još jedno tri milijarde evra koje bi nam sada za oživljavanje te polu-privrede mnogo značile.

3. Treće pitanje se odnosi na popunu deviznih rezervi za koje se od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi dolara ili evra. Ovo pitanje je važno da bi se shvatilo kako dobijete kredit, koji ovde nikada ne stigne, a koji redovno otplaćujete. Važno je i da bi se shvatilo kako se hiljade milijardi upumpanih dolara i evra, od bezvrednih papirića pretvaraju u realnu i opranu valutu. Kada nam MMF npr. odobri kredit od 300 miliona $ za popunu deviznih rezervi, to znači da je na račun NBS (Narodne banke Srbije) dopisano još 300 miliona $ i one su sad potpuno realne, "oprane pare" jer je to dug koji smo mi prihvatili i jednog dana ćemo morati da ga vratimo. Ali one ostaju tamo negde u stranim bankama, u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, jer mi naše devizne rezerve čuvamo u inostranim bankama. MMF ne štampa pare već mu neka "JPMorgan Chase" dala 300 miliona $ da ih plasira i oni su nama odobrile kredit za popunu deviznih rezervi, nama je taj kredit upisan ali se dolari iz "JPMorgan Chase" nisu ni pomerili jer mi kod njih čuvamo deo naših deviznih rezervi. Na odobreni kredit plaćamo od 5,5-6,5% kamatu (zavisno od aranžmana) a na naše dolare koje držimo u "JPMorgan Chase" dobijemo 2% kamatu, - jer Dinkić objašnjava, ako ih držimo kod nas nećemo imati ni tih 2% kamate. Sve to odrađuju Dinkić i Jelašić, i niko živi, pa ni ministarstvo finansija, ne zna gde su, u kojim bankama i kojim valutama te rezerve. Sobzirom na velike promene kursa dolara, evra, funte Koliko smo na 12,5 milijardi $ deviznih rezervi izgubili ili možda i zaradili.

bankarski_rejting

Znam da devizne rezerve ne držimo u kineskim bankama. Ako pogledate ovu tabelu rejtinga banaka i sami će te se zapitati zašto? - ako su kineske banke najmoćnije i najsolidnije. Nijedna nije popustila pod udarima ove finansijske krize, čak na protiv dodatno su ojačale, - a Kina ima vrlo prijateljski pristup prema nama kako u UN po pitanju Kosova tako i po ostalim pitanjima. Devizne rezerve držimo u Zapadnim bankama jer se tako elegantno čuva od strane zapada instalirana "demokratija". Ako neko "poludi" pa izvrši puč, ili nekim uličnim protestima smeni demokratske lopove, rezerve će odmah biti blokirane i sa nekoliko stotina miliona dolara i evra koji se nalaze u trezorima naše NBS država nikako ne može da funkcioniše. Zapadu Dinkićeva politika uništavanja srpske privrede odgovara i oni ga u tome zdušno podržavaju i na ovaj način. Kada za izbornu kampanju "demokratama" zatrebaju pare, oni će sa MMF-om i "JPMorgan Chase" napraviti neki kreditni aranžman za popunu deviznih iz koga će u "JPMorgan Chase" ostati nekoliko desetina miliona $ za kampanju i pobedu na izborima.

Na ovako uprošćeno objašnjenje o deviznim rezervama ekonomski eksperti će mi s razlogom ozbiljno zameriti jer one imaju sasvim drugu svrhu. Devizne rezerve služe za podršku dinara i održanje njegovog kursa, sigurnosti rada banaka i sigurnosti deviznih štediša, a govore i o snazi jedne zemlje i njene ekonomije. Za tih pominjanih 300 miliona $ mi ovde možemo ištampati prema kursu adekvatnu količinu dinara i to plasirati u privredu, pomoći pozajmicama budžet. Ali to je teorija. NBS ne dodeljuje privredne kredite ona daje kredite komercijalnim bankama koje ih kasnije daju klijentima, a pošto su "naše" banke u stvari strane, one ih ne daju privredi već građanima za kupovinu roba široke potrošnje i to one iz uvoza. U krajnjem slučaju bankama se to više isplati bez obzira guverner hoće ili misli. Zašto Jelašić drži eskontnu stopu NBS na 8,5%, dok je referentna kamatna stopa u februaru bila 16,50% da bi u julu iznosila 12% i kako on sa tolikim osnovnim kamatama misli da kreditira privredu. Zna li Jelašić da je američki FED spustio kamatu na 0% u cilju pokretanja privrede i kako će naša privreda moći da bude nekome konkurentna čak i ako dobije neki kredit.

Znaju li Dinkić i Jelašić da Slovenija čiji je BDP gotovo isti kao i naš u Srbiji ima samo 1,753 milijardi evra deviznih rezervi, odnosno šest puta manje od nas. Da li su oni sa tako malim deviznim rezervama potpuni bankrot ili mi ne želimo da sa 3-4 milijardi iz deviznih rezervi dobro podstaknemo našu privredu, kroz specijalne i namenske kredite za te potrebe. Moram u ovu sliku otvorenog gušenja privrede da ugradim i podatak da je 1998 SR Jugoslavija imala samo 300-350 miliona $ deviznih rezervi pa je privreda bar raduckala. Sada sa 12,5 milijardi $ stoji, jer se devizne rezerve koriste za sasvim druge transakcije.

Svrha ovog dugog teksta u ove vrele letnje dane je bila da objasnim koliko je sve republike koštalo razbijanje SFRJ i valjda je bar sada, posle toliko godina, mnogima postalo jasno da smo svi mi veliki gubitnici. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje prema Hrvatima, Srbima, Makedoncima, bilo je samo golog interesa. Zapad je na tom razbijanju dobro zaradio, a kad je dobra zarada u pitanju za njih ništa nije sveto. Tih gotovo 300 milijardi $ što državnog, što privrednog i ličnog duga, vraćaće i naši čukun unuci, ali će se i pitati kakvi li su to idioti morali biti, da su od jedne prosperitetne zemlje napravili zgarište čak i ako su se međusobno mrzeli.

Za pisanje ovog teksta korišćeni su podaci iz zvaničnih republičkih statistika, kao i dostupni podaci Narodnih banaka, ali zbog preračunavanja dolara i evra po današnjem kursu a ne kursevima iz tih vremena moguće su neznatne razlike. Ekonomski stručnjaci će zameriti na isuviše uprošćenim objašnjenjima, što je tačno, a ja ću se "braniti" da svrha teksta nije bila da ekonomskim terminima zbunjujem ljude, već da svakom i najprostijem čoveku dočaram zašto je SFRJ razbijena, i da tu pojedinci nisu uopšte bili bitni. Bili su bitni samo dolari. Da su nam na vlast instalirali uličare i podanike, koji nas još uvek kradu, omogućavajući zapadu da nas dere, i treću kožu skida. Sve je lepo upakovano u "demokratiju", koja sa ovim, što se bar na ovim prostorima bivše SFRJ događa, nema nikakve veze, kao ni sa grčkom složenicom gde je demos narod a kratija -vladavina. Demokratija je vladavina naroda, a ovde vladaju lopovi, podeljeni u nekoliko "privatnih firmi", koje su oni nazvali strankama, odnosno partijama, a do naroda i države im je ko do lanjskog snega.

Preuzeto od

www.srpskapolitika.com

NASTAVIĆE SE  .... DEO 5

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3198
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Zaključak

Komentar  Valter on Sat Jan 10, 2015 9:56 am

http://kps.rs/analize/1111-ko-je-na-kraju-profitirao-poimenice


Deo peti: Ko je na kraju profitirao ?(poimenice)


STA REĆI KAO UVOD


... U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno javno objavljen. Nikoga nije zanimalo da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na određene ličnosti za koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je unošeti naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće.

Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja…). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije.

Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati – vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.

Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viđeni Srbi postali su obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a među prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda kao da među srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije.

Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju siromašnom, ali veliki deo građana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište.

Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarađuju više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima.

Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu 2000.-2002. godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.

NOKTOM PO POVRŠINI

Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uđe u njihov bilans.

Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja. Karakteristika tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno, ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeđivala novac za Miloševićeve političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” među novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija. Nisu osećali da rade nešto nepošteno. Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja.

Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref… svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen nelegalnosti njihovih poslova bio veći.

Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan: omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu njihovo, a koliko im je dato da ih oplođuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo – porodične veze.

Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe – tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti.

FILIP CEPTER

rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.

Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi, i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi…”

STANKO SUBOTIĆ CANE

rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.

Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policiji. MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”.

MARKO MILOŠEVIĆ

je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom „Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 014119.

BRAĆA KARIĆ

imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom. Osnovali su 1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu.

Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.

Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rođendanu Bila Klintona 1996. godine.

Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“.

Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub – za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole).

Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”. Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama.

Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji.

TAHIR HASANOVIĆ

bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.

Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.

Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.

Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica.

LJILJANA NEDELJKOVIĆ

kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanja[14] da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna DB Srbije”.

Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlađen’ u samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“.

Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.

Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka“.

Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta:

“Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!”

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i   Gavrilovića?

“Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u “Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.”

Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje”.

Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom.

ZORAN JANJUŠEVIĆ

je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.

Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?

_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3198
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: ZAŠTO I KAKO JE SRUŠENA SFR JUGOSLAVIJA!

Komentar  Sponsored content Today at 2:07 am


Sponsored content


Na vrh Go down

Stranica 2/2 Previous  1, 2

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu