SFRJ4EVER
"SAMO ZAJEDNO SMO JACI"

Ako niste registrovani posjetilac foruma, kliknite na "registracija" na dnu ovog prozora, a ukoliko ste registrovani član, kliknite na "login".
Traži
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Latest topics
» HRVATSKA
Today at 1:06 pm by Valter

» ZAPAD DRHTAO OD SFRJ
Yesterday at 5:22 pm by Slaven

» KLOPKA OKO SRBIJE
Yesterday at 10:07 am by Valter

» KRITIKA KAPITALIZMA
Sun Dec 04, 2016 12:55 pm by Valter

» U ZDRAVOM TELU,ZDRAV JE I DUH
Sun Dec 04, 2016 12:50 pm by Valter

» TEžINA LANACA(BORIS MALAGURSKI)
Fri Dec 02, 2016 7:12 pm by Slaven

» VIJESTI BiH
Fri Dec 02, 2016 6:34 pm by Valter

» JEDNO PITANJE...
Fri Dec 02, 2016 6:30 pm by Valter

» DANAŠNJA OMLADINA
Fri Dec 02, 2016 6:06 pm by Valter

Gallery


Navigation
 Portal
 Index
 Članstvo
 Profil
 FAQ
 Pretraľnik
Affiliates
free forum
December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum

ISTORIJA NAŠIH NARODA

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  rozalin1 on Sun Mar 30, 2008 12:06 pm

Berlinski kongres



Posto je Rusija pobjedila Otomansko carstvo, krivotvorila original sporazuma Svetog Stefana da bi stvorila autonomno bugarsko carstvo pod vlasti istambula, ali pod uticajem Moskve.
San-Stefanski mir (potpisan 3. marta 1878. godine). Njime je zavrsen rusko-turski rat (1877.-1878). Ove pregovore, diktirala je Rusija, Turska je trebala zgubiti veliki dio svoga dotadasnjeg teritorija na Balkanu, a trebala je biti stvorena velika Bugarska (kao ruski satelit) koja bi ukljucila najveci dio danasnje Makedonije, te dijelove Srbije do Nisa, Albanije i grcku Makedoniju osim Halkidike i Soluna. Bosna i Hercegovina,iako pod turskim suverenitetom, dobila bi znacajnu autonomiju, dok su Srbija dobila neznatno. Rusija osjecala kako se Srbija sve vise priblizava Austro-Ugarskoj.
Velike sile, posebno Ujedinjeno Kraljevstvo, to nisu mogle prihvatiti i smatrali su to prekrsajem balansa moci. Otto von Bismarck 1878 godone sazvao je Berlinski kongres radi izmjene ovog sporazuma.
Na kongresu bili su prisutni Ujedinjeno Kraljevstvo, Austro-Ugarska, Francuska, Njemacka, Italija, Rusija i Osmansko carstvo. Srbija i Crna Gora su na ovom kongresu dobile nezavisnost poslije visevjekovne okupacije dok je Bosna dosla pod Austro-Ugarsku upravu.
Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom podrucju najvise su se borile Austro-Ugarska i Velika Britanija. Njemacka i Austro-Ugarska bile su zabrinute naglim porastom panslavizma pod uticajem Rusije, sto je moglo ugroziti polozaj Habsburgovaca. Velika Britanija i Francuska s nelagodom su gledale prema sirenju ruskog uticaja na jug, gdje su ove dvije zemlje imale svoje interese: Francuska u Egiptu, a Britanija u Palestini. Zato su Velika Britanija i Austro-Ugarska zajednici zatrazile odrzavanje ovog kongresa.
Pod medjunarodnim pritiskom, Rusija je morala popustiti, a i San-Stefanski mirovni ugovor je ponisten. Pregovor i o teritorijalnom uredjenju Balkana poceli su ponovo.
Njemacka nije morala da stiti svoje interese na Balkanu, pri tim je pregovorima Bismarck nastupio kao "relativno neutralan". U pregovorima su sudjelovali samo pregovaraci velikih sila, dok su predstavnici malih zemalja pokusavali uticati na ishod posrednim putem, te su sudjelovali iskljucivo na onim zasjedanjima koja su ih se izravno ticala.
Berlinski mir, potpisan je 13. jula 1878. godine. Njime je izmijenjeno ili ponisteno 18 od 29 tacaka San-Stefanskog sporazuma. Time su bile priznate Rumunija, Srbija i Crna Gora kao suverene drzave, a Bugarska je podijeljena juzni dio koji je ostao pod osmanskim suverenitetom, na Istocnu Rumeliju kao nezavisnu drzavu, dok je ostatak teritorije bila nezavisna Bugarska. Niz drugih turskih provincija odvojeno je od Turske i dato na upravljanje drugim drzavama, kao Kipar, koji je dat Velikoj Britaniji, te Bosne i Hercegovine koja je data Austro-Ugarskoj (1908. Austro-Ugarska je izvrsila aneksijun BiH). Srbija je dobila je cetiri okruga na racun Turske: niski, pirotski, toplicki i vranjski, Rumunija je dobila Dobrudzu, a Crna Gora Niksic, Podgoricu i Bar.
Turska je morala garantovati gradjanska prava svojim nemuslimanskim gradjanim.
Zemlje koje su ovim pregovorima dobile nezavisnost trebale su preuzeti i dio turskog drzavnog duga, no to se nije dogodilo, jer nije nikad postignut dogovor o tome kako podijeliti taj iznos.
Italija nie bila zadovoljna dogovorom na Kongresu, a ostala su i mnoga nerjesena pitanja izmedju Turske i Grcke, sve dok Turska nije 17. aprila 1897. navijestila rat Grckoj. Nakon mjesec dana neprijateljstva su prekinuta nastojanjem Rusije.
Moc Turske u Evropi i Aziji drasticno je smanjena. Uticaj Rusije takodjer je smanjen u korist Austro-Ugarske, sto je povecalo napetosti izmedju dva carstva. Novo uredjenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom podrucju, kasnije je doslo do Balkanskih ratova, a zatim i do Prvog svjetskog rata, i armenskog genocida u Turskoj.
Na kongresu su ucestvovali :Velika Britanija grof Benjamin Disraeli, lord Robert Salisbury, Lord Russell; Rusija: princ Alexander Gorchakov, grof Peter Shuvalov,barun d'Oubril; Njemacka: princ Otto von Bismarck, princ Chlodwig zu Hohenlohe-Schillingsfürst, Bernhard Ernst von Bülow; Austro-Ugarska: grof Gyula Andrássy, grof Alajos Károlyi, barun Haymerle; Francuska: gosp. William Henry Waddington, grof de Saint-Vallier, gosp. Desprey; Italija:grof Lodovico Corti, grof De Launay; Turska:Alexander pasa Karatheodori, Sadoullah beg, Mehemet Ali pasa.
Grcka je povremeno ucestvovala; Theodoros Deligianni

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  rozalin1 on Thu Apr 03, 2008 8:41 pm

Aneksna kriza

Poslije Berlinskog kongresa Bosna i Hercegovina je bila turski teritorij kao i Novopazarski sandžak. Međutim okupacija tih teritorija od strane Monarhije značila je njihovo kontrolisanje - Monarhija je uvela svoj režim kontroliisuci samo financije (što u stvari znači kontrolu države). Sudbina jedne države zavisila isključivo od drugih, pa čak i od njihovih unutrašnjih prilika. Krajem XIX i početkom XX vijeka, Tursko carstvo se zasnivalo na feudalnim odnoima dok se u Evropi razvijao kapitalistički (kao Engleska, Francuska) ili imperijalistički (kao Njemačka, Rusija, Austro-Ugarska) sistem.
Do 1908. godine, Turska je u Evropi zadržala Bosnu, Novopazarski sandžak, Kosovo, Makedoniju i Grčku kojoj je doduše još 1829. priznata autonomija. Međutim, te godine doći će do velikog prevrata u samom državnom vrhu - državni udar Kemal-paše Ataturka. To je Monarhija iskoristila i objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, njeno pripajanje Austro-Ugarskoj kao dijela jedne suverene države.
Srbiji su pokvareni planovi za formiranje velike i jake južnoslavenske države. Ovakva situacija je skoro dovela do rata, Srbija je mobilizirala vojsku, Rusija intervenisala kod Njemačke i velikih sila, Crna Gora se stavljala u službu Srbije. Kriza je završena 31. marta 1909. godine kada su Srbija i Rusija pod prijetnjom ratom primorane da potpišu izjavu da im aneksija ne smeta (Rusija je potpisala 30. marta, a Srbija narednog dana jer nije mogla ići u rat bez Rusije). Turska je bila potkupljena odmah poslije aneksije tako da je sav otpor na silu eliminisan. U Bosni kao i u Srbiji počinju da niču nacionalno-revolucionarne organizacije, otvorene svim sredstvima borbe, pogotovo atentatima. Jedna takva organizacija je Mlada Bosna. Ona je imala podrsku dvije organizacije iz Srbije, Narodne odbrane, a, od 1911. godine organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  rozalin1 on Mon Apr 28, 2008 7:20 pm

CRNA RUKA



29. maja 1903. godine bio je majski prevrat. Izvrsio ga je udruzenje Crna ruka(Ujeinjenje ili smrt). Tom prilikom ubijeni su kralj Aleksandar Obrenovic i kraljica Draga Obrenovic tj prekinuta je loza Obrenovica.
Gavrilo Princip bio je pripadnik organizacije «Mlada Bosna». Podrzan od organizacije «Crna ruka» izvrsio je atentat na prestolonasljednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine. Ovaj atentat bio je povod za I svjetski rat.
Poslije majskog prevrata doslo je do raskola i Crna ruka se ugasila, a stvorena je nova organizacija «Ujedinjenje ili smrt», koju su cinili clanovi ranije organizacije «Crna ruka». Organizacija «Ujedinjenje ili smrt» je osnovana 09.maja 1911. godine u Beogradu. Prvi njeni clanovi potpisali su njen ustav. Bili su to:
1. Ilija Radivojevic
2. Bogdan Radenkovic
3. Cedomilj Popovicc
4. Velimir Vemic
5. Dragutin Dimitrijevic Apis
6. Vojislav Tankosic
7. Ilija Jovanovic (vojvoda Pcinjski)
8. Milan Vasic
9. Milan Milovanovic.
Iako su mu clanovi bili poznati drustvo je bilo tajno. Cinili su ga izvrsni organi, koji su primjenjivali presude (odluke )organizacije.

Glavne tacke Ustava i Pravilnika organizacije bile su:

• Cl. 1.: U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, ciji clan moze biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rodjenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude sluzio ovoj ideji.
• Cl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za siri krug.
• Cl. 3. Organizacija nosi naziv »Ujedinjenje ili Smrt«.
• Cl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bica, utice na sve sluzbene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve drustvene slojeve i celokupni drustveni zivot u njoj«

Na vrhu organizacije bila je Vrhovna Centralna Uprava. Njene odluke bile su pravosnazne za sve clanove. Ona je raspolagala zivotima, smrcu i imovinom clanova, cije su odluke punovazne za sve clanove i koja ima pravo raspolagati zivotima, smrcu i imovinom svih svojih clanova.
Interes organizacije bio je iznad svih drugih interesa, i njeni clanovi su bili duzni dostavljati organizaciji sve, sto saznaju, bilo u svojoj sluzbenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a sto se tice organizacije. Vrhovna Centralna Uprava imala je pravo izricanja smrtnih presuda, cije se izvrsenje povjerava najpouzdanijim njenim clanovima ili agentima.
Clanovi organizacije nisu je mogli napustiti niti se mogla uvaziti ostavka. Ako je neko nanio stetu organizaciji izdajom kaznjavan je smrcu.clanovi su upisani u spisak i vodili su se rednim brojem.
Politicki uticaj organizacije bio je velik, posebno pred rat 1914. godine. U Bitolju doslo je do incidenta po pitanju prioriteta gradjanske nad vojnom vlasti.
U decembru na solunskom frontu vlast je vidjela opasnost od daljeg postojanja ove organizacije. Doslo je do hapsenja njenih clanova. Oni su optuzeni za umijesanost u sarajevski atentat.
Kod uhapsenog djeneralstabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevica-Apisa. clana Vrhovne Centralne Uprave, nadjen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911., Medju stvarima optuzenog potpukovnika Velimira S. Vemica nadjen je spisak clanova organizacije. Presudom vojnih sudova clanovi organizacije pukovnik D. Dimitrijevic-Apis, major Lj. Vulovic i R. Malobabic osudjeni su na smrt i streljani. Ostali optuzeni osudjeni su na dugogodisnju robiju, od koje su kasnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovica, koji je umro u zatvoru za vrijeme istrage, i Bogdana Radenkovica, koji je umro, posto je presuda izrecena.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  rozalin1 on Sun May 04, 2008 2:58 pm

Solunski proces



je bio sudski proces protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevica Apisa. On je bio zamjenik nacelnika staba Trece armije i vodja tajnog oficirskog udruzenja „Ujedinjenje ili smrt“ (Crna ruka) za pokusaj ubistva srpskog regenta Aleksandra Karadjordjevica kod Ostrove 11. septembra 1916. godine. Na smrt su osudjeni Apis, major Ljubomir Vulovic i dobrovoljac Rade Malobabic. Strijeljani su 13. juna 1917. Tom prilikom Apis nije dao da mu povezu oci.
U vrijeme povratka sa fronta, kod makedonskog sela Ostrovo 29. avgusta 1916 na automobil reganta Aleksandra Karadjordjevica ispaljeno je nekoliko hitaca.
Odmah je sazvan sastanak politickih rukovodilaca, medju kojima su bili prisutni Nikola Pasic, Svetozar Pribicevic i Ljuba Jovanovic. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijevic Apis. Zakljuceno je da pukovnik Apis planira da izvede vojni puc, da zbaci Regenta i zakljuci separatni mir sa Austro-Ugarskom, da je pri tom vodio tajne razgovore sa sustrijskim poslanikom Sajs Inkartom, da je od njega dobio uverenje da ce Austro-Ugarska odmah zakljuciti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se on obracuna sa regentom Aleksandrom. Na sjednici je odluceno da se cijela grupa, na celu sa Dimitrijevicem uhapsi i izvede pred vojni sud zbog veleizdaje.
Uhapsen i su Dragutin Dimitrijevic Apis i pukovnici Milan Milovanovic Pilac i Cedomir Popovic, major Ljubomir Vulovic i jos sestorica oficira i civila.
Sudjenje je odrzano u Solunu, od 20. marta do 23. maja 1917. godine (po starom kalendaru), Temeljko Veljanovic, seljak iz okoline Bitolja, tadasnji posilni optuzenog majora Vulovica, svjedoci da je vidio Rada Malobabica, odanog Apisovog prijatelja, kako puca na automobil prijestolonaslednika. Njegovu pricu potvrdio je svjedok Desimir Colovic, koji je tvrdio da je Malobabic jos na Krfu optuzivao regenta za ratnu katastrofu i da bi ga je zato trebalo ubiti. Na osnovu tih svjedocenja, Nizi sud u Solunu je optuzene osudio na smrt. Ovu presudu nesto kasnije potvrdio je i Visi vojni sud. Regent Aleksandar je odbio da pomiluje Dimitrijevica, Vulovica i Malobabica. Ostalima se smrtna kazna zamenijenila dugogodisnjom robijom.
Dragutin Dimitrijevic Apis, glavni organizator Majskog prevrata i najzasluzniji za dinasticku smjenu, docekao je da mu presudi ruka upravo onih koje je i doveo na vlast.
Kod saveznika i medjunarodne javnosti ova presuda dobro je primljena, ali domaca javnost je negodovala. Jos od prvog dana sumnjalo se da je sudski proces bio nelegalan i da Apis nije ucinio ono za sta je optuzen. Rodjaci i pristalice trojice pogubljenih "crnorukasa" su ubrzo poslije Solunskog procesa trazili obnovu sudskog postupka, ali to je ucinjeno tek u junu 1953. godine. Vrhovni sud Srbije ponistio je presude Nizeg i Viseg vojnog suda iz 1917. godine, zakljucujuci da su donijete na osnovu laznog svjedocenja. Sudu ovo nije bilo tesko da ustanovi, jer su oba kljucna svjedoka u Solunskom procesu i dalje bila ziva. Na obnovljenom sudjenju, i Veljanovic i Colovic tvrdili su da su bili primorani da lazno terete nevine oficire. Nazalost, oslobadjajuca presuda, koju je Vrhovni sud izrekao osudjenima u Solunskom procesu, znacila je samo Radoju Lazicu, jedinom optuzeniku koji je ziv docekao sudsku rehabilitaciju.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Članak

Komentar  rozalin1 on Sun Jul 27, 2008 11:56 pm

Počeci radničkog pokreta i stvaranje SRPJ(k).

Moderni radnički pokret u jugoslovenskim zemljama javlja se, u poređenju s razvijenijim zemljama evropskog zapada, znatno kasnije i pod jakim je idejnim i političkim uticajem socijalističkih pokreta tih zemalja. Prvi snažniji podsticaji stvaranju radničkih organizacija i pojavi prvih propagatora socijalizma u jugoslovenskim zemljama došli su posle osnivanja Prve internacionale i posle Pariske komune. Prvi propagator socijalističkih ideja u jugoslovenskim zemljama, Svetozar Marković, pokreće u Beogradu prvi socijalistički list Radenik, u kojem prati zbivanja vezana za Parisku komunu i izlaže svoje koncepcije borbe za socijalizam u Srbiji i na Balkanu. Njegov primer slede Vasa Pelagić, Dimitrije Cenić, Andra Banković i dr. Tada ili nešto kasnije javljaju se prvi propagatori socijalizma i u drugim jugoslovenskim zemljama — Dragutin Kale, France Železnikar, Vitomir Korać, Vasil Glavinov i dr. Nastaju i prva radnička i socijalistička glasila (Radnički prijatelj, Delavski list, Revolucija i dr.).

Intenzivniji proces osnivanja sindikalnih i političkih organizacija radničke klase u Hrvatskoj, Sloveniji i Vojvodini usledio je posle stvaranja socijaldemokratskih partija Ugarske i Austrije i osnivanja Druge internacionale (1889). Prve radničke organizacije u Vojvodini i Sloveniji, nastale u to vreme, u sastavu su ugarske ili austrijske socijaldemokratske partije. U poslednjoj deceniji XIX i prvoj XX veka osnovane su socijaldemokratske partije Hrvatske i Slavonije (1894), Slovenije (1896), Dalmacije (1903), Srbije (1903) i Bosne i Hercegovine (1909). Partijske organizacije u Vojvodini ostale su do I svetskog rata u sastavu ugarske socijaldemokratske partije. U Makedoniji su postojale pojedine socijalističke organizacije.

Ove su organizacije, premda su delovale u različitim državnim okvirima i u različitim prilikama, svojom pojavom i aktivnošću označile novu etapu u istoriji svojih naroda. S njima se na pozornici društvenih zbivanja pojavila radnička klasa kao organizovana društveno-politička snaga. Na njihovu inicijativu u krilu radničkog pokreta pojavile su se nove organizacije — sindikati, radničke komore, ustanove socijalnog osiguranja i radničko-prosvetna društva. U njihovim glasilima i raznim publikacijama objašnjavana su društvena kretanja sa stanovišta interesa radničke klase i propagirana nova, marksistička teorija o društvu. Vodeći borbu za poboljšanje položaja radničke klase, socijaldemokratske partije borile su se istovremeno za demokratska prava i slobode kao i za sudelovanje najširih narodnih slojeva u političkom životu. S druge strane, za sve socijaldemokratske partije u jugoslovenskim zemljama bilo je manje ili više karakteristično da nisu imale šire političke koncepcije borbe za socijalizam. Ograničeni opštim stavovima Druge internacionale, njihovi politički programi u godinama kad se produbljivala opšta kriza uoči I svetskog rata, svodili su aktivnost radničkih pokreta u uske okvire; nisu sagledavali sve one opšte društvene probleme za čije su rešavanje bili zainteresovani najširi slojevi naroda — nacionalno pitanje i pitanje nacionalnog oslobođenja, položaj milionskog radnog seljaštva, odnos prema imperijalističkom ratu i dr.

Na početku I svetskog rata socijaldemokratske partije u jugoslovenskim zemljama bile su zabranjene ili je, zbog ratnih prilika, njihov rad bio obustavljen. U završnim etapama rata, pod uticajem teških socijalnih prilika i perspektive poraza Centralnih sila, one se postepeno organizacijski obnavljaju i počinju delovati. Od 1917, a pogotovo u 1918, jugoslovenske zemlje, osobito one pod Austro-Ugarskom, zahvatili su spontani pokreti vojničkih, radničkih i seljačkih masa. Pod uticajem tih revolucionarnih kretanja i Oktobarske revolucije, obnavljanje aktivnosti socijaldemokratskih partija bilo je prožeto žestokim političkim i idejnim sukobima. U rukovodstvima tek obnovljenih socijaldemokratskih partija Srbije, Bosne i Hercegovine, i Dalmacije prevladale su pristalice klasne borbe. Oni su isticali solidarnost s Oktobarskom revolucijom i prihvatali Lenjinovu inicijativu za stvaranje nove, komunističke internacionale. U rukovodstvima socijaldemokratskih partija Hrvatske i Slovenije glavnu su reč u početku imali reformisti i pristalice klasne saradnje s buržoazijom.

U vreme stvaranja Kraljevine SHS, u decembru 1918, rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine dala su inicijativu za ujedinjenje radničkih organizacija u novoj državi. Pripreme za ujedinjenje tekle su u znaku idejnih i političkih sukoba između pristalica klasne borbe i pobornika klasne saradnje (preko sudelovanja u deobi ministarskih položaja u buržoaskim vladama), tzv. ministerijalista. Osobito oštra borba vođena je početkom 1919. u Socijaldemokratskoj partiji Hrvatske i Slavonije, a okončana je izjašnjavanjem većine partijskih i sindikalnih organizacija za ujedinjenje na klasnoj osnovi. U isto su vreme i Socijaldemokratska partija Dalmacije i socijalističke organizacije Vojvodine, Crne Gore i Makedonije prihvatile inicijativu za ujedinjenje. Ministerijalisti su i dalje zadržali vodeće pozicije jedino u Socijaldemokratskoj partiji Slovenije.

Kongres ujedinjenja socijaldemokratskih partija i organizacija, održan u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919, doneo je odluku o stvaranju Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) — SRPJ(k) — izjasnio se za revoluciju i diktaturu proletarijata i za pristupanje Komunističkoj internacionali. Usvojen je Statut partije, sličan statutima ranijih socijaldemokratskih partija. Izabrano je rukovodstvo partije, a za predsednika, odnosno sekretara izrabrani su Sima Marković i Filip Filipović. Tada je uz sudelovanje istih delegata održan i Kongres sindikalnog ujedinjenja, koji se izjasnio za jedinstvo sindikalnog pokreta i izabrao Centralno radničko sindikalno veće Jugoslavije (CRSVJ). Održana je i Konferencija žena socijalistkinja (komunistkinja) koja je prihvatila program SRPJ(k). U Zagrebu je 10.X.1919. osnovan Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) koji je također usvojio program SRPJ(k).

Godina 1919. protekla je u znaku uspona revolucionarnog pokreta. Naglo je jačao uticaj SRPJ(k) i ona je brzo izrasla u značajan politički faktor u zemlji. Na opštinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je osvojila opštine u mnogim gradovima (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Niš i dr.), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu, u novembru 1920, dobila je 59 mandata i zauzela treće mesto po broju poslanika u Skupštini. U leto 1920. SRPJ(k) je imala preko 65.000 članova, a ujedinjeni sindikati oko 210.000. Tada je izdavala svoj centralni organ Radničke novine i brojne pokrajinske i lokalne listove. U aprilu 1920. pristalice klasne borbe odneli su pobedu nad ministerijalističkim rukovodstvom i u socijaldemokratskoj partiji Slovenije; doneli su odluku da se i ona uključi u SRPJ(k). U aprilu 1920. održan je štrajk oko 50.000 železničara, jedna od najkrupnijih radničkih akcija toga vremena. Štrajk je protekao u znaku pojačane odlučnosti režima da se obračuna s revolucionarnim pokretom (prve zabrane proslave 1. maja, pojačana cenzura, hapšenja rukovodilaca SRPJ(k), suspendovanje komunističkih odbornika u opštinama i raspuštanje komunističkih opštinskih uprava, proglašenje militarizacije železničara, oružani napadi na štrajkače itd.).

U vreme poleta revolucionarnog pokreta sve su vidnije izbijale razlike u SRPJ(k) između revolucionarne i reformističke struje. Reformisti-centrumaši istupali su sve otvorenije protiv komunističke orijentacije partije. Pripreme za drugi kongres i sam rad kongresa (Vukovar, 20-25.VI.1920.) protekli su u otvorenom sukobu dveju struja oko ključnih pitanja na koja je trebalo dati odgovor u prvom programu partije. Kongres se velikom većinom izjasnio za predlog komunističkog programa i odlučio da se promeni naziv SRPJ (k) u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Usvojeni su i akcioni program i statut partije. Za sekretare KPJ izabrani su Sima Marković i Filip Filipović. Bila je to odlučujuća pobeda revolucionarne orijentacije u jugoslovenskom radničkom pokretu. Ubrzo posle kongresa reformisti-centrumaši napustili su KPJ i, u decembru 1921. osnovali Socijalističku partiju Jugoslavije.

Smirivanje revolucionarnih kretanja u Evropi, podrška imperijalističkih sila Antante vlastodršcima u Kraljevini SHS i njena delimična unutrašnja stabilizacija omogućili su režimu odlučnije nastupanje protiv revolucionarnog radničkog pokreta u zemlji. U decembru 1920. vlada je, optužujući KPJ da priprema prevrat, iskoristila sukobe sa žandarmerijom i vojskom u štrajkovima rudara Bosne i Hercegovine i Slovenije, te je tzv. Obznanom zabranila komunističku aktivnost. Usledila su zatvaranja organizacija KPJ i masovna hapšenja. Rukovodstvo KPJ orijentisalo se na proteste kod vlade i u Skupštini, ističući protivzakoniti karakter Obznane, a komuniostički poslanici angažovali su se u debati o prvom ustavu. Čim je ustav bio izglasan, Skupština je (2. avgusta 1921) donela Zakon o zaštiti države, kojim je komunistička aktivnost kvalifikovana kao zločinačka. U obrazloženju tog zakona KPJ je optužena kao krivac za neuspeli atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra M. Draškovića (u junu-julu 1921), što su ga izvršili komunistički omladinci ogorčeni terorom režima i pojavama oportunizma u vođstvu KPJ. Većina rukovodećih komunista, uključujući i komunističke poslanike, bila je uhapšena, a KPJ organizaciono razjedinjena.

Time je bio završen period u kojem je KPJ delovala kao legalna partija. Nastala u društveno-politički nerazvijenoj sredini i opterećena idejnim nasleđem reformizma, ona u tom kratkom razdoblju nije izgradila jasnu sliku o karakteru i putevima revolucije u Jugoslaviji. Nije sagledala sve stvarne protivrečnosti u novoj državi, a neke od njih nije ni naslućivala. Nije pokazala interes za nacionalno pitanje, jedno od najaktuelnijih u novoj državi, a nije razumela ni suštinu seljačkih pokreta u zemlji. Njeno je rukovodstvo perspektivu skore pobede revolucije u Jugoslaviji prvenstveno zasnivalo na konceptu evropske i svetske revolucije koji je tada prevladavao u međunarodnom komunističkom pokretu, među svim članicama Komunističke internacionale.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Članak

Komentar  rozalin1 on Sun Jul 27, 2008 11:57 pm

Pod režimom lažnog parlamentarizma (1921-1928).

Društveno-političke prilike u Kraljevini SHS uticale su na produbljivanje klasnih suprotnosti i stvarale povoljne mogućnosti za širenje revolucionarnog radničkog pokreta. Politički život, iz kojeg je radnički pokret bio zakonom isključen, bio je obeležen sve oštrijim suprotnostima i borbama između vladajuće srpske buržoazije i buržoazije ostalih naroda, a to je uzrokovalo sve dublje političke krize.

Takvi uslovi nužno su nametali stvaranje ilegalne revolucionarne partije koja će odgovarajućim programom radikalnih društvenih preobražaja izrasti u avangardu radničke klase i svih drugih ugnjetenih društvenih slojeva. Ovaj period obeležen je borbom između idejno i politički još nezrelih revolucionarnih snaga i onih koje su bile opterećene reformističkim, socijaldemokratskim i aanarhosindikalističkim idejnim nasleđem. U sukobu tih snaga u vrhovima KPJ ubrzo su nastale leva i desna frakcija. Dok su na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ (Beč, 3-17.VII.1922) prevladali stavovi desne frakcije, na Drugoj zemaljskoj konferenciji (Beč, 9-12.V.1923) usvojeni su stavovi leve frakcije o stvaranju ilegalne kadrovske partije na principu demokratskog centralizma, osvajanju pozicija u sindikalnim i drugim legalnim organizacijama i otvaranju diskusije u KPJ o nacionalnom pitanju u Kraljevini SHS. To je pospešilo proces stvaranja ilegalnih organizacija KPJ i osnivanje legalnih organizacija: Nezavisnih sindikata, Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) i Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ), preko kojih je KPJ počela razvijati političku aktivnost. — Daljnji stupanj u ideološkom sazrevanju KPJ bile su odluke njene Treće zemaljske konferencije (Beograd, u januaru 1924). Konferencija je odbacila shvatanja Sime Markovića o nacionalnom pitanju i orijentisala se na borbu za ravnopravnost jugoslovenskih naroda. U to je vreme KPJ imala 1000 članova. Kao odgovor na pojačanu aktivnost KPJ usledili su u 1924. protiv nje novi udarci režima: zabranjen je rad NRPJ i SROJ. Time su ionako teški uslovi za delatnost KPJ bili pogoršani. I u samoj partiji nastupio je zastoj u ideološkom i političkom razvoju. Posebno su negativne posledice imali stavovi koje je zauzela Kominterna na svom V. kongresu (Moskva, 1924) o jugoslovenskom nacionalnom pitanju. Princip samoodređenja bio je izražen u zahtevu za razbijanje Jugoslavije i za stvaranje federacije radničko-seljačkih republika na Balkanu, čime se isključivala mogućnost rešenja nacionalnog pitanja u okviru Jugoslavije. Prihvativši stav Kominterne, KPJ se našla izvan tekućih političkih zbivanja u zemlji koja su nosila pečat borbe između vladajuće srpske buržoazije i buržoazija ostalih naroda. Upravo je u godini 1924. sukob između vladajuće Radikalne stranke i Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS) izazvao duboku političku krizu, koju je režim pokušao da reši zabranom HRSS. — Borbe u vrhovima KPJ poprimile su grupaški karakter. Ni pokušaj Kominterne da se stanje sredi pomirenjem frakcija i izborom Sime Markovića za sekretara KPJ na njenom III kongresu (Beč, 17-22.V.1926.) nije doneo pozitivne rezultate. Tako je KPJ u doba porasta krize buržoaskog sistema u Jugoslaviji ostala nekonsolidovana i bez odgovarajuće političke platforme. Velika agrarna kriza koja je izbila u zemlji 1926, kao uvod u opštu privrednu krizu, izazvala je porast antirežimskog raspoloženja u narodu i jačanje opozicione Seljačko-demokratske koalicije (SDK, osnovana u novembru 1927). Upravo u to vreme frakcijske borbe u vrhovima dovele su KPJ na rub rascepa i onesposobile je za organizovanu političku akciju. Nastojanja vođa frakcija da osiguraju uticaj u partijskom članstvu naišla su tada odlučan otpor. Taj otpor narastao je u nekoliko poslednjih godina, a njegovi nosioci bili su kadrovi izrasli u neposrednoj borbi radnićke klase. On je najsnažnije došao do izražaja na osmoj konferenciji zagrebačke organizacije KPJ (krajem februara 1928). Na čelu otpora bio je organizacioni sekretar Mesnog komiteta KPJ Josip Broz. On je na konferenciji optužio obe frakcije, ističući da je obračun s njima prvi uslov za konsolidaciju KPJ. Konferencija je osudila frakcije, a Broza izabrala za sekretara zagrebačke organizacije. Stavovi zauzeti na ovoj konferenciji ušli su u otvoreno pismo kojim se Kominterna u proleće 1928. obratila članstvu KPJ i koji su zatim postali osnovom za pripremu IV. kongresa KPJ. Radi sprovođenja stavova otvorenog pisma Kominterne i priprema kongresa KPJ Kominterna je imenovala privremeno rukovodstvo KPJ s Filipom Filipovićem na čelu. Ova aktivnost u KPJ razvijala se u vreme sve dublje krize režima lažnog parlamentarizma i sve oštrijih političkih borbi, osobito posle atentata na Stjepana Radića i druge prvake HSS u Narodnoj skupštini (u junu 1928). U tim događajima režim pojačava progone komunista. Među uhapšenim bio je i Josip Broz, organizator borbenih akcija zagrebačkog proletarijata, koji je tada osuđen na 5 godina robije. Na IV kongresu KPJ (Drezden, 5-16.XI.1928) osuđene su frakcije, a u CK KPJ izabrani ljudi koji nisu bili angažovani u frakcijskim borbama. Međutim, kongres u Drezdenu nije uneo znatnije promene u program i metode rada partije, koji su i dalje ostali preuski i opterećeni sektaštvom. Tome je pridoneo i program usvojen na VI. kongresu Kominterne (Moskva, avgust-septembar 1928), u kojem se, na temelju ocene da u Evropi raste revolucionarna kriza, tvrdilo da se bliži vreme revolucionarnih sukoba. Polazeći od toga, kongres KPJ je naglasio stav da u Jugoslaviji predstoji buržoasko-demokratska revolucija koja će brzo prerasti u proletersku. Usvojen je takođe stav Kominterne o socijaldemokratiji kao blizancu fašizma, a članstvu KPJ zabranjeno je da ulazi u reformističke sindikate i deluje unutar buržoaskih opozicionih partija. Najzad, u vezi s pojačanom opasnošću od imperijalističke intervencije protiv SSSR, ponovo je potenciran stav o razbijanju Jugoslavije kao »veštačke versajske tvorevine« i dela »sanitarnog kordona« i o stvaranju nezavisnih nacionalnih država. KPJ je tada imala 2034 člana.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Članak

Komentar  rozalin1 on Sun Jul 27, 2008 11:57 pm

U periodu poleta revolucionarnog pokreta (1935—1937).

U vreme raspadanja režima diktature KPJ je uglavnom prevladala posledice teških udaraca iz prethodnog razdoblja te se mogla šire uključiti u političke borbe koje su oživele 1935. posle raspisivanja parlamentarnih izbora. Takođe je pokušala da stvori legalnu jedinstvenu radničku partiju. Podsticaj političkoj aktivnosti KPJ dali su stavovi tzv. splitskog plenuma CK KPJ (u julu 1935), a osobito antifašistička platforma VII kongresa Kominterne (jul—avgust 1935). Tada je CK prvi put posle 1925. istaknuo mogućnost rešenja nacionalnog pitanja u okviru Jugoslavije, što je postalo osnovom za razradu njene nacionalne politike u sledećim godinama. Koncepcija antifašističkog narodnog fronta otvorila je razdoblje bržeg prodiranja KPJ u politički život zemlje. KPJ je organizator štrajkova i tarifnih pokreta koji su u 1935. i 1936. poprimili široke razmere. Osvojila je rukovodeće položaje u mnogim organizacijama reformističkog URSSJ. KPJ je u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore i kasnijim političkim zbivanjima organizovala mnoge političke skupove , demonstracije i druge akcije u kojima je dolazilo i do krvavih sukoba s policijom. Ojačao je SKOJ i njegov uticaj među omladinom. KPJ je postigla znatnije rezultate u okupljanju žena u borbi za njihovu emancipaciju. Veliko značenje u razvitku KPJ imala je aktivnost mnogih komunista po robijašnicama. Pored proučavanja marksizma i prevođenja nekih osnovnih marksističkih dela, komunisti-robijaši vodili su tešku višegodišnju borbu za poboljšanje uslova izdržavanja kazni; ta je borba imala širokog odjeka u zemlji i inostranstvu. Krajem 1935. KPJ je imala oko 3000 članova. — Prodiranje KPJ u politički život zemlje još je vidnije istaknulo raskorak između partije i CK koji se nalazio u inostranstvu. U sve dinamičnijem razvitku, CK nije mogao efikasno da utiče na rad organizacija, tim pre što su u njemu vladali sukobi i grupaštvo. Nastojanjem nekih članova CK, obrazovan je sredinom 1935. Zemaljski biro CK kao operativni organ u zemlji, koji je pridoneo čvršćem povezivanju i usmeravanju aktivnosti partije. — Da bi sprečio širenje revolucionarnog pokreta, režim je pojačao progone KPJ. Krajem 1935. usledila je policijska provala u kojoj je do marta 1936. uhapšeno 950 članova KPJ, među kojima i najveći deo rukovodećeg aktiva. — Nov podsticaj aktivnosti KPJ dale su odluke i stavovi savetovanja njenog rukovodećeg aktiva u Moskvi (u avgustu 1936), izraženi u širini platforme Narodnog fronta i borbe za demokratizaciju i preuređenje države na osnovama nacionalne ravnopravnosti. Na zahtev ovog savetovanja usledila je odluka Kominterne o prelasku rukovodstva KPJ u zemlju i o njegovom formiranju iz redova ljudi koji su izrasli u samom pokretu. Tada je odlučeno da Josip Broz, član Politbiroa CK, ode na rad u zemlju sa zadatkom da pripremi formiranje novog rukovodstva. Od decembra 1936, kada je s posebnim ovlašćenjima došao u zemlju, Josip Broz Tito vršio je odlučujući uticaj na razvoj i delatnost KPJ, da bi u avgustu 1937, pošto je Kominterna opozvala M. Gorkića, i formalno preuzeo rukovođenje partijom.

God. 1937. KPJ je pojačala borbu protiv profašističkog kursa u unutrašnjoj i spoljnoj politici vlade M. Stojadinovića; bila je organizator mnogih političkih akcija u kojima su sudelovale široke mase građana. Raznovrsnu antifašističku aktivnost razvila je KPJ povodom građanskog rata u Španiji: akcije solidarnosti s Republikom Španijom, a protiv vladine politike »nemešanja«, i organizovanje odlaska dobrovoljaca u internacionalne brigade (oko 1750 Jugoslovena). Poslije stvaranja Bloka narodnog sporazuma u oktobru 1937, a polazeći od činjenice da opozicione partije imaju jak uticaj u narodu, KPJ je povela akciju da se blok proširi predstavnicima radničke klase. Zato je pokušavala da osnuje jednu legalnu stranku — Stranku radnog naroda (SRN) s programom Narodnog fronta, ali su vođstva građanskih stranaka odbila saradnju s KPJ. — U isto vreme je Tito pokrenuo rešavanje aktuelnih unutrašnjih pitanja KPJ. U 1937. održani su osnivački kongresi KP Hrvatske i KP Slovenije, koji su istaknuli da je rešenje nacionalnog pitanja bitan deo borbe za revolucionarni preobražaj jugoslovenskog društva. Postavljene su nove osnove organizacione izgradnje SKOJ kao masovne omladinske organizacije i rukovodeće snage naprednog omladinskog pokreta. Rukovodstva KPJ ojačana su mladim kadrovima, a idejno-političko obrazovanje postavljeno je na širu osnovu. Partijska štampa i publicistika obogaćene su novim izdanjima listova, brošura i knjiga te prilagođena potrebama političke borbe i konsolidacije partije. Tada, u vreme konsolidacije KPJ i njenog sve uspešnijeg prodiranja u politički život zemlje, usledila je kriza njenog položaja u Kominterni. U staljinističkim čistkama stradali su mnogi istaknuti aktivisti KPJ, a u Kominterni se postavljalo pitanje njenog raspuštanja. Uprkos neizvesnom položaju KPJ u Kominterni, Tito je i dalje usmeravao njenu aktivnost. U maju 1937. formirao je u zemlji privremeno rukovodstvo, likvidirao žarišta frakcionaštva među komunistima u emigraciji i na robiji, a po dolasku u Moskvu u jesen 1938. uspeo je, uz podršku G. Dimitrova, da u Kominterni otkloni nagomilane nesporazume i rezerve prema KPJ. Tada je dobio mandat za formiranje CK KPJ u zemlji, čime je ranije u zemlji formirano rukovodstvo bilo i praktično potvrđeno.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Članak

Komentar  rozalin1 on Sun Jul 27, 2008 11:58 pm

U borbi za demokratizaciju i odbranu nezavisnosti Jugoslavije (1938—1941).

Uoči i u vreme II svetskog rata KPJ je, iako ilegalna i progonjena, još brže širila svoj politički uticaj, zahvaljujući unutrašnjoj konsolidaciji i već osvojenim političkim pozicijama. Pri tome je od izuzetnog značenja bilo stvaranje CK u zemlji. Time se KPJ u najvećoj mogućoj meri oslobodila negativnijeg uticaja Kominterne i još se odlučnije okrenula jugoslovenskoj stvarnosti i zadacima međunarodne antifašističke borbe. Razvila je široku političku aktivnost povodom priključenja Austrije Njemačkoj (Anschluss), a zatim povodom čehoslovačke krize i Minhenskog sporazuma, te približavanja opasnosti fašističke agresije na Jugoslaviju. Pozivala je u borbu protiv profašističke politike jugoslovenske vlade i »neutralnog« držanja vođstva građanskih partija, zahtevajući stvaranje vlade narodne odbrane koja bi otvorila proces demokratizacije i tražila oslonac u Sovjetskom Savezu. U tim akcijama KPJ je ostvarila uticaj u gotovo svim političkim, sindikalnim, kulturnim, sportskim i dr. organizacijama. Onemogućila je pokušaj reformista da razbiju jedinstvo radnika u URSSJ i osigurala rukovodeće pozicije u većini njegovih organizacija i rukovodstava. Pod rukovodstvom SKOJ brzo je jačao i omladinski pokret.

Izbijanje II svetskog rata i Sporazum Cvetković-Maček još su više podstakli aktivnost KPJ na već utvrđenoj platformi. Privredne teškoće, potencirane izbijanjem rata i vezivanjem privrede Jugoslavije za privredu fašističkih sila, nagli pad životnog standarda i reakcionarne mere vlade (sve do osnivanja koncentracionih logora) stvorili su još povoljniju klimu za jačanje revolucionarno--demokratskog pokreta i afirmaciju KPJ. Da bi paralisao akciju KPJ, režim je u decembru 1940. zabranio URSSJ, koji je tada okupljao preko 150000 radnika. Demonstracije i drugi oblici političkih akcija, koje je organizovala KPJ, poprimaju u to vreme karakter oštrih sukoba s režimom.
Izraz unutrašnje snage i političkog uticaja KPJ bila je njena Peta zemaljska konferencija (Zagreb, 19—23.X.1940). Održana je posle nacionalnih, odnosno pokrajinskih i lokalnih konferencija Partije i Šeste zemaljske konferencije SKOJ. Konferencija je po razradi političke linije značila neposrednu pripremu KPJ za predstojeće ponosne događaje. Kao osnova te linije istaknuta je borba protiv uvlačenja Jugoslavije u rat, te jačanje nezavisnosti oslanjanjem na SSSR i rešavanje najakutnijih unutrašnjih socijalnih i nacionalnih problema. Formiran je novi CK, a za generalnog sekretara KPJ izabran je J. B. Tito. KPJ je tada imala 7.000, a SKOJ 17.800 članova. — Krajem 1940. i početkom 1941, u vreme neposrednog prodiranja Nemačke i Italije u Podunanavlje i na Balkan, KPJ je upozoravala na ugroženost nezavisnosti Jugoslavije, zahtevala mere bezbednosti, optuživala vladu zbog politike kolebanja i organizovala mnoge akcije u tom pravcu. Na dan potpisivanja protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu (25. mart 1941), KPJ je započela demonstracije koje su se 26. i 27. marta slile u opšti pokret naroda protiv izdajničkog akta vlade. KPJ je izišla iz ilegalnosti i predvodila mase demonstranata koje su prihvatile njene parole o demokratizaciji, odbrani i savezu sa SSSR. Prvih dana posle puča od 27. marta, KPJ je vršila pritisak na vladu generala D. Simovića zahtevajući demokratske promene i novu spoljnu politiku. Pokretom od 27. marta KPJ se afirmisala kao jedina organizovana politička snaga u borbi za odbranu nezavisnosti Jugoslavije — U danima kratkotrajnog aprilskog rata KPJ je zvala na odbranu od agresije, radila na jačanju odbrambenih snaga armije, tražila naoružanje radnika za borbu protiv pete kolone i za podršku armiji.

rozalin1

Broj postova : 130
Location : Tuzla
Registration date : 2008-01-17

Vidi profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Na vrh Go down

Link naše povijesti

Komentar  Slaven on Wed Apr 29, 2009 1:16 am


_________________
"Život nikad nije pošten,ali budući nas je većina nepoštenih-to nam i odgovara."

"Svijet su stvorile budale,da bi pametni mogli u njemu živjeti."

"Svakog iole pametnog i pravičnijeg odmah olajavaju sa svih strana."

"Najgori su licemjeri koji nastupaju kao moralni stupovi društva."


Gazi,gazi,gazi "poduzetnike,poduzetnike,poduzetnike"



Slaven
Admin

Broj postova : 1667
Location : Arkadija(mitološka zemlja sreće iz grčke mitologije)
Registration date : 2008-08-23

Vidi profil korisnika http://sfrj4ever.forumieren.de/profile.forum

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  Valter on Thu Oct 13, 2016 11:56 pm


_________________
Samo zajedno smo jaci!
http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Valter
Admin

Broj postova : 3185
Age : 64
Location : schweiz
Registration date : 2008-01-11

Vidi profil korisnika http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08

Na vrh Go down

Re: ISTORIJA NAŠIH NARODA

Komentar  Sponsored content Today at 1:11 pm


Sponsored content


Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu